Не судите, да вам се не суди...Осуђивање као савремено фарисејство

[Двадесети]

Ako čovek sudi njegova levica će uvek znati šta radi njegova desnica.

 

Tebi ću učiniti jer si dobar i donećeš mi korist a tebi neću jer od tebe nemam ništa.

 

Jako je važna terminologija kojom opisujemo pojedine stvari. Na primer procenjivanje (ocenjivanje) nije isto što i suđenje. Čovek ne može živeti bez ocene ili samoprocene. Nisam dovoljno postio. Jesam li ja sudio sebi ili sam procenio svoj loš učinak.

 

Osudjivati znači ne priznavati sopstveni greh.

Jer ukoliko sam se hiljadu puta sapeo i to priznao sebi što bih tebi zemerio ako si jednom pao. Zbog čega ja 1000 puta mogu da se valjam u grehu a ti ne možeš ni jednom.

Ako neću da se suočim sa svojim grehom ili se plašim Božije kazne. Onda ću suditi da je tvoj greh veći nego moj. Nije mi važno kako je od Boga već da moj greh uvek bude manji nego tvoj. Zato ću insistirati da je problem tvoj piljak a ne moje brvno.

 

Suočiti se sa sopstvenim grehom nije nimalo jednostavno, ali izuzetno potrebno.

 

Slava Gospodu i laku noć svima

[VizantijskoPlavo]

'Zašto vidiš trun u oku brata svoga, a brvno u oku svome ne primećuješ?' Matej 7:3

[JESSY]

Nema ničeg težeg od osuđivanja i preziranja, kao što sam već mnogo puta
rekao. Zašto mi radije ne bismo osuđivali sami sebe i svoje grehe, koje
tačno znamo i za koje ćemo biti dužni da damo odgovor Bogu? Zašto
otimamo sud Božiji? Šta hoćemo od Njegovog sazdanja? Zar mi ne treba da
drhtimo slušajući šta se desilo sa onim velikim starcem koji je,
saznavši da je neki brat pao u blud, rekao: "O, rđavo je učinio". Ili,
zar vi ne znate kako strašno se o tome pripoveda u Otečniku? Sveti anđeo
mu je doneo dušu sagrešivšeg i rekao mu: "Pogledaj. Umro je onaj koga
si osudio. Gde naređuješ da ga pošaljemo - u Carstvo ili u pakao?" Ima
li šta teže i šta strašnije od ovog tereta? Jer, šta drugo znače reči
anđela starcu, ako ne: "Pošto si ti sudija pravednih i grešnih, kaži šta
naređuješ o ovoj smirenoj duši: pomilovati je ili predati na mučenje?"
Poražen time, sveti starac je sve ostalo vreme svog života proveo u
uzdisajima, suzama i u neumornom trudu, moleći se Bogu da mu oprosti
greh. I to sve nakon što je, pavši na lice pred noge anđela, isprosio
oproštaj. Jer, rečeno anđelom: "Eto, Bog ti je pokazao kako je težak
greh osuđivanja da više ne bi upao u njega", već je značilo oproštaj.
Ipak, duša starca do same smrti nije htela da se uteši u svojoj žalosti.

 

PREPODOBNI DOROTEJ PALESTINSKI

[JESSY]

    I tako, šta mi hoćemo od našeg bližnjeg? Šta hoćemo od tuđeg tereta?
Imamo mi o čemu da se brinemo, bratijo! Neka svaki od nas gleda na sebe i
na svoje grehe. Jedinome Bogu pripada da opravdava ili osuđuje, jer On
zna svačije stanje i silu, i vaspitanje, i darove, i telesni sastav i
sposobnosti. Saobrazno tome On i sudi svakoga kako jedini zna. Jer,
drugačije Bog sudi dela episkopa, a drugačije načelnika, drugačije sudi
dela igumana, a drugačije poslušnika, drugačije staroga a drugačije
mladoga, drugačije bolesnoga a drugačije zdravoga. I ko može znati sve
sudove osim Onoga jedinoga koji je sve stvorio, sve sazdao i sve zna?

[JESSY]

Nijedan čovek ne može znati sve sudove Božije, već On jedini sve
razume i može da sudi svačija sagrešenja kako sam zna. Zaista se dešava
da neki brat greši iz prostote, ali ima jedno dobro delo koje je Bogu
ugodnije od celog tvog života: pa ti sad stani da ga sudiš i osuđuješ i
[time] obremenjuješ svoju dušu. Ako se i desilo da se on saplete, otkuda
ti znaš koliko se on borio i koliko je krvi prolio pre nego što je
sagrešio. [Tada] skoro da je njegov pad opravdan pred Bogom. Jer, Bog
vidi njegov trud i nevolju koju je iskusio, kao što rekoh, pre
sagrešenja, i [ukazuje] mu pomilovanje i oproštaj. Tako ga Bog miluje, a
ti ga osuđuješ i time gubiš svoju dušu. Otkuda ti znaš koliko je on
suza prolio zbog toga pred Bogom? Ti si video greh, ali pokajanje nisi
video.

Ponekad mi ne samo da osuđujemo, već i omalovažavamo [grešnika].
Jer, drugo je, kao što rekoh, osuđivati, a drugo prezirati. Preziranje
je prisutno kada ne samo osuđujemo bližnjeg, već se i odvraćamo od
njega, gnušajući ga se kao gadosti. I to je gore od osuđivanja i mnogo
pogubnije.

[JESSY]

[JESSY]

Glava sedma

 

Kraj Besede na Gori: o neosuđivanju bližnjih,

čuvanju svetinje i postojanosti u molitvi,

o uskim vratima i tesnom putu, o lažnom izvršenju zapovesti Hristovih

 

1. Ne sudite, da vam se ne sudi. [1]

 

Gospod ne zabranjuje da ispravljamo druge, već da ih osuđujemo. Dok je ispravljanje na korist bližnjih, osuđivanjem ih ismevamo i preziremo, jer sami imajući velike grehove, osuđujemo druge koji su manje grešni od nas i koje će suditi Bog.

 

2-5. Jer kakvim sudom sudite, onakvim će vam se suditi; i kakvom mjerom mjerite, onakvom će vam se mjeriti. A zašto vidiš trun u oku brata svojega, a brvno u oku svome ne osjećaš? Ili, kako ćeš reći bratu svojemu: stani da ti izvadim trun iz oka tvoga; a eto brvno u oku tvome? Licemjere, izvadi najprije brvno iz oka svoga, pa ćeš onda vidjeti izvaditi trun iz oka brata svojega.

 

Onaj koji želi da ispravi druge mora sam da bude besprekoran. Ako on ima "brvno" u oku svome, to jest velike i javne grehove, a prekoreva drugoga, koji u oku ima samo "trun", učiniće ga još bestidnijim u svome grehu. Gospod nam pokazuje da onaj koji mnogo greši nije u stanju da jasno vidi greh brata svoga, jer kako će čovek koji ima "brvno" u oku videti (grehove) čoveka koji je manje sagrešio.

 

Sveti TEOFILAKT Ohridski
TUMAČENjE SVETOG EVANĐELjA PO MATEJU

[JESSY]

Нас уједају – ми уједамо

Без Бога, ми не можемо да изађемо на крај сa осуђивањем.

Наша бездушност, наше осуђивање – то је због тога, што нас је Бог напустио и остали смо са својом телесном, биолошком природом, којој су својствени инстинкти самозаштите, самоочувања: нас уједају – ми уједамо.

И та наша способност да се разбеснимо, да будемо бездушни, подгрева се друштвом грешника и невидљивим непријатељем – сатаном.

Гнев, непријатељство, осуђивање, чак и на изглед због основаног и праведног разлога, увек је од сатане, који је добио могућност да утиче на нас после тога, како нас је Бог напустио. А Бог је љубав, и само љубав.

Господ, страдајући на Крсту, ни на кога се није наљутио, већ, насупрот томе, молио се за те који су Га разапели. Њихова срца су била окорела и бездушна, постали су камени и ти људи су били изгубљени за вечни живот, зато их је Господ жалио и молио се за њих.

Бездушност, нетрпељивост, увреде – све то трује наше срце. Ми морамо у сваком човеку да видимо лик Божији. Тако треба да се односимо према свима. Те, који, како нам се чини, заслужују осуду – то су несрећни људи, зато што сваки човек поседује неку страст, свако је роб својих страсти.

Јован Кронштадски има молитве за све врсте грешника – за среброљупце, гордиљивце, блуднике, за то да се човек покаје и обнови у себи лик Божији, ту првостворену лепоту своје душе. Свака душа, сваки човек је створен по лику и подобију Божијем, а страсти – оне су као гној на души и ми не смемо да идентификујемо ту болест, тај гној са самом душом. Морамо да се сажалимо на човека.

Пристојан човек, коме на изглед немамо шта да замеримо, мање је способан за смирење, него човек који је претрпео озбиљни морални пад и схвата да није достојан ни да дише, пије воду, једе – као у филму „Острво“.

Он вапи за Господом из дубине свог пада и смирености, и на његово изненађење Бог га слуша и одазива се на његову молитву. То је духовна реалност; то се заиста и дешава.

Зато никога не треба осуђивати! Ако Господ попусти, онда је то можда зато да би човек, схвативши свој јавни пад, могао да се покаје.

Ми не знамо Промисао Божију и не смемо да журимо да судимо некоме пре самог Бога. Свакога треба жалити и волети. И уопште, треба се понашати тако, како се Господ понашао на Крсту.

Бог је љубав, и она оживљује наше срце и васкрсава душу.

А злоба, бездушност и мржња – то је отров који је убија.

 

                   

Схијеромонах Валентин (Гуревич).

 

http://svetatrojica.wordpress.com

[DYNABLASTER]

Ovo je uvek aktuelno...

[JESSY]

 Старац Константин Абхазијски износи своје искуство и став о осуђивању које се оправдава као ревност за истину.

Старац Константин

“Желим да поделим са вама једно своје горко искуство. Својевремено сам се бавио истраживањем “миротворног” покрета у Цркви (Покрет За Мир), почевши негде од 80-их година. Из манастира су нам слали “Часопис Московске Патријаршије”, званичне документе, у којима је описивана сва делатност, разни екуменистички контакти, итд… Када смо читали тај часопис, душа је туговала, и јављале су се помисли незадовољства и роптања на наше архијереје …

И тако једном после редовног читања часописа почео сам да се молим, али долазиле су ми смутне помисли о архијерејима, Синоду, Патријарху. Молио сам се: “Господе, помози ми!”.

И дошла ми је јасна помисао: “А ти погледај на себе и погледај на њих. Они учествују у екуменистичке покрету, баве се том и том политичком делатношћу, баве се и другим стварима које условљавају људи и околности.А ти се налазиш овде у келији и не трпиш никакве непријатности ни од људи ни од околности, па с ким ти разговараш? Почињеш обраћањем Богу, а завршаваш са помислима, које ти убацује ђаво, и завршаваш у разговору с њим. Тако да ко је у горем стању: ти или они? “.

И када сам постао свестан тога, из дубине душе сам завапио: “Господе помилуј!”

И због тога се треба сећати речи Светог Игњатија (Брјачанинова), који је писао да је неопходно “упознати дух времена, изучи га, да би по могућству избегао његов утицај”. И даље закључује: “Сузе за себе и за цело човечанство”.
Најправилнија реакција истинског хришћанина на апостасију (отпадништво) је – молитва, пост и сузе, а не осуда, укоравање, злословља … итд тек онда ћемо бити истински хришћани. 

У супротном ћемо неприметно радити исте ствари као и ђаво. Сматраш да испољаваш ревност за Православље? Не. Општиш са сатаном. И рећи ћеш да то није тако? Тако је. Због тога ми плачемо за себе и за цело човечанство.

Још више ме је “приземљило” да ту “ревност”  држим у оквирима здравог разума, тачније – светоотачког учења, када сам сазнао да је у једном виђењу једном човеку откривено следеће; у трену када му је Господ показао и рај и ад рекао је :

“Видео сам у аду оне, које нисам желео тамо да видим. И у рају сам видео оне, које нисам очекивао тамо да видим “. 

То јест људи које осуђујемо могу да се нађу у рају. А постоје људи, за које други мисле да се спасавају, а они тону у ад. 

Поред тога, има још један доказ који ме је поразио: “Срео сам у аду велики број ревнитеља. Ад је био пун ревнитеља “. А зашто? Зато што су осуђивали, и нису имали саосећања за друге људе. 

И због тога је према речима Нила Мироточивог, онај који осуђује брата гори од демона. 

Осуђивање одгони благодат Светог духа, и тај човек чини три пута више зла. 

И на другом месту је још речено да онај који осуђује ближњега је антихрист, због тога што заузима престо Христа Судије, Који је Једини Праведан Судија. И због тога онај који осуђује овако расуђује: “Овима је потребно то, а овима – ово. Ови треба да се предају анатеми, а ови други – овоме, а трећи – нечему трећем “. И због тога он већ суди заузимајући Христов престо, Који је Једини Истинити и Праведни Судија.

Због тога ми не треба да судимо и осуђујемо свештенство, које можда данас чини ову или ону грешку, због тога што ће доћи време када ће се они покајати, а ми који их осуђујемо не знамо где ћемо завршити.

Желео бих да завршим следећом изјавом , да узнесемо молитве за наше пастире, архипастира, за цео православни свет. И неопходно је имати такво настројење, да треба да саосећамо са људима и молимо се.

И због тога треба запамтити једну чињеницу да за Мирјанином идем “један” демон, за монахом “седам”, за јеромонахом – “77″. А колико онда иде за архијерејем? … Поражавајуће!

Због тога треба то да схватимо и да се према томе односимо са саосећањем. “

 

http://svetatrojica.wordpress.com

[JESSY]

О ОСУЂИВАЊУ

СТАРАЦ ЈЕФРЕМ (ФИЛОТЕЈСКИ И АРИЗОНСКИ):

1. Клеветање је велико зло. Као што мало кормило управља брод куд год хоће, исто тако и језик води човека или према злу или према добру. Свети Оци су у великој мери прекоревали осуђивање грехова, грешака или рђавих навика других људи.

Кад судимо својој браћи, саме себе осуђујемо на велики грех. Међутим, кад покривамо своју браћу, Бог ће нас заштитити од великих грехова. Кад разоткривамо своју браћу, удаљујемо од себе благодат Божију и Он допушта да паднемо у исте грехове, како бисмо научили да смо слаби и да нас подржава благодат Божија. Ко год чува свој језик, чува и своју душу од великих грехова и падова.

Главни узрок осуђивања и клеветања је гордост и егоизам, јер човек себе сматра бољим од осталих. Из тог разлога је за човека веома корисно да себе сматра ништавнијим од свих осталих и да своју браћу сматра бољима од себе како би се, уз помоћ Божију, ослободио овог зла.

2. Ако те неко подстиче на осуђивање по било ком питању које се тиче братства и манастира, покушај да се, уместо тога, помолиш за то питање, без проласка кроз критеријуме твог резоновања.

Ако се посредством молитава, смирења и плача затвориш у себе, открићеш духовну ризницу, али само ако су гордост и осуђивање далеко од тебе.

3. Чувај се, чедо моје, да не судиш ниједној души, јер Бог допушта да падне онај ко суди свом ближњем, како би научио да састрадава са својим слабим братом.

Благодат Божија подржава свакога од нас, али, ако се погордимо, Бог ће је удаљити од нас и бићемо гори од осталих.

Једно је осуђивати некога, а сасвим друго ратовати с помислима осуђивања. Осуђивање је ужасна страст, али бити нападнут таквим помислима и супротставити им се, узрок је за добијање венца.

4. Не судите једни другима, јер тиме нарушавате еванђелски закон: Сваки преступ и непослушност доби заслужену казну (Јевр. 2;2). Ко си ти који осуђујеш туђег слугу (Рим. 14;4). Зар не знате да се онај који осуђује прелешћује услед гордости и да ће Господ понизити сваког који себе узвисује (Лк. 14;11) кад га обузме ово искушење.

5. Сваки човек мора носити слабости других људи. Ко је савршен? Ко се може похвалити да је своје срце сачувао неоскрнављеним? Према томе, сви смо ми болесни и свако, ко осуђује брата, не примећује да је и сам болестан, јер болесник не осуђује другог болесника.

Љубите, трпите, превиђајте, не гневите се, не раздражујте се, опраштајте једни другима, како бисте подражавали нашег Христа и удостојили се да будете близу Њега у Његовом Царству. Чеда моја, избегавајте осуђивање, јер је то веома велики грех. Бог се много жалости кад осуђујемо и презиремо друге људе. Побринимо се само за своје сопствене погрешке, због њих би требало да осећамо бол. Осудимо саме себе и наћи ћемо милост и благодат код Бога.

6. Љубите једни друге, и не огорчујте се егоизмом. Смирење је поуздан руководитељ; оно не допушта да се човек, који га поседује, насуче на гребене немара и да доживи бродолом него га, као просветљени водич, непогрешиво води ка сигурном тлу.

Егоизам је највеће од свих зала и посредством непокорених помисли узрокује све наше погрешке. Треба да га се плашите и да стремите да га се ослободите; уколико дуже остаје у нама, утолико ће нас дуже позлеђивати сразмерним болом.

Молим вас да не осуђујете једни друге, јер је то очигледан егоизам. Опростите брату његову грешку, јер је то доказ смирења и љубави. Брат који тако поступи наћи ће много благодати од Бога док онај, ко осуђује и саблажњава ближње, не само да неће наћи благодат него ће је чак и изгубити уколико је уопште има, како би се кроз патњу научио смирењу.

Посебно треба да се плашите унутрашњег осуђивања, односно помисли осуђивања које не излазе на светлост посредством изговорене речи, кад је могуће да их неко чује и исправи. Будите опрезни, кажем, у погледу унутрашњег осуђивања које нас неприметно чини смртно кривима и лишава нас живота божанске благодати, нудећи нам смрт душе као најгорчи напитак.

Колико нам само свето Еванђеље и свети Оци говоре о осуђивању! Боље је пасти са висина него пасти језиком.

Молим се да љубав и неосуђивање царују у сваком вашем узајамном поступку, како би Дух Свети отпочинуо у вашим душама.

7. Искуство је показало да је лоше осуђивати и оптуживати некога не допуштајући му да се брани. То каже и свето Еванђеље: Еда ли Закон наш суди човеку докле Га најпре не саслуша и дозна шта чини (Јн. 7;51).

Ако нисмо пажљиви, у нама ће се нагомилати многи греси осуђивања других, и тад ће бити потребно покајање. Колико се пута човек покајао зато што је говорио! Опоменимо се речи аве Арсенија: “Често сам се кајао зато што сам говорио, али се никад нисам кајао зато што сам ћутао!”

Ако нас често обмањује чувство додира, онда то још више могу учинити људске речи. Због тога је потребно много пажње, јер ђаво као лав ричући ходи и тражи кога ће да прождере (1. Петр. 5;8). Хришћанин мора бити сличан многооком херувиму, јер се зло много умножило, посебно грех осуђивања који је постао уобичајен као “хлеб и сир.” Нека нас Господ очисти и посвети за Своју славу.

 

Гневите се али не грешите; сунце да не зађе у гневу вашему (Еф. 4;26), што значи да нико не буде љутит и гневан на свог брата после заласка сунца.

Јеси ли чуо за оног брата који је био лењ и немаран, није одлазио на свеноћна бдења нити је извршавао своје дужности и којега су браћа знала као немарног? Кад се разболео и кад му се приближио смртни час, браћа су се окупила да би чула нешто корисно, да би га утешила или за случај да он жели нешто да им каже. Међутим, затекли су га радосног и срећног. Један од браће се саблазнио и рекао: “Шта то видимо код тебе, брате? Видимо да си радостан иако си се приближио смрти. Нама се јавила помисао да ти ниси био трудољубив човек. Откуд то да имаш толику храброст и срећно лице? Како то објашњаваш?”

“Да, браћо”, рекао је он, “заиста сам био немаран и нисам извршавао своје дужности. Међутим, ја сам благодаћу Божијом постигао нешто веома добро: нисам осудио ниједног брата, нити сам било кога саблазнио, и никад нисам дозволио да моје срце има нешто против било ког брата у манастиру након што зађе сунце. Будући да ја нисам судио браћи, надам се да ни Бог неће судити мени, јер је рекао: не судите да вам се не суди (Мт. 7;1). Како ја никоме нисам судио, ни мени неће бити суђено!” Браћа су се задивила и рекла: “Брате, ти си врло лако нашао пут спасења”, и онај брат је умро са великом радошћу.

Видите ли како су се Оци борили и како су налазили пут спасења?

[NinaD]

Osuđivanje je moj veliki problem, ali samo u vezi jedne stvari. Nakon 28 braka i svog mog požrtvovanja, ljubavi, podrške... moj muž je otišao sa 17 godina mlađom devojkom koju je upoznao kad je došla kod njega da trađi posao. Odrekao se i mene i dece (sin 28g i ćerka 26g) i kumova i prijatelja i svih koji su mu bilo šta protiv te veze rekli. Kako ja sad da se ne osećam izdano, prevareno, da ne osećam da je eni i deci učinjeno nažao? Kako da ne mislim kriv je što je to uradio, a kriva je i ona što je na to pristala? Ne kažem da im bude ovo ili ono, ali prosto to što su uradili smatram grehom jer mi još nismo razvedeni ni pred sudom, a ni pred crkvom. On mi kaže da se i crkva modernizovala i da dozvoljava razvod i smatra da je to zbog toga da bi ljudi mogli više puta da biraju. Kako da se oslobodim lošeg osećanja po ovom pitanju?

[JESSY]

@@NinaD, ja mislim da je u tvom slucaju potpuno razumljivo sto osudjujes postupke coveka koji je ucinio sve to sto si napisala...ljudi smo od krvi i mesa....osecamo i dozivljamo razlicite boli zbog postupaka svojih bliznjih...tesko je u takvoj situaciji izdici se iznad svega toga i govoriti kako te to ne dodiruje...mislim da ce ti faktor vreme ipak malo pomoci u svemu tome....

[*Blue*]

Osuđivanje je moj veliki problem, ali samo u vezi jedne stvari. Nakon 28 braka i svog mog požrtvovanja, ljubavi, podrške... moj muž je otišao sa 17 godina mlađom devojkom koju je upoznao kad je došla kod njega da trađi posao. Odrekao se i mene i dece (sin 28g i ćerka 26g) i kumova i prijatelja i svih koji su mu bilo šta protiv te veze rekli. Kako ja sad da se ne osećam izdano, prevareno, da ne osećam da je eni i deci učinjeno nažao? Kako da ne mislim kriv je što je to uradio, a kriva je i ona što je na to pristala? Ne kažem da im bude ovo ili ono, ali prosto to što su uradili smatram grehom jer mi još nismo razvedeni ni pred sudom, a ni pred crkvom. On mi kaže da se i crkva modernizovala i da dozvoljava razvod i smatra da je to zbog toga da bi ljudi mogli više puta da biraju. Kako da se oslobodim lošeg osećanja po ovom pitanju?

 

Iz svog iskustva bih rekla da samo vreme i molitva moze da izbrise taj osecaj.. Vidi sve to Bog, On ce i pomoci u svakoj muci. Zelim Vam da pronadjete mir i srecu.

[Дијана.]

Osuđivanje je moj veliki problem, ali samo u vezi jedne stvari. Nakon 28 braka i svog mog požrtvovanja, ljubavi, podrške... moj muž je otišao

 

Draga Nina, nije to što ti osjećaš osuđivanje na koje se misli. Ti si jako povrijeđena, tj. vas troje, i prirodno je da se tako osjećaš. Tvoj muž je u zabludi, nema crkvenog razvoda bez ustanovljenja krivvice, a mislim da onaj ko bude proglašen krivim i ne može ponovo da se vjenča... ako mu je uopšte stalo do toga, u što  se može i posumnjati iz njegovog stava. Ja bih ti samo preporučila da nekako sebi olakšaš sva ta teška osjećanja gnjeva, žalosti, krivice, svega što je sasvim prirodno da se tebi sad pojavvljuje.  Popričaj i olakšaj dušu s nekom bliskom osobom, psihologom i svakako, duhovnikom. Drži djecu (koja su već odrasli ljudi) uz sebe i nemoj im ipak govoriti protiv oca, jer oni sve vide i znaju i tako. Što manje gnjeva ti budeš osjećala i pokazivala, više mjesta ostaje za Božiju pravdu... Sačuvaj mir i dostojanstvo koliko god možeš. Moli se Bogu za sve vas, uključujući i njega...