Slobodna volja i borba izmedju dobra i zla u coveku

[obi-wan]

Ako nije određen, kako onda Bog može da ga predvidi?

Recimo da može da predvidi šta će biti na osnovu trenutnog stanja, da vidi funkcije stvarnosti u zavisnosti od velikog broja promenljivih (ljudskih umova), to delimično mogu i demoni, ali po tome, on ne može da predvidi šta će da bude na kraju vremena.

 

Sve ovo vazi za ljudsku perspektivu gledanja na ovo pitanje. Bog na vreme ima sasvim drugaciji pogled.

 

Ako nije određen, kako onda Bog može da ga predvidi?

 

Pa kakav bi to Bog bio da je ogranicen kao mi ljudi?

[Бојан Сарачевић]

Mislim da učenje Crkve samo sebe uteruje u protivrečnost. U onom drugom tekstu "Koliko dobro vide vidoviti", da bi se diskreditovala demonska predviđanja, kaže se da samo Bog može apsolutno sigurno da predvidi budućnost čoveka.

Da bi to mogao, ta budućnost mora da bude unapred određenja, tako da nema stvarne slobodne volje. Po tome, naša slobodna volja je samo privid.

Ako mi zaista imamo slobodnu volju, dakle da nismo zarobljeni u determinizmu, vaš Bog ne bi mogao da predviđa budućnost, što znači da nije svemoguć.

 

Човек има слободну вољу и чини своје одлуке. Бог види будућност кроз све векове, јер је свемогући ("и тако је у могућности") и види какве ћемо ми изборе правити између осталог. То се описивало и у "Светом писму" нпр. када је Господ прорекао Петру да ће Га се 3 пута одрећи пре него што петао запева.

И човекова воља јесте стварна, јер је он бира без Божијег утицаја, осим уколико не замоли за помоћ приликом одлучивања, а Бог то може предвидети до у секунд 100%.

[obi-wan]

Tako i ja mogu da zadam pocetne uslove i da pustim simulator da radi, ne dirajuci promenljive tokom procesa.

Iako ja ne intervenisem, sve je vec odredjeno time sto su zadati pocetni uslovi i sto nema nikakvog izvora slucajnosti.

 

Nista u nasem zivotu nije odredjeno unapred...

[JESSY]

Схиархимандрит Илија (Ноздрин) један је од најпознатијих и најпоштованијих духовника Руске православне цркве данас. Тренутно служи као духовни отац Његове Светости Патријарха московског и целе Русијe г.Кирила. Истовремено је духовни отац манастира Оптинa Пустиња.

 

Баћушка, реците ми, зашто је духовно руковођење неопходно за некога ко улази у Цркву? И какво оно треба да буде?

-Духовни живот потребно је учити; то је можда најважније учење у овом свету, без којег је наше друштво осуђено на пропаст. Погледајте докле нас је довео атеизам, до одбацивања живота по Божијим заповестима. Није случајно да је средином прошог века, наш свет био на ивици уништења и нуклеарне катастрофе. Сада су то тероризам, сатанска мржња, и деградација нашег села – сви они имају исти корен, који иде назад до уништња континуитета у духовном искуству, без којег не можемо да живимо нормалним животом. Ово не само да одвраћа људе од спасења и вечног живота, већ уништава наш тренутни друштвени живот.

Задатак духовне наставе је управо да се обнови и ојача традицинални поредак, да се очува и развије духовно искуство. О важности овог служења наводи чињеница да се у Јеванђељу Господ назива Учитељем. Уосталом, Он нам је дао пример: Спаситељ је ишао кроз Палестину, од краја до краја, са својим ученицима, чинећи оно што су и други учитељи тога времена чинили – не само у Израелу, већ и у Атини, и на Истоку. Христос нам је показао да топла соба није неопходна за духовно учење; може се учити и на голим стенама. Најважнија ствар је шта учити и како.

Хришћансто даје јасан одговор на ово. Наша вера, богатство нашег духовног живота, које је стечено, пре свега, кроз директно заједништво са Богом, тј. кроз молитву, кроз коју човек успоставља своју веру, без које, по речима Теофана Затворника, бившег ректора Петербуршке духовне академије, теоретско знање и образовање су од мале вредности. Али, у исто време, он не пориче значај знања, које је такође саставни део духовног живота,  и који се никако не може занемарити. Зашто данас имамо толико проблема,  укључујући и проблеме у духовном животу и проналажењу духовног оца? Цео проблем лежи у недостатку православног образовања, знања из области теологије. Када дете добије бар неко разумевање о томе шта је духовни живот, шта је вера, оно може да избегне многе грешке.

Сазнања о духовном животу комбинују молитву и образовање. И наравно, посебно је важно схватити да духовни отац не може да понуди у пет или дест минута, оно за шта су потребне године. Уосталом, често се дешава да неко улази у Цркву мислећи да ће одмах постати светац, или добити посебне духовне дарове од Бога. Али то се никада не догађа.

Молитва, окретање к Богу, мора бити комбиновано са образовањем, знањем, и променама  у свакодневном животу.

То су промене које духовни отац мора да прати, али он сам не може да понуди много духовном чеду који није спремно да прими. Духовни отац може да објасни, али – као што пише у Јеванђељу – сејач сеје, али кад птице дођу и позобају зрневље, човек опет остаје празан. Чедо и духовни отац треба да буду сарадници. Тек тада можемо говорити о истинском човековом духовном расту.

 

[JESSY]

Сматра се да духовни отац треба да научи своје духовно чедо да самостално размишља и узраста духовно. Међутим, многи људи воле да себе повере свештенику, тражећи савет и какве тапете да купе. Многи осуђују такво одрицање сопствене воље. Да ли је ово уреду?

-Особа треба да сачува своју вољу и да доноси своје одлуке, јер једино сама особа може да донесе коначну одлуку у својој души.

Зар Господ није мога да спасе Јуду, да га не изда? Наравно да је могао. Па зашто није? Јер је то једино могао учинити силом. Приморавати некога недопустиво је за Бога, за светост Божију. Форсирање добра не може бити добро. После свега, зашто је Спаситељ разапет? Он је могао да направи савршен свет, без икакавих недостатака, да човеку ништа не недостаје, без војске и канцеларија. Али Господ то није учинио, остављајући људима могућност да сами бирају између добра и зла.

Друштвени живот особи даје знање, културу  и искуство – али остављено је на човеку како да све то искористи. Исто је и у духовном животу. Господ нам даје – кроз Своју спасоносну мисију, преко Крста – могућност да превазиђемо сопствене слабости и да се боримо са ђаволом. Ипак, можемо да искористимо све ово  само нашом сопственом вољом. Господ је створио универзум за нас; Он нам је дао законе по којима треба да живимо, Он нам је дао воду, храну и све што нам је потребно. Али, како ћемо живети у овом свету првенствено зависи он нас самих, наше воље, рада  и знања. Дакле, важно је да живот буде заснован на испуњавању Божијих заповести и слободном људском избору.

[JESSY]

Али шта ако духовни отац отворено слама вољу духовног чеда, не покушавајући да учи, већ да командује?

-Онда он није духовни отац. Шта још има на то да се каже? Све је речено у Јеванђељу. Погледајте како је Спаситељ поступао, а  како су Апостоли поступали. Исто тако духовни отац треба да поступа. Али, ако он не поступа у складу са Писмом и не прати заповести Јеванђељске, него покушава да користи силу – како онда такав да буде духовни учитељ хришћанину?

Наравно, треба подстакнути особу да се промени, треба је исправити и водити – али, у исто време, духовни отац ни под каквим околностима не сме да угњетава  нечију личност.

Неки људи траже духовног оца у манастиру, не гледајући у цркву која се налази покрај њихове куће…

-Опет, није добро да се гледа «преко брда», мислећи  да је негде тамо боље. Старац Силуан је рекао да, ако особа верује свом духовном оцу, Господ ће му открити мудрост преко њега, без обзира колико он био мудар, учен, или искусан. Овде онај ко тражи треба да има више поверења у Господа. Ако неко верује Богу, онда ће му Божија милост открити оно што је потребно

[JESSY]

Привлачност манастира за новообраћеног је повезана са чињеницом да се монашки пут сматра исправнијим и спасоноснијим, а живот мирјанина изгледа као нека «полумера.»

-Нарвно да се живот монаха и мирјанина у великој мери разликује. Ово су два различита пута, која ипак подједнако воде истом циљу: спасењу душе и заједништву са Богом.

Када неко ступи у манастир, он у потпуности посвећује свој живот спасењу душе. Његов живот је сачињен од молитве  и послушања, који требају да буду саставни део монашког живота. И овде, узгред, улога духовног оца, као и степен послушања њему, требало би да буде знатно већа.

Али живот мирјанина такође је посвећен истом циљу – спасењу. Разлика је у томе што је мирјанин оптерећен другим обавезама –  брине о породици, подиже децу, има друге важне, богоугодне бриге. Поред тога, човек који живи у свету суочава се са масом овоземаљских искушења – али то није додатна опасност, већ такође додатна прилика, јер превазилажењем ових искушења особа стиче непроцењиво духовно искуство.

Важно је запамтити да Господ зна коме да пошаље каква суђења. Не постоји нико ко  не може бити спасен. Дакле, бирајући пут, човек мора да запамти да су оба, и монашки и мирјански, подједнако спасоносни. Важно је начинити пажљив одабир, без журбе, по човековим унутарњим приоритетима – и онда деловати сопственим расуђивањем, са Божијом истином.

[JESSY]

Дакле, шта треба да чини особа која је тек постала верник и која тражи духовног оца? Како да донесе исправну одлуку?

-Важно је да запамти да наш свет у злу лежи, и да смо сви грешни после пада Адамовог. Свако, укључујући ту и духовника, има своје грехе. Потпуно савршенство не постоји.

Заиста, постоје људи великог знања и духовног искуства, којима се човек може обратити за духовни савет. Међутим, потребно је пажљиво бирати, имајући у виду да чак и врло добар духовни отац можда, из неког разлога, не буде лично погодан некој особи. Чак и веома учен и искусан духовник некада не може да испуни људске критеријуме, што отежава да се изгради један искрен однос. Дакле, важно је све узети у обзир, укључујући и људске компатибилности.

Осим тога, подсетио бих на речи Теофана Затворника, о основи духовног живота. То је заједништво са Богом, чистота душе, благодат Божија. Очишћење од греха  и лично окретање ка Богу јесу најважнији разлози због којих неко уђе у цркву. Ако је неко научио како да се покаје, како да исправи душу, и како да се моли – он може да живи под руководством било којег духовног оца; може да сам изабере добро и да тажи ка њему. Али ако није научио како да то уради, онда му ни духовни отац не може много помоћи.

Важно себе поверити некоме на духовно руковођење, али важно је да особа уме да упореди речи духовног оца са речима Јеванђеља, са учењем светих отаца, и са саборским црквеним одлукама, које је потребно научити и разумети. Ни један духовни отац нема овлашћење да их надјача.

И наравно, неко ко је ушао у Цркву мора да се моли без престанка – јер, после свега, заједница са Богом је главни циљ коме треба да тежи сваки хришћанин.

[JESSY]

Место и значај духовног руковођења

О. Алексеј Јанг

 

У Делима апостолским налази се један рани пример духовног руковођења: св. Филип путује пустињом из Јерусалима у Газу и сусреће Етиопљанина који, возећи се у својој кочији, чита старозаветну Књигу пророка Исаије - књигу која садржи много месијанских пророштава испуњених у Исусу Христу.

Св. Филип надахнут је да упита Етиопљанина: Да ли разумеш то што читаш? (Дела ап. 8;30). Човек на то одговара питањем које је њему самом било врло важно: Како бих могао ако ме ко не упути? И умоли Филипа да се попне и седне с њим (Дела ап. 8;31).

Духовно руковођење увек је имало важно место у православном хришћанству. На то указују житија светих и светоотачки списи. Оно постоји и данас где год су се побожни људи обавезали да воде истински духовни живот и да духовно делају на себи. О томе се ипак ретко прича, посебно у северној Америци где културно окружење не погодује упражњавању скрушеног тражења и следовања духовном савету. Постоји такође опасност да појединци буду сувише неспокојни и неповерљиви да би прихватили вођство оних који или нису уистину (за то) оспособљени или имају неку базичну психолошку потребу да поседују моћ над другима и да их држе под својом контролом. Духовно руковођење се, дакле, као и толико тога што припада православној духовности, може наћи на Краљевској стази, путу умерености и уравнотежености.

Шта је, дакле, духовно руковођење, коме је потребно и, што је можда најважније, ко може бити духовни руководитељ? Шта је духовни живот?

Духовни живот није ништа друго до "живот у Христу".

По речима савременог православног мирјанског теолога, духовност се састоји од путева који воде посвећењу, који воде светости (Constantine Cavarnos, Paths and Means to Holiness) Духовни живот се, дакле, тиче спасења, а спасење се тиче разумевања, узрастања и борбе, између осталог.

To је тешко дело, јер нико није "рођен" као светитељ. Напротив, чини се да просечан православни мирјанин данас мисли да води изузетно побожан живот само зато што редовно одлази у цркву, прима св. При-чешће (понекад без било какве одговарајуће припреме) и даје прилоге за Цркву. To, међутим, показује једино да је он члан цркве, али не и да води активан духовни живот.

[JESSY]

"По дефиницији, православни хришћанин је онај ко настоји да буде послушан заповестима и да, у исто време, послушно покушава да удовољи захтевима православног начина живота, као што је откривено Писмом и Предањем.

Тако (редовно) похађање богослужења, често примање св. Тајни, упражњавање постова, давање милостиње итд - све то, и још више, чини тек минимум који се очекује од оних који следе пут Исуса Христа. To је... међутим, само почетак за онога ко би хтео да се назове хришћанином; то су први кораци у духовном животу. Ипак, они представљају стрпљиво, напорно дело истинског почетка корачања по уској стази Царства небеског" (о. Алексеј Јанг, Послушање).

Активан духовни живот, према томе, подразумева много више од испуњавања минималних захтева. Он је у ствари ништа мање нe­го искрен покушај да се испуни заповест Господња: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески (Мт. 5;48), тако да након смрти можемо стати пред Господа свети, непорочни и невини (Кол. 1;22). Црква, у свим својим благодатним пројављивањима (свете Тајне, богослужења и сам парохијски живот) јесте одговарајућа школа духовног живота, јер обилује мудрошћу и искуством, док је ц,ен превасходни циљ - да нас доведе до светости показујући нам како д_а своју вољу сјединимо са Божијом. Шта је духовно руковођење?

Како се суштина духовног живота састоји у "исцелењу наше искварене воље, у њеном сједињењу са вољом Божијом и њеном посвећењу тим јединством, и како је за сједињење са вољом Божијом неопходно да се она позна" (еп. Игњатије Брјанчанинов, Арена), духовно руковођење је опрезан поступак којим најпре учимо а затим примењујемо начела духовног живота, долазећи тако до поузданог познања Божије воље у односу на нас.

Само је неколицина светитеља и праведника, нашавши се у околностима у којима нису могли добити изворно и здраво духовно руковоћење, била у стању да томе поучи саме себе кроз врло стрпљиво, молитвено, и доживотно изучавање светих текстова. Такав је, на пример, био свети Пајсије Величковски, руски реформатор монаштва и учитељ осамнаестог века. Већина нас, међутим, мора следити Етиопљанина који се помиње у Делима апостолским - Како бих мошо ако ме ко не упути?

[JESSY]

Духовно руковоћење не састоји се само у изучавању древних техника молитве, оно захтева и детаљно упутство од руководитеља, у истој мери као и руковођење у читању и проучавању и учењу унутрашњој пажњи. Оно такође укључује и једну важну димензију аскетизма - то су извесне врсте телесних вежби које у Православној цркви иду упоредо са молитвом и учењем. Те вежбе могу садржати учење о томе како да се живи смиреније, да се прихвати (уз допуштење руководитеља) додатни пост и вежбе у уздржавању и чешће посећивање богослужења - све то срачунато је да лагано подстакне и оптерети тело и његове природне енергије, стављајући их под додатну дисциплину и контролу.

У већини случајева, духовни вођа водиће своје духовно чедо корак по корак, почевши са најједноставнијом и најлакшом азбуком духовне борбе. Он ћe најпре сазнати на ком је нивоу духовног живота његов ученик - и то без обзира да ли ученик поседује само основна знања или је чак неук - а такоће ће желети да буде упознат и са неким појединостима његовог живота - да ли је у браку или не, има ли или нема деце, којим се послом бави и шта га интересује. Полако али сигурно, учитељ ће увести ученика у извесне посвећене принципе и идеје. Одредиће ученику шта да чита и са њим брижљиво разматрати оно што је прочитао.

Руководитељ ће свом духовном чеду открити различите методе молитве који су вековима прослављени у Цркви (јер је духовни живот по много чему исто толико наука колико и уметност). Он ће му такође одредити и молитвено правило, у почетку веома једноставно a затим постепено све сложеније, и врло брижљиво надзираће напредак ученика у молитви. Он ће такоће служити и као исповедник свом духовном сину или кћери, јер у овој великој тајни покајања руководитељ је највише у могућности да буде духовни исцелитељ. У том контексту, духовни отац тежи посебно да својој духовној деци укаже на пут покајања који подразумева "преумљење" сједињено са дубоким жаљењем због протеклог живота или због неког посебног дела које је особа по-чинила тако да "постоји дубока промена усмерења, изненадан заокрет центра гравитације целокупног човековог бића од материјалног ка духовном, од физичког света ка Богу, од старања за тело ка старању за душу" (Constantine Cavarnos, Paths and Methods to Holiness).

Најзад, није најмање важно да ћe духовни отац бити на располагању као саосећајан слушалац и здрава и објективна подршка када је то потребно његовим синовима или кћерима.

[JESSY]

Ко може бити духовни руководитељ?

Као што се нико не рађа као светац, тако се нико не рађа ни као духовни отац. Будући да не можете дати оно што сами не поседујете, и сам духовни отац морао је бити (и остати) под духовним надзором и вођством некога ко је још мудрији и искуснији; он сам морао је водити духовну борбу и Божијом благодаћу и својим сопственим молитвеним напорима досегнути бар извесну висину на светом брду Голготе.

Парохијски свештеници морају бити под духовним руковоћењем током читавог свог живота. Ради тога морају ићи непосредно свом епископу или би могли познавати светог монаха или праведног свештеника коме ће веровати или под чијим ће вођством наставити да уче и узрастају. Ако свештеников духовни отац умре, он мора потражити другог. Увек се мора имати на уму аксиом: "Ко се препусти сопственом духовном вођству, тај има будалу за духовног оца".

Духовно вођство не састоји се у командовању и послушности него у вођењу и следовању. Тако, један православни духовни отац не сме бити нека врста "утицајне личности" нити сме пожелети да буде "гуру" са много ученика. Од свог духовног чеда никада неће захтевати да, чак и у најмањој мери, оскрнави своју сопствену савест или законе Божије и Цркву. Ниједан истински духовни отац неће ићи иза свог духовног стада гонећи га ударцима или замахујући бичем. Он предводи без оклевања и одважно, док га његова духовна деца следе. To је веза узајамне љубави и поштовања, "жива веза" између две живе душе, једне искусније него друге, једне способне д_а покаже пут јер је већ ступила на њега, друге која жели да верује _и да следи... Духовни отац не присиљава, он не издаје наређења; пре би се могло рећи да он духовно чедо узима за руку и води га нежно али поуздано.

У уобичајеном парохијском животу, свештеник је аутоматски и исповедник и духовни отац свих својих парохијана. Парохијском свештенику поверено је "исцелење душа" да употребимо застарелу, али потпуно одговарајућу фразу.

[JESSY]

У својим изврсним "Упутствима за богослове" (писаним 1765) руски епископ и светитељ, Тихон Задонски саветује оне који ће бити свештеници и духовни оци. "Запамтите да вас је на овај позив Бог призвао ради користи других... Учен свештеник ће бити способнији да одстрани рђаве навике и пороке. Учење не користи ничему без врлинског живота. Шта вреди да учите друге ономе што ни сами не упражњавате?... Стражите над собом и и будите брижни у задатку на који сте призвани..." (Nadejda Gorodetsky, Saint Tikhon of Zadonsk - Inspirer of Dostoevsky).

Иако парохијски свештеник већ даје неке уопштена духовна усмерења током проповеди, он је такође на располагању да би давао усмерења и руководио у четири ока, где обично и долази до најплодоноснијег духовног узрастања. Слично томе, у свим манастирима или богословијама један или двојица искусних духовника одређени су да испуне улогу руководитеља свих монаха, монахиња или ученика богословије.

Треба рећи да духовно руковођење није нужно ограничено на мушкарце, мада је то y наше време постала уобичајена појава. Обично постоји и неколицина врло опитних и мудрих жена - често, мада не и увек монахиња - које могу да прихвате улогу духовних мајки. У старим православним земљама постојале су (и још увек постоје) старице - женски еквиваленти старцима; житија неких од ових праведних жена дошла су до нас и могу се читати на енглеском.

Међутим, због наше незрелости и духовног сиромаштва данас на Западу, не треба да трагамо ни за старцима ни за старицама. Једноставно, у ово време када је преовладала духовна превара, велико је достигнуће наћи простодушног, пријатног, а ипак строгог духовног оца.

Морамо такође приметити да постоје посебне околности под којима парохијанин може, уз благослов свог свештеника, тражити духовно руковођење неког другог свештеника (или монаха) уместо свог парохијског свештеника.

На пример, парохијанин који осећа снажан призив ка монаштву могао би већ да развије везу са духовним оцем (или мајком) манастира коме намерава да се прикључи. Понекад може постојати озбиљан лични сукоб са свештеником, што ће захтевати да покајник потражи вођство на неком другом месту. У најотворенијим случајевима ове врсте, духовно опрезан парохијски свештеник неће имати тешкоћа да дозволи свом парохијанину да потражи другог духовног оца.

[JESSY]

Коначно, "коме је то потребно?"

 

Духовно руковођење је, једном речју, потребно свима. Будући да се духовно узрастање не своди на испуњавање минималних захтева него на посвећење и светост, и како нико није рођен као светитељ, ниједан озбиљан православни хришћанин неће захтевати да буде ослобођен неке врсте духовног руковођења, ма како елементарно или споро оно било.

Сви смо ми призвани на врлину, на сједињење са Христом, и нико од нас не може то учинити сам. Мислити другачије значи бити крив за оно што најмудрији Оци Цркве називају "самообмана" (руски и српски - прелест), што је најозбиљнија од свих духовних болести.

Црква учи да постоји шест категорија светитеља: апостоли, мученици, пророци, јерарси (епископи или светитељи - учитељи), монаси и праведници. Нико од нас никада не може бити апостол; само неколицина могу бити пророци или архијереји; неколико њих биће монаси, али већина нас је одређена да будемо међу светитељима - праведницима - свештеницима или мирјанима - призваним да задобију светост живећи у свету.

О праведницима је св. Симеон Нови Богослов рекао: "Свима је, не само монасима, већ и онима који су у свету, могуће да ... задобију Бога, и тако стекну све врлине. Да је ово што кажем исти-на потврђује и св. Јован Златоусти... Он каже: И онај, ко има жену и децу, и које велики и славан у мирјанским стварима, такође може да стекне савршену врлину..."

Ово, кажем још једном, нико не може учинити сам, у издвојености, без вођства и руковођења духовног оца, чији значај не сме бити занемарен. (У ова тешка времена, међутим, његов значај не сме бити ни прецењен ни преувеличан тако што ће му се приписати нека врста лажног старчества, где ћемо своју слободну вољу у потпуности преда ти у руке човеку или жени који могу бити исто тако острашћени као и ми сами и услед тога способни да нам нанесу велику духовну штету)

Прихватање здравог духовног усмерења део је оружја за духовну битку и духовни отац је тај који нам може помоћи да "укажемо довољно поштовања стању своје душе, да ли је у добром здрављу, да ли је крепка..., да ли је њен вечни живот, њена вечна срећа осигурана..." (Св. Јован Кронштатски, Духовни савети).

[Дејан]

“Proroštvo je po preimućstvu delo Božje, koje demoni ne mogu čak ni da podražavaju, ma koliko se u tome trudili. U čudima još može i doći do neke obmane, dok je tačno predskazivanje budućnosti svojstveno samo Večnom suštastvu. Ako to ponekad čine i demoni, onda se to događa samo zbog obmanjivanja nerazumnih, zbog čega se lako razobličuje laž njihovih predskazanja”

I demoni imaju planove za budućnost,pa tako mogu preko svojih pororoka to i da objave.

Sveti Nikida je za vreme svog moaškog života pao u prelest i počeo da prorokuje,sve je tačno govorio ali večito neko zlo je predskazivao...