Не судите, да вам се не суди...Осуђивање као савремено фарисејство

[JESSY]

Како осуђивањем уништавамо своје животе

Оговарање, говорење злобне неистине о другим људима, то су особине које преовладавају у нашем садашњем друштву.

По некад мислимо да само повређујемо особу о којој причамо лоше, а у ствари чинимо много веђу штету нашим сопственим животима.

У Библији пише (1. Петар 3,10); ”Јер који хоће да љуби живот и да види дане добре, нека уздржи језик свој од зла и усне његове да не говоре преваре.” Дакле, ако желите да видите добре дане и да поживите добар живот, морате се уздржавати од злог разговора, морате научити да се контролишете шта говорите, да контролишете свој језик и да одбијате да говорите лоше о било коме.

Потребно је да разумемо да ћемо жњети тачно оно што смо сејали. 

Aко стварно желите да уживате у животу, уздржавајте језик да говори зло. Не трујте своју сопствену будућност.

У посланици Римљанима, глава 2. Стих 1. Пише; ”Зато немаш изговора, о човече који год судиш, јер у чему судиш другоме, себе осуђујеш; јер ти који судиш чиниш то исто.”

Замислите, када осуђујемо друге и ми чинио тај исти грех због ког осуђујемо друге! Кад оговарамо друге и критикујемо их, Божија порука је да смо исто криви као и они и то за исти грех. Наше дело осуђивања је исто толико грешно дело пред Богом, као и дело непослушања оног ког смо оговарали.

http://svetatrojicaroterdam.com/%D0%BA%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D0%BE%D1%81%D1%83%D1%92%D0%B8%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D0%B5%D0%BC-%D1%83%D0%BD%D0%B8%D1%88%D1%82%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D0%BC%D0%BE-%D1%81%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B5-%D0%B6%D0%B8%D0%B2/

[JESSY]

Šta mi uopšte možemo da znamo o onome što se zbiva u duši drugih ljudi – o njihovim iskušenjima, mogućnostima, borbama?

Poznajemo samo jednu dušu i jedino njena sudbina je u našim rukama. Ako postoji Bog, vi ste, u izvesnom smislu, sami s Njim. Ne možete da Ga odstranite razmišljanjima o osobinama vašeg suseda ili sećanjima na ono što ste pročitali u nekoj knjizi.

Na šta će se svesti sve te priče (hoćemo li ih se uopšte sećati?) kada izbledi ta uspavljujuća magla koju nazivamo prirodom ili stvarnim svetom, a Prisutnost u kojoj ste oduvek bili postane opipljiva, neposredna, neizbežna?

 Klajv Stejpls Luis

[JESSY]

Неко је осудио другога човека, зашто није учинио милостињу. И тај, нека је имао друге врлине, упао је у тешко сагрешење осуђивања других. Наравно, потребно је и милосрђе и треба га упражњавати у своме животу. То ћемо, међутим, пазити код себе, кога једино и треба да контролишемо. Јер чинећи милостињу или било коју другу врлину, ако паднемо у осуђивање брата свога, губимо плод љубави. Бог хоће прво љубав, па онда остале врлине. Шта вреди ако постиш и не једеш месо, али осуђивањем једеш месо брата свога? Зар Бог прима такав пост? Никада! Напротив, Он одвраћа лице своје од тебе.
 

Многи почињу разговор о питањима и проблемима других људи, полазећи тобож од интересовања, али касније падају у осуђивање, не будући ни свесни тога.
 

Ми да бринемо само за своју душу. Што се тиче других људи, да се молимо да их просвети Бог, јер није наше да изобличујемо сагрешења других људи. Дело суђења припада Богу. Ми који смо црви, како можемо да изобличавамо другог човека који је икона Божија? Не видиш, каже Господ, греду у своме оку, а примећујеш трун у оку брата свога? Извади, наставља Господ, најпре греду из ока твога, а онда покушај да извадиш трун из ока брата свога.
 

Оне који воле да осуђују, Бог ће строго казнити, јер чине нешто што чак ни Он није чинио када је дошао на земљу да спаси човека. Када су Му фарисеји довели једну грешну жену која је ухваћена "у прељуби", и сходно закону требало је да буде каменована, Христос, пошто је истерао њене тужиоце, рекавши им: "Ко је без греха, нека први баци камен", а рече њој: "иди и више не греши, ни ја те не осуђујем". Он, који је имао сво право као безгрешни Бог да је осуди и укори није је осудио, а ми који живимо у греху и чинимо дела гора од оних која чине други, спремни смо за ситницу да их осудимо.
 

Ни највеће жртве наше не прима Бог ако осуђујемо брата свога. Ако се неко одрекне и читавог света и свих његових добара ради љубави Христове, и ако оде у најдубљу пустињу и затвори се у најзабаченију и запустелу келију, а осуђује брата свога, све му је узалуд. Јер Бог се не да ружити! Он чита срце човеково.
 

И може неко, који је можда гори од тебе, да се спасе, а ти да будеш осуђен од Бога. То се десило у причи о царинику и фарисеју. Објективно, фарисеј је био бољи од цариника; међутим, павши у осуђивање изгубио је и оно што је имао. Слеп је онај који осуђује, јер се иза те страсти крије једна друга велика зверка која се зове - егоизам. Чујте какве је страшне речи рекао фарисеј: "Нисам као други људи, отимачи, неправедни, прељубочинци или као овај цариник". Осуђивање одгони од човека сваку част и достојанство.
 

Човек који се бави само својим сагрешењима, јесте разуман и у њему обитава Дух Свети. Има мир у срцу. Док душа онога који осуђује, личи узбурканом мору. У њему се устоличио ђаво.

Пишу Оци, ако се чак и погрбиш од поста и метанија, а немаш љубави према ближњима, далеко си од спасења.
 

Христос је рекао да није дошао да суди свету, него да га спасе. А ми му судимо! Колико смо за жаљење! Колико смо духовно сиромашни! Немамо ништа друго да кажемо сем речи Давидових: "Помилуј ме Боже по великој милости Твојој...".

Имамо за живи пример светитеље наше, који никада нису осудили никога. Сматрали су себе горим од других. Апостол Павле је говорио да је "недоношче" и није сматрао себе достојним да се назове апостол. Те речи је изговорио ко? Већи од свих апостола, онај који је пронео поруку спасења по целом свету. Поставимо у мислима себе, за кратко, поред апостола Павла и тада ако смо искрени пред самим собом и пред Богом, исповедимо озбиљни грех осуђивања, и трудимо се увек, помоћу Божијом да то прекинемо.
 

После свега овога, размисли у каквом се стању налазиш. Ако имаш лошу навику да осуђујеш, искорени је што пре. Ако хоћеш да имаш удео са Христом, избегавај осуђивање. Ако хоћеш да имаш наду на спасење и вечно блаженство поред свеправедног Бога, научи да осуђујеш себе - а никада друге.

 

http://sveti-jovan-krstitelj.blogspot.com

[Ненад Р.]

Веома леп текст Џеси.

Човек увек треба да крене од себе и да се труди да види где он сам греши и како сам да се исправи .

[Ненад Р.]

 

СТАРАЦ ЈЕФРЕМ (ФИЛОТЕЈСКИ И АРИЗОНСКИ)
ОЧИНСКЕ ПОУКЕ 
(ИЗБОР ИЗ ПИСАМА И БЕСЕДА)

 

 

 

 

 

 

Грчки!

О ОСУЂИВАЊУ

 

1. Клеветање је велико зло. Као што мало кормило управља брод куд год хоће, исто тако и језик води човека или према злу или према добру. Свети Оци су у великој мери прекоревали осуђивање грехова, грешака или рђавих навика других људи.

Кад судимо својој браћи, саме себе осуђујемо на велики грех. Међутим, кад покривамо своју браћу, Бог ће нас заштитити од великих грехова. Кад разоткривамо своју браћу, удаљујемо од себе благодат Божију и Он допушта да паднемо у исте грехове, како бисмо научили да смо слаби и да нас подржава благодат Божија. Ко год чува свој језик, чува и своју душу од великих грехова и падова.

Главни узрок осуђивања и клеветања је гордост и егоизам, јер човек себе сматра бољим од осталих. Из тог разлога је за човека веома корисно да себе сматра ништавнијим од свих осталих и да своју браћу сматра бољима од себе како би се, уз помоћ Божију, ослободио овог зла.

2. Ако те неко подстиче на осуђивање по било ком питању које се тиче братства и манастира, покушај да се, уместо тога, помолиш за то питање, без проласка кроз критеријуме твог резоновања.

Ако се посредством молитава, смирења и плача затвориш у себе, открићеш духовну ризницу, али само ако су гордост и осуђивање далеко од тебе.

3. Чувај се, чедо моје, да не судиш ниједној души, јер Бог допушта да падне онај ко суди свом ближњем, како би научио да састрадава са својим слабим братом.

Благодат Божија подржава свакога од нас, али, ако се погордимо, Бог ће је удаљити од нас и бићемо гори од осталих.

Једно је осуђивати некога, а сасвим друго ратовати с помислима осуђивања. Осуђивање је ужасна страст, али бити нападнут таквим помислима и супротставити им се, узрок је за добијање венца.

4. Не судите једни другима, јер тиме нарушавате еванђелски закон: Сваки преступ и непослушност доби заслужену казну (Јевр. 2;2). Ко си ти који осуђујеш туђег слугу (Рим. 14;4). Зар не знате да се онај који осуђује прелешћује услед гордости и да ће Господ понизити сваког који себе узвисује (Лк. 14;11) кад га обузме ово искушење.

5. Сваки човек мора носити слабости других људи. Ко је савршен? Ко се може похвалити да је своје срце сачувао неоскрнављеним? Према томе, сви смо ми болесни и свако, ко осуђује брата, не примећује да је и сам болестан, јер болесник не осуђује другог болесника.

Љубите, трпите, превиђајте, не гневите се, не раздражујте се, опраштајте једни другима, како бисте подражавали нашег Христа и удостојили се да будете близу Њега у Његовом Царству. Чеда моја, избегавајте осуђивање, јер је то веома велики грех. Бог се много жалости кад осуђујемо и презиремо друге људе. Побринимо се само за своје сопствене погрешке, због њих би требало да осећамо бол. Осудимо саме себе и наћи ћемо милост и благодат код Бога.

6. Љубите једни друге, и не огорчујте се егоизмом. Смирење је поуздан руководитељ; оно не допушта да се човек, који га поседује, насуче на гребене немара и да доживи бродолом него га, као просветљени водич, непогрешиво води ка сигурном тлу.

Егоизам је највеће од свих зала и посредством непокорених помисли узрокује све наше погрешке. Треба да га се плашите и да стремите да га се ослободите; уколико дуже остаје у нама, утолико ће нас дуже позлеђивати сразмерним болом.

Молим вас да не осуђујете једни друге, јер је то очигледан егоизам. Опростите брату његову грешку, јер је то доказ смирења и љубави. Брат који тако поступи наћи ће много благодати од Бога док онај, ко осуђује и саблажњава ближње, не само да неће наћи благодат него ће је чак и изгубити уколико је уопште има, како би се кроз патњу научио смирењу.

Посебно треба да се плашите унутрашњег осуђивања, односно помисли осуђивања које не излазе на светлост посредством изговорене речи, кад је могуће да их неко чује и исправи. Будите опрезни, кажем, у погледу унутрашњег осуђивања које нас неприметно чини смртно кривима и лишава нас живота божанске благодати, нудећи нам смрт душе као најгорчи напитак.

Колико нам само свето Еванђеље и свети Оци говоре о осуђивању! Боље је пасти са висина него пасти језиком.

Молим се да љубав и неосуђивање царују у сваком вашем узајамном поступку, како би Дух Свети отпочинуо у вашим душама.

7. Искуство је показало да је лоше осуђивати и оптуживати некога не допуштајући му да се брани. То каже и свето Еванђеље: Еда ли Закон наш суди човеку докле Га најпре не саслуша и дозна шта чини (Јн. 7;51).

Ако нисмо пажљиви, у нама ће се нагомилати многи греси осуђивања других, и тад ће бити потребно покајање. Колико се пута човек покајао зато што је говорио! Опоменимо се речи аве Арсенија: "Често сам се кајао зато што сам говорио, али се никад нисам кајао зато што сам ћутао!"

Ако нас често обмањује чувство додира, онда то још више могу учинити људске речи. Због тога је потребно много пажње, јер ђаво као лав ричући ходи и тражи кога ће да прождере (1. Петр. 5;8). Хришћанин мора бити сличан многооком херувиму, јер се зло много умножило, посебно грех осуђивања који је постао уобичајен као "хлеб и сир." Нека нас Господ очисти и посвети за Своју славу.

Гневите се али не грешите; сунце да не зађе у гневу вашему (Еф. 4;26), што значи да нико не буде љутит и гневан на свог брата после заласка сунца.

Јеси ли чуо за оног брата који је био лењ и немаран, није одлазио на свеноћна бдења нити је извршавао своје дужности и којега су браћа знала као немарног? Кад се разболео и кад му се приближио смртни час, браћа су се окупила да би чула нешто корисно, да би га утешила или за случај да он жели нешто да им каже. Међутим, затекли су га радосног и срећног. Један од браће се саблазнио и рекао: "Шта то видимо код тебе, брате? Видимо да си радостан иако си се приближио смрти. Нама се јавила помисао да ти ниси био "насилан"[1] човек. Откуд то да имаш толику храброст и срећно лице? Како то објашњаваш?" "Да, браћо", рекао је он, "заиста сам био немаран и нисам извршавао своје дужности. Међутим, ја сам благодаћу Божијом постигао нешто веома добро: нисам осудио ниједног брата, нити сам било кога саблазнио, и никад нисам дозволио да моје срце има нешто против било ког брата у манастиру након што зађе сунце. Будући да ја нисам судио браћи, надам се да ни Бог неће судити мени, јер је рекао: не судите да вам се не суди (Мт. 7;1). Како ја никоме нисам судио, ни мени неће бити суђено!" Браћа су се задивила и рекла: "Брате, ти си врло лако нашао пут спасења", и онај брат је умро са великом радошћу.

Видите ли како су се Оци борили и како су налазили пут спасења?

 

ИЗВОР ТЕКСТА :http://www.svetosavlje.org/biblioteka/DuhovnoUzdizanje/OcinskePoukeStaracJefremFilotejski/OcinskePoukeStaracJefremFilotejski24.htm

 

 

 

[Ненад Р.]

Има ко то ради уместо нас. 

[зеленизуб]

... nije bio dovoljno izvežban i što nije koristio malo bolje oružje, recimo 1911.

 

Батице, ти с' то шатро маштовит по питању гвожђурије, м?

 

 

[зеленизуб]

U čemu je problem? Pokazao se u oba svetska rata i u Vijetnamu, garant bi i ovde završio posao.

Да, па не знам само 'де си покупио ту the colt government форицу?

[Никола Поповић]

Да, па не знам само 'де си покупио ту the colt government форицу?

 

 

Хехе јел Зубићу зеленићу, ти то користиш деминутиве?  

[зеленизуб]

Да, па ето, то ми с аудиције за дечији хор "Калибри".

[Фидер]

Хришћанско неосуђивање се односи на осуђивање када се то не ради из љубави према особи којој ''судиш'', већ јој скрећеш пажњу на ствари које нису добре, јер из најискренијих побуда желиш да она то исправи. Како каже тумач НЗ Архиепископ Таушев, Хришћанима се забрањује равнодушност према злу, али се и забрањује осуда другог из било ког разлога сем из разлога истинске љубави и жеље да укажеш неком да исправи ствари које нису добре.

 

Nije stvar u tome, nego vi hoćete da koristite vrlinu zvanu neosuđivanje kao izgovor da ne mrdnete prstom dok neko čini zlo drugima.

А како ти то мрдаш прстом и како се то ''бориш против зла''? Можда некако можемо да помогнемо.

[Фидер]

Pa sad, ako neko povredi nekog mog, ili meni učini zlo, neću mu suditi, nego ću mu presuditi.

 

И онда добијеш 20ак година робије, па ће причекати твоје иностранство.

А друга ствар, јако је неозбиљно причати о таквим стварима овако преко монитора, и шта би било кад би било. Једно је рећи а друго је одузети неком живот, као и обрнуто, ко каже да не би то урадио у неким ''не дај Боже ситуацијама'', а не зна како је ''кад удари крв у главу и кад падне мрак на очи''. Но, једино ако ти ниси имао директног искуства са таквим ситуацијама, онда се ово не рачуна што сам написао  

[aliluja]

Po meni je osoba koja odmerava drugog i traži mu mane...ustvari ona koja samu sebe ne ume da prihvati i da voli... a kamoli nekog drugog. Zbog tog neumeća ... ljudi ne tako retko ponižavaju svoje bližnje kako bi lečili kompleks niže vrednosti svoga ega. I upravo takvi ljudi su ustvari željni ljubavi... željni da budu prihvaćeni takvi kakvi jesu. Ukoliko neko ima problem sa bliskom osobom... mislim da tu samo ljubav može da pomogne da se ta osoba promeni.. jer vrlo je moguće da je besramni neprijatelj muči sa zlim mislima.

[aliluja]

Sve se može reći nekome u lice.. sve.... Ali samo na pravi način uz odabrane reči.

[Н И Н Е]

Sve se može reći nekome u lice.. sve.... Ali samo na pravi način uz odabrane reči.

E to je ono najteže, naći prave reči i ne pasti u osudu. Retki su koji to mogu. Možda je bolje ćutati i usredsrediti se na sopstvene grehe i svojim ponašanjem i životom davati primer. Druga osoba će to možda prihvatiti kao pouku bez da joj se išta kaže.