Шта значи бити горд? Posledice demonske gordosti

[Срђан Ранђеловић]

 

Горд човек никада не може да буде ни миран ни срећан. Горди човек се налази у конфликту са целим светом који га окружује, јер сматра да је управо он центар света, а пошто је немогуће да натера друге да верују у то, он се изнутра осећа увређеним и погођеним. Чак и ако горде људе на извесно време везује нека заједничка идеја, то је свеједно лабав савез. То је савез који ће се распасти и завршити непријатељством свих против свакога и свакога против свих. Надмен човек не може имати ни мира ни спокоја. Он је стално нерасположен, стално је раздражен, никад није задовољан.

Горд човек није у стању да поштује другог човека, јер је гордост лажна свест о свом умишљеном превасходству. Горд човек у дубини душе сматра да сви остали могу да буду само његови робови и да врше његову вољу. Горди људи су увек насилни према другима. Ово насиље може да се испољава у различитим облицима и различитим размерама. Веома често поприште таквог насиља постају односи измећу супружника. И у томе је један од разлога лабавости савремене породице: уместо савеза љубави она се претвара у непрестану борбу за власт измећу својих чланова, од којих је сваки уверен да ће бити добро ако он у својој породици постане наредбодавац и цар.

Горди човек наизглед може бити религиозан, али то је само наизглед, зато што срце гордог човека никада неће моћи ватрено и покајнички да се моли. Горд човек личи на болесника који је убеђен да је здрав. Такав човек ће се дубоко увредити ако му кажу да му прети смртна опасност од болести, иако ће се истовремено жив распадати од неке унутрашње гнојне ране или рака.

Да, свака страст, свака лаж, свако зло су од ђавола. Али је гордост најстрашније од свих зала за духовни живот, највеће уподобљење демону. Горди човек, чак, и своје способности претвара у зло. Зато је за гордог добро да нема никаквог талента. И Господ их често одузима од гордог управо ради његовог спасења. Постоји духовно стање које се назива прелест, када гордост доводи човека до помрачења ума и он себи приписује способности чудотворца, пророка, духовника, прозорљивца итд. Људи који су пали у прелест споља личе на безумне, али сваки горди човек у суштини и јесте безуман, зато што је ван Бога - област таме и безумља, а горди човек излази из центра живота, удаљава се од Бога. Зато свештеник, који има задатак да буде проповедник Јеванђеља, савршитељ Светих Тајни и духовни отац, највише треба да се брине о томе да код своје духовне деце искорени гордост.

 

 

 

АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН

СА ХРИСТОМ КА ВИСОТАМА ОБОЖЕЊА

О подвижничком животу у Цркви

http://manastirglogovac.blogspot.com/2013/02/blog-post_3142.html

[JESSY]

Сви су гријеси мрски пред Богом, али је гордост мрскија од свију. (Св. Антоније Велики).

Људима је гнусна биједа и сиромаштво, али је пред Богом много гнуснија душа гордељива и ум поносит. (Св. Исак Сирин).

Гордошћу нашом ми чинимо Бога непријатељем нашим. (Ава Исаија).

Ничему се Бог тако не противи као гордости, стога што се у њој скрива обожавање себе. (Филарет Московски).

Ко сматра да је на добром путу или на своме мјесту, тај је се уклонио с пута Божијега. (Исти).

Један старац пустињак рекао је: "Боља је побијеђеност са смјерношћу, него побједа са гордошћу".

Боље је бити смиреним грешником, него ли гордељиво хвалити се врлинама. (Блажени Августин).

Бог воли смјернога грешника, који срцем и душом тугује због својих
гријехова, а одбацује гордога праведника који не признаје да је грешник.

Грешници који се смиравају, и без добрих дјела бивају оправдани, а праведници због гордости губе и многе трудове своје.

Нека би ко учинио безбројна добра дјела, и сваку врлину извршио, а сам
о себи високо мислио (сматрао себе да је он нешто особито), такав је
бједнији и окајанији од свакога. (Св. Златоуст).

[Ignjatije]

Гордост (охолост)

 

Како се чини, узимајући у обзир наше данашње схватање, боље је употребљавати термин охолост, јер "гордост" има у себи и неку позитивну конотацију, на пример, праведна гордост (понос) на своју земљу, отаџбину, веру и друго.

"Охолост" и у самом звуку има нечег хипертрофираног, ружног, вештачки надувеног.

"Најсвирепија и најнеукротивија звер", тако назива ову страст св. Јован Касијан, и премда је он описује као последњу, по свом значају она је прва. "Нема никакве друге страсти која би тако уништавала све врлине, и тако обнажавала и лишавала човека сваке праведности и светости" - пише св. Јован.

Свима је вероватно позната библијска прича о паду због гopдости и преузношењу најмоћнијег анђела ("Денице") који је касније постао због тога ђаво, "кнез овога света".

На највишем ступњу свог испољавања гордост доводи човека који јој робује у стање "самообожавања". У том стању човек акценат читавог живота преноси на себе. Он себе претвара као у некакав центар васионе и више није у стању (а и не жели) да осећа, схвата друге и да воли било кога осим себе (или ако воли друге, воли их егоистичном љубављу, тј. само ради самог себе).

Такви људи су обично убеђени у своју потпуну непогрешивост, не признају никакве ауторитете, надмени су, умишљени, увредљиви и често злопамтиви. Али уопште не треба сматрати да гордост погађа само ограничене или приглупе људе. Уопште не. Чешће је обрнуто.

Жртве ове страсти постају људи високог интелекта и натиросечних способности, људи који су често достигли реалне успехе како у спољашњем, тако можда и у духовном животу.

На пример, Лав Толстој је био генијални уметник речи, изузетно дубок мислилац. имао је и мноштво других дарова. Имао је: храброст, смелост, невероватну радну способност и човекољубље. Али као последица духовне охолости које је он ипак био свестан и трудио се да се бори против ње, изабрао је дубоко погрешан пут, чију је неодрживост показало време (имам у виду крах "толстојевства" као друштвене појаве која претендује на исправност и свеопште признање).

Осим тога, Лав Толстој се латио да преправља и исправља Еванђеље. Прихватио се мисије учитеља не само Русије, него и целог човечанства. Ето како се запањујуће спајала у једном човеку генијалност и охолост. Прозорљивог оптинског старца Амвросија након разговора с Лавом Толстојем, затекли су у сузама: "Какав горди човек!" - неколико пута је рекао старац.

Погрешност и погубност правца који је Толстој изабрао пророчки је осетио и други генијални руски писац Достојевски који се неколико недеља уочи смрти упознао с неким писмима Лава Толстоја у којима је овај излагао нове концепције о хришћанској вери. "Као да још увек пред собом видим Достојевског, како се хватао за главу и очајничким гласом понављао: "Немогуће, немогуће!" - сећала се рођака Лава Толстоја, грофица Александра Андрејевна Толстој. Утисак Достојевског о Толстојевим мислима био је ужасан. Није имао разумевања ни за једно тврђење и изразио је жељу да оспорава лажна грофова убеђења. Међутим, смрт која је ускоро уследила није му дозволила да то и оствари.

Подвижници светости свих времена увек су се бојали гордости као ватре. Они су бежали од славе, чинова, звања, искрено су сматрали себе за ништа. Приликом најмањег дејства гордости молили су се, сећајући се краткотрајности живота и смртног часа.

Веома је тешка борба против ове страсти и она траје до последњих тренутака нашег живота.

Св. Игнатије Брјанчанинов убраја у гордост: презир према ближњему, уздизање себе изнад других, дрскост, губитак једноставности, губитак љубави према Богу и ближњему. Јерес. Незнање. Безбожност.

[Ignjatije]

[JESSY]

Гордост је одступање од Бога, демонски изум који је погубио
проналазача, одгоњење Божје помоћи, извор гнева, врата лицемерја,
чуварка грехова, корен хуле, тврдоглавост у својим размишљањима.
Ко
се преузноси и горди тиме што је причасник благодати, макар и да мртве
васкрсава, ако не каже за душу своју да је нечасна и ништавна, а себе не
сматра за нишчег по духу и гадног, он и сам не знајући за то бива
поткрадан злобом.
Гордости се противи скрушеност срца, а највише
самопрекоревање. Крајња је безумност - кочоперити се Божјим даровима,
такви их се као недостојни лишавају.
Горд човек је налик на јабуку која споља сија лепотом, а изнутра је иструлела.
Ђаво нема потребе да искушава гордог, јер је он сам себе учинио непријатељем и противником.
Заслепљени гордошћу, неки себе сматрају за свете и тек на смртном часу, несрећници, постају свесни своје погибељи.
Блуднике исправљају људи, лукаве - Анђели, а горде једино Бог.
Онај који тражи земаљску славу - тај се неће наслађивати небеском.
Ко је испуњен гордошћу, у томе се настањује лукави.
Не
пуштај у себе болест гордости да ти непријатељ не би изненада одузео
разум. Смиреномудријем очисти ум свој од овог смртоносног отрова.
Почетак и крај злога је охолост.
Гордост је губитак љубави према Богу и ближњима, богоодступништво, помрачење ума, лажна, такозвана философија, смрт душе.
Ако
прихваташ Сина Божјег као Спаситеља, Искупитеља, Наставника и Учитеља
свог, онда прихвати и Његово учење: "Научите се од мене, јер сам ја
кротак и смирен срцем" (Матеј. 11,29).
Није ли срамота тебе, слугу,
да се гордиш када се Господ твој смирава? Како ћеш се назвати Његовим
рабом, ако Му се не повинујеш? Како ћеш се назвати Његовим учеником,
када не слушаш Његово учење? Неће признати ни Он тебе за Својег када
буде видео на челу твом печат демонске гордости, неће те примити за Свог
слугу, ако не буде видео у теби смирење и послушање.
Нема ничег
тежег него се избавити од гордости, потребна је посебна помоћ Божја и
велики подвизи ради победе над њом, јер унутар себе носимо ово зло.
Да
ли живимо у благостању? Она нам досађује са самовеличањем и надимањем,
презиром и понижавањем ближњих. Да ли нас несрећа походи? Кроз
негодовање, роптање и хуљење се показује ова змија. Желимо ли да се
научимо трпљењу, кротости и осталим врлинама - кочоперењем фарисејским
она устаје на нас. Нигде и никако се од ње не можемо избавити; увек с
нама иде, увек хоће да господари и влада над нама.
Господ нам је ради
победе над гордошћу дао смиреномудрије које се састоји у томе да шта
год да радимо сматрамо себе непотребним слугама. "Јер сваки који себе
узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се" (Лука. 18,14).
Гордост
онемогућава човеку да сагледа своје мане. Ђаво се труди да у самим
врлинама нашим посеје коров гордости, искушавајући како и чиме год може,
дајући свима самоуверене помисли. Он не смета у чињењу "добрих" дела
ономе ко их чини с гордошћу.
Самољубље и гордост наша се испољавају
неприметно, нарочито у огорчености када нам и најмању непријатност
причине други, намерно или ненамерно, као и у нетрпљењу и раздражљивости
због најневажнијих разлога.
Самољубље и гордост наша би све хтели да присвоје, да окруже себе свим почастима, удобностима привременог живота.
Од
гордости настаје надменост, хладно, без икакве искрености обраћање
према онима који су испод нас и од којих не очекујемо никакву корист.
Не
узноси се мишљу у поривима својим летећи изнад облака. Често су се пали
подизали са земље увис, а они који се узвисују су падали на земљу.
Бог има овакав закон: благонаклон је према онима који плачу и сасеца крила надменима.
Гордост
је страшна када је не примећујемо; а ако је примећујемо и кајемо се и
прекоревамо, онда нам Господ то неће узети за грех.
Гордост треба побеђивати говорећи себи: "Ко сам ја..."
Приликом
читања познатих истина немој рећи: "Ово није ново", "Ово ја знам", "Ово
сам ја исто рекао". Све је то гордост ђаволска. Избави нас од тога,
Господе!
Ако хоћеш код некога да исправиш његове мане, немој мислити
да је то могуће само твојим средствима; ми сами више кваримо ствар
својим сопственим страстима: гордошћу и раздражљивошћу која из ње
происходи, већ предај своју жалост Господу и помоли се Њему, Који
испитује наша срца и утробу, од свег срца да би Он сам просветио ум и
срце човека. Ако Он види да молитва твоја одише љубављу и исходи из свег
срца, онда ће неизоставно да испуни жељу твог срца, и ти ћеш ускоро
рећи, видевши промену у ономе за кога се молиш: ово је промена од
деснице Вишњег.

 

.svetigeorgije.org

[Number15648]

БЕСЕДА

о охолостн

„Охолост долази пред погибао, и поносит дух пред пропаст“ (Приче Сол. 16, 18)

Од свега што постоји на четири стране света шта нас, људе смртне, може учинити охолим осим глупости и демонске обмане? Нисмо ли голи и јадни дошли у овај свет, и нећемо ли такви из њега изаћи? Све што имамо, нисмо ли позајмили и нећемо ли смрћу све морати повратити? Ах, колико је пута ово речено и — пречувено! Ништа не донесосмо у овај свијет, дакле не можемо ништа ни однијети (I Тим. 6, 7), говори премудри апостол. И кад Богу жртву приносимо, прост хлеб и просто вино, ми говоримо: Твоја од Твојих Теби приносимо!, јер ништа у свету ми немамо своје: ни мрву хлеба, ни кап вина — ништа што од Бога није. Ваистину, охолост је кћи глупости, кћи ума помрачена, рођена из зле везе с демонима. Охолост је широк прозор кроз који брзо изветравају све наше заслуге и сва добра дела. Ништа нас не чини пред људима тако празним ни пред Богом тако недостојним као охолост. Кад Господ није охол, како ми то да будемо? Ко би имао више права да буде охол од Господа, који свет створи и који га својом силом држи? И гле, Он се понизи до слуге, слуге целом свету; до смрти, смрти на крсту! О Господе смерни, сагори у срцу нашем ђаволски усев охолости огњем Духа Твог Светог, и усади у њ благородни усев смерности и кротости. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Св. Николај Велимировић, Охридски Пролог, 2. Јануар
 

[Number15648]

РАСУЂИВАЊЕ

Свети Антоније учи: "Заволи смирење, оно ће покрити све грехе твоје. Сви греси су мрски пред Богом, но најмрскији од свију јесте гордост срца... Не сматрај себе ученим к мудрим, иначе ће пропасти труд твој, и лађа твоја допловиће празна до обале... Ако имаш велику власт, не прети никоме смрћу: знај, да по природи и ти си подложан смрти, и да свака душа скида као последњу хаљину са себе — тело своје."У Византији је постојао чудан и поучан обичај при крунисању царева у Св. Софији. Наиме, када би патријарх стављао круну на главу цареву, истовремено му је предавао у руке једну свилену торбу, испуњену земљом из гроба. Да би се и цареви сећали смрти, избегавали сваку гордост, и били смирени.

 

Св. Николај Велимировић, Охридски Пролог

[Arsenija]

Ja sam gorda.Kako se to leči?

[napoleon bonaparta]

Ja sam gorda.Kako se to leči?

To je najteza stvar. Doktor koji pusi. Nabrojace ti 1000 stvari koje su stetne, ali sa cigarom u ustima. Cini mi se da vecina ( 90 % ) hriscana na slican nacin postupa

[Тања1]

Мој скромни прилог теми

 

Осећај гордости је несумљиво једно урођено "друштвено осећање". То се дешава када се  - обично презентује нешто импресивно - очекује се препознавање или дивљење из нашег окружења. Може се описати као осећање поноса - супротно од срамоте. Данас у расправама постоји много знакова осећања гордости ( "немој да мислиш да си нешто" нпр Tour de France победник ), чак и онда када се победник понаша са значајним степеном скромности у време победе. Може се сматрати и добро и лоше - чисто психолошки. Све у свему осећај поноса не заслужује лошу репутацију, у многим контекстима може бити позитиван и користан осећај како је то описао @Ignjatije , али само када људи сарађују на решавању задатака, и као свака добра ствар, наравно не треба претерати, јер доминирајући тренд бива "груб" и изазива отпор, и ово не мора бити да је случај.

 

Ја верујем да је сврха мог живота да примим Божију љубав и милост. Али као људским бићима у свету то је многима тешко. То је оно што црква назива "грех", када се (срцем) не изабере Бог, него нешто друго уместо Њега. Ако се може говорити о једном наслову за већину грехова, то је ГОРДОСТ: жеља да се види само своја победа (власт), никад туђа . Тако се постаје арогантан, сујетан, хвалисав, дрзак и непоштен. Све ово одражава жељу да се узвиси изнад Бога и своје ближње. Бес је такође израз гордости, јер оном што се разбесни није стало до друге особе, већ напротив прати је у стопу и неретко насиљем. Праведна љутња није грех, када је у питању образовно неопходна.

 

Скромност је супротно од гордости. Апостол Павле описује скромност: Љубав је стрпљива, добра, она не завиди, не хвали се, не радује се неправди, иде радије за истином, трпи ствари. Тежимо смирењу, не одустајмо чак и ако нам не успе - јер је Бог са нама. Морамо да успемо!

[Баба]

Ја се гордим да се не гордим ...

[Тања1]

Гордост (охолост)

 

Осим тога, Лав Толстој се латио да преправља и исправља Еванђеље. Прихватио се мисије учитеља не само Русије, него и целог човечанства.

smej.gif

[Биљана]

Ja sam gorda.Kako se to leči?

Мени се чини да си на добром путу да то "излијечиш" !   4869

[Number15648]

„Кад дође Христос,
еда ли ће више чудеса чинити него овај што чини?“(Јов. 7, 31)

 

Господ Христос чињаше чудесна дела пред свима, и сви видеше, али сви не вероваше. Народ виде чудеса Његова и поверова у Њега. Слуге чуше речи Његове и повероваше у Њега. А вође народа и старешине слугу такође видеше чудеса Његова, али не повероваше у Њега. И тако се још у оне дане обистинише речи Спаситеља: „многи ће први бити последњи и последњи први.“ Они који беху први у части и власти, беху последњи у вери у Њега; а они који беху последњи у части и власти, беху први у вери у Њега.
Зашто народ и слуге повероваше а кнежеви и књижевници не повероваше? Зато што народ и слуге сматраху себе маленим и незнатним, те немаху ни гордости личне, нити пак зависти према Христу. Народ и слуге без злобе и предрасуде гледаху божанска чудеса, и слушаху божанске речи, и дивљаху се и радоваху се. А кнежеви и књижевници сматраху себе за прве у народу и у свету те беху испуњени городшћу и завишћу, па не могаху ни часа гледати чудесна дела нити слушати божанске речи без злобе и зависти.
Видите ли, браћо, како човек без смерности и скромности не може ни познати истину, ни радовати се истини? Видите ли како гордељивац и завидљивац не даду ни Богу испред себе? Исто као негда сатана!
Господе Исусе, истино вечна, очисти срца наша од гордости и зависти. Да бисмо Те могли видети и Теби се радовати. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 

Св. Николај Велимировић

[Vockica]

„Кад дође Христос,

еда ли ће више чудеса чинити него овај што чини?“(Јов. 7, 31)

 

Господ Христос чињаше чудесна дела пред свима, и сви видеше, али сви не вероваше. Народ виде чудеса Његова и поверова у Њега. Слуге чуше речи Његове и повероваше у Њега. А вође народа и старешине слугу такође видеше чудеса Његова, али не повероваше у Њега. И тако се још у оне дане обистинише речи Спаситеља: „многи ће први бити последњи и последњи први.“ Они који беху први у части и власти, беху последњи у вери у Њега; а они који беху последњи у части и власти, беху први у вери у Њега.

Зашто народ и слуге повероваше а кнежеви и књижевници не повероваше? Зато што народ и слуге сматраху себе маленим и незнатним, те немаху ни гордости личне, нити пак зависти према Христу. Народ и слуге без злобе и предрасуде гледаху божанска чудеса, и слушаху божанске речи, и дивљаху се и радоваху се. А кнежеви и књижевници сматраху себе за прве у народу и у свету те беху испуњени городшћу и завишћу, па не могаху ни часа гледати чудесна дела нити слушати божанске речи без злобе и зависти.

Видите ли, браћо, како човек без смерности и скромности не може ни познати истину, ни радовати се истини? Видите ли како гордељивац и завидљивац не даду ни Богу испред себе? Исто као негда сатана!

Господе Исусе, истино вечна, очисти срца наша од гордости и зависти. Да бисмо Те могли видети и Теби се радовати. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 

Св. Николај Велимировић

E ovo je do sad najbolje objasnjenje. :cheesy2: