A sada nešto potpuno drugačije... :)

[JESSY]

Zalutah među ljude, među vreme i njegove mere.
Ni sam ne znam kako sam doplivao do ovog ostrva.

Zalutah među reči što sa svačijih usana pršte,
poput jeftinih prskalica sumnjivog porekla i kvaliteta.

I tražim duž ovog ostrva nekoga ko ume da ćuti kao ja,
nekoga ko ume da vidi i reči skrivene iza usana.

I teram po svom! Odbacujem prošlost, budućnost, vreme.
Odbacujem reči i tonem u svojoj lađi tišine.

 Sonja Josipović

[JESSY]

http://www.youtube.com/watch?v=klSXmylHUM0

[keka]

Ukoliko osećam neku želju koju na ovom svetu ne može da zadovolji nijedno iskustvo, najverovatnije sam stvoren za drugi svet

 

... necim drugacijim zivim...

[JESSY]

http://www.youtube.com/watch?v=ip5FVtfPNJw&feature=player_embedded

[JESSY]

“Umorna sam. Strahovito sam umorna, a preda mnom je duga crna noć, ne sjećam se da sam čekala težu. A možda samo tako osjećam. One teške su već iza mene, samim tim izgledaju lakše. Ova se s himbom uvlači u sobu, ispunila ju je neizvjesnim čekanjem i nevidljivom jezom. Morat ću uroniti u nju kao srna u vješto postavljenu zamku, batrgati se i boriti. Što će donijeti svjetlost dana kada je istjera? Koju će zateći poraženu?”

[JESSY]

''Gde su to nestale one slatke želje detinjstva, one male, one sasvim dovoljne...za osmeh?! U kom su koraku ambbicije počele da budu želje?! I samo još i samo više i samo dalje. Sutra ću se smejati, danas moram još. A sutra je još jedno danas. Zaključam srce, otresem sve snove sa trepavica i drsko zakorači u novi dan jedna druga ja. I igram se, obaram slabije, kradem od jačih, blefiram, prećutim ili glasno viknem. I dobijam i pobeđujem, ali kad ostanem sama gubim, dugo gubim. Kad ostanem sama znam da mi osmeh ne crtaju svi uspesi tog dana, ni onog pre njega, ni onog posle. Kad ostanem sama znam da mi srce neće ispuniti ni jedno još. Umem ja da ratujem najbolje, umem ja da dobijem najviše, umem ja da se smejem najglasnije. Ali ne umem da odrastem. Još su mi mape bajke. Još uvek pričam sa zvezdama. I maštam, uvek maštam... Ponekad cigani za stolom znaju da napipaju tu tanku žicu, to ludo srce. Sasvim slučajno ili potpuno namerno, tek potrefe taj ton koji razoružava, koji mi nacrta oblake u očima. I letim, visoko letim...a tu sam. Zacvili violina, zveckaju čaše. Po neki ispušten uzdah, po neki važan pogled i da, srce je još na mestu. Taman tamo gde treba, taman koliko treba, taman za osmeh. A želje? Ma samo da su za stolom svi koje volim i da cigani sviraju dugo, dugo. Nek sutra sačeka. Samo da čujem još koju pesmu. I živeli...danas.''

[JESSY]

''Nikada nećeš razumeti tu prazninu u mom srcu. Nikada je nećeš znati zagrliti, ispuniti. Nikada nećeš znati razumeti tu maglu u mom pogledu. Kad odlutam, kad zastanem u pola reči, u pola koraka. Uvek ću ti ostati daleka. Uvek ću ti odgovoriti : "Nije mi ništa." A svašta mi je. Tu u mom srcu se kruni jedna bajka, tu u mom srcu se ruši jedan grad, tu u mom srcu fali jedan zagrljaj.Postoje zemlje u koje nikada neću kročiti i ne žalim za tim. Žalim za jednom koja više ne postoji.Postoje ljudi koje nikada neću sresti i ne žalim za tim. Žalim za onima koje sam sretala, a sada su daleko.Ma, nije mi ništa...A svašta mi je.''

[JESSY]

"Daleko je teže kada se nešto ima, voli, postane nam navika, potreba, nešto neodvojivo od života, ima pa izgubi. Lakše je nikad nemati, ne znati za taj osjećaj. Možda i nije. Kada se ima pa izgubi, ostane makar sjećanje da se hranimo njime, ako nisi imao, nemaš ni sjećanja. Nema ništa."

[JESSY]

"Sutra je novi dan... Uvijek sam se nadala da će jutro nešto promijeniti, da će proći neko vrijeme i da će sve opet biti kao što je i bilo. Ustvari, možda je upravo suprotno. Ne prolazi vrijeme, mi prolazimo u vremenu. I sutra je obmana. Sutradan ništa ne mijenja. Ubiše me sutradani.."

[JESSY]

''Čudna je stvar zaborav, vrijeme još čudnije, a o životu da ne govorim. I puno toga nestane baš onako kako je i nastalo, ostaju ožiljci, u nekog od silne boli, a u nekog i boga m' od silne sreće. Ožiljci koji ponekad pred kišu zasvrbe, a to u stvari duša boli za prošlim vremenom, nekim ljepšim i sretnijim. Obavije dušu neka tuga pa ne može ni da plače.''

 

 

"Sve se ređe usuđujem da zaronim u sebe, jer tamo zagluvim.Oči se prepune do vrha. I suze se začas raspu kao pokidane niske po sobi, po celom svetu i ne mogu ih sakupiti do jutra"

[JESSY]

''Biću ono sto jesam, neću dopustiti ovom svijetu da uništi čovjeka u meni. Voleću i vjerovati, ali ću odbaciti laž i prevaru. To su osobine koje ne dolikuju jednom ljudskom biću. Ljubav ce biti jedini osjećaj što ga imam u meni a osmijeh jedini jezik što ga razumijem. Neka moj život, bude samo moj i pustiću da u njega uđu samo oni koji to zaista zaslužuju!''

 

''Ljudi pamte rođendane, lepe trenutke, pamte i one ružne, naravno. Kad pogledaš, sve se svodi na neke uspomene, na neka sećanja i sve priče imaju ono svoje 'Na današnji dan...' I meni je na današnji dan, pre tri godine, ušetao neko u život ko je dodao prave boje na njega. I znate, takav prijatelj se ne nalazi jednom u životu. On se nalazi jednom u hiljadu života. Ona, zapravo, nikada nije tražila da se menjam, a promenila me. I zbog toga verujem u onu da retki nađu retke...kad tad.''

 

"Strahovi ostaju tajni i trajni, za cijeli život. Skrivamo ih od svih, pokušavamo ih i od sebe sakriti, zatrpati negdje duboko u dušu ili neko drugo mjesto, negdje gdje se kriju tajne i strahovi."

[JESSY]

[keka]

http://youtu.be/3xR2COgBWgA

[Драшко]

остао је само сан

 

леп сан, у њему смо срећни, насмејани, држимо наше изданке, смејемо се

[keka]

Ako me neko negde sretne, neka mi pokaže put do kuće…

 

 

Prolaze dani… Nekad imam osećaj da sam ih mnoge i  prespavao.

 

Ipak, ne žalim. Sad sam se probudio.

 

Poslednje  godine proveo sam na životnoj ekskurziji, upoznajući nove gradove, nove ljude, nove izazove.

 

O tim gradovima svedoče mi slike iz mobilnog telefona. Smestio sam ih u folder na hard disku lap topa, i ponekad se setim, pa ih gledam…

 

Te slike podsete me na ljude koje sam tamo upoznao. Mnogi od njih sad postoje samo na tim slikama, i u imeniku mobilnog telefona, počev od slova “A”, Aćim, Armen, Aca, Auu Mile, Ana, Andrija, Aleksa… i tako redom, do poslednjeg slova abecede.

 

Većinu tih telefonskih brojeva više ni ne zovem. Ali, neću ni da ih izbrišem! Podsećaju me na mnoge doživljaje, lepe i ružne, na radosti i tuge, sreće i nesreće…

 

Ja sam izbeglica, pored sopstvene kuće.

 

U moje selo ne vraćam se često… Ali, kad dodjem, tad mi je prilika da sednem u kafanu na centru, uzmem telefon i pozovem sve moje prijatelje kojih se setim, da se tu nadjemo, popijemo piće, popričamo, prisetimo se starih, dobrih vremena…

 

Oni, kako ko može i kad može, dolaze, a ja ih dočekujem i ispraćam, i dok ne ostanem poslednji gost u kafani, obavezno se i napijem.

 

Ako sam vas nečim uvredio, ne zamerite. Ako ste me povredili, ne zameram… Došao sam da se sa svima pomirim.

 

Danas sam bio u mom selu. Otišao sam kod mog druga, da ga vidim, nisam ga video odavno… Nisam ni sad. Radio je… Ali, video sam mu sina, ima deset meseci i već dva zuba, cupka na svojim nogicama, držeći se za kauč, i priča: “Ba, buuu… pffff… ade… tata!...” Moj drug je srećan čovek. Ima za koga raditi.

 

Majka me stalno zove, sine, šta ćeš tamo u belom svetu, vrati se kući…

 

Ne znam zašto se ne vraćam? Jebemliga, valjda navika…

 

Ja sam, ipak, samo klovn… Kad mi se plače, ja se smejem.

 

Ja sam gavran, raširim krila, vinem se u nebo i čekam gde će me vetar odneti…

 

Ja sam gastarbajter na privremenom radu u Beogradu.

 

Ako me neko negde sretne, neka mi pokaže put do kuće…

 

 

Lazar Janić