Старчество и данашњица

[Драгана Милошевић]

IĆI PRAVO KROZ ŽIVOT - ZNAČI

 

IZ SVE SNAGE PLIVATI

 

PROTIV REČNOG TOKA

 

Arhimandrit Arsenije (kelija Burazeri)

 

Svet je loš zato što ja nisam dobar. Kada postanem dobar, onda će se i svet ispraviti.

Arhimandrit Arsenije je poznati starac, duhovnik kelije Burazeri. Objavljujemo jednu od njegovih poruka poklonicima.

Veoma je važno za čoveka da spozna svoju nemoć i bude iskren u odnosu s Bogom. Naprimer, reći Bogu: „Gospode, oprosti mi, meni je dosadno i teško da se molim“. Gospod veoma voli iskrenost, dobrosavesnost i odgovornost čoveka. Ali mi veoma često idemo k Bogu ne takvi kakvi smo, već navukavši na sebe mnogo skupe odeće svog opravdavanja.

Kao što znamo, Adam i Eva su izgubili Raj, ne zato što su zgrešili, već zato što su počeli da se pravdaju. Starac Pajsije govori strašne reči: „onaj, ko se stalno opravdava, ima za starca demona“.

Kada se obraćamo Bogu sledećim rečima: „Gospode, teško mi je da se molim, zato što se moja žena ne ponaša kako treba, zato što me moj kolega provocira, zato što me deca ne slušaju i tome slično“, - mi prebacujemo odgovornost na bilo koga, samo ne na sebe same.

Neki sveci su govorili sasvim drugo: „Svet je loš zato što ja nisam dobar. Kada ja postanem dobar, onda će se i svet ispraviti“. Blagi Bog čeka od svakog od nas, ne to što mi ne možemo, već to što možemo da učinimo. Gospod neće tražiti od nas to, što On nije posejao. On neće pitati hromog čoveka, zašto nije postao sprinter, nepismenog čoveka – zašto nije postao pisac.

Početak duhovnog života – to je ispravljanje sebe, to je „gradnja fabrike dobrih pomisli“, kako je govorio starac Pajsije…

Onaj ko dolazi na Svetu Goru tražeći svetost, nalazi svetost. Onaj ko dolazi da uživa u prirodi, nalazi predivne pejzaže. Svako ko dolazi na Svetu Goru, nalazi to, šta je tražio…

Kada dolazim u Moskvu, pitam, gde su ovde manastiri i hramovi, a drugi pitaju – gde su ovde centri za razonodu, diskoteke i tako dalje. Čovek traži to, što mu je srodno. Ako stavimo crne naočare, sve ćemo videti u crnoj boji, zelene – u zelenoj, crvene – u crvenoj. Ako sam ja podmukao čovek, smatraću da su svi podmukli, ako sam dobar – sve ću smatrati za dobre, ako je čovek sumnjičav, u sve ljude ću sumnjati.

 

O KELIJI SVETITELJA NIKOLAJA ČUDOTVORCA „BJELOZJORKA“ (BURAZERI)

Kelija sv. Nikolaja Čudotvorca "Bjelozjorka" nekad....

 

Kelija svetitelja Nikolaja Čudotvorca „Bjelozjorka“ pripada manastiru Hilandaru. To je jedna od malog broja kelija, koju je danas lako naći: ona se nalazi na samo 25 minuta hodom od nevelike prestonice Atona – Kareje.

„Bjelozjorka“ je bivša ruska kelija, koju Grci zovu Burazeri i nalazi se pored puta koji vodi iz Kareje u Iverski manastir. Danas pripada srpskom manastiru Hilandar.

Po predanju, svetitelj Sava se, ubrzo posle osnivanja Hilandarskog manastira, otpravio u Jerusalim. Vraćajući se nazad, on se iskrcao na istočnoj strani poluostrva, na putu za Kareju je zalutao i noću je naišao na ovu keliju, u kojoj je i prenoćio.

Posle se ispostavilo da prazna kelija pripada protu. Ujutro je Sava zahvalio protu, a on je, za uzvrat, poklonio budućem svecu svoju keliju. Sveti Sava je preuredio keliju i veoma je voleo da odlazi tamo, kada je tražio samoću.

Godine 1882. se u nju uselio učenik poznatog Hadži-Georgija – ruski jeromonah Antonije s blagoslovom ruskog igumana Makarija (Suškina) i duhovnika Jeronima. S njim je u tu keliju prešlo i 12 ruskih poslušnika.

Na Atonu je stariji sin o. Antonija primio postrig s imenom Petar, koji je kasnije postao i nastojatelj kelije. Na njegova pleća je pao najveći deo tereta stvaranja obitelji. Otac Petar je morao da se obraća za pomoć Rusiji i pisao je mnogo pisama s molbama za pomoć.

Na Svetoj Gori, u toj keliji su se podvizavale askete koji su u svom svetskom životu bili na visokim društvenim položajima ili su imali visoka zvanja. Jedan od njih je bio i jeromonah Partenije, ruski carević, koji je živeo u keliji svetitelja Nikolaja 1890-ih godina, gde je i primio monaški postrig.

Otac Partenije je bio sekretar kelije. U vreme izgradnje hrama dobio je pismo od jedne ruske seljanke, koje ga je podstaklo na surovije podvige na strašnim Karuljama (udaljene pećine i kelije na liticama, do kojih se moglo dospeti samo pomoću lanaca).

Kelija je imala dva hrama: gornji, u čast svetitelja Nikolaja i donji, u ime Pokrova Božije Majke.

Danas je to najpoznatija kelija na Atonu. Zapravo, to čak ni nije kelija, već mali manastir, u kome se i pored nedavne grčke restauracije jasno vidi ruski stil.

 

...i obnovljena kelija u današnje vreme

 

Ova kelija je poznata po svojim ikonopiscima, o čemu svedoče stare ruske ikone, među kojima se izdvaja ikona Božije Majke – Igumanije Atonske Gore. Istorija kelije govori da je u njoj bila čestica Časnog Krsta i razne čestice mošti svetaca. Kada se tamo podvizavao o. Petar, u toj keliji je bilo bratstvo od 50 čoveka. Keliji je pripadalo 7 hektara zemlje.

Pošto su naseljenici kelije ikonopisci Grci, njene ikone koštaju nezamislivo mnogo. Ali ih ruske baćuške i pobožni biznismeni sa zadovoljstvom kupuju. Tako cena ikone može dostići cenu od 50 000 do 100 000 evra. Rusi, dolazeći na Aton, ne štede pare, pa gornje granice cena zapravo ni nema.

 

KARULJSKI JEROMONAH PARTENIJE, RUSKI CAREVIĆ I SELJANKA

Objavljujemo po prvi put ovu izuzetno interesantnu priču, koja se kao predanje čuva na Karulji. Kako je žalosno što su savremeni Rusi u duhovnom smislu kao kontuzovani. Jer se i danas ruski monasi podvizavaju na strašnim Karuljama i drugim udaljenim mestima Atona. Svi oni imaju svoje potrebe. Ali nikome u Rusiji čak ni ne pada na pamet da im pošalje hranu ili odeću…

Na Svetoj Gori su se podvizavale askete, koji su u svom svetskom životu bili na visokim društvenim položajima ili su imali visoka zvanja. Jedan od njih je bio i jeromonah Partenije, ruski carević, koji je živeo u početku u keliji svetitelja Nikolaja „Burazeri“, gde je i primio monaški postrig. Burazeri – to je bivša ruska kelija Belozjorka i nalazi se pored puta koji vodi iz Kareje u Iverski manastir. Danas pripada srpskom manastiru Hilandar.

 

Detalj iz kelije Burazeri

 

 

Otac Partenije je bio sekretar kelije. U vreme izgradnje hrama dobio je pismo od jedne ruske seljanke, koje ga je podstaklo na surovije podvige na strašnim Karuljama.

Evo šta je ona pisala u pismu: “Primite, sveti oci, i od mene uboge, ovo malo novca. Čula sam da gradite crkvu u vašoj keliji i da vam je potrebna pomoć, pa sam se rastužila zato što nemam ništa da vam pošaljem. Zato sam odsekla svoju dugu kosu i prodala je velikim gospođama, koje svoju kosu šišaju, a na prijemima nose tuđu. I tako, primite i od mene ovu malu pomoć…“.

Taj događaj je toliko tronuo oca Partenija, da je odmah doneo herojsku odluku da postane praktično bestelesni žitelj karuljskih litica. Sećajući se te odluke, on je govorio: „Pročitavši to pismo, pomislio sam: jedni odsecaju svoju kosu, drugi odvajaju od usta da bi nam slali novac, a ja sedim ovde u fotelji, pijem čaj, jedem raznovrsnu hranu i imam sve udobnosti... Bio sam obavezan da dođem ovde, na Karulju, radi ljubavi Hristove i spasenja svoje duše!“

Govore da je otac Partenije, čije je lice zračilo svetlost, imao dar prozorljivosti. Nikada sebi nije spremao hranu i jeo je samo svežu hranu. Zimi nije ložio peć da se greje. Kao krevet mu je služila koža, a uzglavljem – komad drveta.

Otac Partenije je bio veoma plemenit, voleo je bratiju, bio je milostiv prema svima. Njegova dronjava mantija je ispuštala predivan miris. Mnoge plodove je doneo Gospodu ovaj ruski carević: samopožrtvovanje, plamenu ljubav, veliko siromaštvo i skromnost. Mnogo je i dobio – i u ovom životu, i u večnom i beskrajnom Carstvu Nebeskom – taj čuveni carević Božiji.

Prevod s ruskog: S. M.
27. 12. 2012.

Izvor: http://www.isihazm.ru/?id=384&iid=1302

[Драгана Милошевић]

MONAH MIRON (IZ RUDNIKA KOD VALJEVA)

 

 

 

„Kada je, 1918. godine, probijen Solunski front, krenuo je u manastir. Usput, pitan od mnogih ljudi kuda će sada, kad je rat završen, odgovarao je, poput mnogih koji su istim putem pošli, a o kojima sam govorio: Ja idem da produžim duhovni rat!“

Došao je i bio poslušnik kod Episkopa Melentija, koji ga je zamonašio u rasu i dao mu ime – Miron.

Zamonašio ga je duhovnik Mitrofan.

U pekari je bio pomoćnik monahu Stefanu, a u oltaru – jeromonahu Avakumu. Dugo je bio na ovim poslušanjima, a posle je prešao za oltarnika, čteca i pojca, i ovo poslušanje je držao do smrti. Mislim da je on najduže bio oltarnik – više od 30 godina.

Bio je vrlo tačan, vreme je uvek provodio u crkvi, čitajući sinaksar. Dosta je čitao i ruska žitija svetog Dimitrija Rostovskog. U njegovoj keliji, osim knjiga, malo je drugih stvari bilo. Klonio se društva, malo je govorio, ali kada bi nešto rekao, to je bilo „suvo zlato“. Stalno je čitao akatist Bogorodici, kao i Bogorodičan psaltir; to je bilo nešto novo, čega u Srpskoj crkvi nema, ali Rusi su je štampali i vrlo je retka knjiga. Misli se da je nasledio od Episkopa Melentija, pa je tim više voleo i stalno čitao. Njegova Isusova molitva je bila stalna. Nikada nije prestajao da govori ime Bogorodičino, sav se predajući i teško dišući, ponavljao je: „Maj-ko… Maj-ko…!“

Stalno je podsećao da, ko Bogorodicu ne smatra zastupnicom u svom spasenju, taj teško postiže duhovni uspeh.

Junački se borio sa strastima, čak i do krvi.

U poslednje dane, vrlo retko je izlazio van manastira, a kažu da ni ranije to nije praktikovao. Njegov put je bio: crkva-kelija… crkva-kelija… Samo bi ponekad otišao do štikularnice (prostorija gde se kuvala kafa i pripremalo posluženje za manastirsku upravu, vrsta čajne kuhinje; i ja sam imao jedno vreme poslušanje u njoj, nap. oca Gavrila), na poneku kafu sa rakijom i da samelje kafu, kako bi „otplatio“ popiveno.

 

Otac Miron je krst – koji je, uz rasu, dobio od Episkopa Melentija – prišio za telo, da ga slučajno ne bi izgubio. No, kasnije mu se ranica zagnojila, dobio je vatru i – sa mnogo bola i tuge – morao je, po nalogu duhovnika, da mu doktor skine krst. Dugo je zbog toga bio potišten, ali poslušno je, kao i uvek i za sve, prihvatio reč duhovnika. Ovaj njegov primer trpljenja svima nam je bila velika pouka.

Nije se kupao, ali je bio čist, redovno se presvlačio i čistio keliju. Kosu je imao dugačku i gustu, većinom je rukom (prstima) pročešljavao.

Od mnogog stajanja u crkvi, jer je držao desnu pevnicu, imao je rane na nogama.

Pri jednom iskušenju monaha Evstatija da ode iz manastira, otac Miron ga je odvratio poukom da treba da trpi i da je trpljenje odlika monaha i zaista, ovaj ga je poslušao i ostao, ali je bio na kanonu u Rusiku, kod starca Siluana, da bi kasnije, zbog bolesti, otišao u Srbiju i tamo ostao; a otac Miron je, svojim trpljenjem bolesti, ostao u Hilandaru do kraja i podvig završio junački.

Pričao je da je i sam u mladosti imao iskušenje; dva puta je odlazio iz manastira: najpre do Soluna, odakle ga je, dobrom poukom, vratio arhimandrit Lukijan, a drugi put – u Kareju, na isposnicu. Smatrao je da su to njegovi veliki prestupi i dugo se kajao.

Sestra ga je pozivala da dođe kući da se vide, jer su samo njih dvoje ostali, pošto su ostala braća i sestre pomrli u mlađim godinama. Po njegovom odgovoru da ne želi da dođe, sestra je napisala da bi došla sa kćerkom u Jerisos, samo da se vide, ali da potvrdi da će doći. Otac Miron je odgovorio da se ne trudi, da on ne bi izlazio. Uprava je, pismom, obavestila i ona nije došla. Kasnije se zamonašila i, kao monahinja Sofija, i umrla. Sestričina se više nije javljala.

Imao je izvanredno pamćenje, dobro je poznavao tipik. Sve napamet: od rasporeda ikona u oltaru i za koji se praznik koja iznosi, do kalendara fresaka u priprati, a naročito je pratio kretanje praznika (Pasha) i znao mnogo žitija napamet. 

Sve važne događaje, pa čak i datume, od svog dolaska u manastir znao je naizust.

Otac Miron je bio veoma poslušan, čak je slušao i iskušenike.

Umro je u vreme Uskršnjeg posta, ispoveđen i pričešćen. Na izdisaju su bila dvojica Hilandaraca: otac Arsenije, kod koga je stalno pio kafu, i otac Vasilije, koji je bio njegov prvi komšija po kelijama. Mirno je ležao, zevnuo dva puta, a braća su otpevala „Dostojno“. Sahranjen je na manastirskom groblju, uz grob Episkopa Melentija, više oltara, a što se, inače, ne praktikuje da tu budu monasi, već samo sveštenomonasi.

Bio je veoma omiljen kod mlađih. Često su ga uveče obilazili, biloje ponekad i šala, ali se on nije ljutio. Primao ih je sa ljubavlju, mada je više voleo samoću, ćutanje i moljenje Presvetoj Bogorodici“.

Iz knjige: "Čuo sam od svog duhovnog oca“, izdavača Dragoslava Savića, str. 291-293

[Драгана Милошевић]

MONAH ALKOHOLIČAR

 

Nakada je na Svetoj Gori živeo jedan monah koji se podvizivao u Kareji. Svakodnevno se opijao i postao je uzrok sablažnjavanja hodočasnika. Jednog dana je umro i neki vernici su osećajući olakšanje otišli kod starca Pajsija da mu prenesu sa posebnom radošću da je konačno rešen ovaj veliki problem. Otac Pajsije im je odgovorio da zna za smrt monaha, jer je video ceo legion anđela koji su došli da mu preuzmu dušu. Hodočasnici su se čudili i negodovali, a neki od njih su pokušavali da objasne starcu Pajsija o kome je reč, misleći da ih starac nije razumeo.

 

 

Starac Pajsije im je ispričao: "Ovaj monah je rođen u Maloj Aziji, neposredno pre pogroma stanovništva, kada su Turci otimali svu mušku decu. Da bi ga sačuvali, roditelji su ga nosili sa sobom na žetvu, a da ne bi plakao sipali bi mu malo rakije u mleko posle čega bi spavao. Zato je rastući postao alkoholičar. Posle saveta mnogih lekara da ne treba da se ženi i stvara porodicu, došao je na Svetu Goru i postao monah. Tamo je našao jednog starca i rekao mu da je alkoholičar. Starac mu je savetovao da čini metanije i molitve, i da preklinje Bogorodicu da mu pomogne da smanji piće za jednu čašicu.

 

Posle godinu dana je uspeo uz podvizivanje i pokajanje da smanji piće sa 20 čašica koliko je pio dnevno, na 19 čašica. Nastavio je podvig i tokom više godina je postigao da pije 2-3 čašice dnevno, od kojih bi se ipak opet opijao. "

 

Godinama su ga svi smatrali monahom alkoholičarom koji sablažnjava hodočasnike, ali je Bog u njemu video borca podviznika, istrajanog u borbi da smani svoju strast. Ako ne znamo razloge i nečiji uloženi trud da bi postigao ono što želi, sa kakvim pravom osuđujemo njegov pokušaj?

 

Prevod sa grčkog Sanja Pavkov

[Данче*]

Духовни дарови старца Зиновија

Дана 12. новембра, кад се у Цркви слави спомен на свештеномученика Зиновија Егејског, духовна деца преподобног Зиновија, митрополита Тетрицкаројског сећају се свог почившег аве. У тексту наводимо одломке из књиге Зиновија Чеснокова «Старац и митрополит. О животу преподобног Зиновија (Мажуге), у схими Серафима».

 

Митрополит Зиновије с ходочасницима. У доњем реду је потоњи архиепископ Алексије (Фролов)

    

Преподобни Зиновије (1896-1985) се одликовао необичном срдачношћу, добродушношћу и гостољубивошћу. Благи, отворени и добронамерни старац је умео да придобије човека, да га охрабри. За свакога је имао реч утехе. Увек је био приступачан, једноставан и добар.

Валериј Љаљин, који је допутовао у Тбилиси како би видео митрополита Зиновија овако описује свој први сусрет са старцем:

«Видим, покрај црквене ограде стоји монах у годинама, стоји и разговара са старицама у белим марамама. Идем да питам. Прилазим ближе: монах је сувоњав и стар. Одећа му је неугледна: на глави му је изношена скуфија, раса му је стара и похабана, на ногама има опанке од лике. Стоји, обема рукама се ослања на штап. Ех, мислим, то је неки пустињак из планине, из сиромашног скита. Слушам, незгодно ми је да их прекидам. Одвијао се важан разговор о животу. Старица се жалила на то да јој се зет не трезни и да је вређа. Старац-монах ју је саветовао како да поступа да би одучила зета од пристрасности према пићу.

Сачекао сам да заврше разговор и обратио сам се монаху:

— Опростите, Христа ради, где да могу да нађем митрополита Зиновија?

Старац ме је нежно погледао својим ведрим добрим очима и тихо је рекао:

— Ја сам митрополит Зиновије.

Само што нисам пао од изненађења!

— Владико, Ви сте?

Виђао сам наше лењинградске митрополите у црним свиленим расама, с белим камилавкама, с дијамантским крстовима, са скупоценим жезлима у рукама, како их људи с поштовањем дочекују док излазе из црних сјајних кола, воде под руке у храм уз славу звоњаву звона, кроз шпалир сервилно погнутих свештеника, а они милостиво, с обе руке дају народу благослов. А овде видим сиромашног старог монаха са штапом и у опанцима од лике. То је био старац Зиновије – митрополит... Ето, пред таквим светитељем сам стајао занемевши и упиљивши се у опанке.

Старац се несмејао тихим, али звонким смехом.

— Шта је, чудиш се опанцима?! Све нас из духовног звања ноге издају под старост. Дуго стојимо на служби, на молитви, и ноге почињу да побољевају и боле. А ногама је баш добро у опанцима. Специјално их наручујем од своје духовне деце. И доносе ми опанке од лике из Русије, из Украјине, а овде у грузијској земљи, људи не знају за такве опанке.»

Прича Валерија Љаљина подсећа на догађај који се десио с преподобним Сергијем Радоњешким кад је један кнез дошао у Тројицки манастир желећи да види игумана. Преподобни Сергије је у то време окопавао башту у похабаном подраснику. Угледавши га кнез је упитао: «Где могу да видим игумана Сергија?» на шта је добио одговор преподобног: «Ја сам игуман Сергије.»

Архиепископ Алексије (Фролов) се сећа: «Владика је умео да увек с искреном радошћу дочека путника и нисам видео ниједног човека који се не би растужио на растанку с владиком. Владика је све волео. Веома се бринуо и секирао за људе који су отпутовали и жалостио се због оних који се нису јављали после растанка.»

Чудотворност и прозорљивост

 

Митрополит Зиновије (Мажуга)

Преподобни Зиновије је од Бога имао дар да види како будуће, тако и догађаје који су се већ десили. Много тога је предвиђао у судбини своје духовне деце, упозоравао их је на могуће непријатности. Старац је од Бога добио дар да види унутрашње стање човека и знао је којим путем да води сваку душу ка спасењу.

О једном веома занимљивом догађају који потврђује прозорљивост владике говори протојереј Георгије Пиљгујев. Он пише:

«Моју породицу и мене је посебно потресао догађај који се десио 1965. године. Добио сам летњи одмор и прву половину слободног времена попадија, деца и ја смо провели обилазећи света места у Москви, Загорску итд. Кад смо се вратили кући, купили смо карте за воз како бисмо рођену тетку отпратили до Туапсеа. Отишао сам по благослов код владике Зиновија, али ми није дозволио да путујем. Ма како да сам му доказивао да треба да идем, био је неумољив. А сутрадан, у време кад је требало да будем на путу, доживео сам изузетно јак срчани напад. Кад су ми лекари прве помоћи урадили кардиограм рекли су ми да је за мене мировање лек и да сам се спасио само зато што се све десило код куће. Тада смо сви схватили зашто нам владика Зиновије није дао благослов за путовање. Били смо му благодарни због такве прозорљивости и далековидости.»

Кад су се људи обраћали владики за савет он је узносио Богу ватрену молитву и молио Га је да открије Своју увек добру вољу о човеку који је постављао питање. Горе наведени случај који је испричао отац Георгије сведочи управо о томе.

Монах Виталије (у свету Василије) из Ростова на Дону испричао је запањујућу причу која сведочи о томе да су дивни старци Зиновије и Виталије јасно видели будућност и то у тој мери да су о њој говорили као о нечему што се већ десило у прошлости:

«Само што сам стигао кући из Почајева – требало је хитно да одем у Тбилиси – да одвезем рибу. Овде су ме натоварили, а тамо већ чекају. Истоварили смо, идем код владике. И баш тад срећем оца Виталија:

— О, дошао је слуга Божији Василије. Чувај се, иначе ће бити лоше: непријатељ се веома окомио на тебе.

Чега да се чувам? Како да се чувам?

Свраћам код владике.

Владика ме је посадио да ручам с њим: увек би човека пре свега посадио за сто. А јео је врло скромно: мало каше – не би човек ни рекао да је владика. Рука му је била танушна, мршава и жута као восак. Као да је сав светлео.

Распитивао се како су деца, жена, ташта – све је знао поименце. А онда одједном каже:

— Знаш, Василије, један наш монах је пао с мотоцикла: имао је потрес мозга и руку је сломио – шест месеци је био у болници. Продај свој мотоцикл, шта ће ти?

Седим и размишљам: па оно је био монах, а ја сам мирјанин. И одговарам:

— Владико, без мотора сам као без руку: треба деци из села да довезем и краставце, и парадајз, и кокошке...

Дошао сам кући... У селу сам гајбице напунио парадајзом. Идем у Ростов главном траком, кад испред мене са споредне излеће маршрутни аутобус – директан судар, само што сам успео да подметнем бочну приколицу. Излетео сам као метак. Али нисам пао на асфалт, већ као да ме је нешто кроз ваздух пренело преко пута и бацило на траву, иначе бих погинуо.

Потрес мозга, прелом – шест месеци сам лежао у болници...

Ето, такви су то старци били.»

Као што видимо, владика Зиновије и отац Виталије су се допуњавали у свом благодатном служењу. Да је Василије из Ростова упоредио речи ових благодатних страца, обратио би већу пажњу на оно што су му рекли и избегао би многе непријатности. Испуниле су се и пророчанске речи владике («наш монах»), зато што је много година касније архимандрит Модест замонашио Василија и дао му је име Виталије.

 

Митрополит Зиновије с ходочасницима

    

Игуман Венијамин (Селиванов) прича о догађају који је запамтио за цео живот:

«Седели смо за столом и ручали. Владика Зиновије је због нечега Михаила назвао Максим. То је било много пре него што је отац Михаил Диденко примио постриг с именом Максим и монашки постриг је обављен након што се владика упокојио у Господу.»

Неколико случајева прозорљивости преподобног Зиновија сећа се Ана Григорјевна Карагезова. Свих тридесет пет година колико је владика живео у Тбилисију, она је живела у комшилуку и веома добро га је познавала. Зато су њене успомене веома драгоцене и занимљиве. Навешћемо неколико случајева из њене приче. Она се сећа:

«Био је један председник црквеног одбора, звао се Антон. Учинио је владики много рђавих ствари и писао је против њега. Тада је комитет за религију био при Савету министара. И сви су говорили: ‘Владико, склоните га.’ А мени је владика рекао: ‘Ево, људи не разумеју. Хоће да га склоним. Господ ће га сам склонити и ти ћеш то видети.’ И шта мислите? Овај човек је понекад свраћао ујутру код владике и нешто му је доносио. И једном је умро баш код владике у келији. И владика ми је рекао: ‘Видиш, нисам хтео да га склоним и рекао сам ти да ће га Господ Сам склонити.’

Владика је предсказивао многе ствари! Један човек је хтео да оде у Израел и дошао је код владике по благослов. Био је лекар, презивао се Бахт. Владика му је рекао: ‘Не треба да путујеш.’ А он је отпутовао и одмах је умро.

Нина Петровна је такође била његова духовна кћи. Сестрић ју је звао да се пресели код њега, а у ствари је желео да она прода стан. Дошла је и моли за благослов. Владика јој је рекао: ‘Не дам ти благослов, Нина. Немој да идеш. Овде ти је добро. Немој ићи код њих.’ Чим је отишла тамо сломила је ногу. Лоше су се опходили према њој. И годину и по дана касније је напустила овај свет. Ето, тако је било. А владика ми је рекао: ‘Ето, чула си.’ Кажем: ‘Јесам, владико, чула сам.’ Обистиниле су се многе ствари о којима је владика говорио.»

Господ је унапред открио прозорљивом старцу и дан кад ће се упокојити. Преподобни Зиновије је примио схиму с именом Серафим и у последњој ноћи свог земаљског живота рекао је келејнику следеће: «Сутра одлазим од вас.» Келејник је тужно повикао: «Владико, како ћу без вас? Пропашћу без вас.» Нежно та тешећи владика је одговорио: «Одлазим, али ћу се и тамо (показивао је на небо) молити за вас.» Ове речи су му улиле наду и ублажиле старчеве опроштајне речи.

У свим овим сећањима људи који су били блиски старцу не видимо само прозорљивост владике Зиновија, већ и његову љубав према својој пастви и бригу за сваку душу која му је била поверена.

Зиновије Чесноков

Са руског Марина Тодић

13 / 11 / 2015

Православие.Ru.

[Данче*]

КАЗИВАЊА, ВИЂЕЊА И ПОУКЕ - СТАРАЦ ЈАКОВ ЦАЛИКИС

 
- Родитељима који су га питали: "Шта да чинимо са децом кад нас не слушају", Старац је одговорио: "Молите се с вером и, колико год можете, уразумљујте их добротом и љубављу јер, опростите ми, мислим да се строгошћу ништа неће постићи. У том случају ће једног дана рећи: Устајем и идем... и отићи ће, и настаће дан Содоме и Гоморе, и нема ничега горег од тога."

+++

- Говорећи о посту, Старац је између осталог дословно рекао и следеће:

"Пост је заповест Божија и ми зато и постимо, чеда моја. Нисам прекршио пост све до данашњег дана, кад ми је седамдесет година.

Мајка ме је још од детињства научила да постим. Чедо, ја се не претварам да постим, него су ме томе научили моји родитељи. Ја сам пореклом Малоазијат, родио сам се двадесете године и ово сам очувао све до данашњег дана, чеда моја. Иако сам болестан, пост ми никад није нашкодио.

Лекари и епископи су рекли: пост и дијета су веома корисни за човека. Опростите ми, али толико је корисно да лекар каже: 'Да бисмо спровели лечење, оче мој, пет дана нећемо пити ни кап воде, па ћемо видети шта ће да буде.' Издржао сам тих пет дана, и било ми је веома добро. А колико је већа корист кад постимо душе ради! Међутим, и у том телу живи бесмртна душа, и због тога ћемо се побринути за душу која је бесмртна.

Постите, чеда, и не слушајте када кажу да пост није ништа и да о њему говоре само монаси. Опростите ми, чеда моја, али о томе не говоре монаси него Сам Бог. Прва заповест Божија био је пост, па је тако и наш Христос постио.

Ми можемо да кажемо да постимо. Ево, једемо толико и толико. Зар је то пост, чеда моја, какав постимо? Опростите ми, али кад поједемо толико и толико хране, чак и кад она није масна... Постоји много посне хране. Човеку је довољно да је здрав и да жели да пости. Једном ми је дошао неки човек и казао:

'Оче, мени су рекли да пост не постоји.' Рекао ми је и ко то каже да пост не постоји.
Заповедио сам да од свештеника затражи да отвори Библију и да види постоји ли пост. Само молитвом и постом.., каже Христос у Еванђељу, као и још много тога. Постом и молитвом изгоне се и демони, и болести, и све страсти. Шта је свети Претеча јео у пустињи? Шта је јео преподобни Давид? С једном нафором проводио је у пустињи по читаву седмицу, али је 'постом, бдењем и молитвом небеске дарове стекао'. Бог га је зато освештао и он већ триста педесет година живи на овом светом месту. Он је велики чудотворац и живи светитељ. Молитва и пост су, чеда моја, корисни човеку. И пророк Илија, каже свети Јаков, Брат Господњи, беше човек исто као ми, са истим таквим страстима, али је молитвом и постом затворио небо, и три године и шест месеци на земљу није пала киша. Затим се поново помолио и небо даде кишу, и земља изнесе род свој (Јак. 5; 17 - 18)."

+++

- Старац Јаков је говорио:

"Благодат наших светитеља почива и на даскама светих икона. У нашој отаџбини, у Малој Азији, живео је један Турчин, сточар, који је приликом муже оваца млеко прекривао великом и тешком, углачаном даском од неке иконе наше Пресвете Богородице. Боје су ишчезле услед времена и неодговарајуће употребе, тако да је изгледала као обична даска. Тад се десило следеће чудо: кад је Турчин једног јутра дошао у свој тор, видео је да је млеко просуто а посуда изврнута, док је икона била усправно прислоњена уз дрво. У почетку није могао да објасни оно што се догодило. Како се млеко често просипало, пало му је на памет следеће:
'Да ли млеко просипа ова даска?' (Знао је да је то била стара хришћанска икона.)

Узео је секиру да би исцепао а затим и спалио икону. Међутим, већ са првим ударцем, чим се секира усекла, из иконе је почела да истиче крв. Крв је текла из ране и разливала се. Турчин се преплашио и, дрхтећи, покушао да извуче секиру. То је било немогуће, јер се секира дубоко усекла. Тада је икону, заједно са секиром, положио на плећа и трчећи отишао у село где су грчки сељаци, видевши ово чудо о којем је казивао преплашени Турчин, узели икону и указали поштовање Владичици Богородици, како је и доликовало."

+++

- Другом приликом је једном новом ђакону објашњавао његове дужности. С дубоким умилењем говорио му је о својим опитима и виђењима:

"Ах, оче мој, кад бисте само могли да видите шта се дешава током Херувимске песме, док свештеник чита молитву! Све бисте напустили! Ангели невидиво усходе и спуштају се и често осећам како ме њихова крила ударају по раменима!"

Током божанствене Литургије, а посебно током Херувимске песме и Приношења, он је блистао и зрачио чистотом, блаженством и величанством. Иако је од 1960. надаље живео и радио борећи се с овом или оном болешћу, овај исцрпљени јеромонах изгледао је величанствено, мада не и надмено. Поседовао је краљевско достојанство. Свима је било очигледно да та његова величанственост проистиче из бесконачног страхопоштовања које је осећао пред тајинством божанствене Евхаристије. Оно је природно происходило услед присуства ангела, архангела и светитеља у светом олтару. Говорио је о ономе што је много пута видео на часној трпези:

"Ангели и архангели, чедо моје, носе Тело Господње!"

Све ово је утицало да из оца Јакова почне исијавати нека врста озарења, у почетку једва приметног а касније све јачег.


Преузето из књиге ''Душе Христове'' - Старац Јаков Цаликис

[Данче*]

ДУХОВНИ РАЗГОВОР СА СТАРЦЕМ МИХАИЛОМ, ПУСТИЊАКОМ СА КАРУЉЕ

 

Отац Михаило је ревносни монах који живи у пустињи између Катунакије и Каруље. Он се од осталих монаха разликује не по чистоти свога монашког срца, нити по једноставности и доброти којом је успео да дотакне душу сваког човека који је прошао покрај његове испоснице, већ што својим животом показује да велики проблеми не требају да нас поколебају.

 

 

Старче, како се зовете?

 

-Отац Михаило, грешни, рђави, упрљани, достојан презира.

 

Колико дуго живите на овом месту?

 

- Није важно, љубљени. Важно је да човек има све што му је овде потребно. Да стреми да доследно обавља своје дужности.

 

А које су то дужности?

 

-То су пост, бденије, молитва, примање небеских дарова, као што вели Јеванђеље. Ко их доследно испуњава?

 

Не испуњавате их доследно? Зар не постите? Не једете понедељком, средом и петком.

 

-Ко ти је то рекао?А ако једем дупло више уторком, четвртком  и суботом, онда где је пост који је прописан? Једна поморанџа иста је као и једно јаје. Шта ми значи ако не једем јаје, али зато поједем две поморанџе. Али не заборавимо, пост није само уздржање од хране. Пост, пре свега, помаже да искоренимо страсти, укротимо чула; пост није само уздржање од меса, сира  и млека.

 

Да ли сами живите овде или имате још некога ко живи са Вама?

 

-Сам сам. Сасвим сам. Наравно, пребивам са Господом. Нико сам не може да живи. Без Бога, живот постаје пакао.

 

Чиме заокупљате себе?

 

-Рукодељом. Израђујем пресоване крстиће. Имам пресу.

 

Тако обезбеђујете себи за живот?

 

- Материјали, слава Богу, су ту. Оно што  недостаје је врлина. Нису  ово само празне речи, претеривања, већ истина.

 

Али, грехови су се намножили у свету. Да ли занте за то?

-Шта, а зар се на Св. Гори исто не дешава? Ако се, како кажете, у свету грех знатно умножио, онда се и благодат умножила. Да ли ми можете рећи за место где се врлина умножила? Реците ми, па да се радујем.

 

Има ли људи на овој планини, који поседују врлину?

 

 -Сви монаси овде су добри и свети. А ја сам последњи од њих. Први су они који живе «на првој линији фронта,» у манастирима, који су приморани да испуњавају послушање. Да  ли је то мала ствар? Ко год има послушност, има и љубав и смирење и трпљење.

 

А ми мирјани? Где ми да испуњавамо послушање?

 

-У својим породицама, са женом и децом. На пример, породичан човек треба да буде послушан својој жени и деци. Ожењен човек не треба да намеће своје мишљење у породици на бруталан, груб начин, већ све треба да чини у име љубави. Послушање није само обавеза монаха, већ свих хришћана. Размислите о духовном оцу, исповеднику, који увек жели  да наметне своје мишљење ономе кога исповеда, наводно у име врлине. Шта кажете, да ли је он прави духовни отац?  Мислим да духовник има исту дужност, да буде послушан својој духовној деци, али само бринући се да тако очува јединство Цкрве, и да би човек слободно, без угњетавања, испуњавао Божије заповести.

 

Дакле, ми мирјани, који нисмо монаси, да ли се можемо спасити?

 

-Шта то говорите? Људи у свету нису на нижем положају од монаха, и мислим да је то велики грех, да се због тога праве поделе унутар Цркве. Као, на пример, који је пут бољи? Монашки или световни? Знате, све улице и авеније и стазе и алеје служе истим, основним потребама живота. Сви путеви воде к Богу. Кога Бог призове да постане монах, он ће сигурно постати. Авај када би сви људи напустили градове и села и отишли у манастире. Једнога дана монаха би нестало са лица земље.

 

Да ли се икада кајете што сте дошли овамо?

 

-У име Божје, сигурно не. Сигурно не! Осим тога, да ли мислите да разумемо како смо доспели овамо и да ли смо сами овде?

 

Али, с ким сте?

 

-С Богом. Ни за тренутак овде човек не може да опстане сам.

 

Да ли сте икада видели Бога?

 

-Шта да Вам кажем? Ово питање је, опросите ми, мало...

 

Глупо? Реците.

 

-Није глупо. Али подсећа на на Тому који је рекао: док не видим својим очима, нећу веровати.

 

Али, знате, ја сам маловеран.

 

-Ја сам јо више од Вас.

 

Да  ли сте видели неко чудо?

 

-Ми чуда гледамо свакодневно. Али знате, зао човек,макар и видео хиљаде чуда неће поверовати. Чак и мртваца да види како васкрсава, и даље неће веровати.

 

Какво чудо сте видели?

 

-Да ли постоји већег чуда од овога овде? Ја, јадни и убоги, живим као монах у овој пустињи. Учините ми услугу. Желим да ово разумете. Има ли већег чуда од овога? Ја апсолутно верујем да је ово чудо. Или, видите нешто друго. Чињеница да толико младих људи данас долази са све четири стране света на Св. Гору: из Америке, Азије, Европе... Зар то није чудо?

 

Сада су многи учени људи дошли на Св. Гору. Зар то није важно?

 

-Шта ћете урадити са тим знањем? То је све добро, али почетак мудрости је страх Господњи. Ако у човеку не пребива Бог онда је знање безвредно.

 

Често се у штампи сусрећемо са вестима о скандалима црквеног клира. Какав утисак то оставља на Вас?

 

-Свакоме од нас се може догодити да паднемо, да се оклизамо. Ова опасност вреба  и људе у годинама. Само надгробни споменик ће уклонити ту опасност. Али, није највећи скандал у Цркви људски пад. Није то највећи скандал, већ чињеница да Црква ћути пред изазовима времена. Црква, док држи истину, уједно ту истину држи скривену и не износи је на светлост. То ћутање Цркве данас је највећи скандал.

 

Превод са енглеског проф. Бојана Србљак

28 април 2013 год.

 

Izvor:   http://www.johnsanidopoulos.com/2013/04/spiritual-dialogue-with-elder-michael.html

Преузето са: Манастир Лепавина

[JESSY]

STARAC PETRONIJE SVETOGORAC: REČI MUDROSTI

 

 

Starac Petronije (Tanase), bivši iguman rumunskog skita Podromosa na Svetoj Gori, 
usnuo je  u Gospodu dana 22. februara 2011. godine


Straženje nad čulima


Kada se čovek povlači iz sveta, izbegava iskušenja koja mogu uzrokovati grešne reči i svetovne slike. Živeći u svetu, on nesvesno čuje i vidi stvari koje, putem čula, prljaju njegovu dušu. Ove svetovne predstave i utisci, koji ulaze u dušu, nose sobom psihološko i duhovno opterećenje. Oni bude sećanja kojih čovek više ne želi da se seti, stvaraju nepotrebne duhovne tenzije  i ostavljaju  “otiske prstiju” – nečiste tragove u njegovom duhovnom životu. Čovek koji živi u svetu usvaja, makar samo delimično, neke od grehova u svetu. Stara izreka kaže: čovek je ono što jede; isto tako možemo reći da je čovek ono što živi u svom gradu, selu ili u svome domu. I kao što njegovo telo i telesno zdravlje zavisi od namirnica koje koristi u ishrani, tako i njegovo duhovno stanje počinje da zavisi od svih tih predstava i misli, koje ulaze u njegovu dušu, kroz njegova čula.


Sv. Nikodim Svetogorac napisao je opsežan rad na ovu temu: straženje nad čulima. Čovek  mora da čuva svoja čula, jer su ona vrata na koja ulaze prijatelji, ali i neprijatelji. Kroz njih, mračni utisci mogu ući u dušu. Oni postepeno mogu da oblikuju celu strukturu čovekovog bića. Tokom našega života, mnogi utisci i dela se upisuju u dušu, kao u knjigu. I to su knjige koje će se otvoriti u dan poslednjeg, Strašnog Suda. 


Čovek je do kraja svoga života u stalnoj transformaciji kroz ono što čuje, vidi i ono što živi. On je kao vajar koji teše drvo, komad s jedne strane, komad s druge, i malo po malo, eto skulpture. Na kraju svoga života, čovek će se pojaviti u svom konačnom obličju, oblikovan svime onim što je čuo i činio. Ova transformacija ponekad je jasno vidljiva na njegovom licu i za vreme života. Na primer, čovek pijanica, koji je živeo grešnim životom, pokazaće to. Njegova pojava poprima određeni izgled, u skladu sa grehom koji je činio. I mi, starci, smo u stanju da to primetimo i osetimo.




Ikona Strašnog  suda


Ali, ovi zli otisci ne ostaju samo na spoljašnjem čoveku, već se urezuju i u dušu njegovu. Na Strašnom Sudu, kada se otvore knjige, čovek će se pojaviti – to je velika tajna Božija – oblikovan svime onim što je radio i mislio. Sveti Oci, a posebno sv. Nifont Dunavski govore da ljudi, koji su počinili strašne grehe i koji se nisu izmenili ili pokajali, ostaju razobličeni za večnost – svi će videti odraz njihove duše, koja će posle smrti postati opipljiva realnost. Na poslednjem, Strašnom Sudu,  stanje čovekove duše, koja će biti vidljivija nego njegovo telo, prikazaće sve šta je čovek činio. Grešnici će biti izobličeni i svaki pokret lica pokazaće gehe koje su činili. Onda - kako kaže sv. Nifont – svako će videti grehe koje smo činili tokom života na zemlji, jer će oni biti urezani u našem izgledu, oni će biti kao ogledalo naše duše, nepopravljivo oštećene težinom greha. Svi naši gresi biće vidljivi, svako će videti našu pokvarenost. 


A šta je kazano u našim crkvenim bogosluženjima o Strašnom sudu? „ O, ko može da pretrpi ovaj čas?“ Ako se ne stidim da vidljivo grešim prema svome bližnjem, kako ću izgledati onda kada svi budu videli sve grehe koje sam za života činio?


O Pravoslavnoj crkvi


Pravoslavna crkva jeste i mora ostati sveta. Ne postoji ni jedna stvar koja se može postići bez sile Svetoga Duha. Danas duh sveta svuda prodire, čak i u život crkve, u parohije i manastire. Uz pomoć duhovnog oca, čovek je pozvan da postane svet kroz Hrista, Koji je postradao i vaskrsao iz mrtvih, kako bi obožio ljudsku prirodu i i uzdigao je na Nebo, pred Presto Presvete Trojice.


Manastir bi trebao da bude daleko od svetovnog duha. Po sv. Maksimu Ispovedniku, monah mora da se odrekne sveta i tada će primiti nebeska blaga.


Monaštvo podseća na mučeništvo. Većina svetitelja, koji se pominju u crkvenom kalendaru, jesu mučenici, a njihov život jeste primer monasima.


Liturgijsko blago Crkve povereno je monasima na čuvanje. Monah je pozvan da održava upaljenim kandilo litrugijskog života. Pre svega, on mora da prisustvuje na svim dnevnim službama u svom manastiru.


Iguman mora da bude duhovni otac monaške obitelji.


U svom manastiru, vladika je pozvan da pokaže čvrstinu u odbrani istinite vere od inoslavnih i da drži čistotu života. Životi sv. Jovana Zlatoustog  i sv. Vasilija Velikog trebalo bi da budu ubedljiv primer svakom episkopu. Poverenje sveštenstva i verujućeg naroda održava se onda kada episkop čvrsto stoji u odbrani hrišćanske istine i očuvanju čistote života.


Proždrljivost, nemoral i ljubav prema novcu porobljavaju današnji svet.


Danas su mnogi gresi usvojeni od strane tz. „ljudskih prava“.  Ali, po hrišćanskom učenju, čovek ima obavezu jedino prema Bogu, svome bližnjem i Božjoj tvorevini.

 

http://mojepravoslavlje.blogspot.rs/2012/05/starac-petronije-svetogorac-reci.html

[JESSY]

"Драги моји, био сам са многим људима који су умирали. Сви су хтели да се врате у живот - само на један дан! Да учине нешто за своју душу, али нису могли.. 
А ви, драги моји, кажете: шта је један дан?!... и узалуд их трошите, а када би само знали колико је, не само дан, него сваки секунд у нашем животу важан за вечност."
Старац Арсеније Папачок

 

                                        

[JESSY]

Старац Пајсије и Порфирије постоје ли такви Старци данас?

Имали смо среће да смо знали ове заиста просветљене Старце, Оца Пајсија и Порфирија и друге патристичке личности, које су нам показали шта је Црква и како се Бог показује кроз Цркву, својим пријатељима. Многи од нас су осетили Божију љубав у њиховој близини. Ови старци су утешили на хиљаде људи и у многим случајевима донели мир нај немирниој деци Божијој. Морамо се осећати недостојнима таквога дара.
Међутим,будући да Бог и Црква постоји и овакве свете личности увек постоје. Као што сам и раније рекао, светитељи су плодови Цркве, пошто је прошавши Крст и Васкрсење Христово, и Педесетницу, сведочи о новом животу Бог који доноси на земљу.
Ако ли нема таквих личности данас, авај, то би било као да је Црква престала да постоји или је јалова те не може да рађа. Истина је, када свеци престану да постоје, онда ће доћи до Другог доласка Христовог.
На Светој Гори данас постоји много блажених монаха који славе Бога и прослављени су од Њега. Света Гора је и даље велико светло. И ван Свете Горе, такође, у манастирима и заједницама постоје благословена деца Божија, и Црква, која осветљава оне који то разумеју и имају потребу.
Проблем је у томе што не видимо светитеље, не осећамо их, не осећамо мирис њиховог присуства. То је зато што немамо великог интересовања, немамо духовну чула да их препознамо и да их осетимо. Можемо применити у овом случају речи Христове:"Јер сваки који иште, прима; а који тражи, налази; и који куца отвориће му се" (Мт. 7:8).
Они који истински траже Бога и Његове светитеље, сигурно ће их срести, или ће савремени светитељи сами их пронаћи и испунити их даровима Божијим. Такав је наш Бог. Он тајно долази, Он воли да преокрене све логичке могућности, Он своју Љубав показује гласно, изненада и неочекивано онима који су повређени и траже Њега. Трезвено опијени су они који траже "добро вино", јако вино.

Митрополит Јеротеј Влахос