Не судите, да вам се не суди...Осуђивање као савремено фарисејство

[Никола Ђоловић]

E to je ono najteže, naći prave reči i ne pasti u osudu. Retki su koji to mogu. Možda je bolje ćutati i usredsrediti se na sopstvene grehe i svojim ponašanjem i životom davati primer. Druga osoba će to možda prihvatiti kao pouku bez da joj se išta kaže.

И ја сам некада живео таквим идеалом.

Тешко.

Неће.

Неко увек црвени за другог.

Мора доћи до конфлита ради очувања другог.

[Zero]

Nekih 7-8 godina sam u veri (ajd da se tako izrazim) i tek sam skoro uhvatio sebe da osuđujem i da sam lak na okidaču (u smislu da brzo osudim čoveka). Možda sam tek sad video, možda tek skoro počeo, ne znam. Do skora sam kukao o toj mojoj prirodnoj nezainteresovanosti, a gle lepo mi bilo dok nisam počeo da se zanimam za ljude. Sad je i teško ali i lepo (i ovo lepo je punije).

Šalu na stranu, teško je, kod mene je možda bilo više zastupljeno ono odmeravanje tipa "kad li ću da preteknem ovog ili onog", kasnije se javilo ovo zagledanje i traženje mana. Valjda treba čoveku da poznaje sebe i shvati da mu stvarno to ne treba, da smo svi isti pred Gospodom koji je Ljubav.

 

E to je ono najteže, naći prave reči i ne pasti u osudu. Retki su koji to mogu. Možda je bolje ćutati i usredsrediti se na sopstvene grehe i svojim ponašanjem i životom davati primer. Druga osoba će to možda prihvatiti kao pouku bez da joj se išta kaže.

Što reče Andrić (parafraziram): "dosta nam je (tzv.) prepodobnih staraca koji znaju da mudro ćute, a u sebi vode rat, destruktivne monologe i dijaloge..." Ovo kažem zbog sebe, da se ne naljutiš, jer uhvatio sam sebe da postajem ovakav "prepodobni ćutljivac", a drugi deo ove misli koji mi se dopada kaže da "treba da se naučimo ćutanju u ćutanju". Slažem se u potpunosti, jer ima nas raznih i na razne načine pokazujemo to što osećamo.

[emilija]

zna li neko gde je granica izmedju "imati misljenje o nekom " i "osudjivati ga"?

[emilija]

meni svestenik rekao da je ipak BOLJE ocutati.......

[Агница]

Само лијепо мишљење о оном другом није осуђивање..добри људи све "покривају" својом добротом и у свему виде нешто добро..није популарно ово што ћу рећи,али таква је моја свекрва   

[Ненад Р.]

zna li neko gde je granica izmedju "imati misljenje o nekom " i "osudjivati ga"?

Неко мишљење о другој особи може бити добро и лоше . Било да је у питању и једно и друго , ако је из добре намере и ако за циљ наношење било који вид омаловажавања или дискриминације , онда то није осуда.

[emilija]

Agnice, da ste zive i zdrave i na radost jedna drugoj vazda:)

[emilija]

Неко мишљење о другој особи може бити добро и лоше . Било да је у питању и једно и друго , ако је из добре намере и ако за циљ наношење било који вид омаловажавања или дискриминације , онда то није осуда

 

Nenade, hvala na odgovoru. Ne zelim osobu da omalovazavam, ocigledno se jako lose ponela prema mnogima , jednostavno je takva ali morala sam da se definitivno distanciram da ne bih dosla u situaciju da braneci se, povredim. Sto rece Oglo, ta osoba me je izgubila, al ne na neko vreme nego na ....za stalno, kad se vidimo popricamo, kad ujede, ocutim, ne dodiruje me vise, ne pominjem je, znaci neminovno je diskriminisem iz svog zivota....

 

kad sam se dvoumila da li da joj kazem zasto me nema (mada ona i ne pita:))))  svestenik je preporucio da ne govorim nista, bolje je.

 

Znaci, sve je jasno osim sto sad sama sebi "zvucim" dvolicno, vazda u nekoj napetosti da ne dodjem u situaciju da moram da odgovorim na pitanje sta i zasto....nekako mi zdravije da lepo ljudski mogu da ispripovedam doticnoj sve (treba mi 10 minuta) ali neminovno bi doslo do povredjivanja...eh, uski srednji pute, tesko li te je naci...

[Агница]

Agnice, da ste zive i zdrave i na radost jedna drugoj vazda:)

хвала емилија,такође све најбоље и вама! :bendoff:

[JESSY]

Осуђивати значи рећи: "Тај и тај је лажов, гневљивац, блудник". Онај ко тако говори постаје судија самог настројења његове душе. Он је пресудио о читавом његовом животу, говорећи да је такав и осудивши га као таквог. То је тешка ствар. Јер, друго је рећи: "Он се разгневио", а друго: "Он је гневљив". Тиме се, као што сам казао, одлучује о читавом његовом животу. Осуђивање је толико теже од сваког греха, да је сам Господ рекао: лицемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога (Лк.6,42). Грех ближњег упоређује са труном, а осуђивање са брвном. Толико је теже осуђивање од сваког греха. И онај фарисеј који се молио и благодарио Бога за своје врлине, није слагао. Он је говорио истину, и није због тога био осуђен. Јер, ми смо дужни да благодаримо Богу када се удостојимо да учинимо било шта добро, будући да нам је Он помогао и сарађивао нам на томе. Он није био осуђен стога што је рекао: нисам као остали људи, већ што се окренуо ка митару и рекао: или као овај цариник. Он се подвргао осуди стога што је осудио саму личност, само расположење његове душе, укратко речено, сав његов живот. Због тога митар отиде оправдан, а не онај (Лк. 18,11).

 

Преп. Доротеј Палестински

[Дуња]

Sveti Atanasije Veliki:

Други, испитујући речено да се ономе ко хули на Духа неће опростити ни у овоме веку ни у будућем, говоре да има четири начина на која се врши отпуштање грехова, и два од њих бивају овде, а два – у будућем веку. Пошто наше памћење није у стању да запамти сва прегрешења целог нашег живота, да би се човек могао покајати за њих овде, то је човекољубиви Господ наш, за оне који се нису покајали, као што говоре они, унапред припремио два начина покајања у будућем веку. Када је неко чинио добро свима без разлике, или је био покренут милосрђем и састрадањем (сажаљењем) према ближњем или из каквих других човекољубивих побуда, тада ће у будућем веку, у време суда, то бити извагано (одмерено), и ако се у томе покаже каква превага, онда ће му се опростити. И то је први начин. А други је следећи: када неко, савладан гресима чувши да Господ говори: не судите, да вам се не суди, и престрашивши се, никога не осуђује због његовог живота, тада као чувар заповести неће бити осуђен, зато што Свенелажни (Свенеобмањиви) не заборавља Своје заповести.

 

А друга два начина опраштања бивају овде. Када се неко, будући у гресима, по смотрењу (домостроју) Промисла Божијег подвргава несрећама, невољама, мукама, болестима, јер га кроз то Бог, нама непознатим начином чисти, и ако искушавани благодари, онда за благодарност прима награду. А ако не благодари, онда се осуђује и због оних грехова за које подлеже казни, и поред тога сноси одговорност због неблагодарности. Стога, ко греши људима у нечему, тај има много прилика (начина) за добијање опроштаја. Јер ко згреши једном човеку и чини добро другом човеку, тај се оправдава истом оном природом против које је сагрешио. Али хула на Духа јесте неверје, и чим се постане верним, нема другог начина за добијање опроштаја, те се грех безбожја и неверја неће опростити ни овде, ни у будућем веку."

[JESSY]

Данас емитујемо предавање на тему „Не судите да вам не буде суђено“ које је у Футогу 08. марта ове године одржао презвитер Жељко Латиновић, старешина Светоуспенског храма у Новом Саду. Предавање емитујемо благодарећи Радију „Беседа“ Епархије бачке.

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/15/05/07.05.15_zbor_-_o._zeljko_latinovic_-_ne_sudite_da_vam_se_ne_sudi.mp3

 

 

                                      

[JESSY]

Ми не судимо правилно зато што не гледамо дубину ствари него се од првог погледа, судећи по спољашности, испуњавамо љубављу или мржњом према њима. Љубав или мржња овладају умом и замрачују га те не може правилно судити. Зато, кад посматраш што или мислиш о чему, обуздај што више можеш своје жеље и не дозволи да се према томе што оцењујеш одмах занесеш љубављу или га одмах омрзнеш, него га незаинтересовано посматрај самим умом. Кад је ум у свом природном стању и није помрачен страшћу, он је слободан и чист, те може да сазнаје истину, да прониче у дубину ствари у којима се под лажном привлачном спољашношћу често скрива зло, а под ружним спољним изгледом добро.

Но ако се поведеш за својом наклоношћу, те од првог погледа нешто заволиш или омрзнеш, твој ум већ не може правилно судити. Јер то расположење или, боље рећи, та страст која иде испред суђења, поставља се као зид између ума и ствари, заклања ум и утиче да човек мисли по страсти, то јест, не онако какав је тај предмет уствари. То опет чини да се прво расположење (љубав или мржња) још више повећава. А уколико оно јача, уколико човек више воли или мрзи нешто, утолико се ум у односу према томе више замрачује док се сасвим не помрачи. И догађа се да страст према извесној ствари расте до крајњих граница, те се човеку чини да би је требало волети или мрзети више од свега на свету. Тако, ето, бива када човек не зауздава себе него допусти себи да заволи или омрзне нешто пре него што о томе промисли. Ум или воља у томе случају рђаво функционишу и све дубље падају из таме у таму, из погрешке у погрешку.

 

http://manastirpodmaine.org/zasto-sudimo-nepravilno-i-kako-cemo-doci-do-pravilnog-sudjenja/

[Иван Ивковић]

Између критике и критизерства

 

Данас, под утицајем анархичног либерализма, или можда неке постмодерне самоопседнутости, човек лако губи компас. Нарочито ако је реч о оријентацији губитка елементарне културе и поштовања другачијег мишљења другог. Бестидност и агресивност, као неминован производ самовоље (која увек тобоже зна највише и најбоље о чему/коме) мора кулминирати и у додиру (а често судару) са другим. Можда се оваква нарцистичка типологија не би толико заљубљивала у сопствено мишљење када не би имала публику. Знајући да је посматран (или у ужасном дрхтању да што пре посматрача за своје мишљење нађе) овакав склоп људи на погрешним основама покушава да изгради и промовише неку понуђену (а често наметнуту) аргументацију. И чим наиђе на отпор који руши укорењену тврдњу, од чијих нерава прираслих за срце земље не одустаје лако, напад и вређање је све што заправо највише и најбоље о чему/коме – зна и уме.

 

Наравно да је критичко кретање потребно. Проблем је што треба утврдити параметре да ли је неко референтан да буде критичар, шта је садржај/подлога критике, и да ли уме да направи суштинску разлику, чак и ако се специјализованим покаже, између конструктивне критике и уједајуће-вулгарног критизерства. Добро је користити и иронију у дебатама (реалним или замишљеним) али само узвишен Духом може знати када је време и место да се иронија убаци у одређени контекст.

 

Проблем се тиме више усложњава када се дотакнемо интимности Црквеног живота. Критиковати црквене феномене може непристрасно само онај ко велику љубав има. О којој год проблематици свакодневнице се радило. Нажалост, често се дешава да онај који критикује заправо губи границу између две стварности коју критикује а да она друга стварност која се критикује постаје пројекцијом прве сопствене стварност-фрустрације која не одговара реалности друге која заиста завређује критику. Тако једна стварност која се критикује заправо постаје удуплирана подвојеном анализом оваквог критичара. Јер јој приписује нешто што она објективно не поседује. Или, ако поседује, не може да нађе одговарајући кључ на који начин се одређеном проблему приступа и како се решава. Зато се дешава да онај који критикује заправо рефлектује сопствене жеље и психозе на објекат који се критикује а да му до положаја решења проблема или јаснијег увида у угао истине измиче (иако се он може чак трудити да понуди своја самомесијанска решења). Отуда онај који критикује лако своју критику преиначује у објекат који ће да малтретира и на коме ће да искаљује свој бес. Осим црквене стварности, оваква самоперцепција је најочигледнија у медијима где су коментатори спремни да иду до максимале да бестидно нуде „моралистичка“ и каква све већ решења.

 

Може ли се критиковати било који аспекат ако ниси део стварности у којој учествујеш критиком? Заправо, данас се губе критеријуми шта је лево а шта десно, док за парадоксе као пар екселанс место испитивања И/истине нема могућности за озбиљније разматрање јер је човек биће инерције. Зато се лако дешава и да религиозни фанатици (из које год конфесије долазили) као и непретенциозни верници (били црквени или не) долазе некада до исте кризе вере и/или идентитета (вером самом) изношећи своје аутодеструктивно незадовољство светом који не личи на њихов замишљени (макар то био и свет Цркве) у виду наводне критичности. Да ли ће она резултирати у радикалној агресији или подмуклој револуционарности која не мисли о томе да можда својим ставом намешта омчу Цркви или ближњем око врата – то плиткоумне не занима пуно. А последице за све постоје. Као и мотиви зашто неко ради то што ради.

 

Да проблема има која треба решавати – има, али не тако фаталистички. Да има кадрова који их могу решавати – нема, али увек се бар неко истиче. Интригантност се некако маскирала под видом побожног загрљаја који ће док је света и века пратити све који желе живети аутентичним хришћанским животом. Али, да ли се биће Цркве исцрпљује моралистичким и каквим све већ проблемима? Док се потрудимо да коригујемо све појединце који оприсутњују есхатолошки Сабор сада и овде, превиђамо да смо заборавили на своју унутрашњу борбеност која треба да нас доведе до већег места Смисла. Из унутрашње напетости да се роди нешто ново под сунцем, да се демистификује сваки печат који вековима не мења отисак, долазимо до унутрашње философије која налик Богу „може све што жели али не жели све што може“ – до рађања у Духу. Тог порођаја неће бити без болова и дуалистичких трења. Можда нам није пало на ум да се прва линија фронта догађа управо на маргини оних који се не експонирају сувише? Хришћанин није створен за зачаране системе. Нити за спекулације и идеализације. Ако се лабилан дотиче идеализма неминовно је доћи у позицију личне апсурдности…То је оно што се данас догађа са критичарима Цркве, били они фанатици или не.

 

Да се мало подсетимо Берђајева: О САВРШЕНСТВУ ХРИШЋАНСТВА И НЕСАВРШЕНСТВУ ХРИШЋАНА.

[Рапсоди]

                СТАРАЦ ПАЈСИЈЕ СВЕТОГОРАЦ   /Људи муве и људи пчеле/

 

 

Из искуства знам да су људи подељени у две категорије.Трећа категорија не постоји;људи припадају или једној или другој.Први подсећају на муву.Главна особина муве је да њу привлачи нечистоћа.Када се , на пример, мува нађе у башти пуној цвећа прекрасног мириса, она га неће ни приметити, и зауставиће се на некој нечистоћи коју нађе на земљи.Почеће да кружи унаоколо и осетиће се сасвим лагодно у смраду.Ако би мува могла да говори, а ви затражили да вам у башти покаже ружу, одговорила би: Ја уопште не знам како ружа изгледа.Знам само где да нађем ђубре, клозет и блато.Постоје људи који подсећају на муву.Људи који припадају овој категорији навикли су да мисле негативно, и у животу увек траже лоше стране, ниподаштавајући и одбијајући присуство добра. Друга категорија јесу они што подсећају на пчелу, чија је главна особина да увек трага за нечим слатким и пријатним да би на њега слетела.Када би се пчела нашла у соби препуној нечистоће, са комадићем бомбоне у углу, она би занемарила сву нечистоћу и слетела на бомбону.Када бисте од пчеле затражили да вам покаже где се налази баштенско ђубре, одговорила би: Не знам.Могу ти рећи само где да нађеш цвеће, сласт , мед и шећер.Она зна само за добре ствари у животу, док су јој оне рђаве непознате.То је друга категорија људи, која има позитивне мисли и види само добру страну ствари.Они се увек труде да прикрију зло како би заштитили ближње; напротив, људи прве категорије се труде да изложе зло и да га изнесу на површину.Када неко дође код мене и почне да оптужује друге људе, доведе ме у тешку ситуацију и ја му наведем овај пример.Тада му кажем да одлучи којој категорији жели да припада, како би могао да нађе људе исте врсте и да се са њима дружи.“

 

Љета Господњег 21.11.2010.године

 

П.С.  У неком подфоруму већ сам налепила овај текст али тема је таква да текст иде уз.