Србија - добре вести

[LogosAgape]

http://www.24sata.rs/vesti/beograd/vest/bg-asfalt-zamenile-bastom/150156.phtml

 

BG asfalt zamenile baštom

Autor: M. Nikolić 12.09.2014. - 00:02 Komentara (0)

Beograđanke Irina Avadić (41) i Svetlana Stojanović (42) odlučile su da beogradski asfalt zamene poljoprivrednim gazdinstvom na kome uzgajaju organsku hranu. Svojih ruku delo predstavile su na sajmu organske hrane “Bio Balkan”, koji na Beogradskom sajmu traje do 13. septembra.

Svetlana Stojanović na svom gazdinstvu | Foto: Privatna arhiva

ZDRAVO - Irina, po struci diplomirani menadžer, nakon života u Americi, završenih studija u Francuskoj i rada u Grčkoj, odlučila je da se vrati u Beograd. Odlučila je da se posveti gajenju organske hrane, pa tako već 10 godina u Padeju, kod Sente, gaji sertifikovani organski pasulj, krompir, čičoku, a od nedavno i organski kozji sir.

- Naši proizvodi se mogu naći u svim većim trgovačkim lancima. Shvatila sam da je organska proizvodnja “ono pravo” i da želim time da se bavim. Zato sam i poželela da gradski život zamenim seoskim, na kom proizvodim organsko povrće. Već imamo proizvodnju organskog kukuruza kokičara, a planiramo da otpočnemo sa proizvodnjom organskih kokica, jer je su to najzdravije grickalice. Takođe, pratićemo kakva je zainteresovanost za kozji sir, pa možda krenemo u veću proizvodnju - kaže Irina.

Irina Avadić | Foto: M. Nikolić

Priča Svetlane Stojanović je slična. Ona je završila primenjenu umetnost, nekoliko godina je predavala likovno obrazovanje, a onda je rešila da napusti posao i posveti se gajenju organske hrane.

- Počeli smo sa baštom i plastenikom, isključivo za naše potrebe. Ostala sam trudna i želela sam da svom potomstvu obezbedim zdravu i bezbednu hranu. Divan je osećaj kad vidite da nešto materijalizujete, kad nešto raste što ste vi zasadili i odnegovali, tad sam shvatila da želim da se bavim ogranskom proizvodnjom. Počela sam da štitim sve stare autohtone sorte i ostavaljala semena, tako da danas sigurno imam 50 različitih vrsta paradajza, među kojima je i tigrasti paradajz, crveni sa zelenim šarama - priča Svetlana.

Svakog vikenda ona i njen suprug izlažu svoje proizvode na pijaci organske hrane u Bloku 44.

- Veoma je važno da se pojavimo tamo, jer mladi ljudi dođu da kupe nešto i zaintersuju se - zaključuje Snežana.

 

 

[JESSY]

Успешна акција добровољног давања крви у храму на Пашином Брду

30. Септембар 2014 - 13:50

Успешно је завршена XIV акција добровољног давања крви у храму Преображења Господњег на Пашином брду. Акцији је предходила света Литургија у току које су узнесене молитве за даваоце и примаоце крви, као и за све болеснике и запослене у Институту за трансфузију крви Србије са којим храм Преображења Господњег има плдону вишегодишњу сарадњу. Сакупљено је 16 јединица крви од укупно 18 потенцијалних даваоца, што стучњаци са Института оцењују врло успешним.

Захваљујемо се свима који су се одазвали нашим позиву и надамо се да ће и убудуће наставити несебично да помажу онима којима је помоћ неопходна. Молимо и све оне који до сада нису давали крв да се одваже на овај корак, победе предрасуде и страхове и поксжу своју хуманост на делу. Здрави били на многаја љета!

Организатор Никола Петровић

• Архиепископија београдско-карловачка

[LogosAgape]

Proslvljena slava crkve

Svete mučenice Vere, Nade, Ljubavi i majke im Sofije.

 

Ovaj hram se Bogu hvala gradi uspešno, 

što sam zabeležio slikama:

https://www.facebook.com/HramunaseljuGalenika

[Лидија Миленковић]

http://ritamgrada.rs/kragujevac/vesti/heroj-porodio-kragujevcanku-na-betonu-ispred-porodilista/

[Пг]

Пас спасао монахињу:

http://www.blic.rs/Vesti/Srbija/501724/Monahinja-upala-u-jamu-duboku-12-metara-spasao-je-ovaj-pas

[Лидија Миленковић]

http://ritamgrada.rs...ed-porodilista/

 

https://www.youtube.com/watch?v=N3XWJ22rgu8#t=96

[Ненад Р.]

https://www.youtube.com/watch?v=N3XWJ22rgu8#t=96

 

Нека се само деца више рађају . 

[JESSY]

ВДС: Помоћ Пекаре ,,Тома”

27. Новембар 2014 - 9:17

Пре месец дана, управа пекаре ,,Тома” се обратила Градском секретаријату за социјалну заштиту са жељом да помогне некој социјалној институцији. Градски секретаријат их је упутио на Верско добротворно старатељство, које сада већ храни више од 1700 својих корисника. Руководство пекаре ,,Тома” и секретар ВДС-а, свештеник Владимир Марковић, договорили су да ова пекара сваким радним даном, осим црвеним словима, испоручује Црквено-народној кухињи потребну количину својих производа, махом хлебова, тост хлебова, кифли, переца, кроасана и другог пецива.

Желимо да истакнемо да је овај вид помоћи више него драгоцен за функционисање Црквено-народне кухиње при Верском добротворном старатељству, која из дана у дан послужи све већи број наших суграђана. Овом приликом се најсрдачније захваљујемо Градском секретаријату за социјалну заштиту што су препознали потребе кухиње ВДС-а, као и пекари ,,Тома” на њиховом доброчинству.

Извор: ВДС

• Архиепископија београдско-карловачка

[JESSY]

"Žitopek" donirao 1.000 vekni hleba Majdanpeku

Čet, 04/12/2014 - 10:52 -- MRS

Niški "Žitopek", koji posluje u sastavu kompanije "Don Don", isporučio je 1.000 vekni hleba stanovnicima Majdanpeka, saopšteno je iz tog preduzeća. Pomoć je isporučena Crvenom krstu u Majdanpeku i biće podeljena ugroženom stanovništvu tog grada koji je bez struje četiri dana.

(Izvor:Tanjug)

- See more at: http://www.glassrbije.org/%C4%8Dlanak/%C5%BEitopek-donirao-1000-vekni-hleba-majdanpeku#sthash.Mqse4PM0.dpuf

[Лидија Миленковић]

Učenici Osnovne škole „Prota Stevan Popović“ iz Čumića kod Kragujevca odrekli su se odlaska na ekskurziju i taj novac poklonili drugarima iz Obrenovca koji je u maju stradao u poplavama. Inicijator ove akcije bio je desetogodišnji Uroš Petrović. 

Njegov predlog prihvatilo je svih 127 učenika ove škole, a u humanosti su ih podržali nastavnici, roditelji i celo selo. Tako je prošle nedelje karavan iz Čumića posetio Obrenovac, a osim novca iz Šumadije je stigao i pun kamion jabuka i cveća. Đaci iz Čumića, inače najstarije osnovne škole u ovom delu Srbije, novac su poklonili svojim drugarima iz Prve obrenovačke škole.

Uroš Petrović (10)

 -Trebalo je da idemo na ekskurziju u septembru . Ali sam onda shvatio da to nije fer i pomislio da bi taj novac bio korisniji drugarima za koje smo na televiziji videli da su preživeli poplave. Predložio sam to svom odeljenju i svi su prihvatili. Onda je cela škola pristala na moju ideju, nastavnici i direktor su bili oduševljeni, rekao je Uroš prilikom uručenja donacije.

Uroš i njegovi drugari nisu odneli samo novac u Obrenovac. Pošto je ovo selo poznato po proizvodnji voća, napunili su i kombi sa 40 gajbi jabuka koje su im poklonile komšije iz svog voćnjaka. Sa jabukama stigle su i sadnice cveća, jer se mnogi meštani Čumića bave cvećarstvom. Tako će mali Obrenovčani moći da ukrase dvorište svoje škole. 

Direktor škole „ Prota Stevan Popović“ Aleksandar Jovanović, kaže da je bio iznenađen dečijom požrtvovanošću i humanošću. I do sada su pomagali, ali su to uglavnom bile akcije za pojedince. 

 -Sami su sve smislili. Akcija je dragocenija, jer svi znamo koliko đaci vole da idu na ekskurzije. Zato smo u dogovoru sa roditeljima odlučili da im organizujemo jednodnevni izlet u Beograd, u Dinosaurus park, kako bi nagradili njihov izuzetan gest i na neki način im se odužimo za humanost, kaže Jovanović.

Donaciju iz Čumića u Obrenovcu su sačekali njihovi drugari iz Prve obrenovačke osnovne škole zajedno sa direktorkom Sanjom Čolić. Ona kaže da nije uopšte u pitanju suma, već gest malih Šumadinaca koji su se nesebično odrekli odlaska na ekskurziju i taj novac poklonili njima.

izvor: alo.rs

 

 

[JESSY]

Prosjak našao torbu s 3.500 evra i vratio je, ali pravi šok je bio postupak vlasnika

NIŠ - Još ima poštenih ljudi: ratni veteran bez nogu Suliman Šakirovski iz Niša pronašao je i vratio torbu sa oko 3.500 evra, iako preživljava od tuđe milostinje.

Suliman Šakirovski

U tome mu je pomogao Sreten Lalić, bivši radnik MIN-a koji za hleb zarađuje prodajući pertle u Obrenovićevoj ulici. Vlasnik torbe bugarski državljanin Todor G. kao nagradu za plemeniti čin dao im je – po 10 evra!

- Video sam kako su neki ljudi zaboravili torbu na klupi u Obrenovićevoj ulici. Došao sam do klupe kolicima i uzeo torbu da je neko ne bi ukrao. Nisam je otvarao da vidim šta je unutra ali sam odmah zamolio priatelja Sretena, prodavca pertli da ode do policije i prijavi šta sam pronašao jer ja vidim samo na jedno oko i ne mogu da telefoniram. Kada je došao policajac, predao sam mu torbu i tek tada sam saznao da je i njoj bilo oko 3.500 evra u evrima, levima i denarima, kaže Šakirovski.

 

 

On kaže da novac ne bi uzeo, i da je znao da je u torbi.

 

Kreditna kartica

U torbi se osim novca nalazila i kredinta master kartica „Rajfajzen banke“, lična karta bugarskog državljanina, vozačka dozvola i svežanj ključeva. Da je završila u pogrešnim rukama, njen vlasnik bi sigurno imao veću štetu nego što je novčana.

-Tuđe nikada ništa nisam uzeo iako sam siromašan. Kao rezervista vojske prošao sam sva ratišta u bivšoj Jugoslaviji. Kao posledica toga, javila se šećerna bolest i problem sa cirkulacijom pa su mi amputirali obe noge. Imam penziju od oko 10.000 dinara i primam tuđu negu i pomoć, ali su to jedini prihodi za sedmočlanu porodicu. Ne prosim, ali kada me vide ljudi da nemam obe noge, sami mi daju nekad neku paru pa nekako preživljavamo. Sam tuđe nikada ne bih uzeo, pare dođu i odu, čast ostaje, kaže Suliman koji je uz svu muku sa nogama i slep zbog katarakte na jednom oku i ima trostruki bajpas na srcu.

Lalić, nekadašnji radnik MIN-a ističe da nije primio platu 36 meseci, ali da ni njemu ne bi palo na pamet da uzme tuđe pare.

-Nemam posao, tri godine sam bez plate ali preživljavam poštenim radom – prodajem pertle u Obrenovićevoj ulici. Kada mi je Suliman rekao da je našao torbu, odmah sam otišao do policije i prijavio da neko dođe da je preuzme.

Policajac koji je otvorio torbu video je da ima dosta evra, leva i denara. Napravljen je zapisnik a svaka novčanica je popisana po serijskim brojevima. Vlasnik torbe nam je dao po 10 evra. Nismo mi to zbog para uradili, isto bi smo postupili i bez nagrade - kaže Lalić.

Bugarski državljanin Todor G. je poslom boravio u Nišu. Kada mu je policija javila da je torba nađena sa sve novcem bio je presrećan. Imao je veliku sreću da su je našli pošteni ljudi.

http://www.blic.rs/Vesti/Srbija/517141/Prosjak-nasao-torbu-s-3500-evra-i-vratio-je-ali-pravi-sok-je-bio-postupak-vlasnika

[Пг]

Сиромашна и болесна деца у општинама Пријепоље, Прибој и Нова Варош добила су данас хуманитарну помоћ у износу од по 5.000 динара коју им је обезбедила српска дијаспора у Канади.

 

Помоћ за 860 деце, укупне вредности 4.300.000 динара, прикупљена је преко хуманитарне фондације "Стара Рашка" из Канаде и из Београда, наводи се у саопштењу те организације.

 

Током 15 година постојања "Стара Рашка" је у земљи и иностранству прикупила више од два милиона евра и то уложила у Рашку област, додаје се у саопштењу.

 

Од тог износа "Стара Рашка" из Канаде прикупила је око 380.000 евра, највише захваљујући породици Вараклић из Торонта, пореклом из Рашке области.

 

"Српска дијаспора у Канади препознала је циљеве "Старе Рашке" из Београда, што је имало за резултат да се за десет година у Канади прикупе оволика средства. Ако би остала српска дијаспора следила пример дијаспоре из Канаде то би помогло спасавању Рашке области и њеног угроженог становништва", закључак је "Старе Рашке" из Београда.

 

http://www.novosti.rs/vesti/srbija.73.html:527736-Deca-u-Raskoj-oblasti-dobila-4300000-dinara-pomoci

[Пг]

БЛАЦЕ - Уместо у досадашњој трошној кући и у заједници са многочланом породицом, Василијевићи из блачког села Барбатовца, Данијела (33) и Предраг (44) са шесторо малишана, новогодишње празнике и ову зиму дочекују у новом и уређеном дому. Захваљујући Гаји Крунићу из околине Брчког који живи и ради у Бечу и који је Василијевићима купио двоспратну кућу у оближњем селу Гргуру, сада једанаестогодишња Јована, две године млађи Дарко, Јелена (6), Јован(3), Милица (2) и двомесечни Милан, имају условнији смештај и простор за игру, учење, спавање...

 

Мада су нам деца, заправо, највеће богатство, супруга и ја смо много патили што су одрастали у неусловном смештају, у старој кући без свог кутка. Ипак, захваљујући људима великог срца, а пре свега нашем угледном земљаку, Боривоју Перовићу, који живи и ради у Београду и који је пронашао донаторе, добили смо двоспратну кућу са више соба, кухињом, дневним боравком, купатилом... Иако је још нисмо опремили неопходним намештајем, кућа је комфорна, са уређеним зидовима и подовима - прича Предраг, глава породице, који објашњава да су осим куће добили и помоћне објекте, седамнаест ари окућнице, али и два ара имања на коришћење...

 

Да су Нову годину и Божић дочекали безбрижнији и далеко срећнији, потврђује и Предрагова супруга Данијела, која објашњава да су осим куће, од Илије Амиџића, другог хуманитарца из Беча, добили и преко потребну краву, захваљујући којој њени малишани имају довољно млека.

 

 

Иако им и даље много тога недостаје, јер живе само од дечјег додатка и социјалне помоћи, при чему им примања износе око 27.000 динара, Данијела каже да сада далеко лакше подносе и када им нешто зафали.

 

- Ето, добили смо и могућност да обрађујемо имање, али кад бисмо имали трактор, то би нам заиста значило да пољопривредом увећамо послове, а самим тим олакшамо егзистенцију. Јер, поред краве, имамо и неколико оваца, а жеља нам је да увећамо и стада - каже Предраг, док малишани, једно другом до увета, гледају цртани филм.

 

- Сада имамо лепу кућу и двориште, тако да бих и ја желео да останем на селу, да се бавим пољопривредом, па бих могао да помажем оцу у свим радовима - прича деветогодишњи Јован, док најстарија Јована већ увелико помаже мајци око сређивања куће и млађе деце. Стидљива девојчица, ипак, каже да би волела да једног дана постане учитељица, а да ће до тада своје знање преносити млађим сестрама и браћи.

 

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:527858-Gastarbajter-Vaslijevicima-poklonio-dom

[мирођија]

POTRESNA PRIČA IZ VALJEVA: Ako mi beba preživi čuvaj je, ako umre sahrani je

 

 

Radošu Đuroviću je irački par ostavio tek rođenu bebu. Dečak u maminom stomaku stigao u Srbiju. Rođen dva meseca pre roka. Smešten kod hranitelja u Obrenovac, preživeo poplavu

“VIDIM da si dobar čovek. Ostavljam ti dete. Ako preživi čuvaj mi ga, ako umre sahrani ga. Ja moram dalje”, čujem prevodioca koji nadjačava glas tamnoputog mladog čoveka, a on me grozničavo gleda sa očajem i nadom pravo u oči, držeći me čvrsto za ramena, kao da se okačio o njih. Izbeglica je iz Iraka, imigrant na putu ka Evropi. Vidim ga prvi put, a zavetuje mi tek rođenu bebu. Kaže, dečaku je dao ime Ajmen. U šoku sam i pokušavam da odgovorim, ali čovek već trči prema žutom taksiju koji ga čeka. Osvrće se i sa istim onim pogledom ponavlja – čuvaj mi ga, javiću ti se!

Radoš Đurović, direktor Centra za pomoć i zaštitu tražilaca azila, kaže da nikada neće zaboraviti taj dan. Bio je kraj novembra. U Bogovađi, kraj Valjeva, azilanti spavaju po šumi, nema mesta u Centru. Meštani protestuju, nesrećni ljudi promrzli, traži se rešenje. Samo što se vratio, zovu iz Beograda. Kažu, stigla tek rođena beba “imigrant”. Ima vrlo male šanse da preživi.

 

– Majka i otac – azilanti, pristigli iz valjevske bolnice, ne znaju jezik, nemaju dokumenta… – priseća se Radoš. – Stigao sam u kliniku sa prevodiocem i u hodniku zatekao izbezumljenog, mladog čoveka, na čijem sam licu prepoznao izbegličku patnju, teške kilometre koje je prešao od dalekog Iraka do Srbije sa trudnom suprugom, brigu za tek rođeno dete. I pitanje – šta dalje?

Bežali su ka Evropi od nasilja, terorista, bede. Kada su ušli u Srbiju, žena je već bila u sedmom mesecu trudnoće. I to treći put. Prethodna dva puta izgubila je bebu. Pešačili su nekoliko stotina kilometara po snegu, ne bi li stigli u Bogovađu. Sve od granice nosio je ženu u naručju, jer više nije mogla da hoda. Kada su stigli u selo nadomak Valjeva, ona je počela da se porađa. Dva meseca pre vremena. Neko od meštana, koga su zatekli na putu, prevezao ih je u bolnicu. Mlada Iračanka jedva je preživela težak porođaj. Za život njenog deteta lekari su se borili nekoliko sati. Porodica iz Bagdada iste noći je prevezena u Institut za neonatologiju u Tiršovoj. Mali Ajmen smešten je u inkubator. Doktori nisu bili optimisti.

 

- Samo nekoliko sati nakon što sam kao ukopan stajao na snegu i gledao za čovekom koji je poslednji novac dao trgovcima ljudima ne bi li stigao do Zapadne Evrope i spasa, lekari su mi rekli da je mali Ajmen živnuo – priseća se Radoš. – “Preživeće”, javljaju mi. Radujem se i mislim – šta ću sada? Preda mnom je bila komplikovana pravna procedura, u čiji ishod nisam bio siguran…

Tada je krenula institucionalna akcija za detetovo zbrinjavanje. Ni doktori, ni socijalni radnici, a ni sam Radoš Đurović, inače pravnik, nikada se nisu susreli sa sličnom situacijom.

– Bez obzira na to što je reč o bebi, da bi imala pravni status morala je zatražiti azil. Da bi dobila dokumenta, identitet, pa i budućnost, morala je dobiti status azilanta. Uspeli smo. Znao sam da ne smem da dozvolim da roditelji izgube pravo na starateljstvo, kao i to da beba mora biti na sigurnom – priča Đurović. – Srećom, za “naš slučaj” Centar za socijalni rad u Beogradu zadužio je Davorku Filipović, izvrsnog psihologa, stručnjaka u svom poslu. Njena posvećenost i veliko srce zaslužni su što je Ajmen u sigurnom domu, okružen ljubavlju i što će, uskoro, biti sa svojim roditeljima.

Dečak se ubrzo oporavio i Davorka ga je, po hitnoj proceduri smestila u hraniteljsku porodicu. Nisu želeli, kažu, da dete, čije je rođenje pratila tolika muka ode u neku ustanovu. Tako se “beba azilant”, koja je u majčinom stomaku od Iraka, preko Turske, Grčke, Makedonije stigla u Srbiju, obrela u Obrenovacu u domu Aleksandra i Suzane Nedeljković. Tu je mali Ajmen preživeo i ovogodišnje poplave, izbegao u Jakovo, ali… kada ga vidite jasno je da je ovaj harizmatični dečak rođeni borac.

 

Kada smo otvorili vrata iznajmljenog stana Nedeljkovića, prema nama je krenuo nesigurnim korakom, držeći se za toplu ruku mame Suzane. Ljubopitljiv, širokog osmeha, odmah je počeo da traži mesto u našem krilu. Četvorogodišnja Gabrijela, Suzanina i Aleksandrova kćerka ga odvlači, gledajući u nas sa nepoverenjem i strahom. Čula je, kaže nam Aleksandar, kako pričamo sa Davorkom o Ajmenovom odlasku, pa je nepoverljiva prema svakome ko uđe u kuću.
– Obožava svog malog brata i ne znamo kako će podneti njegov odlazak. A ne znamo ni kako ćemo mi – drhti glas Aleksandru.

A, Ajmen bi trebalo uskoro da se pridruži svojim roditeljima koji su dobili azil u jednoj zapadnoevropskoj zemlji.

Javili su se Radošu Đuroviću nekoliko meseci nakon odlaska, kada je to azilna procedura dozvolila.

– Kada sam im rekao da je dete živo, sa druge strane žice čuo sam vrisak majke, skakanje plač, smeh, radost – prepričava Radoš ponovni razgovor za mladim Iračaninom. – Dobili su socijalnog radnika koji je zadužen za njih. On i Davorka, ambasada te zemlje i mi iz Centra za pomoć tražioca azila otpočeli smo pravnu borbu za spajanje porodice. To traje, a oni su nestrpljivi. Pre nekoliko dana im je poslao prvi put Ajmenovu fotografiju. Sada nije siguran da li je trebalo.

– Jako su se uznemirili. Plaču. Pitaju kada će pravna procedura biti završena. Mogu li oni doći u Srbiju samo da ga vide… – prepričava nam Radoš telefonski razgovor sa srećnim roditeljima. – Prevodilac pokušava da odgovori na hiljadu pitanja: ima li zubiće, paze li ga ti ljudi, šta priča, da li će se naviknuti na njih?

Slična pitanja Radošu i Davorki postavljaju i Nedeljkovići – da li će njihovog Ajmena ti ljudi dobro paziti, da li su odgovorni, da li će ga razumeti, kako će znati da on najviše voli da spava sa plavim ćebencetom, da mu se peva “Razbole se lisica”… “Da li će oni moći da ga isprate do roditelja, da sa njima budu neko vreme dok se dete ne navikne?”

Znali su Nedeljkovići kada su preuzeli brigu o dečaku, da će možda morati da se odvoje od njega. Ali nisu znali da će to toliko boleti.

 

Svestan sam da je za njega najbolje da bude kraj svojih roditelja i da oni jedva čekaju kada će u ruke uzeti svoje dete – pokušava Aleksandar da u reči pretoči osećanja. – Ali, pri samoj pomisli na njegov odlazak krenu mi suze. On je i naše dete. Pa, podigli smo ga od kile mesa…

Za nekoliko dana u prisustvu socijalnih radnika mali Ajmen će stati pred kameru kućnog kompjutera. Zazvoniće skajp linija u domu Nedeljkovića u Obrenovcu. Na ekranu će se pojaviti lice mlade majke Iračanke. Videće prelepog dečaka u Suzaninom krilu. Prvi put. Tu negde stajaće i Radoš Đurović. Pogledaće u oči mladom Iračaninu i reći: Sačuvao sam ti dete.

 

http://www.petplus.rs/potresna-prica-iz-valjeva-ako-mi-beba-prezivi-cuvaj-je-ako-umre-sahrani-je/

[мирођија]

  Исплаках са као никад.