Помаже Бог и Здраво

[JESSY]

Манастир Ћелије – 1999. год.

 

Смирени молитвеник у Бога свети Епископ Николај, у својим бројним беседама, позивао је свој народ и свештенство на поштовање традиције својих предака, саветовао и духовно уздизао. Почесто је и расписе свештенству слао и кроз њих корио народ и његове пастире због изобичавања устаљених и вековима поштованих обичаја. У време када је српском роду, и православљу уопште, запрећено са свих страна, када се са устезањем и стидљиво враћамо светој мајци Цркви и духовним вредностима, један већ заборављени распис Епископа Николаја добро ће нам доћи да схватимо сву тежину странпутице у коју нас гоне "цивилизацијске норме понашања" и помодарство "потрошачког друштва". Тај распис, упућен свештенству Жичке епархије, објављен је у Сабраним делима Епископа Николаја, књига IX, стр. 689-690:

 

[JESSY]

Опште познати и опште употребљавани поздрав код српског народа јесте: Помози Бог! То је познато. Познато је то чак и странцима. Када је турски председник владе долазио у Београд и у Крагујевац, он је поздравио масу народа на станицама српским поздравом и на српском језику: Помози Бог! Истим поздравом поздравио је недавно шеф француских ратника окупљени народ свуда, од Београда до Кајмакчалана.

 

Међутим, искусили смо, у више прилика, да се тај класични српски поздрав изобичајава и заборавља код наше омладине. Y више прилика, при доласку на неку црквену свечаност, ми смо поздрављали школску децу са Помози Бог!, на шта су деца ћутала (јер нису умела да одговоре), или пак одговарала са Добар дан! и Здраво! И тако доживљујемо једну аномалију да оно што је код нас добро, странци цене и држе, а ми сами заборављамо и одбацујемо.

[JESSY]

Уместо Добро јутро, Добар дан и Добро вече дошло је Здраво! Старешина своје војнике поздравља са истим поздравом, уместо Помози Бог јунаци! Спортисти се поздрављају са чак Трипут здраво! Овај једино дозвољени поздрав заменио је и Лаку ноћ, Довиђења и Збогом! Та нова цивилизација је све мењала, па и поздраве. Изобичајио се и поздрав при сусрету познаника. У то старо време, уместо питања: Где ћеш или где си пошао?, говорило се АКОБОГДА! што би значило исто, уз добру жељу и за срећна пута. Уз помоћ Божију. При растајању, на питање: кад ћемо се видети, одговарано је: Акобогда и Боже здравља ... тада и тада. Остало је само: Видећемо се, Чућемо се, Отишао-ла сам, Ћао и Ајде.

 

У последње време, а и дошло је задње време, уобичајено је поздрављање без аваза. Било како да поздравите пролазника, он, као да је без језика, одговара климањем главе или подизањем руке, попут нациста. Тај нови поздрав назвасмо климоглав!??

[Јелина]

А зашто је у таквом облику  поздрав "помози Бог", у ком је ово лицу? И одувек ме занимало да ли је одговор "Бог Вам помогао" или без "Вам"?

[DYNABLASTER]

to je plot, Bog se ne nalazi u formalnim recenicama, nego u onome kako pozdravis coveka, i danas je rec "Bog" uzrecica koja se koristi kako kome padne napamet... Dobar Dan ili Zdravo je isto to, nego je potrebno plotovati izgleda i baviti se formom umesto sustinom...

 

Ljubav = Bog

Istina = Bog

Zivot = Bog

 

 

PS: jednog dana kad sam greskom otisao na fakultet jer sam pobrkao dane, na vratima mi rece spremacica "Bog s'tobom dete" kao da sam neki prestupnik i olos, pa vi vidite kako sam se osecao, znaci ja sam lud a ona je sva u Bogu ma super je sve to

[DYNABLASTER]

"Не узимај узалуд имена Јахве, Бога свога, јер Јахве не опрашта ономе који узалуд изговара име његово."

 

znaci mozemo da se sluzimo svakodnevno kao uzrecicom? meni licno to ne odgovara, eto pa sad mozete drvlje i kamenje, ima nas raznih...

[DYNABLASTER]

formalizam i to ne obicni nego naglaseni, ako se koristi tek tako radi reda i zato sto to kao treba da je tako.

 

Kad sretnes coveka, to sto ces reci jezikom je najobicnije nista, nego je opstenje ljubavi u pitanju, ako nemas ljubavi mozes da pricas sta god oces, sve je to forma i plot

 

i svo silno zlato sto sija je plot, to je nista, kome treba zlato da se kiti, a pored njega covek skapava od gladi ehej o cemu pricamo? odgovor na to je navodno Bogu treba zlato, Bogu ne treba zlato sto sija, treba mu samo kad On naredi radi funkcije i smisla, kao sto je bio starozavetni kovceg koji je morao biti od zlata radi funkcije. Silne pare se ulazu u propadljivo, to je besmisleno. Jedna mala trosna crkvica moze biti mocnija od najvelelepnijeg hrama okicenog zlatom, jer zlato je tvar, materija- jeste mozda ima smisla, ali je sve to nista naspram istinske Dobrote kojoj ne treba zlato, zlato je nizi nivo, i nikad necu pre odabrati formu tj zlato naustrb siromaha koji gladuje... jer Bog nikad nije rekao zlato je bitnije od hrane.

[DYNABLASTER]

I verujte mi, kad me na primer "rimokatolik" pozdravi sa Zdravo, meni vise nista ne treba, to mi je sasvim dovoljno jer znam da je od srca. U sustini, mi vise nista ni ne moramo dalje da pricamo, samo cemo pokvariti taj Pozdrav :lol:

[Иван Дабижљевић]

Брате, па Бог с тобом је леп поздрав, можда си га ти само у том тренутку тако доживео. Дешава се и мени често да погрешно протумачим нешто због својих помисли. Смешне су оне сцене кад лик стоји пред тобом а виче ти ''где си брате'' ко да не види да си испред њега. О ћао, ајде и тим чудашким ''поздравима'' да не причам. 

[Драгана Милошевић]

Покушајте са Ћао! - Мјао :10900:

[JESSY]

Свети епископ Николај је говорио да ће и томе доћи крај, када друга настане судија. Тада ће, када томе дође крај, и кад се на рушевинама почне зидати, породица ће опет морати бити камен темељац свега друштвеног живота. Да, породица српска, као освештани храм Господњи. Ако се не поврати стари српски породични живот у свим својим детаљима... у духу и истини старе српске породице, на којој је почивао благослов Божији, она злокобна судија, која је ударила оштром секиром у корен живота организма народног, на замагљеном небу атеизма, неће се појавити ни зрачак светлости спасења за православни род српски.

Један од детаља из старог породичног живота је, свакако, стари српски поздрав. О њему треба говорити у свакој прилици. Јер, добро је познато, да ни једно од помодарских навика није било дуга века.

 

 

Дај боже да и овом злу дође крај! Уважавања и поштовања вере наше, особености и идентитета српског ради.

[DYNABLASTER]

Брате, па Бог с тобом је леп поздрав, можда си га ти само у том тренутку тако доживео. Дешава се и мени често да погрешно протумачим нешто због својих помисли. Смешне су оне сцене кад лик стоји пред тобом а виче ти ''где си брате'' ко да не види да си испред њега. О ћао, ајде и тим чудашким ''поздравима'' да не причам. 

nisam pogresno protumacio...

 

 

nego, Dobar dan i Boziji dan to su sinonimi, isto tako i Zdravo, tako da po meni to nije nikakva degradacija u pozdravljanju/obracanju...

[JESSY]

O POZDRAVLJANJU, PROTOJEREJ-STAVROFOR DR. DARKO ĐOGO

 

Jutros, na putu u Crkvu, u susret mi ide stariji čovjek. Kako inače imam običaj da sve starije ljude pozdravim, zastanem malo i kažem:
– Dobro jutro!
Zastade malo starac, dodatno se nekako namršti i procjedi:
– Pomozi Bog! Eto, pope, ti poš`o u Crkvu, a ne znaš ni da pozdraviš kako treba, a ja ne idem u Crkvu, ali toliko znam. E na šta je svijet pao…
– Dobro, starino, zdrav mi bio! Odgovorim ja i nastavljam prema Crkvi. (Mislim da nema vjerujućeg čovjeka da ga neće neko čudo na putu u Crkvu zadesiti. Liturgija je radost, pa se neko čudo uvijek desi ne bi li nam tu radost pomutilo).
Odrastao sam u hercegovačkoj porodici i učili su me da je red da pozdravim starije uvijek. Učili da se ujutro pozdravlja sa “dobro jutro”, u toku dana sa “Pomoz` Bog” ili “Dobar dan”, naveče sa “Dobro veče”, a odgovara sa “Bog ti pomog`o” ili “Dobra vi/ti sreća”. Međutim, najprije i najvažnije: učili su me da pozdravljam i otpozdravljam i moram priznati da mi je i danas najteže kad nekoga pozdravim a on k`o kamen prođe bez pozdrava. I, izvinite me na mišljenju: smatram da je bitnije naučiti djecu da se “jave” i “otpozdrave” nego da ih profilišemo da, kao partizani 1945, daju lozinku i odgovor. A djeca rastu bez pozdrava. Bez komunikacije.
Dodatna i vrlo značajna priča jeste stalno premetanje Crkve i tradicije. Niti je bilo vremena, niti je red, niti bi bilo efekta mom jutrošnjem sabesjedniku objašnjavati, ali: Crkva je tu da nas uputi na Vječnost, da nas sabere i tako sabrane sačuva preko granice smrti, a ne da čuva lozinke i parole (ma koliko inače lijepe bile). Prvi pozdrav Hrišćanstva jeste bio onaj grčki, “here, herete” (raduj se! radujte se!) To je ujedno i suština. Tradicija je tu kao svojevstan transporter, način prenosa. Ako ona počne da živi umjesto Smisla, ili čak da zamagljuje Smisao – onda je breme ili magla. A pred licem Hristovim neće nas Gospod pitati da li smo se “ispravno” pozdravili (jer Hristos nije KPJ) nego da li smo sa ljubavlju i radošću pozdravili i odpozdravili.

Autor: Protojerej-stavrofor dr. Darko Đogo