О васпитању деце

[JESSY]

Дечаци су спретнији од девојчица

Дечаци су, просечно, окретнији и шаљивији од девојчица. И то такође није без сврхе. Инертном клипану било би тешко да се избори са нелаким задацима налажења хране, заштите рода, тражења и освајања нових земаља. У поређењу са девојчицама, дечаци имају развијенији осећај оријентације. Сећам се, како ме је поражавало како је мој старији син већ са три и по године показивао мени пут, када сам га возила колима кроз цео град до прабабе. Ја сама још нисам запамтила пут а њему је било довољно неколико путовања да би ми рекао где да скренем а где да идем право.

У дечацима дрема древни инстинкт ловца. Њима је потребан простор, потребна су им пространства, доживљаји. 95% младих луталица су мушког пола. Проводећи већи део живота у затвореном и прилично тесном затвореном простору – градском стану и школској учионици – дечаци страдају од физичке и психичке депривације (недостатка кретања и неопходних позитивних осећања). Зато при промени или када истрче из стана на улицу, они почињу да се измотавају, да трче, да се лудирају. Покушаји да се сузбије тај излив енергије доводи до још веће непетости, раста агресивности и непослушности. Многи родитељи примећују да када се дете налази неколико дана између четири зида (на пример због болести) син почиње буквално да стоји на глави. А изашавши на слободу, натрчавши се и наскакавши, успокојава се, постаје послушнији и прилагодљивији. Зато обавезно треба имати на уму те дечачке особине.

Неопходно је тако устројити живот деце да би имали могућност да што више шетају и буду на свежем ваздуху, иду у планинарење, виде нова места, зими да се клизају и санкају, у пролеће и лето – да возе бицикл. Укратко, одрасли су дужни да задовољавају потребе дечака у кретању и освајању пространства.

Седећи начин живота, тај бич варошана, и за одрасле је испуњен мноштвом крајње непријатних болести, а за млади организам, који се још увек обликује, он је просто погубан. Наравно, постоје ствари пред којима треба човек да се смири. Ми не можемо да променимо разредно - предметни систем школских предавања, иако и у оквиру тог система постоје методике које дозвољавају деци да се крећу. На пример, систем В.Ф. Базарног, по којем су учионице опремљене не обичним клупама већ столовима - пултовима и ученици могу да раде или седећи или стојећи. Али то - како дете проводи слободно време - скоро потпуно зависи од родитеља: шта му они дозвољавају, на шта троше средства.

Са тих позиција, боље је не појачавати синовску забаву компјутером и телевизором. Нарочито у радне дане, после школе. Поред других минуса, то је и додатни притисак за очи и хиподинамија (недостатак кретања) која води ка нарушавању рада срца и крвних судова и великог мозга, из чега произилази општа слабост, несаница, умањује се радна способност, снижава се умна активност. Лоше делује и на коштано-мишићни апарат, на рад желудачно-цревног тракта. Укратко говорећи – на цео организам.

У школском узрасту дечацима је важно да вежбају у некој спортској секцији. То даје могућност да се смењују умни напор са телесним, дисциплинује, одвлачи од бесциљног провођења времена.

[JESSY]

БАВИТЕ СЕ РАЗВОЈЕМ УМА

Иначе, о умном притиску. Разрушење фундаменталног образовања, учење ученика да раде у главном у оквиру задатих алгоритмова, подучавање у духу решавања стеротипних задатака, скоро погађања правилног одговора у контролним задацима, када контролни или испит више личе на решавање укрштених речи него на озбиљну, дубоку проверу знања - подобни ''изуми'' који сметају нормалном развоју интелекта, за дечаке су просто убиствени.

Мушки ум, радознао, слободан, који тражи самостална решења, показује се ухваћеним у кавез. И хаотичност предавања наставног материјала, одсуство реда и унутрашње логике – свега тога што је било карактеристика класичног образовања – нарочито је недопустиво за аналитички мушки склад ума. Не схватајући смисао, не видећи логику у произвољном скупу чињеница, паметан дечак се губи. Он не може механички да учи лекцију да би се свидео учитељу (мотив неретко сасвим довољан за девојчице). Занимање ка учењу нестаје, тешкоће се нагомилавају, рупе у знању бивају све веће и на крају основне школе дете, које је толико обећавало, често се претвара у неуротичног тројкаша.

Ако дечака још и посађују од малена да игра видео игре, онда је ствар потпуно пропала. Не само због тога што је то вид зависности, који неизбежно води ка сужењу видокруга, губитку радозналости а често и уопште било каквих занимања осим игара. Ради се о томе што компјутер, по мишљењу психијатара и психолога, који су изучавали то питање, изобличује мишљење детета, учи га да мисли не стваралачки већ технолошки. У већини популарних игара нема места за полет мисли и маште, тражење решења се своди на избор раније задатих варијанти (то јест и то су својеврсни тестови) деци се намећу стандардни образци и клишеи. Мишљење се програмира, долази до роботизације личности. Дете се не учи да тражи решења самостално, не учи се да анализира и изводи закључке, већ ради пре свега методом проба и грешака, јер се једино тако може напредовати у многим компјутерским играма.

Обратите пажњу како је много у савременим рекламама момака са отворено тупим, чак дебилним изразом лица. На жалост, у том случају реклама већ не показује жељено уместо стварног, већ у одређеној мери, одражава стварност. Довољно је провозати се метроом, проћи улицама, погледати са стране. А деца се, у већини, не рађају са недостатком на интелектуалној равни, већ савршено нормална, чак и бистра! Тако да реч иде о типичној педагошкој запуштености и намерном заглупљивању људи у информативном рату, што обилује трагичним последицама како за појединачну личност, тако и за државу у целини. Заглупљени мушкарци не само да не изазивају уважавање код жена (а то значи да губе право првенства у породици), већ често нису у стању ни да схвате оно што се догађа.

Зато је њима лако манипулисати. А заосталост, несавитљивост, укалупљеност мишљења доводи до заслепљености када човек чак ни под притиском непобитних доказа, не може да прихвати тачку гледишта која се не уклапа у опште стереотипе и или пада у агресију или одлази од реалности у свет компјутерско-телевизијских снова, затупљује себе наркотицима или алкохолом. То јест још више искључује и тако слабу свест.

 

                                                                          

[JESSY]

ДЕЧАКЕ ТРЕБА ВАСПИТАВАТИ У ВОЈНИЧКОМ ДУХУ

За многе родитеље је практично једини начин да задрже омладину од одласка на улицу и даљег, како се изражавају јувенилни борци за људска права ''сукоба са законом'', кадетски корпус. За многе, али не и за све.

За децу са осетљивом психом (например такву која под стресом почињу да имају тикове и опсесије), одвајање од куће и грубо мушко обраћање могу да постану прекомерни психолошки притисак. Ја сам се, у сваком случају, више пута сретала са тиме да су, давши сина у војну установу по савету психолога или сопственом мишљењу, родитељи на крају били принуђени да га лече од неурозе.

А за друге, више ''дебелокожне'' момке, војна образовна установа је заиста спасоносна. Притом, распознати коме шта више одговара, је могуће много раније, не чекајући узраст момка. Колико пута сам слушала од рођака својевољних дечака, да од оних, који су са њима мекани и љубазни, они ''такју ужад'' а страшну учитељицу или строгог тренера обожавају и слушају беспоговорно. И од злостављања хулигана такав момак неће страдати. Он ће сам, кога хоћеш, ''притиснути''.

Међутим, неретко се догађа и да мајка преувеличава рањивост свог детета. И зато што се он њој још увек чини малим, и зато што многим женама недостаје осећајности од стране мужева, оне траже такво разумевање од сина. А он, користећи се мајчином снисходљивошћу, сасвим не слуша. У тим, на жалост, исувише распрострањеним у наше време, случајевима, када породица не може да се избори са тврдоглавим момком, а он због своје незрелости, још није способан да се труди без контроле и спољње принуде, боље је ипак размислити о упису дечака у неку затворену образовну установу. Не мора да буде војна, али свеједно, у такву где се пази на дисциплину, уче их самоконтроли и самосталности.

Ево шта о томе говори кнегиња Олга Николајевна Куликовска-Романова, удовица кнеза Тихона Николајевича Куликовског-Романова, који је био рођени нећак светог цара – мученика Николаја II: ''Било би правилно после десете године, када је дете већ примило пуно родитељске љубави и нежности, дати га у школу-интернат.

Тамо се дете учи дисциплини. Он код куће може да се развлачи у кревету и да се не умива. А пробајте тако да се понашате у интернату. Деца у колективу обично све раде заједно са свима осталима. У интернату сви устају, иду у реду, иду у учионицу... Што се тиче дечака, јако је важно оживљавати у Русији систем кадетских корпуса...Дечаке треба васпитавати у војничком духу. Дечацима је то потребно. Они уопште не морају да постану војници после завршетка кадетског корпуса. Али ће бити дисциплиновани за цео живот. И стећи ће другове за цео живот. Кадетско другарство је – заувек''.

Олга Николајевна зна о чему говори јер се и сама обучавала у затвореном пансиону за девојке племкиње. ''Да ја нисам научена дисциплини у Маријинском Донском Институту – сведочи кнегиња, - ја не бих издржала та искушења, која су ми пала у удео''[2].

Maјчинско сажаљење (''Како ће он без мене да се снађе, он је тако незаштићен'') у сличним случајевима никако не иде не на корист сину, и ако се тој болећивости пусти на вољу, последице могу бити плачевне.

[JESSY]

Као што се десило, нпр. мами тринаестогодишњег Лене К. У детињству он је имао цео ''букет'' болести: бронхиална астма, неуродермитис, гастритис, сколиоза, бесконачни грипови. Мајка га је одгајала сама. Муж је формално постојао али у стварности није учествовао, новац није давао, није се занимао сином већ превасходно вотком. Људмила Вадимовна је ''вукла'' сина сама. Око десете године он је ојачао, иако се није могао похвалити одличним здрављем. Зато се на психолошком плану стање нагло погоршало. Момак се пред њеним очима претварао у ''асоцијални елемент''.

А мајка, схватајући и признајући то, у својој беспомоћнности је говорила да има сувише мек карактер и да нема утицаја на сина. До 13-те године и њој и свима из окружења је постало јасно да, ако се не предузму хитне мере, момак ће сигурно поћи кривим путем. Већ је одбацио све секције, није хтео да учи, крао од мајке и очајнички тражио самосталност, разумевајући под тим могућност да долази кући кад му се свиди (или да не долази уопште) и да ради све што хоће његова лева нога. Људмила Вадимовна је тражила помоћ, молећи да упути дете у добар интернат. У кадетски порпус су одбили да га приме због здравственог стања.

Неки сажаљиви људи су са великим трудом успели да се договоре о пријему Лене у добру затворену школу која се налази иза Mоскве, далеко од градских саблазни. Поднели сау заиста гигантски труд јер мајка није имала новцa да плати а и са таквим оценама као код Леонида, не у добру школу, већ и у најлошију било је тешко упасти. Осим тога, дечак је и сам непрестано стављао клипове у точкове схватајући да у интернату нема мангуплука. Максимум на који се он сагласио, је биода пође тамо за распуст, да ''само види'' (а за то време су обећали да ће га ''погурати'' из основних предмета).

Али, дошавши на место, Лена, како то често бива са децом, се брзо скрасио, укључио се у занимљив, садржајан живот, који су се педагози трудили да устроје ученицима који, због ових или оних разлога, нису лети отишли кући, спријатељио се са момцима. Затим је почела школска година. Лени је добро ишло из свих предмета, дисциплину није нарушавао, занео се кошарком. Укратко, шта се још могло пожелети? Али ипак, мама је после завршетка првог тромесечја одвела сина у Москву.

Због чега? Зато што је Лена, када га је она посетила, имао уморан (и како се њој чинио, несрећан изглед), он јој се пожалио на умор и на строгог тренера, који их је трерао да раде склекове на песницама. А осим тога, имао је и кијавицу а медицинска сестра није обратила на то дужно поштовање, само је момку дала капи – и готово. А Лена, расејани и неодговорни: поставио је флашицу на ноћни сточић и заборавио. Тако се брзо добија и упала синуса!

Сада Леонид има шеснаест година. Мајка је одавно ’’појела све нокте’’, али урађено не можеш да вратиш. До краја деветог разреда син се, истина, довео у ред, али то је њу тако скупо коштало, да при само помисли о преживљеном, њој сузе лију у потоцима.

У овом тренутку момак не учи, не ради, до четири спава, затим се негде мува или седи за компјутером, са псовком и претњама извлачи од мајке паре, краде по супермаркетима, пијанчи. На здравље, наравно, не мисли.

Људмила Вадимовна убеђује себе и окружење да, иако ствар још није дошла до наркотика, њој више личи на психотерапију... У последње време се Лена повезао са навијачима. Шта ће бити даље – боље не мислити. Један од његових пријатеља, старији три године, већ робија за убод ножем, другоме су у тучи сломили два ребра и кључну кост.

Случајући ту сагу, која са сваком главом постаје све кошмарнија, човеку дође да узвикне: ''И шта сте добили, штитећи сина од строгог тренера и од кијавице?'' Шта ту има и да се пита? А Лену су чак хтели да пребаце са временом у кадетски разред – у интернату је био и такав – ако би се добро показао...

[JESSY]

А КАКО СУ РАНИЈЕ ВАСПИТАВАЛИ ДЕЧАКЕ?

Размишљајући о васпитању, поучно је обраћати се опиту сакупљеном у народу. Рецимо, како су васпитавали дечаке руски сељаци који су сачињавали превладавајућу већину становништва до револуције?

''Одсуство крепке власти и одговарајућег надзора од стране оца, поткрепљеног праксом примене силе, сматрало се узроком беспоретка у породици, распуштености, недисциплинованости деце, свађа и туча међу њима – пише В.Г.Холоднаја у чланку ''Очинско кажњавање у васпитању дечака-момка код Источних Словена при крају XIX – почетком XX века»

- Код Руса, непотчињавање очевој вољи утврђивало је звање ''непоштоваоца'', ''непослушног'' на сину, сматрало се позорним и могло је постати разлогом истеривања из куће без положеног дела очевог имања''[3] . Код Малоруса (Украјинаца, прим. прев.) чак је постојала пословица: ''Ко не слуша тату, слушаће џелата'' («Кто не слухае тата, той прослухае ката»).

''До завршетка младеначког узраста – продужава аутор – отац, који у ритуалима ''очеловечења'' (при првом превијању, крштењу, постригу) представља символ приопштења породици, роду, а за дечака символ мушкости, у васпитању сина скоро да није ни учествовао... До 5-те, 7-ме, а некада и до 12-те године, деца су се налазила под бригом мајке, на њој су лежале основне обавезе у вези са негом и одгојем деце. Глава породице је испуњавао улогу општег надзора, њега су призивали као виши ауторитет, када је дете нарушавало правила, али казна у том периоду није била његово искључиво право (прерогатив)''.

''Отац мало општи са њима јер му они још нису помоћници. Он их само у ретким случајевима кажњава, а навећим делом то ради мајка'' – саопштавали су извештачи из Вологодске и Костромске губерније.

''Баћко (отац) не бије дете за ништа. Лети он нема времена да се нађе са децом, а зими само увече: седа их на колена, прича им бајке''[4].

У Вологодском крају, док су синови били мали, називали су се ''мајчина деца''. Милујући их, она је отворено говорила: ''То је још увек мој син'' Од 12-те године, како су само синови почели да помажу оцу у пољским и другим мушким пословима, они су излазили испод надзора мајке и, за разлику од ћерки, постајали су ''очевом децом''. Сада је мајка општила са синовима мање а прерогатива васпитања а то значи и похвале и кажњавања је прелазила на оца.

Син, кога је до одраслог узраста васпитавала мајка, без мушког учешћа, исмевао се у народу као размажен, неспособан, неспретан. Њему су давали надимак ''мамицин син'', који говори сам за себе. 1772. године, сељанка-удовица из Томске губерније ''саопштавала'' је у Бердској судничној изби да има ''код себе сина Федора...кога неко треба да научи ратарству и вођењу дома'', и молила је дозволу да се пресели заједно са сином код девера. ''Посматрачи једнодушно потврђују закључак о изузетној улози оца и уопште старијих мушкараца у породици, у васпитању синова'' – саопштивши ту чињеницу, појашњава историчар Н.А. Миненко[5].

[JESSY]

Према деци од 5-7 година су се односили благо, скоро да их још нису кажњавали, за многе прекршаје и несташлуке су им гледали кроз прсте.''Још је он мали, нема памети – говорио је отац о сину – порашће, доћи ће у памет, па ће радити, а сад, шта да радиш? Ти га данас казни за то а он ће сутра исто то да ради''...

Како су само деца ''долазила у памет'', однос ка њима је постајао строжији и захтевнији, њих су почињали да ''уче'' т.ј. да их грде и кажњавају за несташлуке и непослушност. Нарочито су строго поступали ако се дете безобразно понашало пред одраслима, сметало им и није слушало примедбе; поновљену казну (''клин се клином избија'') могао је да залужи и тај ко је, добивши своје, дуго кукао и плакао''. [6].

Радно васпитање дечака почињало је прилично рано. У сељачкој средини јако су се ценили здрав разум, штедљивост, спретне руке. ''Већ трогодишњи малиша помаже мајци: чисти кромпир, мете под, налази очев појас, скупља у чашу расути грашак, тера кокошке из баште'' – саопштавали су на крају XIX века из Новоладошког ујезда Петроградске губерније [7].

Затим су се дечаци постепено приучавали мушким пословима. Са 6-7 година они су већ утеривали стоку у двориште, са 8-9 су водили коње на појење, ишли су заједно са старијим момцима на ноћну испашу коња, учили да јашу коња и да управљају њиме, носили одраслима обед у поље.

До 9-10 година (у неким местима мало касније) дечак је умео самостално да оседла коња, помагао је оцу при дрљању, слагао је снопове у амбар и млатио их.

Дечак који је водио коње при дрљању називао се ''дрљач'' (бороноволк-рус.). Достизањем узраста дрљача (10-15) година, поносило се не само дете већ и цела његова породица. Чак је постојала пословица ''Свој дрљач више вреди него туђи радник.'' Паралелно су дете обучавали разним занатима неопходним за вођење сеоског домаћинства. У зависности од карактеристика овог или оног места, то је могла бити обрада дрвета или коже, плетење обуће од лике, канапа итд. Учили су се дечаци и риболову и лову. Све то се дешавало под надзором старијих. Нарочито строго се одсецала лењост.

Обично до пунолетности, а некад и раније, са14-15 година, породично кажњавање се окончавало. За грешке више нису кажњавали батинама већ су се трудили да убеде речима. Што је старији био син, то су се са већим поштовањем према њему односили старији. Да казни одраслог сина за непослушност, непоштовање или нанесену оцу увреду, могао је само заједнички суд. По жалби родитеља, управа је могла да казни затвором или јавним батинањем, при чему сеоске и друге општинске власти нису имале право да откажу учешће.

Увређени отац је окупљао људе и молио суседе да истуку сина у присуству свих. Таква крајња мера је покривала сина срамотом, супротстављала га заједници и фактички га изузимала из сфере размножавања, зато што се јавно батинање пунолетног момка сматрало неизбрисивом срамотом, девојке су одбијале да се удају за њега.

Основом за чврсти систем ограничавања активности дечака-момка служиле су представе о стихијности, неконтролисаности његовог бића.

[JESSY]

Велика пажња поклањала се и херојском васпитању синова. У народној свести високо су се цениле вође и војни хероји, који су донели славу Русији. Тип народног вође Древне Русије представљен је кнезовима, вођама чета... У њиховим подвизима ценили су се како лична праведност, тако и национално служење – то што су они, не штедећи свој живот, штитили своју земљу. Јако су се поштовали и прости људи који су се жртвовали ради Отачаства.

На крају XIX века један од дописника из Гжатског ујезда Смоленске губерније, саопштио је Етнографском бироу да је ''народу пријатно да слуша о личностима која су се принела на жртву Русији...Подвизи многих непознатих личности, пројављени за време Отаџбинског рата 1812. године, изазивали су понос народа и дубоко уважавање према непознатим јунацима чији се спомен предавао од старијег ка млађем''[8]. Идеал смелог, силног, верног Отачаству војника, поузданог друга и пријатеља прожима цео фолклор – од епских до каснијих војничких песама. Значајна је и чињеница постојања војничких песама – њихове теме су биле блиске сеоском становништву. Од времена Северног рата, када је војничка маса први пут наступила у улози колективног јунака руског епоса, те песме скоро да постају основне у руској историјској поезији[9].

Онај кога су звали на војну службу у очима народа био је заштитиник Отачаства и постојано је осећао уважавање својих мештана, свих житеља округа. Испраћаји у војску су се одржавали торжествено (празнично – прим.прев.). Новајлију су благословљавали родитељи а такође и кум и кума. Повратак војника са службе такође је био догађај за цело место. Мноштво народа сакупљало се тада у кућу да би послушали његове приче о нашој војној сили.

Тема борби, војничких подвига у прошлости и садашњости, била је стална у време разговора при сусретима одраслих, често у присуству деце. У причама о ратовима основна пажња се поклањала успесима руске војске.

[JESSY]

Лоше вести су пролазиле у народ периодично а несрећама нису придавали нарочити значај, будући уверени да непријатељи не могу да победе Русе, да ''сам Бог, Мајка Божија и свети Никола Угодник, то неће допустити''[10]. Другим речима, код будућих поколења мушкараца се васпитавао оптимизам и вера у победу.

Песимистична расположења, тако распрострањена у последњим десетлећима међу нашим становништвом, нису била популарна иако су и услови живота били куд и камо тежи од садашњих, а и порази, као што знамо из историје, су се такође дешавали.

Бојати се, избегавати тешкоће и искушења, крити се за леђима другара сматрало се срамотом. Ево какво је занимљиво сведочанство о карактеру представа кубањских козака оставио војни дописник са Далеког Истока у периоду Руско-јапанског рата 1904-1905. године. Једном приликом је разговарао са кубањским извиђачем – тако су се називала посебне јединице које су вршиле обавештајне, диверзионе задатке итд. Може се рећи да је то био пандан савременим специјалним јединицама.

''Високи, силни као храст, козак-кубањац горко се жалио на то што су га назначили за развоз.

- ''Зар сам ја због тога дошао овде? Само да узимам коње и возим жито? Шта ћу кући рећи, када ме буду питали како сам се тукао са Јапанцима?''

Искрена туга сијала је на енергичном лицу...

-''А зар нису могли тако да ураде – продужавао је козак – да све нас извиђаче пребаце у строј а на наше место у возу да назначе резервне војнике? Међу њима има сасвим слабих мужика'''' [11].

 

http://православнајапородица.срб/index.php?option=com_content&view=article&id=421:vaspitavanje-decaka&Itemid=435

[Ћириличар]

Одакле су ови текстови?

[Драшко]

Одакле су ови текстови?

http://православнајапородица.срб/index.php?option=com_content&view=article&id=421:vaspitavanje-decaka&Itemid=435

[JESSY]

Одакле су ови текстови?

link je postavljen

[Ћириличар]

http://православнајапородица.срб/index.php?option=com_content&view=article&id=421:vaspitavanje-decaka&Itemid=435

Е супер.

 

Текстови су добри, иако се не слажем са ставом ауторке да је пропадање мушкараца производ западних вриједности. Али добро, то је политичко-економска тема, па да се на томе и зауставим.

 

Одлично је примјетила разлог одређених понашања код мушкараца - да се угледају на друге и да околина може јако утицати на њих. А сад, да ли је војничко васпитање потребно, не бих знао. Ипак, то није једини начин да се у дјечака усаде врлине попут храбрости и одговорности. 

[JESSY]

да ли је војничко васпитање потребно, не бих знао. Ипак, то није једини начин да се у дјечака усаде врлине попут храбрости и одговорности.

ту се слажем са тобом...

[JESSY]

                                                                                           

 

Уврежено је мишљење да је лакше васпитавати девојчице него дечаке. Кажу, дечаци су немирни, девојчице су много мирније. Па и мајкама је лакше да их разумеју – ипак је то женска психологија... Али, при погледу изблиза, како то често бива, показује се да такво мишљење не одговара стварности.

Када се замислиш о васпитању озбиљно, покаже се да још није јасно чијим је родитељима лакше: дечака или девојчица. Јер ХХ је век открио пред женама невиђене могућности aли је истовремено положио на њих бреме огромне одговорности. Добивши равна права са мушкарцима, жене су добиле могућност да уче, раде, баве се политиком, да самостално решавају своју судбину. И све је, рекло би се, ишло одлично само да породица није пукла по шавовима. Времена је жена имала довољно за све, осим за децу и мужа.

Промена начина живота и психологије је довела до развода. Разводи су кварили дечје судбине. Деца су, одрастајући, копирала родитеље и на такав начин се поколење за поколењем увлачило у порочни круг...

Данас се од три породице распадају две и томе се не види крај. Ја сам се, не једном, сретала са чињеницом предаје психологије мајке - ћерки јединици у трећем – четвртом колену: прабаба се развела и васпитавала кћер сама. Та, кад је дошао ред, такође није могла да живи са мужем и предала је свој горки опит својој кћери. Ћерка, опет, није извукла одговарајући наук из тога што се десило, што је имало за последицу да је остала сама са детенцетом на рукама.

И ето сада, та порасла девојчица се мучи са својом ћерком, жалећи се на њено понашање али истовремено изграђујући у њој карактерне црте које ће је, скоро сто посто, учинити неспособном да се сложи са мужем. Јер су негативни стереотипи понашања са супротним полом у тој породици већ толико укорењени, да их је превазићи јако тешко. То је као бреме наслеђа: сваком поколењу оно бива све теже и теже.

Занимљиво је да се у целом свету већина развода извршава на женски захтев. Зашто? Не чини вам се то чудним? Јер жене су током хиљада година традиционално наступале у дијаметрално супротној улози – улози чуварке породичног огњишта!

[JESSY]

Значи, дошло је до драматичних промена у женској психологији и карактеру. И здање породице почело је да се урушава, сахрањујући под рушевинама све: и мушкарце и децу и, наравно, саме жене.

Тако да се долази до тога да васпитати девојчицу у наше време – није прост задатак. На шта је усмеравати: на породицу или каријеру? Шта подржавати а какве црте се трудити пригушити?

Једној ствари од детињства треба учити дете, главно је - активност и независност. И нешто сасвим друго – васпитавати благост, попустљивост, састрадавање. То јест особине које олакшавају породични живот, али које су неспојиве са отрцаним представама о вођству (лидерству).

Избор је, свакако, на родитељима. (Друго је то што ни издалека не испада увек онако како бисмо ми хтели. Како се каже, ''Човек предлаже а Бог располаже''). Али, мени се чини да избор треба да буде свестан. А за то је неопходно јасно представити себи последице свог избора. Међу њима и доста удаљене.