О васпитању деце

[Драган άσημος :)]

NOĆ JE DA SE MIRNO SPAVA-za Planetu,april 2013

Još jedno proleće,još jedno uzbudljivo dešavanje u životu svake porodice koja upisuje dete u prvi razred ili u predškolsko. Još jedno duboko preispitivanje da li smo svoje dete dobro vaspitali i dobro  pripremili za „malu“ ili za veliku školu.Pitanja roditelja vezanih za predškolca ima bezbroj:kako pronaći vaspitačicu koja će moje dete dobro pripremiti za školu,naučiti ga da mirno sedi,da prepznaje slova,možda i čita,da pamti šta ima za „domaći“da pomogne pri socijalizaciji, ukoliko dete nije išlo u vrtić i još mnogo toga.Pitanja za prvačića je pregršt:da li ima dovoljno koncentracije, pažnje da prati nastavu, da li je dete zrelo, da li zna da čita, da li prepoznaje slova, piše li....Pitanja važna ali nedovoljna za dobrog đaka, jer dobar đak nije samo knjižica puna petica, dobar đak je mnogo više od toga. Svaki roditelj mora da se preispita kakve je životne navike stvarao svom detetu tokom prethodnih sedam godina:kada dete ide na spavanje, kako i kada ustaje, koliko zna oko sebe, koliko je motivisan za knjigu, koja je bila i ostala temelj škole, da li je dete plačljivo, nervozno, samoživo, sebično, pohlepno, lenjo, koliko je pred ekranima, koje crtaće gleda, da li igra igrice  i tako redom. Dugo toplo leto je pred porodicom septembarskog predškolca ili prvačića.Vremena dovoljno da se greške , počinjene u neznanju ili nemaru, isprave.

NOĆ JE DA VAŠE DETE DUGO I MIRNO SPAVA, DRAGA MAJKO

Od svih grešaka načinjenih u nemaru ili neznanju ,danas ćemo obratiti pažnju na san,na nesanicu modernog deteta. Nedavno mlada majčica, uznemireno, telefonom, mi objašnjava kako ne može da iziđe na kraj sa svojom devojčicom koja od septembra kreće u predškolsko.Tek sada uviđa da ima bezbroj problema koji joj, do pre dva meseca, nisu smetali, a sada je od njih zastrašena.Istina, pokušali su da je daju u vrtić, ali dete je odbijalo,iako je imalo već pet godina.Pristali su na njenu odluku da je ispišu.Tada je majka sve to objašnjavala sebi da je dete malo, nezrelo i zašto bi se mučilo kada postoji servis baka. Godine proleteše, a sada šale sa državom nema. Predškolsko je zakonom obavezujuće.

„Kada pomislim da moju curicu ne mogu ni u podne probuditi uhvati me panika ,od obaveze da je budim u sedam“,usplahireno reče majka.U prvi mah nisam razumela šta to majka priča, ali kada povedoh razgovor sa prepametnom,nesrećnom curicom sve mi se izbistri.Između ostalog upitah dete kada leže. Majka preduhitri baku i reče:“Oko ponoći“. Baka joj ne osta dužna:“Kaži gospođi istinu, da pokušavaš da je oteraš u krevet oko ponoći ,ali da se ona muči da zaspi oko tri ili četiri , u zoru, mučeći i sve nas.Koliko puta ustaje,šeta po kući,menja krevete,traži da jede,kojiko puta vrišti ,a mi svi je ućutkujemo,mitimo obećanjima da će ujutru dobiti novu igricu,  čokoladu, a sve u strahu od komšija“.Dok je baka govorila istinu majka je klimala potvrdno glavom, preteći prstom ka devojčici. Sve je bilo nekako napadački, kao da je devojčica kriva što je sve to tako, kako je. A počelo  je sa plišanim vaspitanjem sa anarhijom, davno, još od dana kada su je doneli iz bolnice i srećni stavili krevetac u pravcu ekrana. Svi su bili spokojni, oduševljeni pažnjom koju ima beba dok ćuti i gleda neke slike, koje ni ne razume. Oduševljeni su bili kako i koliko pojede i ne znajući da jede, dok jure brze slike preko ekrana ili dok se igra maminim mobilnim.Svi su se divili kako dete napreduje „intelektualno“,ne prepoznajući da je reč o najobičnijem imitiranju svega što čuje i vidi na ekranu.A onda je njen um tražio i vrstu crtaća i vrstu igrice i određivao je vreme kada će i koliko provoditi uz ekrane svih vrsta.Njena želja je bila zaposvest za porodicu, da bi uskoro dete postalo neprikosnoveni gospodar koji je odlučivao o sebi, svojim navikama. Problem je nastao kada je nagon za snom razbijen,kada dete nisu mogli da uspavaju ni u ponoć, već se sama nekako uspavala,uz ekran, u cik zore. Problem je uočen kada je spokojno spavala do podne, kada bi joj dozvolili i do tri popodne, a onda opet „Jovo,nanovo“.Problem je uočen kada je njena potreba za hranom opala,kada je postala nervozna i za svašta izazivala konflikt, kada je uz ciku i viku terala baku da satima igra igrice, a ona, stojeći iznad bakine glave, određivala šta će u igrici kupiti, uraditi,u šta uložiti dobitak i još mnogo toga.Problem je uočen kada svaki pokušaj da joj se pročita slikovnica,nije davao rezultate. Kidisala je na igrice i najgore crtaće, a nisu joj bili strani ni sadržaji za odrasle, sa njenih samo šest godinica. Problem je uočen kada su čuli da će zakonom biti zabranjen štap, a štap je bio saradnik roditelju, u trenucima nemoći,u trenucima kada ni jedna šargarepa nije bila motiv da se dete pokrene. Strah je uzrastao pri pomisli da bi im njihovo detence moglo biti oduzeto, jer će polaskom u školicu i sutra školu svi primetiti da ne postoji autoritet unutar porodice, koji devojčica poštuje,da će primetiti da dete ne kontroliše mokrenje, da neće da jede kada bude bila u boravku,na rekreativnoj,da je preterano nervozna,agresivna i sl.. Šta će biti kada je ne budu mogli probuditi u sedam,da bi stigla u školicu,u školu,kada bude,po porodičnom modelu uvredila vaspitačicu,učiteljicu ...misli naviru ,strah narasta i ne nazire se kraj mukama.Zbrda sdola su majka i baka jedna drugu preticale,opominjale, ako su nešto zaboravile. Sve vreme otac je nemoćno ćutao, pratio pogledom svoje dete shatajući da je svojim zdravim razumom morao da prekine šestogodišnju anarhiju. Nažalost, savete i preporuke njegove zdrave, tradicionalne pameti,niko nije čuo.

Devojčica je nekako znatiželjno slušala njuihve reči, njihova zapažanja o njoj samoj. Ko zna šta se zbivalo u njenoj glavici.U momentu je celu buru emocija prekinula rečenicom:“Znaš Milice, kada mi je najteže? Kada me probude na silu.Tada sedim na fotelji i mnogo mi je, mnogo mi je teško,ne osećam svoje telo,a oni svi u glas viču da se obučem ,umijem, očešljam,operem zube,da doručkujem. Ja tada da ih ne bih čula uzmem daljinski i prevrćem po kanalima,onako bez veze,jer mi je jako teško“. Svi se utišaće i pređosmo sa reči na delo.

LETO JE PRED VAMA.GREŠKE ĆETE ISPRAVITI,NE BRINITE

Preda sobom sam imala dobre ljude,koji naivno poverovaše da su šargarepa(„ako uradiš dobićeš“),virtuelna vaspitačica i povremena upotreba štapa put odgajanja dobrog deteta i dobrog đaka. Dogovorismo se da se pogase ekrani preko leta,da se ukinu i štap i šargarepa,zauvek,da se polako dete uvodi u realan rad,pomoću globalnog plana,da budu što više u prirodi,da bi se detetu vratio nagon za zdravim snom, za prirodom, za zdravim odnosom prema hrani, ljubavi prema knjizi, da se smanji nervoza, hiperaktivnost i još mnogo toga.Devojčici dadoh do znanja da više nikada ne treba da igra igrice, ne zbog sadržaja igrice već zbog toga što svaka igrica ima u sebi kaznu i nagradu i što uslovljava njen um,a uslovljen um pravi probleme.“Biće vam teško,a devojčici najteže. Vi morate ostati dosledni u primeni mojih saveta ,a ona sirota će patiti jer narod reče:“Navika je muka,a odvika sto“,dodadoh.U oku deteta zaiskri radost,koju možda primetih samo ja.

Čujemo se telefonom počesto.Za samo sedam dana dete je uspevalo da zaspi i pre ponoći.Znam da su na dobrom putu ,ali znam da im nije lako. Za utehu je što je sve greške lakše ispraviti u šestoj nego u šesnaestoj godini.

Dragi roditeljhi,samo ne mislite da je ovo neki poseban,vama stran slučaj. Ima ih na pretek ,ali se roditelji stide da otvoreno govore o svojim mukama ,misleći da su oni redak izuzetak koji nije pravilno primenio „plišano“,ne znajući da je kazni i nagradi odzvonilo. Vreme je za LJubav.

Pozdravlja vas   Milica Novković, uz želju da leto iskoristite za pripremu deteta za predškolsko ili za školu.

„Porodični bukvar“,sajt:www.porodicnibukvar.info, tel 0118043-102

[JESSY]

  Пастирско старање о родитељима који претерано штите своју децуГлавни циљ пастирског рада са оваквим родитељима је да им помогне да схвате дадеца нису власништво родитеља. Она припадају самима себи. Деца су Божијизадатак родитељима и то на одређено време.Мудри родитељи врло рано почињу да говоре својој деци да су им била послана одГоспода и да је то њихова родитељска дужност - да воле своју децу и да се бринуо њима док не одрасту. Такви родитељи се понашају према деци као да су онадрагоцени поклони који су им послати на кратко време. За њих се главни задатакваспитања не састоји у томе да се деца приморају да се прилагођавајуродитељским очекивањима, већ у томе да подстичу њихову самосталност, даформирају њихову јединственост и индивидуалност.Свако дете је индивидуална личност, оно долази у овај свет са својом животноммисијом, са својим талентима и интересовањима. Нико не може увек и поузданознати шта може учинити и шта ће постати ово или оно дете.Џебран Халил Џебран у својој дивној књизи Пророк изврсно изражава ову идеју.Обраћајући се родитељима, он пише: "Ваша деца нису ваша деца. Они су синови икћери живота који траје сам по себи. Она долазе кроз вас, али не и од вас, те су,на тај начин, она с вама, иако не припадају вама. Можете да се трудите да имбудете слични, али не и да тежите да их учините сличним вама. Јер живот не иденазад и не чека јучерашњи дан. Ви сте лукови из којих се ваша деца, као живестреле, одапињу напред".

[JESSY]

Када родитељи почињу да посматрају своју децу као драгоцени дар од Бога, дар укојем могу да уживају тек за кратко време, они на други начин виде својуродитељску улогу. Када родитељи одгајају посебну природу и личност свог детета,оно расте као цвет под зрацима сунчеве светлости. Родитељска мудрост је посебандар Божији. Господ даје мудрост; из уста Његових су знање и разум (Приче 2, 6).Када родитељи покушавају да приморају своје дете да буде нешто што оно није ишто потенцијално није у стању да буде, они поступају супротно од мудрости и нечују у свом срцу глас Божији. Дух таквог детета ће слабити, његов личноснипотенцијал ће сахнути попут јесењег лишћа на дрвету.Већина родитеља критикују своју децу и пребацују јој када ова чине нешто што сене свиђа родитељима. Али најбољи родитељи су они који посматрају себе каоосновни узрочник овог или оног понашања своје деце. Они схватају да ивер непада далеко од кладе. Када настане проблем с вашим дететом, завирите у себе иупитајте се: "Шта је то у мени што је створило ову ситуацију?"У раним годинама деца су готово увек реактивна. Њихово понашање, добро илилоше, умногоме је реакција на то како се према њима опходе њихови родитељи идруги људи око њих. Успех у решавању тешкоћа с којима се суочавају децапостаје могућ када родитељи почну да схватају своју одговорност за ове или онепоступке деце.

[JESSY]

У случају неповерења родитеља према свом детету, ниске оцене његовихмогућности, омаловажавајућег односа према њему, задатак пастира од којег супотражили помоћ и савет састоји се у томе да током разговора с родитељимадоведе у сумњу сврсисходност претеране бриге о сину или кћери. Може дапредложи родитељима да другачије почну да гледају на оно што се збива. Алипретходно нека им постави веома важно питање: Како дете доживљава њиховопонашање, шта оно говори о родитељима. Ако родитељи одговарају "Ништа" или"Не знам", може се показати извесна упорност и прецизирати: "Шта вам говорикћерка кад се свађате?"Ту се може добити драгоцена информација за даљи рад. На пример, мајкаодговара: "Она почиње да виче: 'Остави ме на миру, зашто ме гњавиш?' или Тиништа не разумеш', 'На главу си ми се попела'". Овај одговор показује дадевојчици не само да се не свиђа шта и када говори мајка, него се родитељскеизјаве отворено одбацују и доживљавају се веома негативно. Пастиру је веомаважно да помогне родитељима да своје сопствено понашање сагледају очимадетета. Неопходно је да им помогне да се мисаоно ставе у положај детета, дапокушају да замисле шта оно осећа у тренутку када овим или оним поступкомтежи да се потврди, да их научи да признају право детета на властити став, ако,наравно, оно не напушта оквире дозвољеног.Разумљиво је да ако адолесцент почне да продаје ствари или да употребљавадроге, понашање родитеља се мења, иако приступ мора неоспорно бити с позицијељубави и разумевања.Родитељска мудрост се састоји у томе да, не прихватајући поједине поступкедетета, науче да ипак поштују његову самосталност и да наставе да га воле.

[JESSY]

Проблеми деце су одраз проблема породицеЧесто се многи родитељи чуде одакле се код њиховог сина или кћерке појављујупроблеми. На пример, дете је сувише немирно, ћудљиво, агресивно, лоше учи,изостаје с наставе, долази у сукоб с наставницима и укућанима, сувише јеузнемирено, стидљиво, спопадају га свакојаки страхови и тако даље. Све су торазличити симптоми дечијих проблема с којима родитељи морају да се суочавају.Само незнатан део тих симптома могу бити тешкоће самог детета у чистом облику.Већина њих пак су проблеми породице у којој дете живи.Навешћу два примера из сопствене праксе.На консултацију код психолога дошла је мајка са сином од 13 година. Дечакредовно одлази од куће, не долази по неколико дана. Виси по компјутерскимклубовима и немогуће га је одвојити од игара. Мајка се жали да се толико већнамучила с њим да више нема снаге. При томе говори о свом сину с таквоммржњом, као да јој је он најгори непријатељ који је упропастио цео њен живот.Почињемо да анализирамо шта је шта. Постепено откривамо да у породици немаоца, да је дечак био нежељено дете, да има млађу сестру на коју је усмерена свапажња мајке и баке, а син се у породици осећа као туђинац. Мислим да су даљикоментари непотребни

[JESSY]

Врло често, због своје беспомоћности, идентификовани пацијенти су деца. Усвојству симптома при томе може бити било шта: школски неуспех, лошадисциплина, различита обољења детета (на пример, ноћно мокрење), свакојакистрахови и фобије и тако даље. На пример, родитељи су обузети својимпроблемима, није им до детета и ово, да се не би осећало занемареним, почиње(наравно, несвесно) да добија лоше оцене у школи. Наставници позивајуродитеље, дете добија батине. На крају крајева, оно је добило пажњу и бригу којесу му толико недостајале. Макар то било и у таквом облику, али и то је боље негоништа. Пут решавању проблема је пронађен - да га родитељи не би заборављалидетету је неопходно да лоше учи.Када се у породици појављује идентификовани пацијент цела породица поправилу види проблем само у њему и тражи помоћ у вези с њим, формулишућисвој захтев у оваквом духу: "Шта да радимо са овим дететом?" или: "Учините сњим нешто!" Парадокс се састоји у томе што је немогуће помоћи таквој деци непроменивши постојећи систем међусобних односа у породици, систем који је довеодо проблема. Ако, не схватајући то, покушамо да делујемо само на дете, ништанећемо постићи.

[JESSY]

Ако у породици укућани недовољно добро слушају и разумеју дете, оно почиње дасе обраћа родитељима језиком симптома - то јест, ствара им проблеме који онивише нису у стању да игноришу. Дете као да говори родитељима: "Преко ми јепотребна ваша пажња и брига!", или "Тата и мама, молим вас, не свађајте се, хоћуда останете заједно, јер вас обоје волим!" - и тако даље.Зато, драги родитељи, ако наједном почну да вас узнемиравају неки проблемиваше деце, најпре ставите себе на њихово место. Дословно погледајте породичнуситуацију очима свог детета, у његово име опишите како доживљавате туситуацију: шта вас узнемирава, шта вам је потребно, шта очекујете од родитеља,шта хоћете да им кажете. То јест, направите својеврсни превод с једног језика надруги: изразите у име детета оно што оно језиком симптома говори једноставнимречима упућеним вама.Често је тај једноставан корак довољан па да дође до важних промена у односима.

[JESSY]

Улога раних дечијих утисака у формирању личности детета Постоји следећа изрека: "Дете је као сандук: што у њега ставиш, то ћеш затим иизвући". Она веома тачно и широко одражава значај животних утисака које детедобија у раном детињству у односима са својим родитељима, утисака који имајузначај у његовом каснијем животу.Какво и какве врсте искуство се формира код деце као резултат узајамног дејствас родитељима?Новорођенче не доноси са собом знања о томе како да проживи у овом свету. Оното мора да научи од другог. Главни учитељи детета су, наравно, његови родитељи.Ово учење се одвија на следећи начин:Прво, постоји процес непосредног учења, када укућани објашњавају малишанушта је то добро, а шта је то лоше, нешто од њега захтевају, на нешто га подстичу,због нечег кажњавају и тако даље. На тај начин, непосредно учење јесу представео свету које родитељи теже да свесно формирају код детета. Овај тип учења сеуглавном заснива на речима. Примери оваквих изјава могу бити следећи: "Женамора пре свега да се бави домаћинством и да васпитава децу", "Мушкарац не смеда испољава своја осећања", "Ти мораш да будеш најбољи" и тако даље.Друго, паралелно са овим врши се посредно учење. Деца посматрају како отац имајка поступају с њим, једно према другоме и према другим људима. Токомоваквих узајамних односа родитељи показују детету свој однос према њему ипрема околном свету више не толико на нивоу речи, колико на нивоу поступака иизражених емоција. Полазећи од тога, оно почиње да гради своје представе о себии свету у којем живи. На пример, ако дете види да се родитељи непрестаносвађају и разрачунавају, оно може да научи да такође буде агресивно. Оно као даговори себи: "Видим како треба живети: треба нападати другога да не бих ја биожртва". Ако пак види у међусобном поступању родитеља љубав и поштовање, оноће се такође учити да воли и поштује друге људе.

[JESSY]

Као резултат посредног учења долази до формирања представа детета о себи исвом месту у свету. Када новорођенче доживљава непријатност и вришти то може јако да узрујава мајку. Ако се то догађа сувише често, дете ће доживљавати њенуузрујаност као сигнал да мајци није до њега. При томе се у њему може родитиосећај: "Ја сам непотребан, сувишан сам, сметам". Запањујуће је колико честоодрасли људи, који имају осећај властите непотребности и ниску оцену о себи,понекад сасвим случајно сазнају да њихови родитељи нису хтели да они дођу насвет и да су покушавали да их се отарасе.Ако су, напротив, родитељи с радошћу очекивали рођење детета, ако се мајкабрине о њему, благовремено и адекватно се одазивајући на његов плач, покушавада пронађе и уклони узрок непријатности, то у детету ствара осећај да је вољено,значајно и потребно у овом свету.

[JESSY]

Мора се истаћи да посредно учење оставља на дете далеко јачи утисак негонепосредно. То није случајно - јер ми далеко више верујемо реалном искуству,него речима.Дакле, отац и мајка су својеврсни инструктори своје деце у учењу како на правиначин живети у овом свету. Наравно, сваки инструктор може пренети само оно штои сам добро зна. Обично се родитељи из све снаге труде да науче своју децу дабуду срећна. Али проблем се састоји у томе што је њихово властито учењесвојевремено имало недостатке. Ако је вештина родитеља да буду срећни људинепотпуна или искривљена, сва непотпуност и сва искривљавања они ће несвеснопреносити на децу. Ако родитељи имају нерешене психолошке проблеме којиизазивају немир, гнев, пометеност и друга сложена осећања, они несвесно тоизражавају и према својој деци.

[JESSY]

Главни значај наредаба састоји се у томе што на основу њих дете доноси несвеснеодлуке о грађењу целог свог живота. Многи успеси или неуспеси одраслог човекачесто се заснивају на тим забранама које је добио у детињству од својихродитеља. Постоје позитивне или негативне забране. Овде ћемо подробноразмотрити управо негативне забране због тога што оне могу разорно утицати наживот детета, те је родитељима врло важно да науче да их препознају у свомпонашању.Може се издвојити десет основних типова негативних наредаба које родитељи дајудеци и које формирају однос детета према себи, према околном свету и премаљудима. Често те забране могу изгледати потпуно ирационално, али се моћњиховог утицаја на дете при томе не умањује. Ево тих наредаба: "Не чини", "Небуди", "Не зближавај се", "Не буди значајан", "Не буди дете", "Немој да одрастеш","Не постижи успех", "Не буди оно што јеси", "Не буди нормалан", "Не буди здрав".

[JESSY]

"Не буди"То је веома опасна забрана. Она може бити дата како у веома благом облику: "Даније вас, деце, ја бих се већ развела од вашег оца и не бих се мучила читавживот", тако и у оштријем облику: "Боље би било да се ниси родио, тада не бихморала да се удам за твог оца". Важно је истаћи да није обавезно да мајкаизговара такве речи гласно. Најчешће се овакве забране преносе преко њенихемоција и поступака према детету. Мајка не узима дете на руке када оно плаче;грди га и повишава глас на њега када му је нешто потребно и када нешто тражи; једноставно бије своје дете; једном речју, постоји мноштво начина преношењаовакве поруке.Забрану може пренети мајка, отац, брат или сестра. Супружници могу битипотиштени због тога што се дете зачело након што су одлучили да немају децу илисе зачеће догодило у неповољном тренутку - у неком тешком периоду у животупородице. Порођај може да прође с тешкоћама и да поткопа здравље мајке. Тададете могу посредно оптуживати за то. У најопштијем облику забрана "Не буди"звучи овако: "Да се ти ниси родио живели бисмо боље".За старијег брата или сестру појава малог конкурента може бити доживљена веомаболно. "Да се ти ниси појавио родитељи би ме и даље волели" - то су типичнеизјаве старије браће и сестара.Општи смисао одлука које се доносе на основу забране "Не буди" своди се на тода не треба живети, да треба умрети. Али примена оваквих одлука може јако даварира - од намерних покушаја самоубиства до опасног понашања које угрожаваздравље и живот (опасан посао, ризична вожња аутомобилом, употреба дрога итако даље). То су могуће варијанте решења и понашања, који следе на основузабране "Не буди".

[JESSY]

"Ја ћу да умрем и ви ћете онда да ме заволите". Дете, а касније и одрастао човек,потајно машта о смрти, замишљајући да ће, када умре, они који га недовољноволе осетити колико им он недостаје."Ја ћу вам доказати, чак и ако ме то убије". Људи овог типа могу бити подељенина две категорије. Први теже да докажу најпре својим родитељима, а затим и свимодраслима на свету, да заслужују право на љубав. Њихов систем доказивања јетежња све већим и већим успесима. Овакви људи стичу једно звање за другим и један положај за другим, купују све скупље куће и кола. Због чега то може битиопасно? Због тога што сваки нови успех захтева од њих све веће и веће снаге,које, на крају крајева, почињу да се исцрпљују. Али овакви људи настављају тркуза успесима, не обраћајући пажњу на стање свог здравља - повишени крвнипритисак, чир у стомаку, срчана обољења. У извесном тренутку организам не можевише да издржи. О таквим људима обично се каже: "Он се сатире". Догађа се и тода је човек доказао све што је хтео. Тада живот за њега изненада губи смисао и онможе да га прекине, или извршивши самоубиство, или "напрасно умревши" одизненадне болести или срчаног удара.Друга категорија људи која следи овај сценарио јесу људи са саморазорнимнавикама. Они су зависници од дрога, алкохола, преједања, никотина и користе   све то да би себе лагано убијали. Њихова несвесна тежња према самоуништењунајчешће је својеврсни протест против родитеља који, с једне стране, нису волелидете, а с друге, захтевали су од њега да буде добар, уредан и послушан

[JESSY]

"Ако се не промениш, ја ћу се убити". Ово је својеврсна уцена чији је циљ дадобије жељена осећања или понашања од стране другог човека. Неуспешнипокушаји дечијих и адолесцентских самоубистава врло често су уцена упућенародитељима. Ови покушаји су остали неуспешни не толико због неких околности,већ пре зато што деца и нису имала намеру да се убију. Њихов циљ је да привукупажњу родитеља, да их "приморају" да више воле сопственог сина или кћерку, даизазову у њима осећање кривице због недовољне љубави.Одрасли људи такође често могу користити овакву уцену у односу према својимнајближима. При томе, њихов арсенал начина утицаја може бити истанчанији.Уопште није обавезно наочиглед и пред свима узети и убити се (тим више што јето и грех!). Али човек се може тешко разболети и дати на знање члановимапородице да је у тој болести њихова кривица. Поново подсећам на један случај изсвоје праксе.

[JESSY]

  "Не зближавај се"

Недостатак физичког контакта и вербалног одобравања од стране родитеља,доводи до тога да дете овакво њихово понашање доживљава као поруку "Незближавај се". Слична реакција може настати ако дете, као резултат смрти илиразвода, губи једног од родитеља. При томе оно као да говори себи:- Изгубити онога ко те воли веома је болно. Ако други човек ипак оде од мене,зашто да поново доживљавам исти бол.Смисао понашања, заснован на забрани "Не зближавај се", своди се на то да сеувек остаје на великој дистанци од других људи, да се не испољава према њимаљубав, а такође да се не прихвата љубав са њихове стране. То са своје странедоводи човека до отуђености и усамљености.