Ово вреди прочитати! Лична карта ЖРУ-а

[Guest Alefshin]

Lion

  Цитат

Ево, да напишем и ја своје мишљење у вези ове теме...

Христос је ученицима говорио у причама, ако бих био смео да то кажем, није ли и то један вид уметности био ?

Ово је сјајна тема.

На почетку треба знати да је реч „филм“ широк појам. Рецимо, филм је „Андреј Рубљов“ од Тарковског, а исто тако и „Жикина династија“. Филм дакле има велике распоне. Исто тако филм може и треба да буде коришћен у мисионарске сврхе из једноставног разлога што лако заокупља пажњу човековог ума, увлачи се у њега, а не изискује много времена и труда. Дакле, савршено се уклапа у ритам убрзаног потрошачког друштва...

Мислим да филм као и сваки други вид уметности треба да буде пут ка правој вери, Цркви, Богу... али до одређене границе, да се не би после претворио у прелест и фантазију. Јер у том случају би се црква саображавала времену, а не преображавала време. Филм и све друго има своју мисију до одређене границе а не преко тога, јер човек што више тежи ка Суштини он бива растерећенији и једностванији. Филм и јесте потребан људима који више животу приступају интелектуално, умом... Литургија је центар и срж догађаја Цркве, до ње тек треба доћи правилним поимањем вере и живота. Не можемо путем филма или неке друге уметности схватити и доћи до Литургије, нити требамо, мислим да су сва та достигнућа само пут до спознања праве вере и Цркве и преиспитивања човека, али да не можемо доћи до суштине до које се најпре треба очистити и посветити подвижничким животом у Цркви.

Медији су данас најмоћније средство манипулације људима, ми треба да га прерадимо да постане средство нашега мисионарења, али не у виду у каквом је данас где су медијске куће купљене, корумпиране, вођене од сумњивих људи, сумњивог порекла. У неким тренуцима, чини ми се да је боље црква да се повуче из медија, јер се њене речи често пута ваде из контекста, употребљавају против ње саме или се на медије пуштају само неадекватни говорници Цркве, да кажем некада на срамоту и – и не образовани. За црквене емисије се дају лоши временски термини, води се лоша пропаганда, једноствано црква се још увек приказује бирократском, заосталом... Црква у том случају треба да сачува своје достојанство и да се посвети живом мисионарењу међу људима.

Са друге стране,интернет је моћно, још увек независно средство.

Ако и уметност не доведе човека до Цркве и Литургије, она може да му живот и односе учини квалитетнијима, да му подигне ниво културе, што данас нама итекако недостаје. Као што балежнопочивши патријарх Павле  каже „Будимо људи“, јер бити хришанин је још увек појам за нас. Најпре треба да смо људи.

  Човек може филм да користи да би се образовао. Да поменем неке редитеље попут Тарковског, Бергмана, Михалкова... Њихови филмови су дубоки, егзистенцијални, баве се свевековним људским манама и проблемима, доводе нас до стања да се размислимо над собом, да се успоримо, посветимо себи, преиспитамо себе... Па чак и наш живот у цркви (навео сам на мом блогу пример филма „Зимско светло“). Ти филмови можда нису модерни данас, нису одрађени чудесним ефектима, у њима можда нису толико лепе глумице или глумци, али они уче... До правих ствари доћи, то изискује вид одрицања, труда. Али и у мору продукције каква је рецимо Холивудска, може се наћи много добрих и поучних филмова. И неки „тешки“ редитељи изненаде филмском лепотом, да поменем Дејвида Линча и његова два филма „Стрејтова прича“ и „Човек слон“ (за које ћу једном приликом исто одрадити рецензије на блогу)

Друго питање које се поставља у вези филма и музике и медија уопште је однос православних, литургијских хришћана и свих тих ствари.

Када су нам оне неопходне ? Када живимо у овоме свету, ми и да хоћемо не можемо бити ван њега. Морамо се некада опустити, није лако држати лук стално затегнут у мору изазова и искушења... Али оно што користимо не треба да нам буде пандан вери, јер често пута нашу страст према филму или музици желимо да оправдамо и помиримо са вером. Не треба мешати бабе и жабе, треба разликовати предворје и светињу над светињама. Апостол Павле је рекао „Све ми је дозвољено, али ми није све на корист. Све ми је дозвољено али не дозвољавам да ишта овлада мноме.“ И кад се предајемо уметности, нека оне не овлада над нама, усхићењем, одушевљењем, колико је то могуће... нека нам не замагли, а још мање замени веру у Бога. Треба да будемо искрени и да тако поставимо ствари.

Ово је моје мишљење. Не замерите ако се не слажемо.

П.с.

Нисам стигао да прочитам све странице теме, само сам ову прву, тако да не буде забуне, ако сам ја само поновио нешто што је већ написано.

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,1268.msg82248.html#msg82248

[deda]

Жељко:

"Причешћа нико није достојан.

Веруј ми чак ни један поп није достојан причешћа.

Ако постиш немој да те смућује то што си навела па да се не причешћујеш( кад кажем причешћујеш мислим више пута , не једном годишње) .

Ми треба да држимо мир са свима колико до нас стоји.

Уколико више није до нас, нема потребе да се узнемираваш са тијем стварима.

Ако неко има мржњу на тебе, све једно да ли си му крива или не, с таквим човеком разговора нема.

На крају како мислиш да се избориш са својим мукама и проблемима ако не узимаш помоћ коју нам је Бог оставио у Цркви у СВетом Причешћу?

Ми се причешћијемо не зато што постимо и зато што се молимо и зато што смо достојни и добри.

Не сестро.

Ми се причешћујемо , да би могли да постимо, да би могли да се молимо, и да би били добри.

Јер сила причешћа мења грешну палу природу човекову."

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,236.465.html

[Schmetterling]

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,3094.msg86368.html#msg86368

  Lion рече:

  AlefShin рече:

  Lion рече:

Sude po nasim delima

? ?? ?? ???? ????( ?????? ?? ????????? ??????????? ???????? ????????) ????? ????? ?????? ?? ??????????? ?? ????? ??? ?????. ??? ?? ?? ????? ?? ??????????? ????? ???? ????? ? ?? ???? ?????????? ????? ?????? ??. ????? ??????! ???? ??? ???? ??? ??? ?? ????? ???.

To kaze i apostol Pavle "Vera bez dela je mrtva"

"Drvo se plodu poznaje"

Formalno drzanje reci i dogmi, a licno ne ispunjavanje je licemerje.

Savremeni zilotizam, "revniteljstvo" kod nekih vernika je licemerje nalik farisejskom, jer oni najpre padaju u tu zabludu da su sebe rezervisali da su na putu spasenja dok su svi ostali osudjeni.

Isto tako, akademsko licemerje, akademska vera, liberalizam, je isto  farisejstvo, odnosno nadimanje umom, los primer za druge, vera bez srca, zivota, hladnoca....

Jedna od najvecih brana ljudima na Zapadu da pridju Pravoslavlju je Ekumenizam, to kod njih podriva veru u ispravnost Pravoslavlja, u istinitost i autenticnost vere.

p.s.

Izvinjavam se, sto sam upao u vasu diskusiju, na ovu temu sam se nadovezao na osnovu naslova a vase diskusije nisam procitao tako da ovo nije vezano za to. Evo, procitacu i to pa cu pokusati da se prikljucim !

??? ????????? ??? ?? ????????.

[Guest Alefshin]

Ненад на теми Еволуционизам и Креационизам кроз призму науке:

Свако ко се у оквирима теорије еволуције почне бавити проучавањем порекла човека, убрзо ће испред себе имати списак фосила чија се званична старост креће од 4 милиона година до свега 5 хиљада година.

Често се на одређеној локацији пронађе веома мали део скелета, на пример делић лобање. Некада су то фрагменти неке од ножних костију, а некада само отисци стопала у окамењеном песку. Зато је разумљиво што су палеоантрополози у последњих 100 година имали доста недоумица у разврставању неких делова скелета. Можете претпоставити да еволуционисти пре било чега, доказе уклопе у оквире своје теорије па тек онда крећу на даље разматрање могућих сценарија. У све је могуће сумњати, али у теорију еволуције не! Свако ко се дрзнуо да то учини, избачен је из научне заједнице и заувек су му затворена врата свих научних институција.

Да не дужим превише, неки од фосила еволуционисти намерно тумаче другачије и смишљају невероватна сценарија како би објаснили да се оно што можемо видети и опипати ипак уклапа у оквире њихове теорије. На неким примерима је званично тумачење особина фосила очигледно погрешно у тој мери да се слободно може употребити термин - безобразно. Прича постаје занимљивија када се сазна да је једно од најконтроверзнијих тумачења истовремено и једно од најзначајнијих у последњих неколико деценија.

Пре тога желео бих само да наведем генералну поделу свих фосила из поменутог периода, дакле генералну поделу свих наводних предака човека.

Најудаљенија од човека по особинама скелета јесте врста Australopithecus afarensis којој припада и већ помињани у овој теми фосил Луси. Фосили ове врсте су процењени на старости од око 4 милиона година, па све до отприлике 1,2 милиона година.

Након њих долази врста Homo habilis која је прва наводна прелазна форма са речју homo у свом називу. Најмлађи фосили (делови скелета) ове врсте пронађени су у Танзанији и процењени су на 1,5 и 1,6 милиона година, а најстарији на 2 милиона година.

Ово је су до сада биле две мање занимљиве врсте јер се ради уствари само о врстама изумрлих мајмуна. За једну од њих ни сами еволуционисти нису употребили назив homo што нам доста говори о томе колико заиста људских особина имају ови скелети. Довољно је на пример да се уочи нешто дебља глеђ зуба код фосила Australopithecus afarensis врсте него код данашњих шимпанзи којима су најсличнији, и да се одмах почне прича о еволуцији у човека! Никоме не пада на памет да спомене да дебљина зубне глеђи често више зависи од врсте исхране него од наследних особина, а нарочито им не пада на памет да кажу да и данас имамо неколико врста мајмуна са још дебљом глеђу (Орангутан), па их још не видимо како моле чуваре у зоолошком врту да им се уведе интернет у кавезе.

У сваком случају, свако ко мало детаљније погледа о чему се ради, схватиће да су претходне две врсте ништа више од изумрлих врста мајмуна.

Након њих долазе три стадијума која претходе модерном човеку. У питању су Homo erectus, рани Homo sapiens и Неандерталац.

Тек смо кренули, а већ дођосмо до Homo sapiens-а. Управо се о томе и ради. Поменуте врсте заиста јесу прави људи! Њихови фосили су већ на први поглед другачији од фосила мајмуна. Рецимо, одмах у очи упадају кости корена носа на месту којих мајмуни имају само троугаони отвор. То је нешто на основу чега одмах можете проценити о чему се ради. Даље се гледа на угао зуба итд.

Веома је занимљиво да се фосили ове три врсте и моденог човека налазе паралелно у фосилном запису. Да је теорија еволуције тачна, требало би да постоји одређена прогресија. Еволуционисти зато дају све од себе да докажу да су ово ипак само презлазне форме, и покушавају да тумаче доказе тако да закључак буде то што они желе.

Пошто овде нема простора за детаљисање, а ова порука се већ одужила, напоменућу само најзанимљивију контрадикцију и пример за њу који сам поменуо на почетку.

Наиме, ако би неки палеоантрополог разврстао фосиле по поменутим врстама не знајући како су их еволуционисти датирали, практично би показао оно што ја желим да овде да кажем. Он не би рецимо због процењене старости слоја окамењеног песка, очигледно људска стопала унутар којих су, ради веће забаве, утиснута мала дечија стопала, прогласио за стопала мајмуна врсте Australopithecus afarensis! Управо то је урадила чувена Mary Leakey након што је открила окамењене Laetoli трагове стопала. Након презентације свог открића пришао јој је један млади доктор антропологије који је данас професор универзитета у САД и питао ју је оно што му је све време било пред очима, а што је Mary Leakey потпуно заобишла у свом излагању. Упитао ју је да ли јој је пало на памет да се ради о отисцима људских стопала. Она му је поносно одговорила да наравно није јер, побогу, није могуће да је било људи пре три милиона година, на колико је у том тренутку била процењена старост датог слоја. Данас је то померено на 3,75 милиона година.

На крају закључак је веома занимљив. Гледајући особине фосила, видећемо да се остаци модерног човека проналазе у слојевима старим свега неколико хиљада година па све до 4 милиона година! То је читав период наводне еволуције човека! Када би еволуционисти то и званично признали, постало би очигледно да еволуције од мајмуна до човека није ни било јер паралелно налазимо фосиле и једних и других. Ко је читао о Потопу њему је то сасвим очекивано, али еволуционисти ће, као на показаном примеру, увек затварати своје очи и интерпретирати фосил на најнеочекиванији начин, само да свој налаз уклопе у теорију еволуције.

Најекстремнији пример манипулације је уважени антрополог из САД који карличне кости реплике Луси (која хода четвороношке) бруси како би добио карличне кости човека (који наравно хода усправно). Ово је наравно смешно, али ћете боље разумети колико је усправни положај тела овог мајмуна од увек био важан еволуционистима ако прочитате текст Истина о Луси, претходно дат у овој теми.

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,2645.msg92854.html#msg92854

[trapa]

Hristos se rodi!

Ništa se po pitanju zajedničarenja nije promenilo u odnosu na prvi vek, kada su po

zemlji hodali oni - koji su Gospoda Vaskrslog i Vaznetog gledali i dodirnuli, i sa Njime obedovali...

Evo kako jedan svetitelj, sv. Apostol Pavle, piše vernicima koji su malo .. 'otišli u emocije' a živeli

su tada u Korintu:

Pavle, Božijom voljom pozvan za apostola Isusa Hrista, i brat Sosten, Crkvi Božijoj u Korintu, osvećenima u Hristu Isusu, pozvanim svetima sa svima koji prizivaju ime Gospoda našega Isusa Hrista na svakom mestu, Gospoda koji je njihov i naš: blagodat vam i mir od Boga Oca našega i Gospoda Isusa Hrista.

......................

Nego molim vas, braćo, imenom Gospoda našega Isusa Hrista, da svi jedno govorite i da ne bude među vama cepanja, već da budete usavršeni u jednom razumu i jednoj misli. Obavešten sam o vama, naime, braćo moja, od Hlojinih domaćih, da su svađe među vama. Mislim to što svaki od vas govori: ja sam Pavlov, a ja sam Apolosov, ja pak Kifin, a ja Hristov. Da li se Hristos razdelio? da nije Pavle raspet za vas? ili ste kršteni u ime Pavlovo?

(A onda se obraća onima koji se 'kite' njegovim imenom da bi valjda dokazali da su bolji od 'onih drugih': )

Hvala Bogu što ni jednoga od vas nisam krstio osim Krispa i Gaja, da ne bi ko rekao da ste u moje ime kršteni. Krstio sam još i Stefanin dom; dalje ne znam da li sam koga drugog krstio. Mene, uostalom, Hristos nije poslao da krštavam, nego da propovedam evanđelje, i to ne u rečitoj mudrosti - da Hristov krst ne bi izgubio svoju vrednost.

I ovo u našem narodu će se stišati, jer Gospod Bog je Bog mira i zato i govorimo da je došao:

Mir Božiji (jer) Hristos se rodi!

brat Toma

[Милан Меденица :)]

није ничији посебно, али је крајње поучан 

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,2281.msg94613.html#msg94613

Пометња међу муслиманима у Малезији око употребе ријечи „Алах“ од стране хришћана

Пометња међу муслиманима у Малезији око употребе ријечи „Алах“ од стране хришћана, прерасла је у минирање и демолирање неколико цркава, што је појачало тензије у тренутку политичких немира.

У недељу су запаљене три цркве и једна манастирска школа, а једна црква је испрскана црном фарбом. Ово је услиједило након што су у петак и суботу четири цркве биле мете бомбашких напада. Повријеђених није било, а само једна црква у главном граду, Куала Лумпуру,  је озбиљно оштећена.

Гњев муслимана је изазвала судска одлука од 31. децембра, којом је скинута забрана употребе ријечи „Алах“ за означавање Бога у хришћанским заједницама.

Упркос томе што је употреба ове ријечи уобичајена у многим земљама, и у Светим Писмима на арапском и малајском језику Господ Исус Христос се назива „Сином Алаховим“, многи муслимани у Малезији инсистирају да ријеч припада само њима.

Око 9% већински муслиманског становништва Малезије су хришћани, највећим дијелом Кинези и Индијци.

Радио Светигора

[Guest Alefshin]

ђакон::Горан

Помаже Бог браћо и сестре, мир људим добре воље

Нажалост ситуација (нарочито у Француској) није нимало повољна ни за нас првославне, а камоли за римокатолике. Држава јавно ради против свих хришћана (мада прогледа кроз прсте "послушнима").

Нисам сигурн да је статистика поуздана, јер вероватно рачунају припднике скаута или неких других цивилних организација при црквеним структурама. И у француској се римокатолицизам разбија будистичким концептима (који су најбројнија непризната религија у земљи), исламизацијом или десакрализацијом вере.

Када бивши римокатолици дођу код нас, тек тада схватимо да смо сасвим две различите културе и схватања. Исту ствар видимо другачијим очима, а разумевње текста је скоро по правилу опозиционо. Има оних који траже Литургиијско општње, иако су мањина са њима је најлакше радити. Они пак који су традиционално верници тј иду у храм по навици или традицији (због друштва или угледа), имају најчешће незадовољене потребе од стране локалних свештеника. Ови други су попут наших полуверника, "свреме на време" верника, сујеверника, кривоверника и тд, те са таквима исто поступамо. Постоје и прави патриот-верници, који бране свештеника и парохију са надом у милост Божију. Међу њима је највише оних који живе православно а убеђени су римокатолици. Остали "лаици" при храмовима више праве штет него користи, те код првославних се задовољавају статусом оглашених.

На нашу несрећу, првославне цркве на западу слабо сарађују на локалном нивоу, те то ствара размирице и међуконфесионалне проблеме.

Док код римокатолика економска стабилност и ново-харизматичне парохије разним друштвима и акцијама на државном нивоу одржава велику бројност у таквим парохијама, друге се своде на службу за старе и болесне.

Православне парохије у зависности од политике локалног Владике и географске концетрације, у највећем броју једва успевју да опстану, док у другима немогу да постигну задужења. Због неколико таласа придолазећих верника и читавих парохија (што због државне забране рада по закону о сектама, што због личних избора), оргнизација је на почетном нивоу. Држава нам ретко излази у сусрет, ако се не договоримо са локалним римокатолицима о сарадњи. Зато је највећи број православних парохија по прилагођеним кућама и локалима.

Што се тиче "врата Православне цркве", она су увек отворена, али једном месечно или у најбољем случају једном недељно. Иначе су чврсто забрављена што због вандализма, крађа или скрнављења. Римокатолици у највећем броју и незнају да смо хришћани већ (по инерцији или злонамери) нас изједначавају са Јеврејима, муслиманима или будистима (због назива "Ортодокс"). И код римокатолика има екстремиста и издвојених група (те по истим рецепру данас и у земљама већинског православног живља) које одбацују све црквене достојнике и себе сматрају јединим истинитим католичким хришћанима. Наравно, они православне сматрају за шизматике које требе покатоличити као и унијате.

У свему томе држава својим политичким полугама и анти-клерикалном пропагандом подметне проблем и покушва да се наметне као судија (наравно увек пристрасни). Па, колико пара толико и музике коло

Праштајте брћо и сестре на многоглагољењу, мир вам и свако добро. Ваш молитвеник пред рођеним младенцем Емануилом, ђакон Горан

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,3709.msg97292.html#msg97292

[Guest Alefshin]

Игор, тема Који је најбољи војни савез за Србију и зашто?

Ево ово је кључна реч која упућеним открива све: to protect maneuvering forces. То је нови концепт пво-система, чије кључне карактеристике су: велика покретљивост и способност алокације на удаљена подручја. Кључна намена је заштита мобилних јединица, тј. стварање кишобрана изнад јединице која се бори у удаљеном подручју. Преведено - треба им пво систем да заштити јединице величине бригаде (борбену групу) која ће се борити 3000, 4000, 5000 км негде у дубини Африке, Блиског Истока или Јужне Азије. Википедија, или семинари о ЕУ интеграција кажу да се прави ESDP, али пласирају веома погрешну информацију о томе како ESDP изгледа, а нарочито о томе шта му циљ.

Не не, ESDP не замењује НАТО, он је једна степеница напред у концепту вођења рата. НАТО је одбрамбени савез, који су САД покушале да трансформишу у савез за пројекцију силе изван својих граница, тј. у експедициони корпус. Концепт је дефинисан на самиту у Вашингтону у априлу 1999, али су га немци и Французи корак по корак минирали. Дефинитвно је са самитом у Букурешту у априлу 2008. постало јасно да је НАТО прегазила историја и да је НАТО постао иревентан. Немци још увек чувају НАТО јер хоће да имају резервну опцију за случај да им не успе главни сценарио.

И онда су тај исти концепт трансформације НАТО-а преузели и створили ESDP. Основни циљ употребе ESDP да се сила употреби у року од пар дана у удаљеним тачкама глобуса. Дакле, да Европљани могу да ураде оно што су Амери рецимо у Косовском или Заливском рату урадили - али неких 3 до 4 пута брже и разорније. 21. век ће бити век глади за енергијом. ЕУ ствара средство да изазива кризе, да управља њима и да шаље борбене јединице у скоро било који кутак света, где год треба да се из игре избаци неки конкурент око енергије. Пример: гусари у Сомалији. На основу гусара у Сомалији пошаљеш у Индијски океан флоту ЕУ борбених бродова и тако значајно ометеш доток нафте у Кину, која увози преко 90 % својих енергената тим путем. Или пролаз Малака. Дестабилизујеш Малезију или Тајланд, или Бурму, онда пошаљеш борбене јединице да наводно уведу мир, а у ствари преузмеш контролу над пролазом Малака и енергетски задавиш Кину. Кључни региони конфликта у будућности биће Индисјки окена, малајски архипелаг и Спахили острва северно до Тајвана. Ту се одлучује судбина света у политичком смислу.

Е то је улога европске армије. Све националне армије нестају и специјализују се. Грци за поморски транспорт, Румуни и Аустријанци за брдску пешадију, Италијани у области командне логистике, Финци за телекомуникацију, Чеси за АБХ ратовање итд. Све то планира Евр. одбрамбена агенција, спроводе националне армије, а итегрише заједничка команда ЕУ, која се формира од мисије до мисије. Ускоро ће доћи дан када че се формирати Главни штаб ESDP на нивоу ЕУ. Даље, све те јединице ће бити наоружане искључиво европским оружјем, а америчко се избацује из употребе. Е то су информације којих нема на семинарима о ЕУ интеграцијама и википедији. Или рецимо екслузива информација - 12. оклопна дивизија, перјаница Бундесвера у Хладном рату, која је тада имала око 1300 тенкова, данас има само 56. Зашто? Па једноставно - 12. оклопа дивизија је сада ударна песница немачке компоненте експедиционих снага. Потпуна трансформација. Али да би се ово схватило, мора се знати шта нам говори број тенкова у некој дивизији.

Све у свету, биће весело у будућности.

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,3685.msg98849.html#msg98849

[Милан Меденица :)]

иако опет није са форума, ја сам дубоко дирнут овим текстом, и сматрам да припада овде.

          Протосинђел Јоил (Георгију)

ПРИЧА ИЗ ПОДЗЕМЉА

Често виђамо просјаке у подземном пролазу који се надају да ћемо им спустити новчић у испружен длан. Понекад  брзо прођемо поред њих, а понекад им, као из навике, дамо десет рубаља или ситан новац из новчаника. У томе нема ништа посебног. Наравно, жао нам је таквих људи, нарочито оних старијих. Зато им дајемо милостињу. То није ништа велико с наше стране. Томе не придајемо неки велики значај - живот тече даље. Али, један такав сусрет са просјаком је постао преломни тренутак у мом животу и оставио неизбрисив траг у мојој души.

Десило се то уочи Нове године пре седам година. У то време сам радила као глумица за фирму која се бавила организацијом активности за разоноду и забаву. Мислим да сам по први пут те године отишла у цркву. Обратила сам се Цркви јер ми је живот постао тежи од саме смрти, а онда је, уз Божју помоћ, то паклено стање очајања и безнадежности почело да се преображава у радост и наду. Осећала сам велику благодарност и желела да је искажем на неки начин. По занимању сам била глумица, а по природи веома нестална и нестабилна личност. Ишла сам “куда ме живот води”. У мом животу је постојала само једна стална жеља: желела сам да пронађем праву љубав, и да је имам заувек - истинску, неисцрпну и непромењиву љубав. Но на делу сам чинила све супротно овој жељи, јер нисам знала где да тражим и шта да радим да пронађем љубав. Њу сам пронашла једино у Цркви, у Богу. Испоставило се да Бог воли човека и онда када он сам види колико је грешан. То је за мене било откриће и била сам веома срећна да сам најзад вољена. Била сам сигурна да волим Бога, Спаситеља, толико да не постоји ниједна ствар коју не бих учинила Њега ради. Заиста сам се тако осећала. Но, шта је осећање? Оно се једино може испитати на делу. Тако је и било.

Ову причу нисам до сада никада испричала. Иако догађаји који следе могу многима изгледати невероватни, за мене су они веома важни. Тада сам искусила Божју близину, Његово очинско присуство и љубав према сваком човеку, упркос његовом греховном бремену. Све зависи само од жеље коју човек има у себи: колико он прихвата ту близину Божју, колико искрено жели да спозна себе самог? Када је Бог близу, човек увиђа сопствену ружноћу. Будући да се сећам овог догађаја тако јасно после толико година, будући да ми још увек помаже да се “спустим на земљу”, да видим своје право лице и да се постидим сујете и гордости, сматрам да ми је ово искуство било на корист.

Дакле, десило се то када сам била попут бебе у цркви, када ми се чинило да је Бог узео моју душу под своје окриље и хранио је као што мајка храни своје најмилије детенце.

Враћала сам се кући са платом коју сам зарадила на неколико новогодишњих представа заредом. Плата ми је била новчаница од сто долара коју сам пажљиво сакрила у унутрашњем xепу своје ташне. Нисам намеравала да потрошим доларе јер сам их чувала за посебну прилику. А у ташни сам имала 60 рубаља. Ишла сам кроз подземни пролаз и ођедном, без неког очигледног разлога испунила сам се таквим јаким осећањем љубави према Богу да ми се чинило да нећу моћи да га издржим. Сузе су ми текле низ лице у тој мери да ми је оковратник на xемперу био потпуно мокар. Преплавило ме је осећање такве неизмерне радости од које би човек могао да умре - толико велике да срце није могло да је издржи. Тада сам рекла: “Господе! Дао си ми такву љубав да је не могу поднети! Молим те, дај ми прилику да је употребим на делу, да је пренесем на друге!” Са таквим мислима и осећањима сам дошла до краја подземног пролаза и поново видела једног човека.

Виђала сам га баш на том месту неколико месеци заредом. Био је то млађи човек, не старији од 28 или 30 година. Болеле су га ноге. Изгледало је да болује од неког тежег облика проширених вена, иако је стајао без штака. У ствари је изгледао као неко сасвим здрав, висок и чврст. Обично бих му дала 10 рубаља. Овог пута сам била обузета узвишеним мислима, те сам аутоматски извадила десет рубаља, ставила му их у руку и била спремна да кренем даље. Тада ме је позвао: “Сестро!”

Окренула сам се, изненађена.

“Ово је премало”, рекао је.

Збуњено сам поново извадила новчаник и дала му преосталих педесет рубаља.

“Још увек није довољно”, рекао је молећивим гласом. Сузе су му биле у очима. Могло се видети да је заиста тужан. “Преклињем те, помози ми! Морам хитно на операцију. Хитно ми је потребно три и по хиљаде рубаља! Молићу се Богу за тебе читавог живота!”

Дословно ме је држао за руку. Отргла сам се и збуњено рекла: “Али шта да радим ако немам више новца?”

Нисам лагала; у том тренутку сам заиста заборавила да имам сто долара и ко је могао да очекује од мене да дам сто долара једном просјаку? Окренула сам се и кренула даље помало љута. Како је он био тако сигуран да имам код себе ту своту новца?

Направила сам неколико корака и изненада чула глас, врло изоштрен и јасан, али не у ушима - био је то унутрашњи глас. “Значи, тако ме ти волиш.” Просто сам се укочила од запањености, чинило ми се као да ми се коса дигла на глави. Био је то први пут да сам тако нешто осетила. У исто време, глас који сам чула био ми је тако драг, као да га познајем читавог живота. Био је то глас пун љубави, најлепши на свету. Одмах сам се сетила речи: “Овце моје слушају глас мој, и ја њих познајем, и за мном иду.” Није било ни трунке прекора или окривљавања у том гласу. Било је то као да се видиш у огледалу, и да ти је препуштено да сам судиш о ономе што видиш. А тада сам се сетила оних 100 долара. Страшно сам се постидела и осећала горчину. Постидела сам се јер ме нико није кривио и горко јер сам увидела да сам потпуно неспособна да учиним нешто добро а сва моја “узвишена осећања” су била добра само за позорницу - да забављају гледаоце. Какво сам неискрено створење! Молим Господа да ми да прилику да Му служим, а кад ми се иста пружи ја је избегавам! А најгоре од свега је да то сама никада не бих схватила!

Вратила сам се младићу и дала му новац.

“Изволи три хиљаде. А код куће имам још петсто. Ако ме овде сачекаш, вратићу се и донећу ти новац” - рекла сам. Осећала сам се као постиђена ученица коју су ухватили у лажи.

Млади човек је био запањен; видела сам да му је тешко да поверује да се то стварно дешава. Пажљиво је сакрио новчаницу испод манжете и промрмљао: “Не, не, нема потребе... довољно је... сакупићу... већ сам нешто сакупио.”

Погледао ме је и у очима му се видела велика захвалност. “Молим те, реци ми како се зовеш. Молићу се за тебе целог живота.”

Рекла сам му своје име и упитала га за његово. И ја сам желела да се молим за њега. Још увек га помињем. Надам се да је операција добро прошла и да му је сада добро. Било како било, тог човека више никада нисам видела у подземном пролазу или ма где другде.

Могу да додам да, иако у то време нисам имала новца, никада нисам имала разлога да зажалим што сам дала тих сто долара. Не само то, ускоро смо боље стајали са финансијама а после неког времена се решио и наш стамбени проблем, који нам је уштедео много новца.

Знам да је мафија активна у подземљу, и да стављају просјаке да моле за милостињу. Зато сам се, када сам дошла кући, свим срцем молила да ће новац бити потрошен на добар начин, за лечење. Ништа друго нисам могла да учиним. Чињеница да тог човека више никада нисам видела подстиче ме да мислим и да се надам да је он сада здрав и да није сиромашан. А што се мене тиче, извукла сам закључак да је грешник толико глув, суров и превртљив да он не би био способан да учини иједно добро дело када Бог не би утицао на њега и његове животне околности. На мом личном искуству су се потврдиле речи: “Без Мене не можете чинити ништа.”

Свако може да сматра себе одговорним за сопствене грехе и падове; они су само наши, ничији други. А све што је праведно, добро и пуно љубави у човековом животу долази од милости Божје. Сам Бог се брине о нама и стара да стекнемо богатство на небу. Иако сматрамо да смо Његови, изгледа да смо превише далеко од свог призвања.

                                                                                           

Јелена Громова

                                Превод: М. Т.

Православни пут 1-2010

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,19.msg98612.html#msg98612

[w.a.mozart]

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,333.msg95132.html#msg95132

Aleksandar   moje pitanje - hteo bih da pitam...zanima me odnos eshatona i vremena..onako ukratko...smatram da tema nije previše bitna ali da li je moguće da eshaton postoji već sada...paralelno našoj realnosti...van vremena... ima li literature o tome....

njegov odgovor

Врло интересантно питање и, напротив, веома важно питање.

Прво да одговоримо шта је то есхатон. Есхатон је свршетак историје, васкрсење мртвих, последњи Суд и васпостављање вечног Царства Божијег. То је оно што у Символу вере јасно исповедамо: "...Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века."

Као догађај који чекамо, есхатон представља будућност, он се још није десио. Међутим, овде сад мало треба застати. Осврнуо бих се мало на философију времена, на философију која је заокупљала пажњу отаца Цркве, све до наших дана. Свети Августин је изнео једну маестралну философију, када је време у питању. Њега ће цитирати и наш блаженопочивши Патријарх Павле, када буде трагао за одговором на једно питање које га је дуго мучило. Које је то питање? То је питање Божије свезнања. Бог зна све о нама и пре него што нешто учинимп, чак и пре него што се родимо. За ово имамо примера и у Библији. Када је Исакова жена Рвека, у позним годинама, била у другом стању и носила близанце, Господ јој је рекао: "Два су племена у утроби твојој, и два ће народа изаћи из тебе; и један ће народ бити јачи од другога, и већи ће служити мањем." (1. Мој 25, 23). Пророку Јеремији Господ чак говори ово: "Пре него те саздах у утроби знах те; и пре него изиђе из утробе посветих те, за пророка народа поставих те." (Јер 1, 5). Из овоога се види да Бог зна и нас и дела наша и пре нашег биолошког рођења. Ово питање је јако мучило и саблажњавало нашег Патријарха Павла, о чему он лично сведочи у својој књизи "Да нам буду јаснија нека питања наше вере". Као млад богослов мислио је о овоме и било га је страх да некога пита за оговор јер се плашио да га не окриве за јерес. Наиме, ако Бог зна сва неша дела унапред, како смо онда то ми слободни? Нисмо ли предестинисани Божијом свезнањем унапред? Ако јесмо, како онда можемо бити одговорни за своја дела? Та је питања постављао себи млади богослов Павле. И онда је нашао одговор, између осталих, и код светог Августина (књига "О слободи воље", постоји хрватски превод). Какав је одговор нашао богослов Павле? Прво, поставља се питање шта је то време? Ми живимо у времену, заиста. Време, пак, се састоји из три компоненте: прошлости, садашњости и будућности. Шта је ту стваро постојеће? Јер гле, прошлост је оно прошло и као такво више непостојеће. Будућност је оно што тек треба да дође и као такво још непостојеће. А садашњост, шта је садашњост? То је тренутак који нам стално бежи, тренутак где се будућност претвара у прошлост - непостојеће одлази у друго непостојеће. То је реалност у којој живимо ми људи и сва створена природа са нама. Међутим, да ли исто важи и за Бога? Њему, као вечном и нествореном, чине ли шта наши векови, наша прошлост и наша будућност? Библијски писац метафорично каже да је наших хиљаду година пред Господом као један дан. Бог је реалност ван времена и простора, Он живи у вечности у којој нема ни терета прошлости ни неизвесности будућности. Пред вечним Богом је све вечно "сада", вечна и непролазна садашњост. Зато је могуће тврдити да Бог све зна унапред (из наше перспектибе гледано), а да то знање не значи предестинацију и укидање наше слободе. Пред Богом су сва наша дела садашња и као таква она су наша и слободна и ничим присиљена.

Ову би логику размишљања ваљало применити и на питање односа есхатона и историје. Рекосмо да је за нас људе, у историји и времену, догађај есхатона догађај будућности - тек треба да се збуде. Међутим, за Бога то је догађај који већ јесте. Опет, за ову моју тврдњу, имамо примере и Библији, овог пута у Новом Завету. Сетимо се Хридтовог пророчанства да "име неких међу ученицима који неће умрети док не виде Царство Божије да долази у слави". На овом форуму смо имали једну примедбу да се ово Христово пророчанство није испунило, апостоли су помрли а Христос није дошао у слави. Да ли је тако? Не, није. Христово пророчанство се испунило. На гори Тавору од се пред своја три ученика преобразио и показао у слави ЦАРСТВА НЕБЕСКОГ. И не само то. Он је поред себе показао и два житеља тог Царства, за нас будућег, Мојсија и Илију. Дакле, за вечног Бога Царство Небеско, есхатон који ми очекујемо, је реалност која јесте. Заправо, сам Господ је то Царство. У Јеванђељима Христос и каже: "Ако ли ја болесне исцељујем и мртве васкрсавам, онда је к вама ВЕЋ ДОШЛО Царство Божије."

Да ли то значи, као други део твог питања, да есхатон и историја постоје паралелно? Условно говорећи, да. Али само условно, док постојимо у стању одвојености од Бога, у стању промашај циља (греха) - Царство Божије је унутра у вама, каже Господ. Есхатон, иако свршетак историје, не значи укидање историје. Есхатон значи смисао и циљ историје. Када се творевина обожи, када Бог буде све у свему, онда ће се историја преобразити у истину и смисао свог постојања - у есхатон. Историја ће престати да буде покрет који значи промену, кретање ка пролазности и смрти. Историја ће бити прожета Истином, добиће истинско "Јесте". Кретање више неће бити кретање ка смрти већ стално узрастање у Богопознању и вечни напредак у наслади Богом.

Дакле, када савладамо одвојеност од Бога, промашај циља, есхатон је већ ту, сада и овде као истина нашег постојања. Ту тајну и тај парадокс предокушамо у Цркви, на свакој Светој Литургији. У том контексту требамо да посматрамо и оно толико разглабано питање смртности/бесмртности душе. Како? Као одвојени од Бога, ми имамо искуство смрти. Пред нашим очима човек заиста нестаје. Тело постаје беживотно и убрзо се распада и губи свој облик. Једном речју - човек, у нашем исуству, нестаје као да га никад није ни било. Све што остаје јесте сећање на покојника. Међутим, Црква се моли светима који су се упокојили. Имамо поменути догађај на гори Тавору. Одакле Мојсије тамо ако је умро? А он јесте био тамо и светитељи заиста чују наше молитве и моле се за нас Господу. Како када су у нашем искустви мртви? Кажемо - душа је бесмртна. Добро. Ако душу схватимо као скуп животних моћи чвекових, сам словесни и бесловесни живот у њему, то је тачно. Јер, ми заиста имамо искусто у Цркви да су светитељи живи. И не само то. У Библији сам Бог каже да су пред њим сви живи и да је Он Бог живих а не Бог мртвих. Како су живи када ми видимо њихова мртва тела? Да ли је довољно прихватити бесмртност душе, у неком античком грчком смислу, да би се овај парадокс објаснио? Не. Ово би требало објаснити управо у овом односу есхатона и историје. Свети јесу живи, али не као духови већ као коплети и потуни обожени људи у Царству Божијем. Они су се преселили у вечност и за њих је есхатон реалност у којој живе. Отуда се и Мојсије јавио на Тавору, отуда нам се и светитељи јављају и отуда чују наше молитве - из Царства Божијег. Покајаном разбојнику Христос је рекао: "Данас ћеш бити самном у Рају". Данас, сада. Ко? Ти разбојниче као човек. Како се молимо светитељима? Обраћамо ли се њиховим душама или њима као целим и комплетним људима, живим људима? Биће да је ово друго у питању. Ово је могуће управо због тога што есхатон за Бога и свете његове већ јесте. За нас, који смо још у историји, у палом начину постојања, тај догађај тек треба да се збуде. Зато је ту Тајна над Тајнама - Црква Божија. Да у њој окушамо, сада и овде али још увек не, оно будуће. Тамо, у том "будућем" чека нас Бог и сви наши свети. Прадоксално, ту будућност имамо као садашњост у Цркви. Како то и кажемо у молитви Анамнезе (сећања): Сећајући се свега ште се за нас ЗБИЛО, крста, гроба, васкрсења...Другог и славног доласка...

Видиш, на Литургији се СЕЋАМО онога што се за нас ЗБИЛО. Међу тим догађајима који су се догодили је и Други и славни Долазак Христов - есхатон. То је могуће јер је Литургија предокус Вечности, Вечности која Јесте за сваког оног ко позна да је "Царство Божије унутра у нама".

[Ulični Muzičar]

Mozzart je jednom izokrenuo ono ... ti imas pravo da verujes u boga - to je tvoj izbor ...

okrenuo ga je - tako da je ispalo zanimljivo ... pije aga se bio odusevio

Mozzart-e , aj' podseti me , kako si ono bio rekao ?

(ispalo je , kao da je normalna situacija da se veruje , a ja ,kao,  imam pravo da ne verujem - to je moj izbor )

mozzart ....  !!!!!

[w.a.mozart]

немам појма...ал ако знаш која је тема,наћи ћемо  0104_cheesy 0110_hahaha

или од прилике о чему је било речи

[Guest Alefshin]

gane , тема Да ли су САД на издисају?

У Северној Кореји нема ничега интересантног осим што су им врло близу па би имали повећане тршкове за службу NORAD која надгледа небо ради одбране од балистичких пројектила,а лупање пацки је "поучан" пример другима.Иран је друга прича,и посебна.Прво има нафте,оно што је мало познато није ни свака нафта иста па су Ирану санкције дуго одлаган у време Хомеинија јер је њихова нафта Богом дана за производњу пластике.Затим ту је Русија.

Из Ирана је Москва малтене на пушкомет.Америма индустрија почива на јефтиној нафти.Кад сам био тамо,у Европи је литар горива коштао нешто изнад марке,а галон који је 3,8 литра је код амера коштао 0,4 марке!Лако је имати јефтину производњу и атрактивне цене ако имате јефтине сировине,зато је Иран изузетно "занимљив".На www.rin.ru је одавно писало да се амери спремају за рат са Ираном.Тиме се жариште кризе опет налази врло далеко од Америке,нафте има у енормним количинама,заобилази се договор да се бивше Совјетске републике не примају у NATO али и без такве републике у чланству амери стижу на границу Русије!Види се да Руси нападно и нагло усавршавају ловце пете генерације,невидљиву авијацију,оперативно користе електрични тенк са електричним топом (пробан у Грузији-coil gun),направили најбржи тенк на свету са млазним мотором...просто се види да су се ужурбали задњих година,чак су и санкције Ирану подржали вероватно да би добили у времену,због тога је у Ирану паљена руска застава ( опет из руских извора)...Са друге стране,амери имају доктрину по којој ће авијацијом да полупају што више,иза тога упадају тенкови и пешадија,а кад административно преузму контроли по хитном поступку креће "обнова",мисија добија статус Уједињених Нација,а на терену су амери као команданти а пиони су јадници из земаља чије вође се утркују ко ће више војске да пошаље, а све у циљу "продубљивања сарадње и уклапања у нове безбедносне структуре"! На тај начин за амере је рат јефтин,и користан,(њихове фирме раде у обнови,то је и насилни трансфер технологија јер амери добијају дугорочне купце за одржавање),а њихово ангажовање сведено на месец дана ретко мало дуже!Како ја разумем,трошкови и ризик мали-а добитак велики и дугорочан,чак ако се дода да се количинама Иранске нафте постаје још важнији и у ОПЕК-у,нема краја комбинацијама.Верујем да ће напасти Иран и ако лично верујем да Иран заиста жели само електране јер не би Руси ваљда допустили Иранцима да саграде бомбу на мање од хиљаду километара далеко од Москве.Оно што је мени алармантно је полагано везивање линије Пакистан,Авганистан,па ако буде и Иран,све мислим да је то коначно отварање Пандорине кутије у којој тешко нама и Европи.Ово је моје виђење,дај Боже да нисам у праву...

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,3439.msg103690.html#msg103690

[Guest Alefshin]

Опет Гане-свака част, тако се пише...

Чуди ме површност у дискусији нека ми опросте они који се препознају!НАТО НИЈЕ војни савез,он је између осталог и војни,али је пре свега и политички,економски,ама представља готово колонијалан однос амера према члановима и то што је чланица мања то је више доминион.Прво би то значило губитак сваке спољне политике коју амери не одобре а што ће донети несумњиву штету!Што наша држава под "мудром приватизацијом" нема привреду (осим транге-франге типа) нама нико није споља крив то је наша ствар,али ми нити ћемо имати а још мање имамо технологију која је интересантна западу.Знајући то,нужно морамо да се окрећемо тржиштима којима имамо шта да понудимо!Е ту је вероватна квака,ниво и обим било какве трговине-сарадње зависи од добре воље НАТО,као и степен и обим!Ми сад не користимо рецимо статус повлашћене нације за извоз у Русију и то је наша глупост и неспособност,али дали бисмо имали такав статус да смо у НАТО?Сасвим је близу памети да неби.Па запад пати од хиперпроукције,имају робу имају производњу немају тржиште!Шарена је лажа да ће овде доћи озбиљне и напредне технологије,док смо били под санкцијама  разне фирме су се већ распоредиле по бившим социјалистичким земљама и ту неће више бити битних померања.Нама остају "инвестиције" од читавих четврт милиона долара рецимо ( како је на РТС коментарисана рафинерија у Смедереву) као пре неки дан,што је ништа,па забога милога скупља кућа у Србији више кошта!Ко је овде (допустите) луд?Фијат је дошао вероватно због нашег статуса код Руса,међутим Путин је јасно рекао да то није српски производ па споразум за пунто не важи.Да не причамо о томе д акад уђете у НАТО морате чак и пертле за војску да купите од њих,морате да шаљете своје младиће широм света да гину где год су угрожени амерички "витални интереси",морате да заратите са сваким са ким НАТО зарати,а они су у вечном рату са неким...Која је то земља која је процветала кад је обула НАТО чизме?Нема је,бар не на овој планети!Ако је НАТО декларативно одбрамбени блок,без агресорских намера,бити војно неутралан је изузетно мудро и корисно.Нека их нека "бране демократију"( у задње време је мере бомбом по глави становника) по свом нахођењу и нека гледају своја посла!БЈР Македонија се надала да ће да профитира од снабдевања НАТО база па су згранути видели да амери чак и воду доносе авионима,амери куповали мобилне телефоне и сервис пакете па због прекоманде море њих није никад платило рачуне,и то су само ситнице,али амери не признају никакав суд и не плаћају ни пекару хлеба!Сумњиво је што је НАТО навалио уђемо сад или никад,шта се иза тога ваљља тешко је предпоставити али како су познати по "поштењу и искрености",сигуран сам-ништа добро!

Србији НАТО не треба,а ако нека мудра глава мисли д атреба,онда на референдум,ко има деце "вишка" нека их пошаље као добровољца у НАТО,немој да неки "научник" закључује у име наше деце и да их излаже ратним опасностима ,није ни НАТО тако монолитан како изгледа,Шпанија отворено покзала зубе,неће нико да гине за амере.А док ми уђемо у ЕУ ко зна шта ће све бити!Ни у ЕУ не цветају руже,а кад нестану паре љубав брзо прође!Живи били па видели!

https://www.pouke.org/forum/index.php/topic,3587.msg104647.html#msg104647

[Баба]

Ваистину добар текст се роди !  klapklap