О васпитању деце

[JESSY]

Осећање "неплаћеног дуга"

 Многи родитељи, бескрајно посвећујући себе детету, могу изазвати у дететуосећање неплаћеног дуга, кривице, одсуства властите вредности и убеђење да незаслужује све то и да није у стању да плати дуг. Чињеница да родитељ не захтеваплаћање само погоршава проблем. У том случају код деце могу настати озбиљнипроблеми када буду морала да напусте родитељски дом.Будући оптерећено осећањем неплаћеног дуга, дете ће тражити оправдање свогживота и "плаћаће дуг", играће аналогну улогу у односима с другим људима -посвећујући себе њима и не тражећи ништа за узврат, нарочито од своје деце. Натај начин, осећање мање вредности и дуга преноси се на следеће поколење. Ово је удес многих породица, то је терет који се преноси из поколења у поколење.Некима успева да се избаве од дугова једноставно одбивши да их плате, а другимане. Ови други често трпе поразе у односима са спољашњим светом, остајући тесноповезани с родитељским домом, а понекад га уопште и не напуштају.Неки покушавају да збаце са себе тај јарам, поричући постојање таквог "дуга".Понекад њихово понашање поприма крајње облике, које осуђује породица идруштво. Такви људи се често налазе у изолацији. Испуњени осећањем кривице,они очајнички траже разумевање, при чему се, не умејући да изградеконструктивне односе са старијим људима од значаја, или пак, претрпевши поразу животу, враћају у родитељски дом.Догађа се да "дужници" напуштају животно бојно поље с развијенимпсихијатријским симптомима. А неки од њих постају радници радних организацијакоје помажу угроженим људима

[JESSY]

"Брижна мајка" 

Родитељи који претерано штите своју децу заслужују посебно поглавље. Честожена цео свој живот посвећује васпитању деце. Од тренутка њиховог доласка насвет сва њена љубав и брига се пребацују искључиво на њих. Муж у таквомслучају као да постаје некакав додатак, извор материјалног благостања. Понекадсе о њему чак и стара, и то као о крави музари која даје млеко и, у складу с тим, иприходе.Према мужевој превари овакве жене се односе мирно, не видећи у томе никаквутрагедију ако се при томе не руши породица и ако нема материјалне штете. Оне поправилу не осећају мржњу према мужу и односе се према њему као преманесташном детету. Уопште, код њих се муж налази негде "по страни". Чак и кадаих мужеви остављају, оне се с тим помире прилично брзо, обично се не удајупоново, посвећујући се деци, а затим унуцима. И у служби напредују најчешћеради деце - да би им што више пружиле.Већ од првих дана живота детета "брижна мајка" почиње да се бави његовимваспитањем, и то са нарочитом ревношћу. Старање и развој по посебнимсистемима можда су потребни мајци, али не и детету. Жеље детета, његовепотребе, способности и склоности она обично не узима у обзир. Васпитање секреће путем принуде, у условима јачања наравствене одговорности детета. Укаснијем животу жртве оваквог васпитања стално раздиру противречности између"морам" и "хоћу"...У почетку све изгледа сасвим срећно и успешно. Дете посећује разне секције истудија које бира мајка. Али мали човек се мири с тим и послушно врши вољумајке, иако при томе временом несвесно тежи да се отме из њеног туторства. Каочисто и поверљиво биће, дете идеализује маму, не разумевајући до краја својапротивречна осећања. С једне стране, мама га воли, а с друге, њему је већ веомазагушљиво у загрљајима њене љубави. Овакво васпитање може довести сина иликћерку у пубертету до нервних поремећаја, депресије, незадовољства својимживотом.Разорност оваквог васпитања испољава се са свом снагом када дете, почињући дасебе доживљава као самосталну личност, учи да инсистира на своме. Пошто"брижна мајка" не даје слободу детету, оно не може хармонично да се развија, дазадовољава своје душевне потребе, на пример, потребу за самосталношћу. Тада седете разбољева. И педијатри, и психотерапеути једнодушни су у мишљењу дапрактично све болести настају због незадовољених душевних потреба.На нивоу свести "брижна мајка" пати видећи да је дете болесно, али несвесно онатријумфује. Ето то је тај узвишени циљ - да излечи дете! И тако, док лечење не даефекат, мајчини поступци изгледају потпуно оправдани.То је потрага за лекарима, лековима, "биоенергетичарима", благодатним старцимаили једноставно свештеницима (варијанте "спасилаца" могу бити најразличитије).

[draganzzz]

mudar ovaj iguman Anomalije!

[JESSY]

Али ако изненада доведе своје чедо код свештеника којем је, могуће је,наклоњено срце сина (или кћери), свештеника који ће касније постати духовниотац детета, помоћи му да пронађе животни ослонац, научити га да правилноопшти с људима - она ће учинити све (понекад максимално благо, тако да сељубљено дете чак и не досети!) да раскине њихове односе. Јер ако дете стекнеослонац у неком другом, оно ће или отићи од ње, или ће престати да психолошкизависи од ње. Лишена те зависности, она почиње да се лоше осећа.Људи који су се ослободили оваквог туторства, који су прекинули психолошкузависност, почињу да се осећају природније, слободније, немају више потребе замајчином подршком, а "брижне мајке" негодују и обећавају да ће "доћи да серазрачунају с тим баћушком".Оваква мајка се неће зауставити ни пред чим, јер њена парола гласи: "Ја ћу свеучинити за твоју срећу под условом да ти останеш несрећан. Ја ћу све учинити затвоје оздрављење, под условом да ти останеш болестан". У првим етапама коддеце се у фази опоравка развија непријатељство, чак и мржња према родитељима.Затим све пролази, односи се нормализују... али за то је потребно стрпљење ивреме."Брижне мајке" блокирају духовни, душевни, морални и физички развој своједеце. Осећајући се одбаченима, многе савремене жене покушавају да нађу утеху удетету, нарочито ако је то дечак. Он постаје за мајку једини ослонац, саговорник,пријатељ, психолошки заузимајући место мужа који је или одсутан, или ју јеоставио. Али дете се не може стављати у улогу одраслог мушкарца, оно томе ниједорасло. Преоптерећена психа се може исцрпсти и, пореметивши се, изопачити.Мушкарци који су се у детињству налазили у "психолошком браку" с мајком честозбог тога и не ступају у реални брак, што значи да се од њих уопште нико не можени родити. Заслепљени и потлачени од стране мајке, они не налазе себи достојанпар. Ако пак мајка и одлучи да ожени сина, обавезно ће му сама изабрати невестукојој ће касније доделити улогу служавке. Место домаћице у таквој породицимајка нипошто неће уступити.Данас се, нажалост, знатан део наше омладине налази у оваквом ропству. Многемајке васпитавају своје синове саме. Последица тога је испољавање јаке душевневезаности мајке за сина. Ако је сина некада у детињству мајка спасла од смрти,она постаје толико везана за њега, толико обавија сина својом бригом, да каснијеон може и да се не ожени."У природи постоји такав један тип мајки - и тешко њиховим синовима! Духовит иоштроуман песник, а у животу мужеван и смео човек, гроф АлексејКонстантинович Толстој (један од стваралаца Козме Пруткова), до саме смрти јепатио, не усудивши се да се ожени вољеном девојком - зато што вољена маманније хтела да се он ожени

[JESSY]

Заиста је љубав зла... Искрено сматрајући да воли сина, таква мајка у стварностиволи искључиво себе - и на жртву тој љубави приноси његову судбину, његовувластиту срећу, његов живот.Познавао сам једног постаријег - већ седог - професора факултета који јепроживео цео свој живот с мајком. Много година она није устајала из постеље,тако да се он у потпуности старао о њој. Не треба имати велику фантазију да сезамисли како је то изгледало - под условом да је радио и по цео дан није био кодкуће. Када је мајка умрла њему су преостали само студенти. Они су му заменилидецу, унуке, породицу. Он је ишао с њима на туристичка путовања. Требало јевидети како је био пун живота у њиховом окружењу. Са своје стране, они су гаобожавали. Али потом је дошла пензија. И изненадна и потпуна усамљеност.Струјања ове мајчине љубави према себи толико су јака да син потпуно губивољу, мири се са судбином и опстаје са убеђењем да другачије никако не може.Међутим, увек је све могуће. Увек се може некако другачије".[1]Ако пак син "брижне мајке" и ступи у брак, не може да схвати зашто се, тек што сеоженио, након месец дана или два, враћа мами. Али и вративши се, не може свакимлади човек да нађе мир с мајком. Душа која тежи слободи почиње да тражисамосталан животни пут. Део младих људи остаје потпуно под влашћу мајки,испољавајући инфантилност, а други део се ипак ишчупа. Неко оде да студираили да ради у други град, неко живи у студентском дому или изнајмљује стан.Догађа се да се син, рекло би се, одвојио од мајке, али тајанствена веза с њом сенаставља; у њему је присутна иста она младалачка инфантилност, али овога путаунутрашња: он се понаша као човек који уопште није припремљен за живот.Унутарња мајка му није одобрила самостални живот. Услед тога он остаје везан зању, иако те везе није свестан. Ово се испољава у томе што он апсолутно ни у чемуне може да се испољи као мушкарац. Он је потпуно неодговоран, у њемуодсуствује вољно понашање, душевно се ипак осећа да је "под њеном влашћу",под влашћу мајке...

[JESSY]

Исти овакви односи могу настати и између "брижне мајке" и кћерке. Када кћерка упубертету почиње да се вади из емоционалних загрљаја мајке (углавном се тоиспољава у томе што јој пркоси), мајка улази у врло јаку и вишедневну свађу сакћерком. Путем тих свађа она се само учвршћује у својој унутрашњој тежњи дазадржи кћерку уз себе. И што се више кћерка извлачи из тих окова, то је мајка јаче контролише. Оваква мајка не жели својој кћерци ниједног младожењу, нидругог, ни трећег.Али у извесном тренутку, будући потчињена општем правилу, девојка ипакодлучује да се уда. При томе мајка обавезно жели да младенци живе код ње. Или,ако живе у другом граду, неопходно је да једном недељно кћерка посећује мајку.Зашто јој је све то потребно? Испоставља се да на тај начин она кришом инеприметно почиње да психолошки одваја своју кћерку од мужа. Почињуобјашњења због чега муж није добар, зашто зет не ваља, зашто не поправља по

  

кући, зашто тако мало зарађује. На крају крајева, оваква мајка након извесногпериода постиже своје. Резултат је да се млади разводе, мајка добија своју кћернатраг и ... она је поново срећна. Истина, они живе у врло великим свађама,непомирљивости, понекад се све то завршава тиме што кћерка напушта кућу. Паипак, мајка је мирна, пошто она и даље контролише кћерку и осећа се као брижнамајка. У таквом општењу њена властољубива природа, њено самољубље,унутрашња страст која је једном већ присвојила кћерку себи, показују сезадовољеним

[JESSY]

"Односи с мамом су постали за мене веома озбиљан проблем - пише 17-годишњадевојка - Она се стално меша у мој лични живот, покушавајући да ме заштити одгрешака које је некада и сама правила. Ја разумем да је мама човек који не самода може, него и мора да ме саветује, ослањајући се на своје искуство и на својепознавање и разумевање мене. Али у последње време ти савети су почели дапопримају облик придика по принципу 'тако и само тако!'Овакво неподношљиво неуравнотежено стање људске душе илуструје сан једнемладе жене. Случај њених односа с мајком служи као метафора унутрашњихпротивречности, изражава архетипску борбу разнородних начела психе...Предисторија сна је оваква, уколико могу да препричам Татјанину причу: она, њенмлади муж и новорођенче живели су с Татјаниним родитељима. Њена мајка јетежила да спроведе у живот своје представе о породичном животу,неприкосновено верујући да оне немају алтернативу. Кћерка је мајчину активностдоживљавала као грубо мешање у њен приватни живот, у живот њене властите,мале новорођене кћерке, као и породице.Татјанини покушаји да одбрани независност били су исмевани; осим тога, морала је да саслуша много увредљивог. Најзад, Татјана је с мужем, кћерком у колицимаи мачком у торби, отишла из куће, било куда.Мајка је била сатрвена - рушењем идеала велике породице у којој је она биладомаћица, страшно опустелом кућом, кћеркиним непријатељством према њој, којесе изненада открило, и равнодушношћу зета, нестанком дуго очекиване играчке -унуке.Млади супрузи су почели да живе независно, делећи међусобно одговорност задете и издржавање породице. Стваралачки чин ослобођења (читај: сазревања иувиђања много тога што је раније било скривено копреном инфантилне везаностиза родитеље) је успео...Управо тада је Татјана сањала сан. Морски таласи је носе стотинак метара одобале. Она види све тако као да није у води, већ стоји на површини, само штосвоје тело Татјана уопште не осећа. Обала представља стрму стену на којој севиди огромна црна женска силуета. 'Мајка' - зна Татјана и осећа да је, иако је тосамо цртеж жене, она жива. Равни лик је оживљен чак некако више од људскемере оживљености. И нема никакве сличности у том портрету с њеном сопственоммајком, лице се уопште не може видети. То је једноставно Мајка

[JESSY]

У Татјаниној глави одзвања глас. Самоуверени баритон изговара: 'На мајку се несмеш љутити'. И одмах Татјана схвата да, кад је глас рекао, значи да је то заистатако. Коме припада глас, о томе није размишљала, али је неоспорност истинетаква као да ју је прогласио Бог.Али изречену истину још треба прихватити - не на веру, већ у свом срцу, то јест,сложити се с њом, прожети се њом. И Татјани је познато да је то у њеном животупоследњи задатак и циљ. Да ће она тако јурити овде по таласима све док не успеда то изврши.И тако у мери у којој се Татјана савесно труди да се све више 'уживи' у смисаофразе, талас који је носи на свом врху, све више се убрзава, хитро носећи девојкуна стену да би (Татјана то зна) је разбио крај ногу црне Мајке, чим дође доизненадне спознаје. Татјана се не боји, напротив, она то увиђа. То је последњешто јој је суђено у животу.Али у извесном тренутку последње истине, упркос свој Татјаниној ревности, углави ниче друга мисао која се супротставља оној мисли коју је изрекао глас: Али ја нисам могла другачије!' (има се у виду раскид с њеном реалном мајком).Талас се одмах одбија натраг у море и све се, и то више пута, понавља из почетка.Да ли је формула културне забране била изречена гласом Бога или савести, нијеважно. Важно је то да искрено прихватање покајничке улоге 'блудног сина'(блудне кћери) у датом случају води пропасти, упркос традиционалнимпредставама. Пропасти чега? Индивидуалности, наравно, личности".[2]Мајка која је себе некад доживела као спаситељицу живота свог детета, сраста сњим и, независно од растојања, и даље задржава невидљиву пупчану врпцу. Нечуди што таква мајка и поред хиљада километара осећа стање свог детета. Тамосе нешто догодило, и она је већ узнемирена. Њено срце осећа. Та душевна веза натајанствени начин их међусобно спаја. Ишчупати се из тих стега је изузетнотешко. У већини случајева девојке и младићи, када одрасту, безуспешнопокушавају да се цео свој живот чупају из тих мајчиних загрљаја.Човек васпитан у атмосфери овакве привржености осећа своју неслободу икасније несвесно покушава да се ослободи других људи који га окружују: мужа,жене, пријатеља, другова и другарица, сарадника на послу. Њему се чини да и сњима има сувише зависне и неслободне односе, да се и од њих треба ослободити.Људи који су чврсто везани за мајку једноставно не могу дубоко да се зближе сдругим људима. Ма како се успостављали њихови односи с другима, крајњирезултат је то да се све то кида. У крајњем случају, односи остају дистанцирани..

[JESSY]

Недавно сам се суочила са одраслим 'маминим сином' (он има 47 година) и сњеговом мамом која га обожава. Покушавала сам да с њим створим хришћанскупородицу. То је био прави кошмар. Крај тог кошмара је мој уништени живот. Отоме у Православљу нигде још нисам читала. Одговор на то питање нашла сам улисту Комсомолска правда. Чланак се назива 'Мамин син - то је дијагноза'.Тамо пише: 'Одлепити се од мајке и оца својега и прилепити се жени...' А шта акосе не одлепи? Мајчина љубав код неких жена је таква да не могу ни да замисле дасе њихов син ожени, оне захтевају да син воли само мајку. Оне као жрице(паганске свештенице) прождиру вољу својих синова; ниједна жена с којом синхоће да створи породицу њима се не свиђа. О мом случају баћушка је рекаократко: 'Мајчинска љубомора'. Мајка се свугде мешала, телефонирала је у цркву ипитала: 'Па јесу ли заједно отишли или је он био сам? А да ли су у цркви заједностајали?' Она је постепено, лукаво и подмукло разбијала нашу везу. И постигла јесвоје.Њему је 47 година, није био ожењен. Парохијани су ме одмах упозорили да наммајка неће дати да живимо. Да тако нешто постоји нисам могла ни дапретпоставим. Како је она слепа! Јер права мајчинска љубав је жртвена, онажртвује све ради среће свог сина. Ја такође имам сина, сада је ожењен. Увек самжелела да створи породицу, да роди децу.А на крају овог чланка пише: Ако тако нешто приметите, одмах одлазите зато штоће мајка ипак победити - инстинкт ће победити разум'. Тако се управо и догодило.Мислила сам да ћу добити битку, али то је таква лавина (дволичност, лукавство)да просто нисам имала снагу да победим. Морала сам да се растанем.

[JESSY]

А син? Како се он понашао у целој овој причи? Он је у свему подржавао маму, безње и без њених савета није могао да живи. Она је гушила његову вољу, он као даи није мушкарац.Све до данас не могу да схватим и мучим се питањима: 'Зашто и због чега покарактеру мушкарци бивају слични женама? Јер ни дужности, ни одговорностипред породицом он није имао и нема. У породичном буџету није учествовао. Мамаму није дозвољавала да ми доноси намирнице, говорила је да свако треба даодвојено троши новац. Ти десет рубаља, она десет рубаља! - тако га је она учила.Издржавала сам породицу и хранила га тиме што сам радила неколико послова.Након посла сам вукла претешке торбе кроз цео град, трудила сам се да дођемкући на време да не би било никаквих приговора с његове стране. Једном самморала да одем на преглед код лекара терапеута и када ме он послушао, приметио је да имам на раменима модре трагове - пруге од тих мојих торби. Доктор ме јеупитно погледао, али ништа није питао. Дошавши кући испричала сам мужу,мислила сам да ће се сажалити, да ће му се пробудити савест, да ће почети да мипомаже. Али знате ли шта ми је на то одговорио? 'Даа, није у томе ствар, треба дакупиш торбу-колица...'Понекад сам заједно с мужем ишла у госте код његове мајке. Тамо су се такође докомичног догађале занимљиве ствари. Мене су остављали у дневној соби дагледам телевизор, а њих двоје су се удаљавали у кухињу да ручају или пију чај. Ито се сматрало потпуно нормалним и природним. Ја за њих нисам постојала. Акада је његова мајка долазила код нас у госте, доносила је своје обавезне теглеод мајонеза и тегле од пола литра са храном за свог сина. Ето какву брижну мајкуима мој бивши сапутник у животу... Можда неко ко буде читао моје писмо нећеповеровати у све ово. Али то је заиста, заиста било...Једном сам на Васкрс пошла с мужем на рану службу, помолили смо се наЛитургији и врло срећни и пуни одушевљења вратили се кући. Али какви су насхладноћа и мрак запахнули од лица његове мајке која нас је чекала код куће икоја је с љутњом и прекором одмах почела да га грди што је отишао на службу увреме када је она журила код њега. Требало је видети то лице са осећајемкривице, његове испрекидане фразе извињавања. Пред мајком није стајаомушкарац од 47 година, већ ђак петог разреда којег грде због јединице. То је свеона, она, ти си ме заменио за њу, она тебе вода по црквама...' - бесно је говориламајка сину, чак ме не удостојивши ни погледа.И у исто време његова мајка је верница, добра према другим људима,саосећајна...

[JESSY]

Сметња за "брижну мајку", објекат њене љубоморе и мржње може постати билокоја одрасла особа која ужива ауторитет код детета, био то наставник, тренер,свештеник, пријатељ, невеста (младожења) - било ко. Најсуровији, најбезумнијииспади и поступци према "супарнику" у очима околине могу се оправдаватимајчином љубављу и бригом о сину који је доспео под "лош утицај". Али устварности имамо посла с посебним случајем душевне страсти."Ми често мислимо да човека волимо, а њему се чини да је наша љубав ропство -пише митрополит Антоније Сурошки - Како би често он хтео да каже: воли мемање, али ми дај да дишем! Или научи да ме волиш другачије, да твоја љубавбуде за мене слобода, да не бих био заробљеник другог човека који боље од менезна како ја треба да живим, у чему је моја срећа, какав је мој духовни илиживотни пут. Свако од нас то може да учини; свако од нас може да постави себипитање шта представља љубав о којој говори и коју доживљава.Ово сам говорио много пута, али опет понављам. Онолико често колико човекговори: 'Ја те волим' - цео нагласак је на речи 'ја'; 'ти' је предмет моје љубави, а'љубав' је онај ланац којим сам те спутао и држим те у ропству

[JESSY]

Како се честодогађа да љубав једног човека према другом претвара тог другог у заробљеникаили роба. Тада 'волим' није стваралачко, животворно начело; реч 'љубав' као дапредставља мамац, удицу на коју је ухваћен други човек. Ако откријем да је таквамоја љубав према људима или према једном, нарочито вољеном човеку, пре свегаморам да постанем свестан ужаса што ја себе сматрам центром, што се све сводина мене: и догађаји, и људи - све се посматра с гледишта моје користи, мојерадости, мог живота, и нико и ништа не постоји другачије до у неком односу премамени.Ако се то схвати, ако нас обухвати стид и ужас, онда можемо почети, окренувшилеђа себи, да гледамо у правцу другог човека и да покушамо да видимо његовеособине, да га схватимо, да спознано његово постојање као лица одвојеног од нас,као другог, као човека који је повезан с Богом тајанствено и ван нас; и у складу стим да се према њему понашамо".[5]Могуће је да ће мајка покушати да трезвено анализира своје поступке да бисхватила каква је њихова мотивација и шта се то с њом догађа. Ради тога онамора привремено да се "удаљи" од детета да би изгубљено истинско мајчинскоосећање, разумевање нужности да поштује слободу личности детета, потиснулонездраву психолошку приврженост.Како се понашају младићи који су се нашли у оваквом "слатком" мајчинскомропству? Они слабији, меланхолични, улазе у игру коју им је наметнула мајка,личност мајке их потпуно гута, зарањају у свет женских доживљаја и брига, те, поправилу, одрастају као кандидати за хомосексуалце. Њихова свест, психа, здравасексуалност неопходна за живот, мењају се под утицајем претерано заштитничкогмајчиног васпитања.

[Весна]

Gde se moze naci .. knjiga ..? 

 

Ko je izdavac i slicno ..

 

 

 

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Porodica/Anomalije_roditeljske_ljubavi/Anomalije.htm

[Srdjan]

http://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=z40I4qQBsQk

[JESSY]

Пошто се проблем хомосексуалности све упадљивије испољава у савременомживоту, а савремени пастир мора да прима покајање и одговара на питањаповезана са овим проблемом, размотрићемо га у контексту главне теме нашекњиге.Не постоји један узрок који је у стању да потпуно објасни формирањехомосексуалности. Али истраживачи различитих психолошких школа уочавају једну заједничку законитост: властољубива мајка и пасивни неуспешни отац јесуглавне фигуре на чијој се позадини формира хомосексуалност.Узмимо као пример ситуацију када у кући о свему одлучује само мајка. Каокормилар брода, она води свој дом у бурном животном мору, вукући на реморкерумале чамце (мужа и децу). Она има заповеднички глас, она командује у породици,она је одлучна и частољубива у односу на будућност своје деце. Када дође доспорова, она обично истрајава на својој исправности. Други чланови породицепокушавају да изнесу сопствено мишљење, али нико не може да се одупре њенојсамоувереној упорности.У другим ситуацијама њено властољубље се може испољавати не тако упадљиво.Она може деловати и лукавије, али ништа мање тирански. Крхка и нежна, она уисто време руководи кућом захваљујући својој гвозденој вољи, свом моралномлидерству (како она понекад вешто може да стави човека на његово место добросмишљеном фразом!) или чак лукавству (на пример, позивајући се у потребномтренутку на главобољу).