О васпитању деце

[JESSY]

Вратити деци детињство, надокнадити недостатак родитељске љубавиЧитању књиге игумана Евменија Аномалије родитељске љубави приступио сам спомешаним осећањима. Имам обичај да читам књигу тако што најпре погледамсадржај, затим летимично погледам текст у односу на догматска питања. Акооваква субјективна анализа не открије ништа штетно за душу, приступамнепосредном читању.Отворено ћу рећи: да сам ову књигу запазио на полици православне или световнекњижаре, да није дружења са игуманом Евменијем и одређених околности, ја је,нажалост, не бих читао.Најпре о првом утиску.Од неког времена реч психологија, надам се, не без разлога, у мени изазиванедвосмислену негативну реакцију. Предавања из "основне", "корективне","развојне", "социјалне", "педагошке" психологије, која сам морао да слушам наНовокузњецком педагошком факултету, као и литература из тих предмета,уверили су ме у потпуни тријумф психоанализе у односу на друге правцепсихологије у данашње време. На основу тога створен је однос према психологијине као према науци, већ као према погледу на свет људи који воле да оправдавајусвоје основне "нагоне".

[JESSY]

Једном речју, у другој ситуацији за мене би била довољна само реч "психолог", пада затворим заувек ту књигу. Усуђујем се да мислим да немам само ја оваквагледишта. У том случају саветујем вам да одбаците властите отрцане фразе ипочнете читање.Књига коју држите у рукама се чита у једном даху. Мноштво поучних животнихпримера, без наметљиве поучности и сувопарне догматичности.Већ од првих страна супруга и ја смо се од оних који оцењују дело претворили упажљиве слушаоце. Ми имамо велику породицу - шесторо деце. Двоје најстаријихсу у другом разреду, треће је у првом, четврто у нижој гимназији. Све четворопаралелно похађају и музичку школу. Од петка увече до недеље ујутру певају самамом за време богослужења у нашем малом храму, да тако кажем, у пуномсаставу, пошто других појаца нема. Настава је у две смене. Гимназија и музичкашкола су на таквом међусобном растојању да се деца њиховог узраста могупуштати сама. Тата има распоред по часовима: кога када треба да вози - шест доосам пута дневно, између служби и предавања у богословији. Мамина брига јекако да обуче, нахрани, помогне им да ураде домаће задатке, на време их сместина спавање, да се припреми за службе, а и малишани стално нешто траже...Најстарије дете је увек криво зато што је најстарије. Деца морају да живе построгом распореду, да уче и припремају задатке за две школе, да помажу у кући,да учествују у богослужењу... И какво је ту васпитање? Какав индивидуалниприступ?Књига Аномалије родитељске љубави доноси отрежњење. Приморава човека да сезамисли, да призна да је много тога већ неповратно пропуштено; да верује и надасе да се још много тога може исправити. Да се и извуче из "благочастиве" сујете,да нешто жртвује, преиспита приоритете, да врати деци детињство, да надокнадинедостатак родитељске љубави... То је управо онај случај када свежи инепристрасни поглед са стране, поглед монаха који непосредно не живипородичним животом, може приметити оно што се не види изнутра.

[JESSY]

Ове године се навршава десет година мог служења у свештеничком чину, алипризнајем да би решење многих ситуација, описаних у књизи, могло да ме збуни.Зато сматрам да је рад игумана Евменија веома користан и за такве свештеникепочетнике као што сам ja.Књига ће бити занимљива и искусним пастирима који ће моћи да се упознају спастирском праксом свог сабрата у карактеристичним ситуацијама. Световнипсихолог ће овде открити за себе нове вредности, нови свет хришћанске љубави.Протојереј Владимир Пивоваровсвештенослужитељ Спасо-Преображенске саборне црквеу Новокузњецку,професор Новокузњецке православне богословије,предмет - Свето Писмо Новог Завета

[JESSY]

Сви ми потичемо из детињства...

Аномалије родитељске љубави. Не знам како код вас, поштовани читаоче, али умени овај назив изазива читаву скалу разноврсних осећања: од лаког страха избуњености до занимања и радозналости да сазнам о чему се ту ради.Рекло би се да родитељска љубав спада у категорије непорецивих вредности,толико непорецивих, да ту нема шта ни да се расправља. Може се говорити само оразличитим начинима и методима васпитања деце, али не и о односу родитељапрема деци, пошто се одвајкада увек претпоставља да родитељи своје дете воле ида све чине за његово добро. Ако некад и праве одређене пропусте у његовомваспитању, онда то чине из најбољих намера.При томе је практично немогуће дозволити чак и помисао на то да се у основитакозваних родитељских грешака могу налазити свакако не баш најбоља осећањау односу према својој деци, да родитељи понекад могу (а и веома често) да неволе децу, већ да испољавају према њима агресију. Да, да, управо агресију, и тоне обавезно у облику њених крајњих пројава - батина, псовки и понижења.Родитељска агресија према деци може попримати и префињеније облике. Например, када родитељи лишавају дете његове индивидуалности, забрањују му дабуде самосвојно, да испољава осећања која су родитељима неприхватљива. Онибирају детету другове, секције у које треба да иде, захтевају од њега самоодличне оцене и слепу послушност у свему, уместо њега одређују му пут којимтреба да крене у животу, на све могуће начине подржавају његову зависност одсебе. У породицама верника овоме треба додати круте захтеве посећивањадуготрајних богослужења, ишчитавање правила, насилно одвлачење на путсвештенства или монаштва

[JESSY]

Но ствар није толико у самим конкретним речима и поступцима родитеља премадеци, колико у односу који се изражава кроз њих: јер човек може да воли икажњавајући, а може и да воли тако да од те љубави човек почне да се гуши.Главни критериј ту је ево какав: у чијем интересу делује родитељ - у свомвластитом или у интересу детета, тежи ли он да учини дете прикладним за себе,да реши своје властите проблеме на његов рачун, или пак подржава у њемусамосталност и индивидуалност.Сви ми потичемо из детињства. Психолози су већ одавно доказали да је искустводетета, које је оно стекло у односима са својим родитељима, фундаментално зачитав његов каснији живот. За дете је од животне важности да га родитељи воле.Без физичке хране оно не би могло да преживи, а без љубави и прихватања ононеће моћи да постане пуновредна личност. Родитељи сносе одговорност заискуство које ће дете стећи у породици. Ето зашто је родитељска љубав врлозначајна вредност и за родитеље, и за децу. Али управо због тога што је онатолико важна, врло је тешко, како деци, тако и родитељима, да се помире с њенимодсуством или недостатком. То може довести до озбиљних изопачења: агресијупрема сопственој деци родитељи приказују као љубав, а деца прихватају туподвалу здраво за готово, као да то и јесте истинска родитељска љубав, а затимпреносе то искуство и у свој живот.

[JESSY]

Књига коју држите у рукама помаже нам да одвојимо зрно од плеве, учи нас даразликујемо истинску родитељску љубав од деструктивне љубави која јемаскирана као љубав, да називамо ствари њиховим именима. Аутор прича омрачним странама родитељске љубави, о околностима о којима често избегавамоне само отворено да говоримо, него и да мислимо. Књига о томе како је могуће дародитељи не прихватају, а понекад чак и да не воле своју децу, покаткад небудући тога свесни. Нико од нас није савршени родитељ; у овој или оној мери миможемо негативно утицати на своје дете, несвесно решавајући на његов рачунсвоје личне проблеме, спречавајући његов хармонични душевни и наравствениразвој.Дванаест година праксе у области психотерапије и психолошког консултовањаувериле су ме у то да практично не постоје (можда, с ретким изузецима) дечијипроблеми. Готово иза сваког проблема детета у школи, у дружењу с вршњацима,општењу с родитељима, скоро увек ће се открити ови или они проблеми односа упородици. Штавише, радећи са одраслим људима, у извесном тренутку самсхватио да рад психолога и психотерапеута углавном и јесте исправљање грешакакоје су направили према тим људима у детињству њихови родитељи. Као резултаттих грешака код њих су се појавили проблеми и комплекси у зрелом животномдобу, који их ометају да буду срећни и да се у пуној мери остваре.

[JESSY]

Књига која осветљава ове проблеме написана је од стране свештенослужитеља.Мени се чини да је ова чињеница изузетно важна из два разлога: прво, зато штосу многи верници и црквени људи, рачунајући ту и родитеље који васпитавајудецу, утерали себе у некакав информативни и идеолошки вакуум. Они неприхватају никакву другу информацију осим оне која се може пронаћи у књигамакоје се продају на црквеним киосцима. Према подацима савремене науке,нарочито педагогије и психологије, они се односе са неповерењем ипотцењивањем. Друга категорија људи се скептично односи према мудрости РечиБожије. Аутор превазилази овај раскол. Он врло убедљиво и приступачно излажеаргументе савремене психологије, тачно и умесно их потврђујући цитатима изСветог Писма. Управо ми се зато чини да књигу с коришћу и занимањем могупрочитати како људи верници, тако и они који су још на путу према Богу.Друго, по мом мишљењу врло је актуелно поглавље о црквеном васпитању деце,тачније о извитопереностима и изопаченостима оваквог васпитања, када серодитељи труде да силом приморају децу да заволе не толико Бога, коликоцрквени живот. Тема насиља над децом у том случају је толико уздигнута у рангузвишених врлина да је ту незгодно говорити о било каквом насиљу. Осим тога,врло је важно да овај проблем покреће човек који се налази "с оне странеиконостаса".

[JESSY]

У књизи не само да се разматрају различите родитељске грешке, него се и нудепутеви и начини њиховог исправљања. Уверен сам да ће је прочитати родитељи који траже и који теже истинском васпитању своје деце. Свако ново знање о себиоткрива нам перспективу избора у односу на оно шта и како да чинимо даље.Управо је могућност да вршимо морални избор - највиши дар од Господа. Мислимда ће главна награда за све оне који прочитају ову књигу бити могућност да,преосмисливши односе са својом децом, стекну за себе нову тачку избора наплану тога како да учине те односе богатијим и хармоничнијим.

 

Максим Бондаренко,практични психолог, гешталт-терапеутКраснодар

[JESSY]

Открити изворе љубави Код мене је на пријем дошла бака са унуком.Лепа девојчица анђеоског лика. Ушла је у ординацију, преплашено се осврнула,села погнуто на столицу и запушила уши длановима:- Нећу да причаш о томе, нећу!!!- Шта се догодило? - упитала сам.- Она је крадљивица! - строго је рекла бака са изгледом тужиоца који доносипресуду.- Љиљечка, седи мало у ходнику - замолила сам је ја - А сада испричајте шта сезаправо десило - замолила сам баку.Испоставило се да је девојчица почела да узима из куће ствари и новац безпитања, да их дели у дворишту и да храни децу слаткишима.Породицу сачињавају три жене: бака - Ина Ивановна, мама - Аљона и Љиљечка.Мама није могла да дође, она је на послу. Девојчицу углавном васпитава бака,мама је родила девојчицу када је похађала једанаести разред. Ради као плесачицау страним клубовима, кући сврати успут. Када долази обасипа поклонима инежностима девојчицу и, како се испоставило, сурово је туче за најмањипрекршај.Када смо прегледали Љиљу, она је била сва у модрицама, при чему је то билоскривено испод одеће тако да се не види. Психолошка помоћ је била потребна свим трима: баки, која је изгубила контролунад ситуацијом у породици, мајци, која је изгубила наду да ће средити свој животи детету, које је било изложено насиљу у властитој породици. Када наконсултацију долазе родитељи с дететом за мене је управо дете симптом да јепородица несрећна.Оно, као магнетна казаљка, указује на аномалију.Аномалију родитељске љубави.

[JESSY]

Знам да аномалије магнетног поља Земље указују на наслаге руда и помажу даоткријемо руде, скривене испод површине земље, тамо у дубини.Где је, када, ко је закопао, затворио, сакрио и унаказио љубав деце премародитељима и родитеља према деци, зашто настаје аномалија?Ето већ се много година бавим "ископавањем".Тражим закопана блага. То су необична блага: верност, нежност, разумевање,прихватање, љубав, преданост, савест, смелост, честитост у односима и још многадруга. Та закопана блага су наследно добро које су преци сакупљали за потомке.Али понекад нису успевали да кажу заветну реч својој деци да би ова почела свимтиме да владају, те до преношења наследства није дошло.Раскид те везе поколења створио је много проблема за потомке; настале суАНОМАЛИЈЕ.Како да откријемо те резерве љубави, нежности, поверења, које или нисмо моглида дамо, или смо се бојали да их прихватимо? Али оне нису никуда ишчезле, једноставно су прекривене маском умора, безнађа, отуђености, страха,увређености, бола, па чак и агресије.Како, на који начин открити та богатства душе за најближе, ближих од њих нема -тело од тела, крв од крви - своје деце и родитеља који су те родили у овај свет?Открити и сместити их у своје срце, уморно срце које је изгубило веру; стећи мир,мир своје душе, мир своје породице, мир своје земље.Мир твој је дом твој, и мир твој је храм твој.Књига игумана Евменија се тако и назива: Аномалије родитељске љубави.Ову књигу смо чекали неколико година

[JESSY]

Она једноставно и приступачно прича о оном најважнијем: како, и на који начинстећи мир у кући; како обновити покидане везе међу најближима, како поново ускладити и исправити поремећене односе; како обновити главну везу: наћинебеског Оца и вратити се Богу.Књига не обећава брзе рецепте излечења. Чак и када је процес излечења почео,треба да прође време да дође до рехабилитације, да се све обнови и исцели.Душевне трауме зарастају годинама.Драгоцено у књизи је то да се додиривање таквих болних и трауматичних тема каошто су односи одрасле деце и одраслих родитеља, врши брижљиво, узразумевање социјално-историјских прилика у којима је настало поколењесадашњих старијих родитеља. Без захвалности њима, ми нећемо моћи да живимодаље, јер ми смо ушли у њихово дело, и њиховим напорима, њиховим молитвама,њиховим сузама и радошћу због нас, траје наш живот. Они су наши корени. А безкорена ми једноставно нисмо ништа.Нека мир Твој Господе, завлада, нека наступи у душама нашим, и дође у породиценаше, и видећемо, и зачућемо једни друге - истините и искрене. "Мир вамостављам, мир свој дајем вам " (Јн. 14,27), "Да љубите једни друге, као што вас јаљубим, да и ви љубите једни друге " (Јн. 13,24).Изражавам огромну захвалност аутору за његов рад у којем се хармонично спајапастирско старање и врхунски професионализам психолога-консултанта. Олга Августиновна Соколоваправославни психолог-консултант, онкопсихологдобитник награде "За подвижништво"члан професионалне психотерапеутске лигеХабаровск

[JESSY]

ПРЕДГОВОР

 "Венац старцима су синови синова,а слава деци су родитељи њихови".(Приче, 17,6)

Основа односа родитеља и деце јесте љубав пуна одговорности, љубав којаподразумева ауторитет и поштовање, разумевање личности детета. С хришћанскоггледишта родитељска љубав поседује сву емоционалну пуноћу љубави, али она несме да постане егоистична. У идеалном смислу она је потпуно некористољубива иобразац тога је љубав Мајке Божије према Исусу Христу.Не треба сматрати да је родитељска љубав поклон детету које мора да будезахвално за доброчинство. Љубав мајке према детету испуњава њен властитиживот, обогаћује га. То је љубав према неком другом него што је она, преманечему што њој не припада. Жртвени хришћански смисао родитељске љубави јеуправо у признању тога, у радосној сагласности с правом детета на независност.Ликови Аврама и Исака данас су пуни смисла за родитеље који желе да посветеживот детета Богу - да га потчине више Богу, него родитељима. По мом мишљењу,тај однос је дивно изражен у оним иконама Мајке Божије где Спаситељ седи уЊеном крилу, исправивши се, а Њене руке Га грле, али Га не притискају уз Себе.

Архиепископ Ивановски и КинешемскиАмвросије

[JESSY]

Написати књигу о породичним односима ствар је прилично ризична и одговорна,тим више за старешину манастира, човека који нема практичног искуствапородичног живота. Дуго времена се нисам одлучивао да доведем до логичкогкраја скице ове књиге. Та тема ми се учинила доиста тешком и замршеном. Данас је већ издато прилично много православних књига о породичним односима, те небих хтео да понављам баналне истине.Али случајеви из пастирске праксе, у чијем решавању сам морао не само да будемпосматрач, него и један од нехотичних страна у сукобу, нагомилавали су се. Безразумевања суштине оваквих ситуација, без брижљиве анализе шта се то данасдешава у односима деце која одрастају и њихових родитеља, без увиђања заштосе на наше очи савремене породице претварају у ледене брегове, како ми се чини,немогуће је пастирско старање у савременом свету.

[JESSY]

Разговор о породици и васпитању неодвојив је део пастирског служења. Беседасв. Јована Златоуста нека охрабри оне читаоце којима се чини да је разговор којисмо покренули од мале важности и безначајан: "Пошто је код нас велики део васовде окупљених преузео на себе бригу о васпитању деце, бригу о жени, старање одому, те услед тога не можете прихватити да се у целости предате том напору,потрудите се барем да прихватите оно што су други сакупили и поклонитеслушању онога о чему се овде говори исто тако велику пажњу као и сакупљањуимања. Истина, иако ме је стид да захтевам од вас само то, ипак ће ми бити драгоако то не одбијете".[1]Рађање деце је најзначајнији део односа међу супрузима. У старозаветна временасе сматрало: ако породица има деце, то значи да је на њој благослов Божији.Најважнији и најдуготрајнији односи у које човек икада може да ступи јесу односис властитим дететом. Утицај тога како се родитељи понашају може се одразити несамо на њиховом детету, него и на будућим нараштајима. Родитељство је једна однајдубљих пројава одговорности, коју може да преузме на себе одрастао човек.Господ је рекао: Рађајте и множите се, и напуните земљу, и владајте њоме (Пост.1, 28). У размножавању је скривен огроман потенцијал не само породице, него иЦркве у целини. Плодност је увек била сведочанство благослова Божијег. Духовнипрепород у нашој земљи је нешто што морају да остварују не само родитељи, негои деца, и деца деце. Између рађања деце и владања земљом налази се још једнаспајајућа карика - васпитање деце, на које бих првенствено хтео да скренемпажњу.

[JESSY]

Деца су будућност наше Цркве. Деца су сутрашњица наше земље. Верујем да јевоља Божија у томе да се Црква плоди и умножава, испуњава земљу и влада њом.Али без јаких и снажних породица никада неће бити јаке и снажне Цркве. Каквесу породице - ћелије црквеног организма - таква је и Црква као целовити живиорганизам. Ако се породице руше и Црква се руши. Ако се породица исцељује иучвршћује и Црква се исцељује и учвршћује.Ево наследства од Господа: деца; награда од њега је плод утробе. Што су стреле уруци јакога, то су синови млади. Благо човеку који је њима напунио тоболац свој!Неће се осрамотити када буду разговарали с непријатељима на вратима (Пс. 126,3-5).Деца нису терет, она су Божији дар. Пун тоболац, то је пуна породица, испуњена издрава Црква, која носи вест о спасењу људима. Шта значи празан тоболац? То супразне породице, непотпуне породице, празни храмови. То су опустошене душе исрца, испуњена егоизмом и личним амбицијама. То су речи Христове које сезбивају на нама: Ето оставља се дом ваш пуст (Мт. 23,38). Управо то, распад иопустошење, постиже непријатељ нашег спасења који је дошао да украде, убије ипогуби. Али Христос је дошао да да живот, и то живот у изобиљу (Јн. 10,10).Бог је дао родитељима озбиљан задатак: да сносе одговорност за васпитање своједеце. И нека буду ове речи, које ти ја заповедам данас, у срцу твом. И често их напомињи синовима својим, и говори о њима седећи у дому свом, и идући путем,лежући и устајући (Пон. зак. 6,6-7). Сведочанство постави у Јакову, и у Израиљупостави закон, који даде оцима нашим да Га предају деци својој; да би знаопотоњи нараштај, деца која ће се родити, да би и они у своје време казивалисвојој деци да полажу наду своју на Бога, да не заборављају дела Божија и дачувају заповести Његове (Пс. 77, 5-7).