Присуствовање свeтој Еухаристији Београдске надбискупије

[Пеђа]

Служба народа се и састоји у присуствовању богослужењу, и слушању

 

Ђорђе, извини али ја се не бих сложио. Мислим да постоји јасна разлика између пасивног присуствовања и учествовања.

Онда се по мени литургија своди на костимирану представу којој из пијетета присуствујемо, јер ето "ред је".

Ако одем да гледам "Травијата" оперу о одседим и одслушам у миру целу представу, да ли сам ја учествовао у њој?

Ако се десет људи скупи и слуша снимак литургије на ЦД-у, да ли је то литургија?

Ако гледаш и слушаш литургију на ТВ, да ли је то литургија?

Ако је свештеник сам у цркви, да ли је то литургија? Ако јесте, и ако се свештеник моли за нас, без нас, што да долазимо? Осим тога, колико разумем литургију и речи које се на њој изговарају, причешће је централни и најважнији део литургије.

 

По мени, литургија је жив дијалог у коме треба да активно учествујеш, односно да одговараш на молитве (већ према реду литургије што има у оним књижицама) што значи да се и ти активно молиш и да си мислено присутан и дајеш активан допринос. Ако сво време ћутиш, ништа не разумеш, вртиш своје мисли, то је исто као и да ниси дошао? Нису ваљда молитве и речи литургије магијске брзалице које ти неко "очита" па оне делују саме по себи.

То је неко моје мишљење о литургији у опште.

Што се тиче присутва католичким мисама, мени је то интересантно, не из теолошких разлога. И православну литургију пре свега "доживљавам" и још нисам на нивоу да је теолошки и научно сецирам , тако да не очекујем ни да би католичку нешто посебно теолошки разумео а да ми неко не објасни.

Не недостаје ми ништа на православној литургији па да због тога идем на другу.

Ишао бих не због католичке цркве већ због обичних католичких људи, да видим како им је и како то изгледа. Нормална људска радозналост, ништа посебно.

Можда између две цркве постоје озбиљне теолошке разлике, али мислим да људи који лежу и устају уз "оче наш" имају доста тога заједничког без обзира на којој су страни.

 

Постоје на Интернету локације и форуми на којима хришћани и католици и протестанти и нешто мало правосланих најнормалније разговарају (на Енглеском, у главном су Американци). Нико није рекао ни "Е" од екуменизма и "А" од антиекуменизма. Људи опуштено и културно износе своје ставове чак и кад се не слажу, а у највећем броју случајева могу причати о некој теми (из старог или новог завета) а да да се њихове разлике и не примете или да се културно, без разлике истакну. По мени је та отвореност за дијалог са другима, покушај да се разуме неко други, умеће да се без вређања ("расколници*!!!" и сл.) изнесе свој став, врло хришћанска особина. 

 У том смислу, ето, присуствовао бих, а пошто се не бих причестио (не знам ни да ли би ме пустили и да хоћу) мислим да не бих активно учествовао, јер ми није циљ да променим цркву већ да упознам и другачије хришћане.

[Иван Дабижљевић]

Мени римокатоличка црква ни у најмању руку не може да пружи оно што ми пружа Православна и зато ме не вуче у римокатоличку Цркву. А био сам једном на једној служби њиховој и крстио сам се по нашки, мада кад је дошо до оног дела да њиховог папу помилује мало сам цвикао и у мислима нешто као помолио се (помилуј и њега Боже). После сам прочитао део у Светом Писму када апостол каже да се не молимо заједно са јеретицима. То ме је препало...

[Resistance is futile]

Papizam je jeres i po kanonima pravoslavne crkve nama pravoslavnima je zabranjeno da sa jereticima učestvujemo u molitvi i slično. Za takve prekršaje su predviđene kazne poput epitimije.

Turistički odlazak na tako nešto iz znatiželje da vidiš kako i šta to,  nije zabranjen, mada ne vidim svrhu toga.

[Ђорђе Р]

Ђорђе, извини али ја се не бих сложио. Мислим да постоји јасна разлика између пасивног присуствовања и учествовања.

Онда се по мени литургија своди на костимирану представу којој из пијетета присуствујемо, јер ето "ред је".

Ако одем да гледам "Травијата" оперу о одседим и одслушам у миру целу представу, да ли сам ја учествовао у њој?

Ако се десет људи скупи и слуша снимак литургије на ЦД-у, да ли је то литургија?

Ако гледаш и слушаш литургију на ТВ, да ли је то литургија?

Ако је свештеник сам у цркви, да ли је то литургија? Ако јесте, и ако се свештеник моли за нас, без нас, што да долазимо? Осим тога, колико разумем литургију и речи које се на њој изговарају, причешће је централни и најважнији део литургије.

 

По мени, литургија је жив дијалог у коме треба да активно учествујеш, односно да одговараш на молитве (већ према реду литургије што има у оним књижицама) што значи да се и ти активно молиш и да си мислено присутан и дајеш активан допринос. Ако сво време ћутиш, ништа не разумеш, вртиш своје мисли, то је исто као и да ниси дошао? Нису ваљда молитве и речи литургије магијске брзалице које ти неко "очита" па оне делују саме по себи.

То је неко моје мишљење о литургији у опште.

Што се тиче присутва католичким мисама, мени је то интересантно, не из теолошких разлога. И православну литургију пре свега "доживљавам" и још нисам на нивоу да је теолошки и научно сецирам , тако да не очекујем ни да би католичку нешто посебно теолошки разумео а да ми неко не објасни.

Не недостаје ми ништа на православној литургији па да због тога идем на другу.

Ишао бих не због католичке цркве већ због обичних католичких људи, да видим како им је и како то изгледа. Нормална људска радозналост, ништа посебно.

Можда између две цркве постоје озбиљне теолошке разлике, али мислим да људи који лежу и устају уз "оче наш" имају доста тога заједничког без обзира на којој су страни.

 

Постоје на Интернету локације и форуми на којима хришћани и католици и протестанти и нешто мало правосланих најнормалније разговарају (на Енглеском, у главном су Американци). Нико није рекао ни "Е" од екуменизма и "А" од антиекуменизма. Људи опуштено и културно износе своје ставове чак и кад се не слажу, а у највећем броју случајева могу причати о некој теми (из старог или новог завета) а да да се њихове разлике и не примете или да се културно, без разлике истакну. По мени је та отвореност за дијалог са другима, покушај да се разуме неко други, умеће да се без вређања ("расколници*!!!" и сл.) изнесе свој став, врло хришћанска особина. 

 У том смислу, ето, присуствовао бих, а пошто се не бих причестио (не знам ни да ли би ме пустили и да хоћу) мислим да не бих активно учествовао, јер ми није циљ да променим цркву већ да упознам и другачије хришћане.

 

Само твоје присуство, јесте учествовање, чак и у позоришној представи, концерту. То најбоље знају они који наступају, било глумци, било музичари, било певачи. Ту се развија дух заједнице, дели се енергија, и емоција. То је ако причамо о световним јавним манифестацијама.

 

Ако публика пева песме са групом која наступа, аплаудира када музичар изведе врхунски соло, или када певач надмаши себе у извођењу неке песме, или дела песме. Очигледно је у питању учествовање у том догађају.

 

Исто тако је учествовање, и ако је публика равнодушна, потпуно не разуме шта се дешава на сцени, смеје се када не треба, када треба не аплаудира, јер не зна да препозна прави тренутак, просто се не уживи довољно у догађај. Она самим тим даје тон самом догађају, и својим неспретним учествовањем. Може чак и да извижди оне који наступају. И равнодушни "посматрач" је учесник догађаја, и даје печат својом равнодушношћу.

 

Исто тако и у богослужењу. Лепо је када народ разуме литургијске песме, и одговара заједно са певницом и хором, пева тропаре и кондаке. Све је то јако лепо. Али исто тако учествују у литургији и оне наше баке које не знају да читају, не разумеју речи које се изговарају на старословенском, али су оне ту, и својим присуством, иако не знају када треба рећи Амин, а када Господе помилуј, дају свој тон Литургији. Никако не можемо рећи да су они некакви "посматрачи", изван Цркве, изван Литургије, због свог незнања, и недовољног познавања богослужења.

 

Не знам што убацујеш беспотребно примере са слушањем неког наснимљеног догађаја, или преноса догађаја. То просто нема никакве везе са тим о чему причамо овде. Ако те занима поредак богослужења неке верске заједнице, слажем се да је у реду да послушаш снимак на ЦД-у, или одгледаш на ТВ-у. На тај начин сигурно не учествујеш на неком догађају који се одвија не неком удаљеном од тебе месту, или се десио некада у прошлости.

 

Паде ми на памет фраза коју јако често слушамо, а која илуструје оно што сам хтео рећи. Учесници спортских надметања, веома често истучу да им је публика додатни играч. Шта јако добро осликава да је и публика и те како учесник спортског догађаја, често и пресудни учесник који утиче на резултат спортског надметања.

[Бели Раде]

Узгред, забрањено ми је и да присуствујем "богослужењу" и у синагоги као и у џамији (тек да се изувам) јер ми "миришу" ноге а морао бих и да се "клањам" ономе испред у реду .... !

 

 

Жива истина.

 

Имамо леп пример нашег патријарха Иринеја када је у синагоги приступио паљењу кандила, а 71. правило Св. Апостолам каже следеће:

 

71. правило: Ако неки хришћанин принесе уље у незнабожачко светилиште или јудејску синагогу, или пали свеће када су њихови празници, такав нека се одлучи.

 

Шта на ово рећи.

[Midrash]

Жива истина.

 

Имамо леп пример нашег патријарха Иринеја када је у синагоги приступио паљењу кандила, а 71. правило Св. Апостолам каже следеће:

 

71. правило: Ако неки хришћанин принесе уље у незнабожачко светилиште или јудејску синагогу, или пали свеће када су њихови празници, такав нека се одлучи.

 

Шта на ово рећи.

Pa, u Starom zavetu stoji zabrana prikazivanja likova, pa ne vidim da se držimo i danas. Svako vreme je imalo svoje razloge za neke stvari tog tipa. Ne možeš da generalizuješ.

[Midrash]

sutra bi trebalo da oko 9 bude misa, u okviru seminara iz liturgike.idem.

O vidi, doduše sa popriličnim zakašnjenjem. Na toj liturgiji (ako je ona u crkvi Krista Kralja u Krunskoj) ja propoved'o ...I nisu se ljudi razbežali   301

[Бели Раде]

Pa, u Starom zavetu stoji zabrana prikazivanja likova, pa ne vidim da se držimo i danas. Svako vreme je imalo svoje razloge za neke stvari tog tipa. Ne možeš da generalizuješ.

 

 Нама, православним хришћанима је морално и верски недопустиво да присуствујемо молитви оних који распеше Господа Исуса Христа.  

Правило 64

Ако који клирик, или световњак пође у синагогу јудејску, да се моли, нека буде и свргнут и одлучен.

 

71. правило 

 

Ако неки хришћанин принесе уље у незнабожачко светилиште или јудејску синагогу, или пали свеће када су њихови празници, такав нека се одлучи.

 

 

 И ако су Свети апостоли надахнућем Светога Духа тако одредили, ко сам ја, или ти да то мењамо. 

 

 

А рекао бих ти још нешто, ал нећу, јер прво би ми обрисао поруку, и ставио би ми забрану, а исту су ми тек скинули.

[Bigica]

Jel ti to ozbiljno ili se zezaš?

Jel ako je istina, onda su to totalne gluposti..tko meni moze nesto zabraniti..

Neposlusnost je uzrok svih padova .... 

[Bigica]

Начелно, што да не. Било би интересантно видети.

 

По мени, ако је човек сигуран у оно што зна и верује, онда нема страха, мржње и мрзовоље према другачијима. Напротив, нормална људска радозналост.

Normalna ljudska radoznalost ...hmmm ...kad bi covjek stao pa razmislio sta je to sve " normalna ljudska radoznalost " donjela svima nama .... niko od nas nije siguran do samoga kraja ,velike su zamke lukavoga isprepletene sa svih strana ,neka nas Gospod usmjeri na pravi put koji je uzak i trnovit ...

[Bigica]

Основне разлике Православне и Римокатоличке Цркве

До 1054. године Црква је, осим мањих трзавица, живела у благодатном миру. Источна и Западна црква биле суједно. Заједно су учествовале на Васељенским саборима, заједно доносиле свете догме и каноне и живеле у међусобној братској љубави. А онда је због увођења у Западној цркви учења да Свети Дух исходи и од Бога Сина, дошло до кобне поделе у једној, светој, саборној и апостолској Цркви, која до данас није превазиђена. Током времена Западна (римокатоличка) цркваје увела и друга погрешна учења која су у супротности са одлукама Васељенских сабора и тако се јаз између две цркве још више продубио. Ради најелементарнијег упознавања са тим погрешним учењима уведеним у Римокатоличкој цркви, ево њиховог кратког прегледа:

ФИЛИОКВЕ

По древном учењу Цркве Христове, Свети Дух (треће лице Свете Тројице) исходи од Бога Оца. То учење је санкционисао II васељенски сабор у осмом члану Символа вере на коме су били представници целе Цркве. Током времена на Западу се почело јављати ново учење, најпре у Шпанији, да Свети Дух исходи и од Сина (латински филиус = син, кве = и). Такво учење је било осуђено и на Истоку и на Западу. Међутим, то учење се из Шпаније ширило по целој Западној цркви и почетком XI века, око 1014. године, у време папе Бенедикта VIII, а по настојању немачког цара Хенрика I, то учење је унето у Символ вере у Римокатоличкој цркви. То је изазвало огорчење на Истоку и у време цариградског патријарха Михаила Керуларија 1054. године, дошло је до раскола (поделе), и отцепљења Римокатоличке цркве од Источне православне цркве.

О БЕЗГРЕШНОМ ЗАЧЕЂУ ПРЕСВЕТЕ БОГОРОДИЦЕ

По учењу Цркве, грех који су починили наши прародитељи Адам и Ева у рају због чега су били од Бога кажњени, наследан је и сви се људи рађају са тим грехом. Крштењем се човек ослобађа тог греха. Само је Господ Исус Христос безгреигао зачет у утроби Пресвете Богородице на натприродан начин благодаћу Духа Светога. Православиа црква учи да је, сходно томе, и Пресвета Богородица која је рођена природним путем од Јоакима и Ане била подложна прародитељском наследном греху. У IX веку, опет у Шпанији, јавља се ново учење да је Пресвета Богородица, иако зачета природним путем, у утроби материној очишћена од прародитељског греха. У почетку било је противљења овом учењу па чак и званичне осуде. Међутим, ово учење је прихватио моћни језуитски ред у Римокатоличкој цркви и Папа Пије IX, својом папском булом од 8. децембра 1854. године прогласио је ово учење за догму: „ Утврђујемо да је учење које сматра даје преблажена Дјева Марија у првом тренутку свога зачећа, особитом благодаћу и повластицом свемогућег Бога, с обзиром на заслуге Исуса Христа, Спаситеља рода људског, била сачувана од сваке мрље прародитељског греха — од Бога откривено и да зато сви верни морају чврсто и постојано веровати у то".

О ПАПСКОЈ НЕПОГРЕШИВОСТИ

По учењу Православне цркве Господ Христос је глава Цркве а епископи као наследници светих апостола управљају Црквом благодаћу Светога Духа. Римокатоличка црква учи да је Христос невидљива глава Цркве на небу а римски епископ — папа, као наследник на катедри апостола Петра који је био први апостол Христов, јесте видљива глава Цркве на земљи. Тако је, по њиховом учењу, папа намесник (заменик) Божји на земљи — (викариус Фили Деи = заменик Сина Божјег). Као такав он мора, разуме се, бити и непогрешив (као Бог). Ово учење је на Западу дуго трајало неозваничено. Папа Пије IX иа Ватиканском сабору 1870. године, овом учењу дао је снагу догмата и свечано га објавио: „Када римски папа говори са своје катедре (екс катедра тј. кад врши своју службу, као пастир и учитељ свих хришћана... када решава да ово или оно учење односно вере и морала треба да призна цела Црква; то он (папа) има ону непогрешивост којом је Спаситељ обдарио своју Цркву". Ово учење има противнике и наЗападу, а после поменутог Сабора један део верника није прихватио његове одлуке, него се издвојио од Римокатоличке цркве. То су старокатолици.

О СВЕТИМ ТАЈНАМА

Римокатоличка црква има и признаје седам Светих тајни као и Православна црква. Разлика у учењу о светим тајнама је у томе што Римокатоличка црква учи о механичком дејству благодати на онога над ким се Света тајна врши. По овом учењу Света тајна је проповедник или канал кроз који благодат долази на примаоца без обзира на његова осећања, веровање и морал. Да би објаснили ово своје учење, они благодат упоређују са леком привијеним на рану. Као што дејство лека не зависи од воље или вере болесника, тако и дејство благодати не зависи од човековог унутрашњег расположења. За разлику од овог учења, Православна црква тражи пуно учешће примаоца Светих тајни и тражи од њега да буде сарадник Духа Светога у примању благодати.

ПАПСКЕ ИНД УЛГЕНЦИЈЕ

По учењу Православне цркве, сваки човек има задатак да својим животом, вером и добрим делима узраста духовно до мере и висине свога Творца. Господ Христос је поставио врховни идеал: "Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески ". Одласком са овога света човек носи , само своја праведна дела која су његов једини капитал и са којима ће пред Богом дати одговор за прроживљени живот у овоме свету. Истина, Црква се моли за своје упокојене чланове да Бог буде према њима милостив и да им опрости грехе,али главни критеријум Божијег суда је човеков лични живот. Насупрот овом учењу, Римокатоличка црква учи да су поједини људи, као што су светитељи, па чак и сам Христос, својим животом и радом стекли веће заслуге него што су њима лично потребне. Те заслуге се чувају у ризници Цркве. Том ризницом рукује и руководи папа као поглавар Римске цркве. Она може из те ризнице, онима којим недостаје добрих дела, додати потребну ко личину и тај ће бити спасен и оправдан пред Богом. Тај вишак добрих дела је продаван за новац и настала је у Римској цркви права трговина. Од тога новца, папа Лав X је подигао велику цркву Светог Петра у Риму. Овој трговини и светогрђу у Цркви, први се успротивио Мартин Лутер и направио раскол у Римокатоличкој цркви одвојивши од ње велики део својих присталица (протестанти). Индулгенцијом (латински индулгенцнја = снисхођење, праштање, олакшање) опраштају се и потиру не само учињени греси већ и они који ће бити учињени. Индулгенција важи и за мртве и за живе чланове Цркве, тј. куповином индулгенција, живи сродници могу да откупе грехе својих умрлих сродника, који у овом животу то нису учинили. Када би овако учење било исправно, врло мало људи би се трудило да у овоземаљском животу достигне духовно савршенство и заслужи вечни живот. Овакво учење је у потпуној супротности са древним учењем хришћанске цркве, које се задржало у Православној цркви.

О ЧИСТИЛИШТУ

По православном учењу душа после смрти излази пред Божји суд, где по својим заслугама добија место свога боравка — рај или пакао. После смрти, човек нема могућности да се покаје или да се поправи. Римокатоличка црква, међутим, учи да осим раја и пакла, постоји чистилиште (латински пургаторијум). То је средње стање за оне душе које нису довољно праведне да иду у рај ннти смртно згрешиле за одлазак у пакао. Оне одлазе у чистилиште да се чисте од својих грехова и да ту проведу онолико времена колико је потребно за њихово очишћење. Због тога су важне индулгенције. Уколико живи сродници откупе из ризнице Римокатоличке цркве потребну меру добрих дела за умрлог, он ће пре бити ослобођен мука у чистилишту.

Општи и кратак коментар свих ових учења и новотарија Римокатоличке цркве био би, да су сва она последица склоности западног човека да све решава разумом уздајући се у његову свемоћ, па чак и у најсуптилнијим питањима теологије која се могу појмити само дубоком вером. Дебеле засторе тајии, Бог разоткрива испред очију оних, који су цео свој живот посветили Њему, код кога су кључеви и одгонетке свих загонетки, које голицају обичну људску радозналост.

[Bigica]

Najbitnije od svega radi donosenja kasnijih odluka u zivotu vezano za crkvenost jeste poznavanje UCENJA CRKVE.Bez toga,svaki korak moze biti poguban za dusu ...

 

AПОСТОЛСКА ПРАВИЛА

 

1. Епископа нека рукополажу најмање двојица или тројица епископа.

2. Презвитере, ђаконе и остале клирике нека рукополаже један епископ.

3. Да се свргне онај ко принесе на жртвенику: мед, млеко, вештачко вино, птицу, животињу или воће, осим новог класја и грожђа у њихово време. Приносити жртвенику за време св. Приноса само уље за светиљке и тамјан.

4. Првине плодова послати кућама епископа и презвитера, а они ће разделити ђаконима и клирицима.

5. Епископ, презвитер или ђакон нека не истерује своју жену под изговором да жели да буде побожан, а ако је истера, нека се одлучи; буде ли упоран, нека се свргне.

6. Да се свргне епископ, презвитер или ђакон који узме светован посао.

7. Да се свргне онај ко светкује Пасху кад и Јудејци.

8. Свештеник који се не причести за време приноса нека каже узрок. Ако је узрок прихватљив, биће му опроштено, а ако неће да каже, нека се одлучи, јер је навео народ да сумња да предстојатељ није нешто добро урадио.

9. Све верне који долазе на литургију, а не остају за време молитве и причешћа, као оне који узрокују неред у Цркви, треба одлучити.

10. Ко се са одлученим, ма и у кући, моли, нека се одлучи.

11. Нека се свргне клирик који се моли са свргнутим клириком.

12, 13. Клирик или лаик који је одлучен или не може да се прими, ако се прими у другом граду без препоручног писма, нека се одлучи и он и онај који га је примио.

Ако је већ био одлучен, нека и даље остане одлучен.

14. Епископ не сме напустити своју парохију и узети другу, чак и ако га на то многи присиљавају, изузев у ситуацији да је тамо крајње неопходан, а уз то га наговарају многи епископи.

15. Клирик који оде у другу парохију без дозволе свог епископа, нека не служи, а ако се по позиву не врати, нека тамо општи као лаик.

16. Епископ који их свесно прими као клирике, нека се одлучи као учитељ нереда.

17. Ко се после крштења два пута женио или имао невенчану жену, не може имати неки свештенички чин.

18. Не може постати клириком онај ко узме удовицу или распуштеницу или курву или робињу или глумицу.

19. Не може бити клириком онај ко узме две сестре или сестричину.

20. Да се свргне клирик који даје јамство.

21. Онај кога су на силу кастрирали може бити епископ.

22. Онај ко себе кастрира не може бити клирик, јер је самоубица и непријатељ онога што је Бог створио.

23. Да се свргне клирик који себе кастрира, зато што је самоубица.

24. Да се одлучи на три године лаик који себе кастрира, јер се зло намерио на свој живот.

25. Клирик који блудничи, лажно се куне, или краде, нека се свргне, али не и одлучи, јер Писмо каже: Не свети се два пута за једну исту ствар (Наум. 1, 9).

26. Од оних који су као нежењени постали клирици, могу се женити само чтеци и појци.

27. Да се свргне епископ, презвитер или ђакон који бије верника кад згреши или неверника кад говори криво, желећи да их тако застраши; јер нас Господ није учио томе.

28. Ако епископ или презвитер или ђакон пошто је исправно свргнут, опет почне да служи, нека се сасвим одсече од Цркве.

29. Да се свргне и одлучи онај ко је рукоположен за новац, а такође и онај ко га је рукоположио.

30. Епископ који преко световне власти приграби цркву, нека се свргне и одлучи, као и они који опште са њиме.

31. Презвитер који дигне засебан жртвеник и сабере вернике, а не може да окриви свог епископа за неко безбоштво или неправду, да се свргне као властољубац, а они који су са њиме, нека се одлуче. Но, то да се учини тек пошто га епископ три пута опомене.

32. Одлученог клирика може примити назад само његов епископ, док га други може примити само уколико је умро онај који га је одлучио.

33. Страни епископ, презвитер или ђакон не може се примити без препоручног писма,

34. Епископи сваког појединог народа треба да имају, као главу, првог епископа. Без њега, а и он без њих, не могу ништа чинити. То је једномислије и на тај начин прославиће се Бог кроз Исуса Христа, и Отац кроз Господа у Духу; Отац и Син и Дух Свети.

35. Епископ не може без дозволе да рукополаже ван своје области. А ако се то деси, нека се свргне он и они које је рукоположио.

36. Епископи, презвитери и ђакони који су рукоположени и неће да се приме службе, нека се одлуче док то не учине. Ако епископ пође да прими службу, али га народ не прихвати, нека се одлучи клир тога града, јер није могао да припреми народ.

37. Два пута годишње нека буде сабор епископа, који на њему треба да испитују догмате побожности и разрешавају Црквене спорове.

38. Епископ нека управља црквеним добрима. Не сме их присвајати или делити родбини, или продавати под изговором да помогне сиромашној родбини.

39. Презвитери и ђакони ништа да не свршавају без епископа, јер ће он дати одговор за душе својих верника.

40. Да се зна које ствари припадају цркви, а које сам епископ евентуално лично има, и које може оставити у наслеђе жени, деци, родбини или коме већ жели.

41. Нека све ствари буду под епископовим надзором, јер он надзире душе које су драгоценије од ствари. Презвитери и ђакони ће их делити онима којима су потребне. Епископи и презвитери и ђакони нека узимају од њих, јер закон Божији каже да онај ко служи жртвенику од њега и живи; та и војник не ратује о свом трошку.

42. Епископ, презвитер или ђакон који се коцка или опија, нека се свргне ако не престане.

43. Клирици и лаици који то исто чине, нека се одлуче ако не престану.

44. Епископ, презвитер или ђакон који тражи камату од дужника, нека се свргне ако не престане.

45. Епископ, презвитер или ђакон који се моли са јеретицима, нека се одлучи. Ако им допусти да нешто као клирици врше, нека се свргне.

46. Епископ или презвитер који одобрава јеретичко крштење или жртву, нека се свргне, јер какву заједницу имају Христос и Велијар, или верник и неверник?

47. Да се свргне епископ или презвитер који поново крсти неког, или опет не крсти оног кога су јеретици крстили, јер се наругао крсту и смрти Господњој и није разликовао праве од лажних свештеника.

48. Нека се одлучи лаик који истера своју жену и узме другу или пак распуштеницу.

49. Да се свргне онај ко не крштава у име Оца, Сина и Духа Светога, него у троје безначалних, или у три сина, или у три утешитеља.

50. Да се свргне онај ко приликом крштења не погрузи три пута крштеника, него једанпут, тј. у смрт Господњу; јер Господ није рекао да се крштава у његову смрт, него у име Оца и Сина и Духа Светога.

51. Ако се неко клони меса, вина и брака, не из аскетских разлога, него што их се гади, нека се избаци из Цркве, јер тако хули на Творца који је све створио добрим, а човека као мушко и женско.

52. Да се свргне епископ или презвитер који не прими покајника назад у Цркву, јер заборавља да бива велика радост на небесима због једног грешника који се каје.

53. Епископ, презвитер или ђакон који на празник не узима меса или вина, али не из аскетских разлога, већ што их се гади, нека се свргне, јер многе увлачи у грех.

54. Клирик који није на путу, а једе у крчми, нека се одлучи.

55. Клирик који вређа епископа, нека се свргне, јер пише: „Немој зло говорити старешини свог народа" (Дела.23, 5).

56. Клирик који вређа презвитера или ђакона, нека се одлучи.

57. Да се одлучи онај ко се руга сакатом човеку.

58. Епископ или презвитер који не васпитава свој клир и народ, нека се одлучи, а ако остане упоран, нека се свргне.

59. Ако неки епископ, презвитер или ђакон не пружи помоћ онда када је она потребна неком клирику, нека се одлучи, а ако устраје, нека се свргне.

60. Ако неко у Цркви публикује на штету народа и клира безбожне књиге као свете, нека се свргне.

61. Не може бити клирик онај за кога се докаже да је био у блуду или прељуби или томе слично.

62. Клирик који се одрекне Христа из страха, не-ка се искључи, а ако се одрекне клирства, нека се свргне; ако се покаје, нека се прими, али као лаик.

63. Да се свргне онај ко једе месо са крвљу, или леш, или оно што су звери задавиле, јер је то забранио Старозаветни закон. Лаик који то чини, нека се одлучи.

64. Клирик који се моли у Јудејском или јеретичком храму, нека се свргне и одлучи, а лаик који то учини, нека се одлучи.

65. Ако неки клирик убије неког једним ударцем, нека се свргне због своје наглости; лаик пак да се одлучи.

66. Ако неки клирик пости у дан Господњи или у суботу - осим Велике суботе - нека се свргне; лаик пак да се одлучи.

67. Нека се одлучи онај ко силује заручену девојку. Не може узети друге, него само њу, ма била она и сиромашна.

68. Ако се неко рукоположи по други пут, нека се свргне и он и онај који га је рукоположио, изузев ако је био рукоположен од јеретика; јер кога они крсте није крштен, и кога рукоположе није рукоположен.

69. Клирик који не пости Четрдесетницу или среду и петак, нека се свргне, уколико није спречен телесном слабошћу; лаик пак да се одлучи.

70. Клирик који пости са Јудејцима, или празнује, или прима празничне дарове, нпр, бесквасни хлеб, нека се свргне; лаик пак да се одлучи.

71. Хришћанин који однесе уље у пагански или јудејски храм, или запали свећу за време њиховог празника, нека се одлучи.

72. Ко узме из цркве уље или восак, нека се одлучи.

73. Ко из цркве узме посвећене златне и сребрне судове или тканине и однесе својој кући, нека се одлучи.

74. Епископа који је оптужен од нормалног верника, нека на одговорност позову други епископи. Ако се не одазове, нека га двојица епископа опет позову. Ако се ни трећи пут не одазове, сабор треба да га осуди.

75. Јеретик се не може примити као сведок против епископа, али ни само један верник, јер на уснама два или три сведока треба да остане свака реч (Мт.18, 16).

76. Епископ не треба да рукополаже за епископе своје синове, браћу и рођаке, или да оставља наследнике. Ако то уради, нека се одлучи, а рукоположење што га је извршио не вреди.

77. Онај ко нема око, или шепа а достојан је да буде епископом, нека буде; јер не прља телесна мана, него душевна злоба.

78. Онај ко је нем или слеп, не може бити епископом, јер је тиме спречен да обавља послове.

79. Онај ко је обузет демоном не може бити клириком, нити се молити са вернима. Када се очисти, може бити клириком ако је достојан.

80. Да се не поставља за епископа новокрштени - јер није у реду да непоучени буде другима учитељ -осим ако се то не деси по Божијој благодати.

81. Да се свргне клирик који се бави државним пословима, јер се не могу служити два господара.

82. Роб не може постати клирик све док га господар не ослободи, јер то узрокује неред у кући.

83. Да се свргне клирик који се бави војничким послом; јер треба дати цару царево, а Богу божије.

84. Клирик који неправедно вређа цара или владара, нека се свргне; лаик пак да се одлучи.

85. Канонске књиге Старог завета су: Мојсијево петокњижје, Исус Навин, Судије, Рута, четири књиге Царства, две Дневника, две Јездрине, Јестира, три Макавејске, Јов, Псалми, три Соломонове, дванаест Пророка, Исаија, Јеремија, Језекиљ, Данило. Осим тога, треба читати и Мудрости Сирахове.

Новозаветне књиге које улазе у канон су: четири Јеванђеља, четрнаест Павлових посланица, две Петрове, три Јованове, Јаковљева, Јудина, Дела Апостолска, две Климентове посланице и Установе које сам ја, Климент, написао за вас епископе, али које не треба свима давати, јер у њима има тајанствених ствари.

[Zayron]

Patrijarha konstantinopoljski Vartolomej u Češkoj i Slovačkoj Republici,

Mikulčicama, Brmu i Pragu - Proslava 1150 g. Ćirilometodskog Jubileja

MIKULČICE- SETKÁNÍ KULTUR na Slovanském hradišti:

Sv.liturgie a zdravice kardinála MILOSLAVA VLKA

Patriarcha Bartoloměj se zúčastní Noci kostelů v Brně

http://tisk.cirkev.cz/aktualni-temata-rb/noc-kostelu/patriarcha-bartolomej-se-zucastni-noci-kostelu-v-brne/

Konstantinopolský patriarcha navštívil pražské arcibiskupství

http://tisk.cirkev.cz/z-domova/konstantinopolsky-patriarcha-navstivil-prazske-arcibiskupstvi/

 

 

Patriarcha Bartoloměj v Praze 23.5.2013
 

 

 

 

 

 

Ne znam odakle vam to da je zabranjeno prisustvovati uzjamno misama ili liturgijama ili se posjećivati i slaviti skupa zajedničke praznike kao na primjer Sv. Ćirila i Metodija?

[Zawisza]

Мене ови попови остављају равнодушним, али ето судбине обичних људи ме дирну.

У Смедереву је преминуо директор музичке школе , био је омиљен лик у граду. Србин који се крстио у нашој цркви, како ми је причао, отац му био официр заклети атеиста и комуниста и како су били у далмацији, он оде у прву католичку Цркву и тамо се и крстио. 

Био је интересантан човек, а ето после сахране његови ученици дошли у нашу Цркву, и дошли на мису са све инструментима да на један посебан начин одају почаст свом омиљеном професору.

[Бели Раде]

Тај господин, *** васељенски патријарх Вартоломеј је како је сам изјавио близак пријатељ Мухтара Кента, директора Кока Коле, који је иначе вођа Америчке сатанистичке цркве.

 

 Тако да ме код њега, као и код ових наших више ништа не изненађује. 

 

 Питање је колико ће мо сами себи даозволити да нас такви воде у сигурну духовну смрт.

Измењено Мај 28, 2013 од Martirije
Ма колико га неко волео, воли или не, Патијарх је званични вођа Истока и није у реду да му тако пишемо -"такозвани" !