A sada nešto potpuno drugačije... :)

[JESSY]

[JESSY]

[keka]

NEKO SI SRCU DRAG

Tako se desi.
Sretneš nekoga. Slučajno ili namjerno.
I zavoliš. Opet, neko gore nađe razloge za to.
Misliš, ne znam o tebi ništa.
Ni ti o meni.
Mi smo potpuni stranci.
Ljudi jesu jedni drugima stranci u ovom svijetu.
Ljudi o ljudima ne znaju ništa, a mogli bi da znaju sve.
Ne moramo da se srećemo i razgovaramo godinama.
Ne moramo ni da budemo sasvim bliski prijatelji da bi znali nešto o ovom drugom.
Ne možemo naći dovoljno dobre maske da bi skrili sami sebe.
Samim tim ako pokušamo staviti masku, dosta govorimo o sebi.
Ne umijemo mi ljudi da budemo toliko misteriozni i nepoznati, koliko nas pogled ili osmijeh može odati.
Zato, ne budi siguran da ne znam ništa o tebi.
Ne znam ko su ti roditelji,
imaš li braće i sestara,
sa koliko si godina prohodao,
ko ti je najbolji prijatelj iz djetinjstva,
koju hranu ili muziku najviše voliš,
ali ipak znam neke stvari.
Neko si srcu drag.
Ne znam ni da li si tvrdoglav,
uporan ili lako odustaješ,
da li si takmičarskog duha
i da li se lako iznerviraš.
Ne znam koje stvari te mogu povrijediti
i ne znam koliko ti teško te stvari prihvataš.
Ali znam da niko od nas nije savršen.
Nisam suviše dobra osoba da samo gledam dobre strane u čovjeku, a nisam ni suviše loša da gledam samo loše strane.
Samo sam neko ko zna i jedno i drugo da prihvati bezuslovno i neko ko želi iznad svega da bude tvoj prijatelj.
Priznajem, većina dijeli ljude na dobre i loše, ako se ljudi mogu tako dijeliti.
Ali je činjenica da svi trebaju prijatelje.
Pogotovo loši ljudi.
Oni trebaju nekoga ko će ih usmjeriti na pravi put,
a dobri trebaju ljude koji im nikad neće dati da skrenu sa pravog puta.
Kako god, biti nečiji prijatelj i biti nekome prijatelj mislim da je nešto najuzvišenije što se desi u životu.
Prihvatiti i voljeti ljude onakve kakvi jesu.
Jer i ljubav koja nije potkrijepljena prijateljstvom nije ljubav, a prijateljstvo bez ljubavi ne postoji.
A ja sam, kao nikad u životu, spremna da volim. Tebe. Takvog kakav jesi.

Danica Radović

 

[keka]

Izgubio sam je.
Tocno tu.
Pored velikog ormara,
dok je birala kosulju za taj dan.
Poseban dan.
Njen rodendan.
Gledala me s tugom u crnim ocima.
Znajuci da ce to biti posljednji proslavljen sa mnom.
Znajuci da i ja znam.
Samo je sutjela, a to joj nije navika.
Rekao bih da nikad nije bila ljepsa.
Nego tad. 
Drhtave brade, laznog osmjeha i u srcu bezbroj sjecanja
ugasila je sa dvadeset i nesto svjecica.
A mogli smo mi uspjeti.
Biti neki sretni par, k'o u pjesmama.
Mogli smo da smo bili malo manje tvrdoglavi.
Malo manje sebicni.
Da smo se blaze voljeli.

[keka]

[JESSY]

Ima ljudi čiji je život trag u vodi. Nevidljivi su, nečujni, nestvarni, bez otisaka u peščanoj pustinji čovečnosti. Ne znamo odakle su među nas došli, a kad odu, zašto su i kuda otišli. Dok su bogovi zemljom greli, tako smo ih prepoznavali. Kad nas napustiše, od njihove moći ljudi naslediše jedino sposobnost da žive, ali ne da budu.

[JESSY]

"Ne želim da posjedujem, ne želim da upravljam. Želim samo neko blago lice, malo povjerenja, koju utješnu riječ, toplu ruku, ispruženu da me prihvati kad posrnem. Da ne dozvoli da padnem."

[keka]

...Od kad si otisla ko da prosao je vek, niti stojim nit se pomicem. Na tudjim usnama moje nisu nasle lek, telo dam a srce izmicem. Retko mi dolazis negde zivot ti je lep, cesto sam se molio za to, ako me potrazis znaj da cekam zauvek, ne verujem jos u "prekasno"! Zagrli me sada kad ti nisam niko, ozivu dusu dugujes mi bar toliko, poljubi me jos vise nek zaboli, od ljubavi te ja vise volim...

 

[keka]

Sta ti je ovaj zivot.... pusti me da poletim.... razvije mi krila... a onda u delicu sekunde me okrutno baci na zemlju u prasunu.... i dabogda da i u tim momentima i nisam koji metar ispod ...
i sve sto cinim u tim momentima je pogled uperen ka nebu... u glavi pitanja... samo se roje... a ja na kolenima, u prasini... i tako dugo dugo klecim ne znajuci zasto...

Zivot je cudo! A ja volim cuda!

[JESSY]

Zivot nam se sveo na lajkove, bockanja, prepucavanja, komentarisanje tudzih zivota...
Ljeti na toliko smetaju vrucine, koje cekamo mjesecima...
Zimi pisemo da mrzimo snijeg, a nekad da smo jedva cekali prve pahulje..
jedni druge vredjamo, a da se i nepoznajemo..
Svjel je postao izopacen i pun ljudi koji drugim zele zlo..
Nazalost, nepostoji nikakav vremeplov koje ce nas vratiti u vreme kada nista nije bilo vaznije od druzenja i smjeha...

[JESSY]

[JESSY]

''Sve u životu ima lice i naličje. Nekada se u našim životima počnu dešavati loše stvari. Toliko loše da steknemo osjećaj,da naš život nema smisla. Razočarenja,patnje,gubitci su sastavni dio svačije sudbine i ne možemo ih izbjeći. Neki od nas to teško podnose.. Ali,ako se dovoljno potrude svaki problem mogu lako prevazići. Nijedna bol nije tolika da se ne može preboljeti,ali ne postoji nijedan problem koji nema rješenje. Ljudi ponekad pogriješe,pa sebe krive za sve loše što se dešava,ali u životu,sve je sudbinski određeno. Trebamo se naučiti nositi sa dobrim,ali i sa lošim stvarima koje nam se dešavaju. Život,zapravo i jeste pokušaj da se uspostavi ravnoteža između dobra i zla. Iako nam se u određenom periodu čini da nam se dešavaju samo loše stvari,moramo biti spremni na sve.. Čovjek treba znati pronaći pravi i jedinstven način,kako da živi skladan život. Mora pronaći način da se digne kada doživi poraz,ali isto tako,mora pronaći način da sve okrene u svoju korist.. U pravom smjeru.. Život nije tolko dug da možemo ispraviti počinjene greške. Sa počinjenim greškama trebamo se znati nositi.. Život i jeste to,zbirka grešaka,puna izazova.. Život treba živjeti bez osvrta na prošlost..Trebamo zaboravljati loše,a pamtiti dobre stvari. Najveća laž u životu je da u određenom trenutku gubimo kontrolu nad sopstvenim životom i prepustimo se sudbini. Ponekad se stvari u životu promijene za tren oka,i prije nego što se stignemo naviknuti na njih.. Ali,mislim da sam i Ja kao i drugi ljudi..Gledam na stvari onako kako bih Ja željela da se odvijaju,a ne onako kako se one stvarno dešavaju... S ciljem da budem sretna,i loše stvari gledam s dozom optimizma..Što nas ne ubije,to nas ojača. Iz svake počinjene greške naučimo nešto,nešto što ćemo poslije moći itekako dobro iskoristiti.. I kada nas srce najviše boli,trebamo se smijati.,iako je bol nevjerovatna. Jer... Osmjeh ne znači da smo uvijek sretni,već da smo jaki da se smijemo i kada nas srce boli...''

[Јесењин]

Па... настављамо, идемо даље, зар не?

 

Илузија

 

Нисам ја рођен да летим,
не зна моја крв тако да тече,
ја живим само ње кад се сетим,
кад левом страном бол засече.
Затвори очи госпо снена,
послушај Херувиме што на помен твој затрубе,
освоји вечност, буди молитва њена
и допусти прстима мојим да те љубе...

Нисам ја саткан од латица цвећа,
није мој додир као стих рујни,
у мени не цвета полет, не зри срећа,
у мени светове цепа ветар олујни!
Вртлог мириса коже твоје паклом грми,
по ивици илузије сусрет наш пламти,
сви моји путеви су горки, уски, стрми,
а свака те стопа воли, свака те стопа памти!

Заурлај, завапи, подигни таласе моћне!,
у твојој сузи клизи смрт без страха, без броја,
нек почују безличне сенке ноћне,
да ниси обична пролазница каква, да ниси било која!
Заурлај, завапи!, Истином из учмалости небо прени,
гласом заковитлај црнила сјај,
пробуди љубав, пробуди веру у мени,
нек ме заслепи очију твојих трептај...

 

http://www.youtube.com/watch?feature=player_detailpage&v=G3wwxdbU7Fg

[JESSY]

Па... настављамо, идемо даље, зар не?

даааа.........!!!!!! algabacaju

[Јесењин]

Даље, даље.... Проза...!

 

Круг

 

Пролазио сам непознатом улицом Београда. Мрак је секао незаинтересованост погледа. Покаткад, сенке су промицале ужурбано и нестајале трагом месечеве малаксалости, која је лебдела на рубу подземља. Мук. Киша у бледим очима престонице. Крв је текла у потоцима ветра као грип... неко је поново био убијен, неко је поново пао пред снагом речи, пред уснама каменим... Проломио се урлик. Познајем га: то је онај исти урлик који ме дроби деценијама, урлик смртника, покајника што тражи путеве Господње, што у длановима нигдине мења одоре светлости за читав космос таме...
У болесним плућима котио се кашаљ. Небом су разигране муње облаке палиле, пољима без душе плесом вукова загрљаје низиле... Одакле да почнем? Из ког рукава да извучем осмех? Око мене празнина, а у мени она... меша ракију и водку, меша тамно зелену и црну кроз ногавице заборава, кроз ноте вере Православне и плете мрежу вечности по мојим грешним прстима... У мени имплозија бесмртна од трња реку прави, па је спушта на сива, непрегледна јутра земље где снежни баритон Исусову молитву узвикује, рушећи замке демона!
Склапам очи, дрхтај несвестице ме води у снени песак Сахаре, у ширине илузорне мистике апокалипсе пред којом клече растрзане војске емоција... Додирујем површину бескраја патње, пад гуши мисли о повратку, стапам се са олињалом околином, са последњим димом горке цигарете... Додирујем улицу зеницама, године не знају за страх, бол одузима разум и схватам, напокон... не могу побећи.

 

http://www.youtube.com/watch?v=eUivTvrstEE&feature=related