Прва темељна неистина креационизма? (видео)

[Анастасија]

Pa govori da je zemlja ravna kao disk, a ne da je sfera.

 

Pa šta ako je san?On je sanjao da je zemlja ravna ploča iako je znao da nije?

[Ignjatije]

@@Анастасија,

 

Можеш ли да поставиш цитате отаца о односу према науци. Постављала си то раније, али не знам где.

[grigorije22]

"

Drvo beše veliko i jako, i visina mu dosezaše do neba, i viđaše se do kraja sve zemlje." Danilo 4-11

 

Prorok Danilo govori o viziji odnosno o prorocnastvu i sasvim je normalno da se koriste odredjeni izrazi i metafore.

[Gerhard]

Evo mu ovaj za početak:

http://teorijaevolucije.com

Taj sajt je sramota za evolucioniste. Samo pogledaj o evoluciji oka. Kaže da je počelo nastankom rodopsina. A rodopsin sagori ako se izloži svjetlosti a nema zaštitu.

[Gerhard]

Pa govori da je zemlja ravna kao disk, a ne da je sfera.

 

Pa šta ako je san?On je sanjao da je zemlja ravna ploča iako je znao da nije?

Gdje govori da je kao disk?  Biblija govori da je Zemlja sfera u Isaiji 40,22.

[grigorije22]

Samo sto se u hebrejskom koristi rec chwug koja se prevodi kao sfera

[Gerhard]

Pa evolucionisti su se odrekli upotrebe razuma (inteligencije) u razvoju živih bića. lol

[Gerhard]

Dogme su bogootkrivene vječne istine vjere. Šta je tu loše?

[Aquilius Cratus]

Božje stvaranje je zlo?

 

 Nije. Zlo je pricati o necemu sto se jako slaobo poznaje sto ti radis na ovoj temi.

[Aquilius Cratus]

Znači, da se odreknemo crkvenih otaca i Biblije?

 

 Ne. Samo onih njihovih ubedjenja za koje danas znamo da nisu istiniti kao naprimer geocentrizma u koji su po Ptolomeju i Aristotlu svi anticki oci verovali.

[Aquilius Cratus]

Pa Crkva je u toku svog postojanja uvijek tumačila da je Bog stvorio svijet onako kako je opisano u Bibliji. Znači,pokušaji da se teorija evolucije "ugura" u Bibliju može predstavljati jeres.

 

Ne postoje pokusaji da se teorija evolucije ugura u Bibliju nego da se pokaze, sto i jeste slucaj, da nista iz Biblije ne iskljucuje teoriju evolucije niti bilo koju drugu savrmeneu prirodno naucnu teoriju. 

[Aquilius Cratus]

I ja kažem da Biblija nije knjiga iz biologije,ali je neki "pravoslavci" tako tretiraju.

 

Kako nije tačno? Hoćeš da kažeš da je Crkva učila kako je Bog stvarao evolucijom?

 

 Pa demonstriraj da jeste. Crkva je ucila i uci da Bog jeste stvarao ali ne daje iskaze kako je stvario.

[Ignjatije]

ОДНОС ВЕРЕ И НАУКЕ

Историјски преглед

Уместо увода:
  Православно хришћанство, од времена првих Отаца и учитеља Цркве, карактерише изузетна ширина погледа, поткрепљених неочекиваним и јаким мислима. „Православље је широко као сам Бог“, говори један савремени богослов. На ово, на жалост, често заборављају савремени хришћани који, уверени у неспојивост православља са ученошћу, стваралаштвом, уметношћу, који иступају против отвореног и стваралачког односа према животу. По моме дубоком убеђењу у православљу никоме не треба бити тесно: у њему се мора наћи место и за ученог и за песника и за уметника. Православље не треба се претвори у „заштићену“ релегију, дебелим зидовима ограђену од света; напротив, потребна је присна, жива и креативна веза између Цркве и света. Управо су тако на науку гледали најзначајнији Свети оци 4. века (свети Василије Велики, Григорије Богослов, Јован Златоусти итд.), који су оствили траг у свеправославном погледу на готово све области. Код ових Отаца се безусловна оданост православној вери и лична светост спојила са отвореношћу ка свему добром што је човечанство сакупило ван света. Чувена је изрека светог Кипријана Картагинског (касније често цитирана) „Све што је добро, наше је“, тим ставом потврђујући свест да је Логос надахњивао људе у свим етапама људске историје.
Предрасуде и предразумевања:
  Сведоци смо појаве да највећи број наших савремника поседује став о односу православља и науке на основу западне популарне културе (пре свега документарних филмова, сумњивог карактера). Примери из историје западног хришћанства аутоматски се пресликавају на православље. Овом озбиљном логичком грешком се треба детаљно позабавити. Пре свега, и пре раскола из 11. века два крила хришћанства нису гледали исто не само на богословска питања, већ су се разлике јављале и у погледу на друга питања. Схватање света, човека и природе била су различита, а условљена различитом терминологијом, искуством и начином размишљања. Најчешће те разлике нису биле толико велике, колико су их људске сујете продубљивале. Но, како год, оне су условиле да у наредним вековима однос православља и римокатоличанства према науци буде у многоме различит.
    Односом запада према науци се нећемо подробно бавити, јер о томе смо свакодневно „бомбардовани“ од стране савремених медија. Битно је нагласити да се тај начин погледа на науку понекад „увлачио“ у православље, али то је било углавном у временима разних „Вавилонских ропстава“ (нпр. туркократија, комунистички период итд.). Када будемо анализирали одређене историјске периоде, освртаћемо се и на другу страну, да видимо разлику, коју смо поменули и у чему је била разлика, на тај начин утврђујући у чему је грешка оних који услед предрасуда и предразумевања православљу спочитавају нешто што није део њега.
Патристички период:
  С обзиром на то да патристички период обухвата, безмало, већи део историје хришћанства, осврнућемо се на два примера, као парадигме и твораца основе односа православља према учености – светог Василија Великог и Григорија Богослова. Њих двојица су били изузетно блиски пријатељи, а у младости су се одушевљавали Оригеновим радовима, од којих су наследили уважавање према античкој учености. Уосталом, такав однос је био карактеристичан и за њихове породице и за оно окружење у коме се читав живот кретао. Они су дали значајан допринос пропагирању античке учености на хришћанској основи. Позната је „Беседа младима о користи од јелинских списа“ светог Василија Великог. Велики Кападокијци су знали да живе управо у то време, тј. када је све научно и интелектуално богатство наслеђено од античке културе, требало поставити у службу хришћанству. Наглашавајући предност хришћанства над јелинизмом и настојећи на неспособности античке културе да задовољи све прохтеве човековог разума и срца, они су ипак сматрали неопходним за хришћанство да потпуно асимилује (христијанизује) све лепо што се накупило у људској цивилизацији изван хришћанства.
    Незнабоштво и идолопоклонство треба да буду одбачени, сматрали су они, зато што је то превазиђена етапа човечанства. Међутим, све оно што може послужити духовном узрастању човека, хришћани треба са благодарношћу да усвоје од античких наука. Свети Григорије Богослов је оштро критиковао оне своје савременике који су сматрали да је ученост непотребна за хришћане. Григорије је сматрао да су суженост погледа, необразованост, незнање, немање жеље и неспособност да се у себе упије сва многоразличитост културних достигнућа људи неспојиво са хришћанством. Њему је потпуно страно такво схватање хришћана, по коме се оно схвата као нека полу-катакомбна секта, непријатељски настројена према свему свету који је окружује. Напротив, хришћанство треба да буде отворено за све добро накупљено у људској историји; оно треба да буде довољно свеобухватно, да би сместило у себе достигнућа људског разума.
    У складу са овим представама Свети оци су покренули идеју о томе да незнабожачка култура и јелинска мудрост и наука не припадају незнабожцима: будући незнабожачка по пореклу, она сада припада хришћанству, јер се оно показало способно да је стваралачки схвати и усвоји. Григорије је са гневом обличио Јулијана Отпадника (последњег римског цара који је покушао да обнови паганизам, нападајући хришћанство), јер је хтео да лиши хришћане могућности да добију добро световно образовање, одсуство чије је и требало, по Јулијановој мисли, да хришћанство преобрати у маргиналну секту, која се састоји од неписмених и некултурних људи. Григорије је такав однос схватао као нарушавање законитог права сваког човека на образовање. Не само античка литература и култура, него и целокупна светска цивилизација постаје наслеђе хришћанске Цркве, сматра свети Василије Велики.
    Њихови текстови карактеришу ширину и отвореност, коју су поседовали. Њихов идеал је био човек разума – хришћанин високе интелектуалне културе, енциклопедијске образованости, који се одликује опширним знањем у многим областима и отвореним погледом на свет. Способност разумног мишљења срођује човека с Божанским Логосом. У Григоријевим песмама доста стихова је посвећено похвали разуму и учености. Ипак, наглашавали су да образованост није циљ сама по себи; она је потребна ради тога да би човека привела богопознању и послужила његовом узрастању у вери.
    Однос према учености установљен од стране њих двојице задржао се међу врхунским богословима током читавог патристичког периода, неумољиво трасирајући пут наредним генерацијама богослова и њиховом ставу према науци. Све то се одразило и на став хришћана-лаика, који су имали утицаја на стварање византијског просветног система, који је, мање или више успешно, примењиван у свим државама византијског комонвелта.
Образовање у Византији:
    Образовање у Византији је било световног карактера и заснивало се на античкој традицији. Образованост је била веома цењена, а необразованост се презирала и учени Византинци су били склони томе да је исмевају. Учена Касија, монахиња која је живела у 9. веку, имала је обичај да говори: „Мрзим глупака кад мисли да философира, мрзим оног који обучава а ништа не зна, мрзим незнање као Јуду.“
У поређењу за Западном Европом у средњем веку, Византинци су били неупоредиво образованији. Познато је да су крсташи исмевали Византинце због тога што су стално са собом носали књиге, пера и мастионице и називали их писмењаковићима, а не војницима. Византијски учени људи умногоме су допринели развоју италијанске ренесансе. Након пада Цариграда и нестанка Византијског царства 1453. године, они су се селили на Запад где су са собом пренели традицију византијског образовања и културе.
Постојала су три нивоа школовања: основно, средње и високо. Школа се показала као једна од најстабилнијих установа јер се у току хиљадугодишње историје Византијског царства врло мало мењала. Од самог почетка, била је заснована по угледу на античко образовање, с тим што се касније додало изучавање Библије и списа Светих отаца, али већина лектире су били управо антички писци и историчари. Реторика је била изузетно популарна у доба антике, и тај углед је очувала све до византијских дана. У ове школе се уписивао веома мали број полазника, између 16 и 17 година старости који су учили да савршено говоре и пишу на атичком дијалекту. У овој школи су се изучавала дела Демостена, Изократа и Лизија, али и списи хришћанских Отаца — светог Василија Великог, Григорија Богослова и Јована Златоустог.
Философија која се изучавала у овим школама била је схваћена у најширем смислу. Програм је био веома обиман и постојало је много предмета. Проучавала су се дела Аристотела и Платона, као и аритметика, геометрија, музика, астрономија, физика, логика и епика. Однос Цркве је према философском образовању био двојак. С једне стране, била је опрезна према усхићењу философијом јер је то могло да одведе у јерес. С друге стране, црквени великодостојници су сматрали философију једним степеником пре изучавања теологије коју су сматрали врхунцем и циљем свих наука.
У Византији је такође велика пажња посвећивана богословском образовању, иако су млади људи у почетку то знање могли да добију само у породици или у Цркви. Касније се отварају манастирске школе. Богословских академија је било у Александрији, Антиохији, Кесарији, Ефесу. Чувена је патријаршијска академија у Цариграду основана с краја 9. века у којој се тумачила Библија и учила реторика, али и неке световне науке као аритметика, музика, геометрија, астрономија, медицина и философија. У сваком случају, изванредно познавање теологије је било карактеристика и свих световних научника јер се сматрало да прави интелектуалац мора добро познавати и хришћанско богословље.
Иако о високом образовању у Византији има веома мало података, нема сумње да је оно непрекидно постојало током целокупног трајања Византијског царства. Ипак, први подаци о високом образовању потичу из доба Теодосија II, који је и сам био веома учен. Он је 27. фебруара 425. године издао декрет којим је основан цариградски универзитет, на ком су установљене катедре за грчку и латинску граматику и реторику, право и философију. Крсташко освајање Цариграда 1204. године привремено је прекинуло развој високог школства у Византији, међутим, крајeм 13. века долази до новог културног препорода у Византији, познатим под именом „ренесанса Палеолога“, те је Цариград опет постао један од највећих центара образовања на свету, поред Багдада и Париза. Знаменити министар Теодор Метохит, човек изврсног укуса и знања, обновио је Цариградски универзитет. Главне интелектуалне личности четрнаестог века, као што су историчар Нићифор Григора, теолог Григорије Палама, Никола Кавасила, или философи Димитрије Кидон и Акиндин, студирали су на цариградском Универзитету. Високо школство у Византији је постојало у различитим облицима, све до пада Цариграда, 1453. године и коначне пропасти Византијског царства.
Постпатристички период:
  Након епохе великих Отаца и Васељенских сабора, наступио је период стагнације. Однос према учености утемељен од стране њих и очуваван у школама почео се прихватати per se. Са друге стране, у периодима општег пада образовног нивоа јављају се деградације тог става и непријатељство према учености, као последица сопствене неутемељености и неразумног страха. Светли пример христијанизације свега доброг имамо и у нашем народу. Свети Сава, није без разлога, најсветлија тачка наше историје, њено културно полазиште и вечна инспирација. Примењујући светоотачко тврђење да „све што је добро, наше је“ није се трудио само на пољу утемељења Цркве, превођења и писања књига, већ је и оснивао школе, болнице, уметничке радионице и у нашим манастирима сједињавао највећа достигнућа западне архитектуре и источне ликовне уметности. Његов пример је изузетан и на који начин је вршио прожимање хришћанства и особености националне културе и традиције, одбацујући све идолопоклоничко, а задржавајући све што ће бити употребљиво. Свети Сава је узимао све што је корисно из учености са свих страна дајући му наш печат и остављајући на понос и пример. Његовим примером руководио се понајвише у нашој историји свети Николај Охридски и Жички. Значај начина на који је преплитао савремено знање и јеванђелску поруку, остављајући пророчку и светоотачку импресију на слушаоце и читаоце, видимо по савремености и вечитој актуелности његових дела.
    Период туркократије обележила је борба за опстанак, па се питања односа према науци нису постављала неколико векова. Док се Црква борила за пуку егзистенцију на западу су се водили жестоки сукоби, који су изнедрили хуманизам, ренесансу и просветитељство, као реакцију на репресију западног хришћанства према слободи мисли. Након ослобођења, православље је било помало затечено стањем, а они крајеви који нису били под османлијском влашћу, углавном под утицајем руског богословља (које је пуно тога некритички усвајало) имало је неповерљив и, усуђујем се рећи, неправославан став према науци. Таквом ставу је допринело и a priori непријатељски став према Цркви, као нечем ретроградном и назадном, који је владао у неким научним круговима. То је довело крајем 19. и почетком 20. века до стања презира, које се огледало у односу образованих људи према Цркви, у најбољем случају, као чувару традиције и сл. Са друге стране, многи црквени кругови су сматрали науку средством богоборства и ширењу јереси. Оба става су била продукт неразумевања и немања жеље за отвореним дијалогом. Такође, не сме се занемарити ни жеља и једних и других на непогрешивости и апсолутности сопствених ставова, као и, до тада, не виђене жеље за уплитањем у сферу интересовања другог. Наиме, Црква се није подробно бавила научним питањима у ранијим периодима остављајући то науци и обрнуто. Међутим, у овој епохи видимо један штетан „такмичарски“ и „свађалачки“ етос, који је довео до укопавања у сопствене позиције без жеље за разменом мишљења и непостојање ширине гледишта и мисли, тако карактеристичне Светим оцима.

 

ЛИНК

[Gerhard]

 Ne. Samo onih njihovih ubedjenja za koje danas znamo da nisu istiniti kao naprimer geocentrizma u koji su po Ptolomeju i Aristotlu svi anticki oci verovali.

Zemlja i jeste središte svemira, ali ne u astronomskom nego teološkom smislu.

[Gerhard]

Ne postoje pokusaji da se teorija evolucije ugura u Bibliju nego da se pokaze, sto i jeste slucaj, da nista iz Biblije ne iskljucuje teoriju evolucije niti bilo koju

drugu savrmeneu prirodno naucnu teoriju. 

Ma kakvi,samo jedna sitnica - riječi.