О васпитању деце

[Таша]

  On 24. 1. 2013. at 12:03, Штрумпфета рече

Био је и гост у емисији Утисак недеље. Тема: О телесном кажњавању деце.

 

http://blip.tv/b92/utisak-nedelje-25-12-2011-5847568

Hvala na ovom postu. Sada ga prvi put odgledah.

Pitam se da li ove dve gospodje imaju svoju decu i iskustvo roditeljstva i sa koje su planete ?!

[Дејан]

Имао сам прилику да га слушам,у једној мањој просторији са са 20 слушалаца.

Феноменалан је

Навећи утисак ми је оставио када је рекао да љубав није осећање ,и када је рекао ајде да покушамо да не будемо увредљиви

[Таша]

Evo jos jednog sjajnog teksta. 

 

Formule življenja

 

Princip prijatnosti

 

(Srđan Pečeničić)

Kada se rodi, malim detetom upravljaju urođeni biološki programi. Takvu vrstu motivacije imaju i životinje i ona je veoma jednostavna: sve što je prijatno ocenjeno je kao dobro i korisno, a sve što je neprijatno je ocenjeno kao loše i štetno. Zato ovu vrstu motivacije, prema Frojdu, koji ju je prvi i opisao, nazivamo princip prijatnosti. Za razliku od životinja – koje su prirodnom selekcijom genetski pripremljene za život u određenom prirodnom okruženju koje je relativno stabilno i koje se stotinama godina ne menja – ljudi ne žive u prirodnom okruženju već u okruženju koje su sebi napravili, a koji zovemo ljudsko društvo.

Kada bi odrasla osoba počela da se ponaša isključivo u skladu sa principom prijatnosti, veoma brzo bi došla u sukob sa društvenim normama i bila ocenjena kao problematična, devijantna ili nenormalna. Cilj svakog roditelja jeste da pomogne detetu da odraste i da ga pripremi za samostalni život u društvu. Zato je roditelj taj koji tokom procesa odgajanja deteta treba da utiče da dete promeni svoju biološki programiranu motivaciju.

Roditelj treba da malo dete nauči dve osnovne stvari. Prva je da nije sve što je detetu prijatno istovremeno i korisno – da postoje i štetne prijatnosti. Druga je da nije sve što je detetu neprijatno istovremeno i štetno – da postoje korisne neprijatnosti. Ovo učenje se odvija kroz neizbežan, arhetipski konflikt roditelja i deteta. Dete u tom konfliktu zastupa biologiju, a roditelj zastupa društvo. Jezikom psihoanalize, to je konflikt principa prijatnosti i principa realnosti.

Za dete je ovaj konflikt bolan zato što pogrešno misli da ga roditelj voli samo ako mu povlađuje. Ono, u ime ljubavi, pokušava da roditelja podredi sebi i svojim željama. Svako roditeljsko „ne smeš!” i „moraš!” dete razume kao odbacivanje i to jasno izražava. Samo onaj roditelj koji je svestan svog cilja i neizbežnosti konflikta sa biološkim u detetu, može dobro da odigra svoju ulogu i uspešno odoli detetovim protestima i inteligentnim emocionalnim ucenama. Kada dete shvati da mora da se podredi roditelju, i da disciplinovanje nije negacija ljubavi, tada je prihvatilo princip realnosti.

Roditelj koji detetu nudi ljubav, ali i jasnu disciplinu, utiskuje se u detetovu psihu kao „unutrašnji roditelj” koji je u detetovom kasnijem životu izvor samoljubavi i samodiscipline. Ako roditelj želi da mu dete bude stalno srećno, mora da mu popušta, tako da nastaje popustljiv „unutrašnji roditelj”. Ovakvo dete kasnije ne može sebe da natera da radi ono što treba ili da ne radi što ne treba. Zato savremeni roditelji treba da odbace sladunjavu ideologiju stalno srećnog deteta, jer „bezkonfliktno” vaspitanje ne daje dobre rezultate.

 

Zoran Milivojević

 

 

 

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/Princip-prijatnosti-Zoran-Milivojevic.lt.html

[florenntina]

  On 24. 1. 2013. at 23:28, Таша рече

Hvala na ovom postu. Sada ga prvi put odgledah. Pitam se da li ove dve gospodje imaju svoju decu i iskustvo roditeljstva i sa koje su planete ?!

 

Za ovu pravnicu ne znam, ali Vesna Brzev je jedan od najboljih strucnjaka u gradu, vezano za rad sa adolescentima u smislu da ima konkretne rezultate iza sebe. Inace, procitala sam par knjiga od dr. Milivojevica pa sam malo upucena i u TA. Iskreno, ima dobrih stvari, ali on sam mi je vise nekako biznismen nego psihoterapeut. Bila je u BG i njegova skolica psihoterapije koji su mogli svi da pohadjaju, bez obzira na struku a verovatno jos uvek postoji mada ne znam koja je cena. Meni licno se ne dopada jer mi je njegov pristup lecenju, bar ono sto sam ukacila, vise komercijalan i popularisticki nego sto je naucan i delotvoran. Naravno, ovo je samo moje misljenje, kao nekoga ko nije iz te struke, pa ne mogu da dam neku dublju analizu kojom bi potkrepila svoj stav...

[Таша]

  On 25. 1. 2013. at 10:29, florenntina рече

Meni licno se ne dopada jer mi je njegov pristup lecenju, bar ono sto sam ukacila, vise komercijalan i popularisticki nego sto je naucan i delotvoran. Naravno, ovo je samo moje misljenje, kao nekoga ko nije iz te struke, pa ne mogu da dam neku dublju analizu kojom bi potkrepila svoj stav...

Komercijalan - mozda iz razloga sto svoj rad naplacuje, sto je i normalno zar ne?!

Populisticki - upravo zato mu dajem prednost u odnosu na ostale jer nismo svi "iz struke" da mozemo razumeti uvek naucni pristup.

[Таша]

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/Zaljenje-ili-izvinjenje.lt.html

 

 

Formule življenja

 

 

Žaljenje ili izvinjenje

(Ilustracija Srđan Pečeničić)

Česte su međuljudske situacije kada neko nekim svojim postupkom utiče na to da se neko drugi loše oseća. Iako ljudi često pripisuju drugome odgovornost za svoja neprijatna osećanja i tvrde kako je ih je drugi „uzrokovao”, danas znamo da u stvarnosti to nije tako.

Između postupaka drugih ljudi i naših osećanja ne postoji direktna uzročno-posledična veza. Mi smo ti koji aktivno učestvujemo u nastanku određenog osećanja tako što ponašanju druge osobe pripisujemo određeno značenje i određenu važnost. Ovo pripisivanje je subjektivno i često pogrešno. Ljudi se razlikuju po tome kako razumeju isto ponašanje neke osobe, pa zato na isti postupak reaguju različitim osećanjima. Kada tuđa ponašanja shvatimo kao uticaj, a ne kao uzrok, tada se menja predstava o odgovornosti za vlastita osećanja: naša odgovornost raste, a tuđa se smanjuje.

Iako je svako odgovoran za svoja osećanja, osećanja drugih ljudi su veoma važna. Odgovorni smo za uticaj koji vršimo na druge, kao što su i oni odgovorni za svoj uticaj na nas. Zato je svako ljudsko društvo, svaka zajednica organizovana oko pravila da osećanja drugih ljudi jesu važna. Upravo time što prepoznajemo tuđa osećanja mi drugim ljudima pokazujemo da su važni, da ih cenimo, da prema njima imamo prijateljski odnos. A prijatelj vam ne želi da patite.

Kada neko proceni da je nekim svojim postupkom uticao da se neko drugi loše oseća, on prema toj osobi može zauzeti prijateljski ili neprijateljski odnos. Izražavanje žaljenja i izvinjenja je znak prijateljskog odnosa.

Izjaviti žaljenje znači da je nekome žao što je uticao da se drugi loše oseća. Izjavljivanje žaljenja je čin saosećanja sa drugim ali bez priznavanja krivice za nastanak tog lošeg osećanja. Drugim rečima, osoba pokazuje da joj nije bila namera da drugog uznemiri, povredi ili izazove da se oseća loše. Time ona svoj odnos prema osobi koja se oseća neprijatno definiše kao prijateljski.

Za razliku od žaljenja, izvinjenje je izjava kojom neko priznaje krivicu, odnosno da je počinio grešku. Izvinjenjem se prihvata odgovornost za negativnu posledicu te greške. Ono može da obuhvata i žaljenje, ali žaljenje isključuje izvinjenje.

Neprijateljski odnos se definiše pokazivanjem ravnodušnosti ili likovanjem nad tuđim neprijatnim osećanjima. Izražavanje ravnodušnosti je signal da je drugi shvaćen kao nevažno, nebitno ljudsko biće. Kada osoba pokazuje da joj je drago što se drugi osećaju loše reč je o antipatiji, većem stepenu neprijateljstva. Ravnodušnost je povezana sa prezirom, a antipatija sa mržnjom.

Što je u zajednici više izjava žaljenja i izvinjenja, to je više prijateljskih odnosa – koji su nam svima danas veoma potrebni.

 

Zoran Milivojević

[Таша]

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/Progonilac-zrtva-i-spasilac.lt.html

 

 

Formule života

 

Progonilac, žrtva i spasilac

(Srđan Pečeničić)

Često naš pogled na dobro i zlo, naročito u kontekstu međuljudskih odnosa, nije statičan već je dinamičan. Kada neko primeti nepravdu, situaciju u kojoj zlo dominira nad dobrim, nad istinom i pravdom, njegov doživljaj nepravde ima sledeću strukturu: jedna moćna sila, opažena kao loša ili zla, negativno deluje na nešto što je viđeno kao dobro. To kod onoga ko svedoči toj situaciji izaziva osećanje nepravde, tako da se on revoltiran odlučuje da se umeša na strani dobra.

Kada se ova arhetipska situacija primeni na odnose između pojedinaca, društvenih grupa, partija ili država, dobijamo tri, takođe arhetipske uloge: progonioca, žrtvu i spasioca. Stiven Karpman, poznati američki psihoterapeut, ovu dinamiku između tri uloge nazvao je dramski trougao. Koncept je nastao na osnovu analize dečjih bajki u kojima je ovaj trougao veoma jasno izražen. A upravo bajke služe da formiramo naše osnovne ideje o zlu kao suprotnosti dobra.

Za funkciju progonioca postoje brojni nazivi: agresor, dželat, nasilnik, siledžija, lovac, negativac, kriminalac... On otelotvoruje zlu, pokvarenu osobu ili neprijateljsku grupu. Etiketu progonioca uvek postavljaju drugi jer osoba koja je u ovoj ulozi, sebe ne doživljava kao progonioca, već kao spasioca. To objašnjava tragičnu istinu da su mnoga zla počinjena u ime dobra.

Osoba koja je u ulozi spasioca je otelotvorenje dobrog čoveka. Taj dobri spasilac može da usmeri svoju akciju ili tako da pomaže žrtvi ili tako što kreće u obračun sa progoniocem. U tom slučaju on postaje progonilac progonioca.

Naša sklonost da dobro i zlo doživljavamo kroz ovaj trougao je duboka i iskonska. Ne moramo da podsećamo na „crtanje” dramskih trouglova u međunarodnoj politici, gde su određene države označene kao progonioci i agresori, neke druge države ili grupe kao žrtve, a treće kao spasioci. U međunarodnim konfliktima države se takmiče koja će pre i koja će bolje sebe da definiše kao žrtvu, a drugu državu kao agresora. Naša politička scena je puna dramskih trouglova koje nam političari serviraju. Slažemo se da smo mi žrtve, a oni nas uveravaju da smo žrtva onih drugih političara, dok sebe predstavljaju kao one koji će nas spasiti.

Dramske trouglove „crtamo” i u svakodnevnom životu. Jednostavna izjava: „Znaš li ti šta mi je ona uradila?”, u sebi sadrži jasnu oznaku da je osoba koja je izgovara – žrtva, da je ona druga progonilac, a da od slušaoca očekuje solidarnost i pomoć spasioca.

Koncept dramskog trougla može da nam pomogne da se bolje orijentišemo, da uvidimo kako nas pozivaju da uđemo u različite uloge, i da to izbegnemo kada nam ne odgovara. To je koncept koji podiže emocionalnu, socijalnu, pa i političku inteligenciju

 

Zoran Milivojević

[Дејан]

Način na koji roditelji vaspitavaju decu povezan je sa izgradnjom psihičkih struktura i tipa ličnosti dece. U poslednje tri-četiri decenije prevladao je model vaspitanja u kome se insistira da moraju biti srećna, da je roditeljska dužnost da ihusrećuju. Kako detetovo osećanje sreće nastaje kada mu roditelji ispune želju, onito čine i onda kada misle da njegoveželje nisu dobre za njega, čime su odustali od osujećenja detetovih želja. Posledica je nastanak popustljivog vaspitanja u kome deteupravlja roditeljem, a ne obrnuto. Razlog za to je što roditelji ne žele da pred sobom gledaju nesrećno dete. Psihoanaliza je pokazala da deca koja nisu dobijala dovoljno ljubavi u detinjstvu odrastaju u neurotične odrasle. Zato su roditelji u fokus stavili detetova osećanja, doživljaj da je voljeno. Danas kada je nekoliko generacija,koje su vaspitavane po modelu popustljivog vaspitanja,odraslo vidimo da ovakav model pravi štetu stvarajući novu patologiju. Reč je o razmaženoj iprezaštićenoj deci. Prva,uprkos visokoj inteligenciji, izrastaju u nesocijalizovane ličnosti koje ne žele da odrastu, koje su sebične i narcisoidnei slabo kontrolišu impulse, nemaju radne navike, i zbog toga dugo ostaju u simbiotskoj vezi sa svojim roditeljima. Prezaštićena deca su pasivna jer o sebi misle da su nesposobna, plaše se sveta kojidoživljavaju kao opasno mesto, zbog čega su isto u simbiozi sa roditeljima ili dominantnim partnerima.

Popustljivo vaspitavanja je otišao u suprotnost –stalno se pokazuje ljubav, a izbegava se disciplinovanje deteta. Danas znamo da se iz jedne greške otišlo u onu suprotnu. Razlog je što deca svaki pokušaj disciplinovanja pogrešno doživljavaju kao negaciju ljubavi, odbacivanje i kao „traumu”. Popustljivi roditelji su nemoćni da mupostave granice i da ga teraju da radi neprijatne, a korisne stvari, upravo zbog osećanja krivice što ga „traumatizuju”.

Zbog negativnih posledica popustljivogvaspitanjapodsetimo da je zadatak roditelja da pripreme dete za samostalni život. A put za to je da se deci nudi model pokazivanjaljubavi, alii jasnadisciplina bez koje nema ni uspeha ni sreće u odraslom životu.

*psihoterapeut

 

Zoran Milivojević

 

Politika

[Јадранка-Дервента]

“Imao sa 16 godina i živio sam sa roditeljima na institutu kojeg je osnovao moj otac u Južnoj Africi oko 30 kilometara izvan Durbana, u središtu šećerne plantaže. Živjeli smo duboko u unutrašnjosti zemlje i nismo imali susjeda, tako da smo se dvije sestre i ja uvijek radovali odlascima u grad i posjetama prijateljima ili odlascima u kina.

Jednoga dana me je moj otac zamolio da ga odvezem u grad gdje se održavala jednodnevna konferencija na šta sam ja sa radošću pristao. Budući da sam ionako odlazio u grad gdje bih bio cijeli dan, majka mi je dala listu namirnica koju je trebalo nabaviti, a otac me je zamolio da se pobrinem za neke jednostavne poslove, kao na primjer odvesti auto na redovni servis. Kada sam odvezao oca tog jutra rekao mi je, ‘Nađimo se ovdje u 17 sati, i ići ćemo kući zajedno.’

Nakon što sam na brzinu poobavljao sve zadatke otišao sam direktno u najbliže kino. Toliko sam bio zaokupljen dvostrukom filmskom programu u kojemu je glavnu ulogu igrao Džon Vejn da sam izgubio pojam o vremenu. Bilo je već 17:30 kada sam se sjetio. Dok sam otišao u servis i preuzeo auto, te odjurio do mjesta gdje smo se otac i ja trebali naći, bilo je već 18:00 sati.

Zabrinuto me je priupitao, ‘Gdje si do sada?’ Bilo me je sram reći da sam gledao vestern film Džona Vejna te sam odgovorio, ‘Auto nije bilo gotovo, zato sam trebao čekati.’ Nisam znao da je on već zvao servis. Kada me je uhvatio u laži rekao mi je, ‘Nešto nije bilo ispravno u mom odgoju prema tebi što ti nije dalo dovoljno samopouzdanja da mi kažeš istinu. Kako bih vidio o čemu se radi, tj. gdje sam pogriješio, umjesto autom propješačiću 30 kilometara do kuće, te putem razmišljati o tome!’

Tako se je on obukao i obuo cipele te krenuo koračati u smjeru kuće. Već se bilo smrklo, ceste su bile neosvjetljene, a put uglavnom nepopločan. Nisam ga mogao napustiti te sam tako pet sati i trideset minuta vozio iza njega promatrajući oca kako prolazi ovu agoniju zbog glupe laži koju sam izrekao. Tada sam čvrsto odlučio da nikada više neću lagati.

Često se sjetim te zgode i pitam se u čudu da me kojim slučajem kaznio na način kako mi kažnjavamo svoju djecu da li bih ja uopšte i naučio svoju lekciju. Ne vjerujem da bih. Bio bih kažnjen i malo bih patio te bih ponovo napravio istu stvar. Ali ova jedna lekcija o nenasilju bila je toliko snažna da je ostala svježa u mom sjećanju kao da se dogodila juče. To je snaga nenasilja.”

[JESSY]

Umoran ulazi u kuću, bahato skida cipele i odlazi u svoju
sobu.Uključuje televizor, baca se na trosed i razmišlja gde bi mogao
daprovede veče. Iz kuhinje dopiru mirisi kuvane hrane, a mama je već
svepostavila i čeka svoje čedo da se presvuče i sedne za sto. Ovo dete
nijedošlo iz škole, već s posla, i nije tinejdžer, već čovek u zrelom
dobu,a to znači da ima više od 25 godina. Kao i većina njegovih
vršnjaka, pai mnogo starijih, on živi u takozvanom produženom
detinjstvu, zaštićen inezainteresovan za samoстални живот

 

– Produženo detinjstvo često se sreće u mediteranskim zemljama gde je

jako patrijarhalno nasleđe.Фinansijski momenat je ključna okolnost zbog koje mnogi dugo, često i

zauvek ostaju u roditeljskom domu. Jedni to čine zato što su sami, drugi

jer se školuju, a studiranje nije nimalo jeftino, ili imaju male plate

koje im ne dozvoljavaju da se osamostale, ali ima i onih koji svoje nove

porodice zasnivanju upravo pod istim krovom s roditeljima.

 

Tako dolazimo do ključne posledice produženog detinjstva – nesposobnost

za samostalan život i hvatanje u koštac sa svim onim što život nosi. Sve

duže smo kod roditelja. Ni oni, a ni mi, nismo svesni da odrastamo i

starimo, odugovlačimo studije, sve kasnije stupamo u brak iz koga sve

ranije izlazimo razočarani zbog toga što naša, pri tom nerealna,

očekivanja nisu ispunjena. Ukratko – razmaženi!

 

U prilog produženom detinjstvu ide naruku i promovisanje ideala večite

mladosti – bitno je da dobro izgledam, putujem, provodim se. Naročito je

popularna predrasuda da „kada čovek odraste, više nema zezanja“ ili da

„život prestaje kada čovek stupi u brak“. Sve to nesvesno utiče na nas

da kreiramo mišljenje, pa samim tim i ponašanje, koje će nas uvek

održavati tinejdžerima. Od trideset i četrdeset godina.

[Драган άσημος :)]

ЕМОЦИЈА је кључ од којег полази стваралачко васпитање.

Пет изворних емоција, пет ауторитарних васпитних модела, петица је и на менталном
нивоу, пет скупина органа на које емоција дјелује и пет искривљених облика
изворних емоција .

 

1. љутња-принуда-изворност
   (акција)-јетра, жучна кеса-гњев

1. радост-куповина (награда)-жеља-срце,
   танко цријево-похлепа

1. брига-презаштићавање-свјесност-желудац,
   слезина-прождрљивост

1. туга-вербализам-воља-плућа,
   дебело цријево-самољубље

1. страх-злоупотреба
   имитаторског облика учења-мудрост-бубрези, бешика-лењост духа

Принцип дјеловања је следећи:
 

  Када неким од ауторитарних васпитних метода утичете на неку од изворних емоција, ви
штетно утичете на тјело и искривљујете изворну емоцију, а све то у зависности
од интензитета  и времена дјеловања.
 

 

„Смртни грјехови су заправо последица најјаче емоционалне дисхармоније настале врло снажним ауторитарним условима живота. У одсуству ауторитарности не би било ни смртних грјехова.“

[Таша]

http://www.politika.rs/rubrike/spektar/zivot-i-stil/Maska-ili-javno-Ja.lt.html

Formule življenja

Maska ili javno Ja

(Ilustracija Srđan Pečeničić)

Ljude možemo razlikovati na osnovu toga da li smo sa njima bliski ili držimo distancu. Prvi čine naš intimni socijalni svet, a oni drugi spadaju u javnost. Sa bliskim ljudima možemo da se ponašamo spontano, da sa njima delimo naše uspehe i brige. Između nas i bliskih ljudi postoji neka vrsta ljubavi: erotska, rođačka, prijateljska. Odnosi su stabilni i čvrsti jer se dobro poznajemo i prihvatamo jedni druge. U bliskim odnosima iskrenost se podrazumeva.

Ako se u javnosti ponašamo kao što se ponašamo u bliskim odnosima, mogu nastati dva problema. Ili ćemo svojom iskrenošću uvrediti nekog drugog ili će tu iskrenost neko iskoristiti da bi na našu štetu ostvario svoj cilj. Zato je važno da se u javnosti zaštitimo od drugih i da druge zaštitimo od sebe. Način da to postignemo je da naučimo da u javnosti nosimo psihološku masku. Nositi masku je samo po sebi, osim u retkim izuzecima, negacija bliskosti. Osobe koje u bliskosti nose masku i pretvaraju se da su bliske dobijaju etikete kao „dvolične” i „licemerne” (onaj koji meri, namešta lice).

Međutim, kada iz sveta bliskosti izađemo na ulicu, uđemo u javnost, maska postaje obavezni deo komunikacije. Kulturna komunikacija jednostavno nije moguća ako ne nosimo maske. Dok ljubav spada u bliskost, ljubaznost spada u javnost. Ljubazni smo kada se prema nepoznatoj osobi ponašamo kao da je volimo, iako ne osećamo ljubav. I zato su maske sasvim legitimni deo naše ličnosti – čine naše javno Ja, koje nam omogućuje da pozitivno komuniciramo sa ljudima sa kojima nismo bliski.

Sasvim je drugo pitanje da li je ta maska takva da informiše ili da dezinformiše. Noseći masku i pripadajući kostim, ljudi se na određeni način predstavljaju jedni drugima. Cilj je da kod drugih stvore određenu sliku o sebi. Ako su u tome uspešni, tada će se drugi prema njima ponašati na predvidljiv način.

Ličnost možemo uporediti sa prodavnicom koja ima izlog. Nepoznati ljudi koji prolaze ulicom primećuju šta je u izlogu. Ukoliko su zainteresovani zastanu, pažljivije pogledaju u izlog, ako prepoznaju nešto što ih zanima, uđu u prodavnicu. Isto tako nosimo naše izloge i predstavljamo se drugima. Pretpostavka je da ono što ima u izlogu ima i u prodavnici. U velikoj većini slučajeva je zaista tako. Ali, nekada ima u izlogu, a nema u prodavnici ili obrnuto – glavna delatnost prodavnice nije predstavljena u izlogu.

Poznavanje koncepta maske pomaže da se smanji naivnost i kod odraslih i kod dece. Svi smo psiholozi koji pokušavaju da razluče šta je nečija maska, a šta je onaj drugi deo ličnosti.

Zoran Milivojević

[Ljubičasta]

Divna tema Tašo. Citala sam Formule ljubavi,a sad cu i ove knjige sto ste ovdje preporucivali.Sto neko vec rece,svidja mi se sto koristi jednostavan vokabular da objasni neke tako svakodnevne stvari za razliku od mnogih njegovih kolega koji se "šicaju" raznim filosofskim izrazima da na kraju ne zna pisac sta je htio da kaze...tj. slusaoci ne znaju. greengrin

[Срђан Ранђеловић]

O претерано брижним мајкама

 

 

Мајке алкохоличара...

 

 

Болан призор, стандардни дијалог, унапред погађаш сваку фразу:

- Баћушка, шта да радим? Син пије...

- Од којег новца? Ради ли?

- Ма какви ради... Већ другу годину како не ради. Никако не могу да га натерам да почне да ради нешто.

- А где узима новац за алкохол, за храну?

- Живимо од моје пензије.

- Е па, драга мама, ви сте фактички спонзор алкохолизма свог сина. Ви га храните, издржавате: плаћате стан, не истерујете њега, беспосличара, из куће. Зато он и не иде да ради.

- То значи да ми ви саветујете да истерам рођеног сина на улицу? Па то је сурово, ја сам од самог рођења... Он је преболео све болести, тешко ми је било, сама сам га подизала, без мужа...

- Ја вам ништа не саветујем. Ви сами све знате.

- Па шта онда да радим, баћушка? Можда да га водим на третман код психолога?

 

* * *

 

 

Још један проблем с којим се пастири данас често суочавају јесу претерано брижне мајке које до смртних загрљаја воле своје синове и кћери који почињу да одрастају. Схватити да човек који тражи помоћ од пастира има посла управо с таквом врстом родитељске привржености, није једноставно. Управо "брижна мајка" може рећи свом детету које је одлучило да свој животни пут повеже са младожењом (невестом) који се њој не свиђа, с манастирским искушеништвом или једноставно да живи далеко од родитеља:

- Ја сам цео живот посветила теби. Ако ти одеш, ја ћу умрети!

Дете је потпуно збуњено. Свог младожењу (невесту) она (он) воли, али не може да прекрши заповест о поштовању родитеља. Судбина и лични животни избор су угрожени.

Једноставна анализа показује да ту нема ни трага од љубави према детету, ако се љубав дефинише као активна заинтересованост за живот и развој онога кога волиш. Мајка иступа против развоја свог детета и против људске природе уопште, на силу не пуштајући одраслог човека из родитељског гнезда, отворено или скривено му сугеришући да је он још увек недовољно одрастао да би о било чему одлучивао сам.

Временом се разоткрива да интересовања, лични живот и развој детета мајку уопште не брину, само да оно остане уз њу. Какве аргументе она наводи? Најчешће су то тешкоће у свакодневном животу, које очекују њено
чедо у неком месту које је непознато и недостижно за њено упорно старатељство. Али ако је дете одрасло као неприлагођено за живот, ко је за то крив? Наравно, "брижна мајка". Јер чинећи све за дете, она
га је блокирала, није му дозвољавала да стекне своје лично искуство, није му остављала право на грешку... Али обично такве мајке по правилу неће да слушају пастирске савете, чак и ако им у благом облику указују
на то да је у области односа с дететом време да нешто промене. Тешко је да ће такве мајке нашу књигу прочитати до краја. Али ипак бих хтео да и њих позовем на разговор.

 

 

Игуман ЕВМЕНИЈЕ

АНОМАЛИЈЕ РОДИТЕЉСКЕ ЉУБАВИ

[Драган άσημος :)]

 Највише зебње у срцу изазива ми питање, колико ћу својим утицајем наштетити, а колико користити дјетету. Будући да сам препун разних слабости, несумњиво да ће нешто од тога оставити негативног трага на њему. Волио бих га научити да се у животу зна носити са својим слабостима.

 

Кад се родио, честитали су ми рјечима: "Да буде бољи од тате!", а ја сам им одговарао: "Неће му то бити тешко.". Заиста сам то и мислио.

 

Кад се обраћам Богу за њега, тражим да га Бог заштити од зла које је у мени, да му не наштети, као и од зла свих оних који га окружују и имају васпитни утицај на њега.

 

Каква су ваша искуства?