свештеник Љуба Милошевић (сајт Светосавље) о екуменизму Епископа Григорија

[obi-wan]

Међутим, ја не видим ништа спорно да наш епископ стоји са неким пред Богом, са неким који верује у истога Бога као и он а са којим не постоји литургијско јединство, молећи се да се несугласице превазиђу и да до јединства дође.

 

Sve to moze da bude i mnogo manje ekskluzivno, bez bogosluzbenih odezdi, a i bez sablazni i spoticanja koje se nesmotreno stavljaju pred slabe.

 

S druge strane, svako bogosluzenje u Crkvi gravitira i centrira se u liturgiji, zato se i izucava u predmetu jednog imena - liturgika.

Svako, dakle, bogosluzenje koje se sluzi ima liturgicki pecat na sebi, pa i ovo.

 

U to nema nikakve sumnje...

[Александар Милојков]

 

"који има тек просто општење",

 Аман људи, па у томе и јесте ствар. Нема ОПШТЕЊА. Из тих разлога се епископ молио Богу да до општења дође. Општење је јединство са неким у Цркви. Општити са неким, у црквеном смилу, значи да си једно Тело Христово са њим. Све време то покушавам да појасним - треба изаћи из профане и ући у литургијску логику, али изгледа да не иде. Не, тумачење Никодима Милаша није у супротности са владиком Григоријем.

[Александар Милојков]

Sve to moze da bude i mnogo manje ekskluzivno, bez bogosluzbenih odezdi, a i bez sablazni i spoticanja koje se nesmotreno stavljaju pred slabe.

 

Са тим се слажем.

[obi-wan]

од тебе нисам сигурно ЛОЛ

 

Ne vidim kako sam zasluzio ovakvo ruganje od tebe...

[obi-wan]

Морамо да гледамо дубље у теолошка питања. Од суштинске је важности појам припата у нашој Цркви, као што је важан и у животу Свете Тројице.

 

Ако ниси саблажњив овде можеш уочити ту важност:

ЗАЈЕДНИЧКА ИЗЈАВА КАТОЛИЧКО-ПРАВОСЛАВНЕ КОМИСИЈЕ (Равена, Италија 15. нов. 2007)

,,43. Примат и саборност међусобно зависе једно од другог. Због тога примат на различитим нивоима живота Цркве – локалном, регионалном и васељенском, се увек мора разматрати у контексту саборности, а саборност у контексту примата.

Што се тиче примата на различитим нивоима, желимо да потврдимо следеће: 1. Примат на свим нивоима представља праксу дубоко укорењену у канонску традицију Цркве.''

 

Саборна одлука СПЦ о Равенском документу:

http://www.spc.rs/sr/saopstenje_za_javnost_sa_redovnog_zasedanja_svetog_arhijerejskog_sabora_spc_15-21_maj_2008

,,Сабор је усвојио извештај Комисије Светог Архијерејског Сабора о дијалогу са представницима Римокатоличке цркве у Равени (Италија) и константовао да се тај дијалог није водио на штету Православне Цркве.''

 

Оби Ван, ми смо позвани да слушамо Цркву и да пратимо и расуђујемо црквена питања. Ова питања никада нећемо разумети док их не испитамо у тријадолошком контексту.

 

Hoces da kazes da ovaj dokument nesto govori pozitivno o papskom primatu?

Ako mozes pojasni malo, jer ne kapiram sta si hteo da mi kazes...

 

[Zayron]

Џабе ти њој пишеш и постављаш мишљње владике Иринеја. Она не жели да изађе из свог шанца јер јој је ту лепо. То је поента целе приче. Зато и кажем да са таквима не треба губити време и дискутовати о оваквим питањима.

 

Iz istih razlpga se ni mi ne zamlaćujemo našim tridentincima, lefebvristima i sedevakantistima po forumuma, mi imamo svoje a oni svoje forume. Svi oni na primjer tvrde tačno ono isto što Davidova al u kontrapostu, svi ortodoksni su mnogostruka jeres a o protestantima da i ne govorimo. I kako se o pravoslavnima pisalo u nekakvoj knjizi tamo iz ne znam kojeg vijeka kao o šizmatičkoj ili bizantinskoj jeresi i šta se mi imamo oko čega dogovarat i moliti zajedno s njima. 

[μαρὰν ἀθά]

 Аман људи, па у томе и јесте ствар. Нема ОПШТЕЊА. Из тих разлога се епископ молио Богу да до општења дође. Општење је јединство са неким у Цркви. Општити са неким, у црквеном смилу, значи да си једно Тело Христово са њим. Све време то покушавам да појасним - треба изаћи из профане и ући у литургијску логику, али изгледа да не иде. Не, тумачење Никодима Милаша није у супротности са владиком Григоријем.

Никодим Милаш говори о "Општењу у молитвама" не помиње евхаристију: те је дакле сасвим доследно забрањено општење молитава с њима свакоме православноме. 

[μαρὰν ἀθά]

@ Александар

 

Под општењем молитвеним, по речима Валсамона у тумачењу овог правила, не треба разумевати само, као да епископ и остали клирици не смеју молити се у цркви заједно са јеретицима, јер ради овога већ они по 46. правилу подлежу свргнућу, исто као кад би јеретицима допустили да раде шта као клирици; него оне речи: "који се буде само и молио" треба разумевати само у смислу: "који има тек просто општење"

 

 

Јасно је као дан да се овде не подразумева евхаристијско општење него обична молитва. Можеш ти бежати од тога колико хоћеш. 

[μαρὰν ἀθά]

@ Александар

 

Обрати пажњу на оно "који се буде само и молио". Где ту има места за твоје тумачење да се то односи на литургију?!

[Александар Милојков]

Никодим Милаш говори о "Општењу у молитвама" не помиње евхаристију: те је дакле сасвим доследно забрањено општење молитава с њима свакоме православноме. 

 

Не вреди. Одустајем. 

[μαρὰν ἀθά]

Ух.. А сме ли икономија да наруши акривију? Крштење је СВЕТА ТАЈНА, а Свете Тајне су нешто што се тиче ИСКЉУЧИВО Цркве. Зашто не признају, рецимо, крштење Адвентиста? И они "крштавају" трикратним погружењем, у име три божанске Личности.

 

"Не призанје потпуно кршење римокатолика јер обавезно мора да миропомаже".... Ах, колико незнања, а улазимо у овако озбиљна питања. Миропомазање није део Крштења већ засебна Света Тајна. Код римокатолика се она врши нешто касније у односу на Крштење (у пунолетним годинама, колико ми је познато). Код нас се врши одмах након крштења. Из тог разлога, између осталог, римокатолици који прелазе у православље се само миропомазују. Мада и то није јединствена пракса. Епископ је тај који одлучује на који ће се начин хришћанин ван православља примити у Цркву.

 

Лепо, све си узео у обзир, али ми ниси објаснио оно што о крштењу пишу Свети Сава и брат му Стефан првовенчани, обојица помињу "два крштења". 

[Давидова]

 Аман људи, па у томе и јесте ствар. Нема ОПШТЕЊА. Из тих разлога се епископ молио Богу да до општења дође. Општење је јединство са неким у Цркви. Општити са неким, у црквеном смилу, значи да си једно Тело Христово са њим. Све време то покушавам да појасним - треба изаћи из профане и ући у литургијску логику, али изгледа да не иде. Не, тумачење Никодима Милаша није у супротности са владиком Григоријем.

 

Дакле страхота! Мислим да је сваки даљи разговор потпуно губљење времена. А изгледа да је и ово до сада то било. Извући само две речи из читавог огромног пасуса... који сасвим јасно има смисао исти као и код оца Јустина... и уз то их погрешно протумачити и на томе опет градити своје тумачење које нико други не заступа, то је врхунска уметност.

[Batman]

Nije mi jasno otkud tolika potreba da se svi koji vide ovaj bogoslovski  nepromišljen potez vl.Grigorija i koji nije jedinstven u SPC (raspitajte se, bilo je i ranije raznih osmina), kao preteran, jednostran itd. budu diskreditovani kao ekstremni, artemijevci, anti ekumenisti i sl.

 

To naprosto nije tačno.

 

Uveren sam da drugi Episkopi koji se od mnogih smatraju korifejima ekumenizma u Srbalja takođe kritički i uz neodobravanje gledaju na potez ep. Grigorija. Mislim da će Sabor i reagovati blagim ukorom, jer ovakav nepromišljen ali ne i preterano strašan potez to i zaslužuje.

[Александар Милојков]

Јасно је као дан да се овде не подразумева евхаристијско општење него обична молитва.

 

Молитвено општење је ЖИВОТ, КОМУНИКАЦИЈА  међу удовима Тела Христовог. Ако некога примамо у такво општење признајемо га за брата/сестру у Цркви, за члана Цркве. Канон забрањује да се у такво општење, макар оно било и у приватној кући, врши са онима који су од Цркве одлучени. Канон НЕ ЗАБРАЊУЈЕ тражење помоћи од Бога, нас православних и римокатолика, да се раскол превазиђе.

Унутар Цркве НЕ ПОСТОЈИ општење, молитва а да она није евхаристијски утемељена. Евхаристија је корен, суштина саме Цркве. Све на њој стоји, па и те "обичне" молитве. Ако се са неким молиш као да је члан Цркве а он/она то није, онда долазиш под удар овог канона. Епископ се није тако молио и зато га немојте безвезе нападати. Понављам, изађите из профане и уђите у литургијску логику. Многима она овде, нажалост, недостаје.

[μαρὰν ἀθά]

Дакле страхота! Мислим да је сваки даљи разговор потпуно губљење времена. А изгледа да је и ово до сада то било. Извући само две речи из читавог огромног пасуса... који сасвим јасно има смисао исти као и код оца Јустина... и уз то их погрешно протумачити и на томе опет градити своје тумачење које нико други не заступа, то је врхунска уметност.

 

Дакле, то је то. Потпуно занемаривање читавог контекста тумачења зарад пола реченице. А непрестано се позива на контекст, историјиски, овај, онај...