Старчество и данашњица

[JESSY]

 

Отац Пајсије приповедао нам је о незаборавном подвижнику, оцу Тихону, који се читавих петнаест година подвизавао у најудаљенијој светогорској пустињи, Каруљи, где се хранио искључиво двопеком, а упокојио се у катизми светог манастира Ставроникита:

"Када би отац Тихон служио Литургију, често се догађало да буде обузет созерцањем, које би потрајало читавих пола сата па и дуже. Ми бисмо опет и изнова појали Херувимску песму, све док он не би дошао к себи и почео да одговара. Једном сам га преклињао да ми каже шта му се догодило и он ми је рекао следеће: "Да, чедо моје, један ангео ме је узнео високо, тамо где херувими и серафими славослове Бога! Кад су ме спустили, дошао сам к себи и схватио да се налазим у цркви и да служим Литургију!"

Док је служио Литургију, никоме није допуштао да буде у олтару."

 

АРХИМАНДРИТ ЈОАНИКИЈЕ КОЦОНИС

[JESSY]

О.Георгије Витковић

Српског исихасту, оца Георгија, сусрели смо најпре као библиотекара у манастиру Светог Пантелејмона, а касније и као пустињака у Старом манастиру. Био је академски образован и говорио је више језика. Мој старац га је дубоко поштовао. Био је то човек учења, умне молитве и трезвеноумља. Могли сте га видети с подвижничким штапом и бројаницом, погнуте главе, ћутљивог и погруженог у молитву. Мој старац и ја ватрено смо чезнули да га видимо. То се и остварило кроз божанствену поруку која је потврђена кад смо га срели, иако претходно није био обавештен о нашој посети.

Између осталог, поседовао је и дар мудре речи.

Рекао нам је следеће: "Духовни живот је непрекидно обитавање у Богу. Другим речима, Останите у мени, и Ја ћу у вама... (Јн 15,4)". "Нико се не може сматрати богословом без апофатичког богословља. Треба живети догмама наше Цркве и догматским истинама, како би оне постале опит. Ради тога морамо остварити личну Пасху - тј. морамо да освојимо прелаз.[1] NULLA CUPIDO IGNOTI - не чезнем ни за чим непознатим.

Ако не упознамо Бога, не можемо га ни задобити. Боговиђење је богопознање. Онај ко созерцава Бога, созерцава и ствари Божије... Суштина Божија је непричасна, али су причасне Његове енергије. Доступне су Његова слава и Његова лучезарност, које происходе из суштине Божије. Просветљени одразом, упознајемо личности, разумевамо тешке одломке из Светог Писма, примамо божанствене поруке, све спознајемо... Световне идеје и световно уопште прекидају наше самосабрање и чине нас спољашњим, древним људима. Ко је у стању да опише радост Светог Причешћа или оно што неизрециво ликовање речи 'Христос васкрсе' значи за наше биће... Најбоља молитва је 'Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме'."

АРХИМАНДРИТ ЈОАНИКИЈЕ КОЦОНИС

[JESSY]

Старац Сава Псково-Печерски

Лењост је мајка свих порока, она раслабљује човека и чини га неподношљивим чак и за самог себе. Сви прљави греси и страсти се рађају из лењости и нерада. Ко живи у нераду, тај непрестано греши.

Не штеди себе од молитве, чак иако си цео дан провео у раду. Изнад Бога своју плот не стављај, већ претпостави ради Њега и телесни мир.

Веруј речи: " Ако пожуриш на молитви ради мира телесног да би се што пре одморио, изгубићеш и телесни мир и душевни".

Душу треба поделити на дела и молитву, то јест да она стално буде или у послу, или на молитви, онда неће бити нерада и ђаво неће лако моћи да пронађе улаз у нас.

Треба да рањавамо срце своје жалцем Писма да бисмо у скрушености добили ревност за спасење и пресекли гадни нерад.

Бој се немара у сваком послу. Све треба вршити часно и са љубављу.

Немој много да спаваш да не би преспавао свог Женика, јер не знаш када ће нам Он доћи. Многоспавање некад долази од презасићења, некад од поста, када се онај који пости узноси, некад од унинија, а некад и по природи.

Где је ревност за спасење и страх Божји, тамо нема лењости: за њу тамо нема места.

Реците: ко види да је у кући пожар, зар ће да лежи заваливши се на пећи? Тиме се и прогони лењост!

[JESSY]

Имајте трпљење и имаћете велико поверење у Бога

Један старац је рекао: "Сви ми, и велики и мали, морамо поседовати трпљење. Сви морамо бити трпељиви јер су свима нама нерви помало напети. Сви смо ми мање-више егоисти. У том случају, кад нама овлада егоизам, мала ствар прераста у велику свађу. Тада искушење почиње да залази у породицу. Ма шта да је у питању, не обраћајте пажњу на то. А ви, чак и ако сте уочили тај тренутак, не обраћате пажњу. Ништа не помаже. Будите макар мало трпељиви и мало се помолите. Након тога, кад се други умири, може доћи до међусобног разумевања. Погледајте рибаре. Шта би они могли да улове кад не би било затишја (бонанце)? Имајте трпљење и имаћете велико поверење у Бога. Ми још нисмо свесни колико Бог мотри на нас и колико нам помаже. Ми то још нисмо схватили. Ако то људи схвате, биће сигурни и предаће своје душе и васцеле себе Богу."

 

Архимандрит Јоаникије Коцонис

[Данче*]

Дванаест заповести спасења - Старац Сава Псково-Печерски

 

У дубокој простоти вере у беспоговорној покорности Божијим саветима молио се један благочестиви човек и види: улази муж (човек), који је својим изгледом уливао поштовање, у одећи пастирској. На њему је био бели огртач, торба упртњача је висила преко његових рамена, а штап је био у његовој руци. Био је то Анђео покајања.

    Ја сам послан теби да бих провео уз тебе све остало време твога живота. Не бој се, ја сам послан да ти покажем све чиме можеш спасти душу своју. Саслушај пажљиво и запиши све ради памћења, да би, поново то читајући с времена на време, освежавао мисли своје и утврђивао колебљиву веру своју. Ако од чиста срца будеш сачувао све што ти је откривено, онда ћеш добити од Господа сва блага која је припремио Он вернима Својим. Али, ако се ти, саслушавши моје поуке, не само не исправиш, већ, напротив, станеш да прилажеш грех на грех, онда ће беду за бедом да пошаље на тебе Господ, док не скрха срце твоје.

    Рекавши то, Анђео пастир предложио му је 12 заповести по следећем редоследу:

    1. Веруј у Једнога Бога, у Тројици Поштованог (Обожаваног), Творца неба и земље, и свега видивог и невидивог Који је ни из чега привео у биће сва створења и даровао им толико савршенстава колико свако од њих може да прими.

    2. Живи у простоти и непорочности, не наноси штету ближњем чак ни речју, већ, напротив, помажи свима који су у невољи, не испитујући ко проси и коме дајеш.

    3. Рђава реч да не излази из уста твојих: љуби истину и избегавај лаж.

    4. Као зеницу ока чувај супружанску верност, јер она је непроменљиви закон Творца: бити чист и непорочан пред лицем Његовим, или у девствености или у чисто чуваном браку. Ако си жењен не тражи разрешење да идеш другој жени. Ако си одлучио да будеш у девствености, не трагај за женом. Такође, када умре муж или жена, надживели други супружник не греши aко ступа у други брак, али се удостојава веће части од Бога, када се решава да чува удоваштво у чистоти и непорочности.

    - Шта да чини онај који је сагрешио?
    - Да се каје, - одговорио је Анђео.
    - Чуо сам да осим крштења нема другог покајања, да ми, погружујући се у воду поновног рођења, добијамо отпуштење својих грехова и да никако не треба после тога да грешимо приметио је богобојажљиви муж.
    - Крштење се не назива покајањем. Бог је установио покајање за оне који, будући кроз крштење призвани међу верујуће, падају затим у грехе због смицалица ђавола. Бог милостиви прима покајање таквих. Али ваља знати да често падање у грех, чак и исправљано честим покајањем, чини сумњивим и само покајање. Могуће је најзад, пасти тако да после тог пада не буде могуће поново устати и почети живети ради Бога. Овога нека се боји свако ко лакомислено гледа на грехе.

    5. Идући путем заповести, не можеш избећи препреке и напоре. Буди храбар и нека устраје срце твоје: трпи у чињењу добрих дела и у подношењу свих непријатности на овом путу.

    6. Упамти да су уз сваког човека два анђела - Добри и зли: један га привлачи ка добрим делима, а други ка гресима и пороцима. А ти пази на себе и к првоме се приклањај, а другога одбијај. По унутрашњим помислима срца наслућуј који од њих даје теби тада савет и хоће да господари тобом.

    7. Јединог (Једнога) Бога Творца и Промислитеља и Спаситеља твога бој се, и залудном страшљивошћу од тамних сила не понижавај своју детињу преданост Њему и своје крепко уздање у Њега.

    8. Побрини се да се покажеш као ревносни испунитељ свих Божијих заповести без изузетка и брижљиви творитељ свих дела на која Анђео побуђује срце твоје или на њих указује повезаност околности твога живота - и бићеш син у Дому Божијем, а не слуга.

    9. Моли се, истрајавај у молитви. непрестано се моли, да сваки пут кад треба, свише сиђе на тебе сила да твориш добро, и помоћ да се уклањаш од зла. Молитва чини земнородног житељем неба и одева га небеском чистотом и светошћу.

    10. Избегавај лажне пророке, гатаре и врачаре преко којих враг погубљује слуге Божије. Слаби у вери обраћају се тим обмањивачима, а ови, одговарајући им по жељи срца њиховог, неостваривим надама обмањују их и изнова их заводе у незнабоштво. А ту се трунки истине домеће море лажи. Ко искрено верује и предаје себе Богу, тај неће поћи к њима. Такви не ишту неба, већ обично гатају само о земаљском.

    11. Учитељица, јединствена учитељица да ти буде Црква Бога Живога - стуб и тврђава Истине.

    У њој је Светлост непроменљиво-истинитог знања. Ван ње су мрак и тама. Тамо је кнез овога света поставио учитељску катедру своју и ослепљује разум оних који га пажљиво слушају и који неће да слушају глас Цркве због тога што су од овога света.

    Ево ти проба (провера): оно што се не слаже са учењем Цркве то је глас оца лажи! Пази и чувај себе чистим од овога пада. Ево још и знака: реч истине уводи дубоки мир, спокојство и милину у верујуће срце, а реч лажљивих подиже машту и сумњу, и, као слана вода распаљује жеђ за знањем, затвара (забрављује) ум као сужња у непојмљиву, мрачну пустињу.

    12. Без непосредних руководитеља не може се проживети свето на земљи. Наћи ћеш их у Цркви, где их Дух Свети поставља да напасају стадо Христово. Умоли Господа да ти дарује оно што је благопотребно. У потребно време, и без твог тражења, старац ће ти изговорити реч утехе. Дух Божији ће га научити шта приличи да каже теби, а ти ћеш чути од њега шта хоће од тебе Бог. Али ипак, чувај се, и овде има духова преваре. Смирење и тихост красе истинског руководитеља. А где је помпа (сјај, раскош) у речи и животу, тамо је превара. Пази на ово и бићеш спасен.

    Ето свих дванаест заповести, прими их срцем просто, без премишљања (двоумљења) и нећеш при њиховом испуњавању наићи ни на какве потешкоће, но ако станеш да разлажеш (размишљаш) у уму свом: да ли је могуће и како се може испунити једно или друго и можеш ли се некако ослободити од овог јарма, прикрада се враг, уноси раслабљеност у срце твоје и чини те неспособним за било какво добро.

    - Зар си заборавио - наставио је Анђео пастир - на свемоћ Божију? Да ли је могуће да ти Онај Ко је све покорио под ноге твоје, не би дао снаге да испуниш Његове заповести? Но знај да ће онај ко има свагда Бога у срцу своме лако извршити ове заповести. А ко Њега има само на врху језика свога, тај ће пасти под теретом њиховим, сматрајући их неиспуњивим.

    - Ко не моли од Бога снаге да испуни свете заповести Његове?! Но враг је моћан: он искушава слуге Божије и држи их у својој власти - напоменуо је благочестиви.

    - Не, - одговорио је на то Анђео - враг нема никакве власти над слугама Божијим. Оне који верују у Бога свим срцем својим ђаво може да искушава, али не и да господари њима. Супротстави му се мужаственошћу (одважношћу) и он ће побећи од тебе. 

 

http://www.prijateljboziji.com/Pouka-dana/2014-10-27/26.html

[JESSY]

[JESSY]

О разликовању добра и зла

 

У човековом емпиријском бићу апсолутно добро се не достиже. У сваком људском подухвату постоји извесна количина несавршенства. Ово присуство несавршености у људском добру са једне стране, и неизбежно присуство елемента добра у злу, са друге стране, често веома отежава разликовање добра од зла.

Старац је сматрао да је друга заповест – љубав према ближњем, верно руководно начело за проверу истинитости нашег пута ка Богу. Исто тако, поуздан показатељ за разликовање добра и зла није толико свети и узвишени циљ у његовој спољашњој формулацији, колико средство које се бира да би се он постигао.

Апсолутан је само Бог. Зло, пак, не може бити апсолутно, пошто није самостално биће, већ само противљење слободне творевине предвечном Бићу – Богу. Стога зло не постоји и не може постојати у чистом облику. Свако зло које врши слободна твар по неопходности живи попут паразита на телу добра. Зло неизоставно мора наћи себи оправдања, мора да се прикаже одевено у добро, често највише добро. Зло се увек и неизбежно меша са извесном мером тражења које је по спољашњој форми позитивно, и услед тога „обмањује“ човека. Зло тежи да овај „позитивни“ аспект прикаже човеку као вредност толико важну, да су ради његовог постизања – дозвољена сва средства.

Старац је сматрао да зло увек дејствује помоћу „обмане“, прикривајући се добром. Добро, пак, за своје постојање не потребује помоћ зла. Због тога, тамо где се појављују рђава средства (лукавство, лаж, насиље и сл.), започиње област туђа Христовом духу. „Добро које се постиже рђавим средствима – није добро“. Овај завет остављен нам је од апостола и светих отаца. Премда добро често побеђује и својом појавом исправља зло, неправилно би било мислити, да његову пројаву омогућује зло, да је добро – резултат зла. То је немогуће. Јер, сила Божија је таква, да све исцељује тамо где се појави, будући да је Бог пунота живота и ствара живот ни из чега.

О тражењу Бога

Бога може истински тражити само онај ко Га је једном познао и затим изгубио. Био је убеђен да сваком тражењу Бога претходи извесно осећање Бога.

Бог над човеком не врши никакво насиље, већ стрпљиво стоји код човековог срца и смирено чека док се оно не отвори.

Бог сам тражи човека пре но што човек тражи Њега, и када се, ухвативши погодан тренутак, јави човеку, тек тада човек у извесној мери упознаје Бога. Тада он почиње да тражи Бога, Који се скрива од срца. Старац је говорио:

„Како ћеш тражити оно што ниси изгубио? Како ћеш тражити оно што уопште не познајеш? Душа, пак, зна Господа, и зато Га и тражи.“

 Старац Силуан

http://veronautika.wordpress.com/2012/11/01/%D0%BE-%D1%80%D0%B0%D0%B7%D0%BB%D0%B8%D0%BA%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D1%83-%D0%B4%D0%BE%D0%B1%D1%80%D0%B0-%D0%B8-%D0%B7%D0%BB%D0%B0/

[JESSY]

                                                                     

 

…Богати одлазе из овога света исто као и сиромашни: богаташ из Јеванђеља је умро исто као и сиромашни Лазар, који није имао ништа, ни комад одеће ни парче хлеба. Према томе и богати и сиромашни умиру, о чему пророк Давид пева: „Богатство пролази и зато му не предај срце своје“. Ако богатство пролази као што протиче река, немој му предавати срце своје, јер неће остати. Богатство, дакле, не доноси никакву срећу човеку

[JESSY]

Знао сам двојицу врло богатих људи из мога завичаја, који су стекли велико богатство уз велики труд и борбу, али служећи се притом непоштеним средствима: отимањем, лоповлуком, лихварењем и другим лукавштинама. Они су склапали уговоре и споразуме са сиромашнима, да би им потом отимали винограде, поља, домове, чак и стоку ако ови не би на време вратили зајам који би им давали. Стекли су богатство и веома се обогатили, али и поред тога, нису били срећни. Касније су обојица умрли. Када је први умро, ови су га проклели, јер не само да се неправично односио према сиромашнима, већ ниједном сиромаху никада није хтео дати ни корицу хлеба. Када је умро, све богатство које је поседовао умрло је са њим. После три године његови остаци су били премештени у други гроб: када је гроб отворен његово тело је било потпуно неиструлело због баченог проклетства. Његово тело се није распало, али је било потпуно црно, а његова уста отворена! Језик му је испао из уста а руке су му биле у положају као да је нешто хтео некоме да отме. Људи који су ово видели су се престравили и разбежали.

Његови синови – које није васпитао и научио Божијем путу, као ни испуњавању заповести Божијих, већ само томе да теже богатству, узели су његово богатство и расули га на разврат, коцку и забаву. Врло брзо су пали у сиромаштво.

[JESSY]

Један од његових синова је брзо изгубио све своје наследство на картама. Напустио је родни крај и отишао у Атину да би се тамо картао са великим картарошима, где је за кратко време изгубио све и остао без игде ичега. На крају је извршио самоубиство, пуцајући у себе из пиштоља. Тако је изгубио и живот и душу.

Други син се одао развратном животу и трошењу новца. Убрзо је телесно оболео од многе распусности. Оболео је од турберкулозе и сифилиса, и умро без једне једине драхме.

Трећи син, који је био мој школски друг, такође је завршио на жалостан начин. Просио је по улицама, тражећи од пролазника да му уделе коју драхму или цигарету.

Ниједан од ове тројице богаташевих синова није марио за сиромашне, трудећи се да, макар на тај начин, људи некако опросте њиховом оцу. Ниједан од њих тројице није дао да се служи ни једна једина Литургија за покој душе њиховог оца. Нису учинили ништа. Тако, не само да се њихов отац није усрећио својим богатством, већ је својим богатством унесрећио и своју децу.

Када су ископали богаташево тело и видели да се оно због многих проклетстава није распало, људи су се сложили да треба позвати митрополита да над његовим телом прочита разрешне молитве, да би се оно могло распасти. Митрополит је дошао и клекао код гроба, прочитао молитве над богаташевим телом и онда су га поново сахранили. Међутим, када је, после две или три године, тело било изнова откопано и даље је било у нераспаднутом стању. Један од његових синоваца, лекар по занимању, рекао је да је, наводно, састав земљишта у гробу такав да тело не може да се распадне, и да би га, зато, требало сахранити на неком другом месту.

[JESSY]

Тада су неки људи из његовога града одлучили да богаташеве остатке баце у море, будући да земља није хтела да га прими. Ставили су га у чамац, завезали му огроман камен за врат да би потонуо на дну мора. Потом су га бацили у воду. Али, ни море није хтело да га прими: море га је следецег дана избацило на обалу, заједно са каменом везаним око врата. Становници тог села су узели камење и затрпали његово тело, говорећи: „Анатема души његовој“… И становници других села су пролазећи тим путем бацали камење на њега, бацајући проклетство на његову душу. Један богаташ из тог села ме је, када сам једном приликом био тамо, одвео у своју кућу и понудио ми гостопримство. Следећег дана смо отишли у мали цркву посвећену Св. Георгију. Пошто смо целивали иконе, изашли смо из цркве и он ми је дао камен. Упитао сам га: „Зашто сте ми дали овај камен?“ А он ми је одговорио: „Узмите га сада, а касније ћу вам рећи зашто“. После извесног времена, наишли смо на гомилу камења и он ми је рекао: „Ово је анатема за Н. Н. (поменутог богаташа) и свако ко прође овуда баци камен на њега и анатемише га“. Задрхтао сам када сам ову чуо и узвикнуо: „Шта то причаш! И ви сте ми неки хришћани! Човек је умро пре толико година и добио по делима својим. Зар још морате уз то још да га и анатемишете? Црква и Христос нас уче да волимо непријатеље своје и да се молимо за оне који нас прогоне и муче“. Одбацио сам камен на страну, што је и он учинио. Уверио сам га да је то што чине грех и рекао му: „У недељу иди код свештеника, јер ја нећу моћи да будем овде, и реци му да одслужи парастос за овога човека. Опростите му. Сваки човек ће бити прослављен или понижен у складу са својим делима. Али, будући да то није учинио ниједан од његових синова, ми имамо дужност да му одслужимо парастос. Сву су га анатемисали, а сада сви треба да му опросте. Бог тражи од нас да праштамо и непријатељима својим. Сам Христос, чак и када су Га разапели, молио се за оне који су Га разапели говорећи: „Оче, опрости им, јер не знају шта чине“ (Лк 23:34). Оно што радите је велики грех и морате се покајати и опростити му“.

[JESSY]

Како сам касније сазнао, они су му одслужили парастос и престали да бацају камење на његов гроб и да га анатемишу.

Какву је, дакле, срећу стекао својим богатством себи овај човек? Мислио је да ће усрећити себе и своју децу својим богатством, али је потпуно пропао. Према томе, богатство не доноси никакву срећу. Не би требало тежити стицању богатства, нити желети нити се много бринути о стицању богатства. Господ нам говори: „Не сабирајте себи блага на земљи… него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лупежи не поткопавају и не краду“ (Мт 6:19-20). Господ нас учи да стичемо себи благо на Небу, где оно не пролази и не нестаје, већ плодоноси небеском срећом, чашћу, славом и Царством Небеским….

 

http://www.mitropolija.com/starac-filotej-zervakos-bogatstvo-covjeku-ne-donosi-nikakvu-srecu/

[Stanoje Stankovic]

Уместо увода наводимо речи самог аутора као препоруку да се прочита мишљење на ову увек важну и актуелну тему: „Сада постоји својеврсна апокрифска литература. Обично у њој стоји одређени скуп апокрифа: њих, са тачке гледишта неких људи, православни човек мора обавезно да зна, пошто се тобож на томе темељи Православље. Ако човек не прихвата неко од мишљења из ове „групе“ (о светској завери, ИНН, бар-коду, биометријским подацима, антихристу са канџама, чипу који се убацује у човека и који може да управља човеком) онда он као и да није православан“. Издвојте време за беседу оца Авраама, мишљења смо да итекако вреди.

 

http://www.svedokverni.org/kako-se-odnositi-prema-misljenjima-staraca-shiiguman-avraam-ridman/

 

 

[Драгана Милошевић]

STARAC TOMA: OD 11. GODINE

 

PUSTINJAK NA SVETOJ GORI

 

 

 

    

 

"Ima li i druge dece na Svetoj Gori pa da igramo fudbal ?" pitao je mali Antonije svoga oca i njihovog starca duhovnika kada su mu predložili da krene sa starcem na Svetu Goru da se tamo zamonaši. Od tada je prošlo oko šezdeset godina i mali Antonije je postao starac, pa danas otvara svoje srce za agioritikovima.gr, te govori o podvižničkom životu u "pustinji" Svete Gore, o duhovnim iskustvima koja je stekao živeći u svojoj teško pristupačnoj keliji i o čudesnom snu kada mu se javila Bogorodica i rekla...

 

 

 

Starac Toma je iz čuvene kelije bratstva Sv.Tome, a od svoje jedanaeste godine se nastanio u nepristupačnoj Maloj Svetoj Ani, koju vidi samo Bog! To je pustinjska oblast u blizini Velike Lavre. Pročitajte intervju.

 

 

Starac je pojac, srebrar i zlatar. Od rukodelja izdržava svoje bratstvo koje čine četiri monaha njegove kelije.

Oče Tomo, ceo životni vek se podvizavate na Svetoj Gori. Kako se desilo da se posvetite monaštvu?

 

Moja porodica je bila veoma pobožna. Moj otac je želeo da jedno od njegove troje dece postane sveštenik.Imao sam jedanaest godina kada je naše selo, Stefanovikio Velestinu, posetio pokojni starac Toma zbog duhovnih razloga.Moj otac mu je ispoverio svoju želju. Moj prvorođeni brat je kao najstariji pomagao ocu u poslovima i zato nije bilo moguće da ode. Drugorođeni brat je imao neku manu na nogama i starac nije pristao da ga povede, iako je moj brat to želeo, jer su na Svetoj Gori, a pogotovo u pustinji, putevi teški a staze nepristupačne.

Na kraju su pitali i mene da li želim da idem sa dedicom na Svetu Goru. A ja sam im odgovorio pitanjem.

- Ima li i druge dece na Svetoj Gori pa da igramo fudbal ?

- Dete moje, tamo su manastiri, pustinja i stene i ne igraju se igre - odgovorio mi je starac

.

- Onda neću da idem - odgovorio sam - Zato što želim  da se igram sa mojim drugovima.

Poštovani starac nas je pozdravio i otišao. Ali te noći dok smo nas tri brata spavali zajedno, imao sam divno i čudno viđenje. Pojavila se jedna visoka i veličanstvena žena, koja je ulivala poštovanje, pobožnog izgleda i pokazala mi jedan prelep rajski vrt. To je bio pravi raj, drveća puna plodova, predivno cveće opojnog mirisna, osvežavajući potoci i mnogo dece koja su se igrala u svom tom zelenilu. Dok sam sve to gledao zapanjen i uzbuđen, Presveta Bogorodica, jer mislim da je to bila ona, mi je rekala:

- Dete moje, vidiš li sve ovo. Ako pođeš da dedicom uživaćeš u svemu tome, ako ne pođeš, izgubićeš.

U tom trenutku sam se probudio i odmah sam probudio i majku .

- Mama gde je dedica? Hoću da idem sa njim u manastir.

Posle nekoliko dana, starac je opet došao u naše selo, a kad sam ga video bacio sam školsku torbicu i uhvativši se za njegovu mantiju molio ga da krenemo  te večeri, bojeći se da me druga deca, moji drugovi, ne odvrate. Zaista, te večeri smo otišli ​​sa blagoslovom mojih roditelja.Kada smo stigli u pristanište Svete Ane i malo se popeli, ugledao sam izvore i visoko drveće i osetio da dolazim u raj, te da sam počeo da uživam kao što mi je Bogorodice obećala.

Mislim da mi je Bogorodica preko te lepe i neobične vizije pokazala duhovnu dimenziju i lepotu Svete Gore, koju treba da tražim, da je otkrijem i da je živim  tokom celog života .

U ovom trenutku moram da dodam da kada sam došao u keliju bratstva Sv. Tome, sreo sam drugog takođe mladog monaha, starog oko 18 godina, oca Kiprijana. Nas obojicu su preuzeli ozbiljni i veoma mudri starci, starac Toma i starac Pavle. Od njih smo sve naučili, a posebno su nas naučili srebarstvu, zlatarstvu i muzici. Njihova duhovna zaštita, nijihova ljubav i podrška su bili za uzor. Ne prestajem da pominjem na liturgiji njihova imena pun zahvalnosti, jer naši roditelji su nam darovali život, a oni su nam darovali duhovni život.

 

Da li ste dobili ono što ste očekivali od monaštva ovde u pustinji ?

 

U pustinji sam našao ono što uvek ostavlja utisak, a to su dobrota i vrlina svetogorskih pustinjaka .Zbog svoje mladosti sam bio oduševljen svime. Celonoćna bdenija kada su se okupljali svi oci. Posebno su me privlačili crkvena vizantijska muzika, srebarstvo, zlatarstvo i ribolov u mirnom egejskom zalivu Svete Gore.Vodu smo mukotrpno nosili sa udaljenosti od 5 km, od podnožja Atosa, preko stena, kroz šumu, bodljikavo žbunje i korov.Zatim je sledila rekonstrukcija keljie i naše crkve.

 

Ako bi ste se ponovo rodili da li bi ste se opet odlučili da služite monaštvu ? Ako da, zašto ?

 

Sa životnim iskustvom koje sam stekao, ponovo bih izabrao isti život, jer nisam video ništa važnije od toga sve ove godine. Kada neko živi u opštežiteljnom manastiru, doživljava ljubav kroz komunikaciju sa mudrim starcem i bratijom. David je rekao: "Šta je dobro ili šta je krasno, nego da braća žive zajedno.", a Hristos je rekao: "Gde su dva ili tri sabrani u ime moje onde sam ja medju njima."

Opštežiće u pustinji ima poteškoća, traži podvizavanje ali je rezultat toga svetost.

 

 

Šta mislite da bi izgubili da ste živeli kao mirjan i osnovali porodicu ?

 

Porodica je sveta tajna i u njoj bi uživao, ali je sloboda tihovanja veoma važna. Monah nije van sveta i nema odbojnost prema porodici. Međutim, prema učenju svetih otaca, monaški život je vrhunski I savršen put. Drago mi je da često, iako smo pustinjaci, pomažemo mnogim porodicama koje traže našu molitvu i savet za različita pitanja i probleme.

 

Posle toliko godina monaštva da li još uvek imate kontakt sa vašim rođacima, braćom, nećacima... ?

Sa svojom braćom i nećacima imam odličnu komunikaciju. Raduje me njihova ljubav I poštovanje.

 

Kako provodite 24 sata?

24 sata su podeljena na tri dela: MOLITVU - rad - odmor. Za monaha je najvažnija molitva i izučavanje, a rad se smatra sporednim. Uvek postoji opasnost da sporedno postane glavno. Monah pokušava da vredno radi svoj posao, bez obzira da li je to molitva ili rad, a takođe da održava svoje zdravlje, "jer nismo naučeni da budemo ubice tela nego ubice strasti", kako govorio je ava Pimen.

 

Bavite se srebarstvom I zlatarstvom ?

U naša keliji smo tradicionalno srebrari i zlatari. Stvaramo nove ili popravljamo stare manastirke crkvene sasude koja su prava umetnička dela . Sveštenomonah Partenije je doneo ovaj umetnički zanat iz Carigrada 1880 i uz Božiju pomioć smo ga sačuvali do danas. Od svih svetih sasuda koji postoje na Svetoj Gori, vizantijskih ili ruskih, odabiramo najlepše šeme pa stvaramo nove sasude, sve ručno uz pomoć jednostavnih tradicionalnih sredstava kojim raspoložemo u ovoj pustinji gde živimo.

 

Oče Tomo, zar nije monotono da radite svakodnevno ceo život iste stvari ?

Na početku monaškog života postoji malo umora od monotonije, ali postepeno ova monotnija postaje slatka i dovodi do mirnog duhovnog stanja. Boravak mnogo godina u manastiru stvara iskustvo, a kako kaže Sveti Vasilije, tihovanje je početak pročišćavanja. Danas smatramo moderno i aktuelno da znamo kao neko može izbeći uzroke grešaka i strasti, jer kako stari kažu "pogled izaziva želju". Dakle, tihovanje nije rutina, nego značajna delatnost, koju su voleli I upražnjavali veliki sveci, filozofi i naučnici, da bi ponudili društvu toliko pronalazaka.

 

U keliji primate hodočasnike ? Šta mislite o  današnjem svetu ? Šta ih najviše muči ?

Primam dobre i pobožne hodočasnici, ali i one koji nemaju mnogo veze sa verom. Gostoprimstvo sa savešću je samo po sebi veoma dobra propoved. Svakako je naporno, ali je i

služenje bratu, koji je danas veoma zamoren i traži da ga spozna sebe.

 

Svet danas muče višestruki i ozbiljni problemi. Šta vi mislite da je uzrok tome ? A kako mislite da se to može rešiti ?

Problemi nastaju kada ne postoji život u Hristu. Kada neko priđe Hristu, u njemu izranja sunce nade. To je, mislim, razlog dolaska mnogih na Svetu Goru. Ljudi je dosta racionalizma i logičnog razmišljanja i traže čudo. Čovek je jedno čudo. To je jedino biće koje dodiruje Boga i pronalazi mir samo kada se ujedinji sa neshvatljivim Bogom, posredstvom svetih manastira i živeći po Božijim zapovestima.

 

 

 

                         

 

 

http://www.manastir-lepavina.org/blog/index.php?option=com_content&view=article&id=635:starac-toma-od-11-godine-pustinjak-na-svetoj-gori-&catid=7:svetogorci&Itemid=12

[Драгана Милошевић]

IĆI PRAVO KROZ ŽIVOT - ZNAČI

 

IZ SVE SNAGE PLIVATI

 

PROTIV REČNOG TOKA

 

Arhimandrit Arsenije (kelija Burazeri)

 

Svet je loš zato što ja nisam dobar. Kada postanem dobar, onda će se i svet ispraviti.

Arhimandrit Arsenije je poznati starac, duhovnik kelije Burazeri. Objavljujemo jednu od njegovih poruka poklonicima.

Veoma je važno za čoveka da spozna svoju nemoć i bude iskren u odnosu s Bogom. Naprimer, reći Bogu: „Gospode, oprosti mi, meni je dosadno i teško da se molim“. Gospod veoma voli iskrenost, dobrosavesnost i odgovornost čoveka. Ali mi veoma često idemo k Bogu ne takvi kakvi smo, već navukavši na sebe mnogo skupe odeće svog opravdavanja.

Kao što znamo, Adam i Eva su izgubili Raj, ne zato što su zgrešili, već zato što su počeli da se pravdaju. Starac Pajsije govori strašne reči: „onaj, ko se stalno opravdava, ima za starca demona“.

Kada se obraćamo Bogu sledećim rečima: „Gospode, teško mi je da se molim, zato što se moja žena ne ponaša kako treba, zato što me moj kolega provocira, zato što me deca ne slušaju i tome slično“, - mi prebacujemo odgovornost na bilo koga, samo ne na sebe same.

Neki sveci su govorili sasvim drugo: „Svet je loš zato što ja nisam dobar. Kada ja postanem dobar, onda će se i svet ispraviti“. Blagi Bog čeka od svakog od nas, ne to što mi ne možemo, već to što možemo da učinimo. Gospod neće tražiti od nas to, što On nije posejao. On neće pitati hromog čoveka, zašto nije postao sprinter, nepismenog čoveka – zašto nije postao pisac.

Početak duhovnog života – to je ispravljanje sebe, to je „gradnja fabrike dobrih pomisli“, kako je govorio starac Pajsije…

Onaj ko dolazi na Svetu Goru tražeći svetost, nalazi svetost. Onaj ko dolazi da uživa u prirodi, nalazi predivne pejzaže. Svako ko dolazi na Svetu Goru, nalazi to, šta je tražio…

Kada dolazim u Moskvu, pitam, gde su ovde manastiri i hramovi, a drugi pitaju – gde su ovde centri za razonodu, diskoteke i tako dalje. Čovek traži to, što mu je srodno. Ako stavimo crne naočare, sve ćemo videti u crnoj boji, zelene – u zelenoj, crvene – u crvenoj. Ako sam ja podmukao čovek, smatraću da su svi podmukli, ako sam dobar – sve ću smatrati za dobre, ako je čovek sumnjičav, u sve ljude ću sumnjati.

 

O KELIJI SVETITELJA NIKOLAJA ČUDOTVORCA „BJELOZJORKA“ (BURAZERI)

Kelija sv. Nikolaja Čudotvorca "Bjelozjorka" nekad....

 

Kelija svetitelja Nikolaja Čudotvorca „Bjelozjorka“ pripada manastiru Hilandaru. To je jedna od malog broja kelija, koju je danas lako naći: ona se nalazi na samo 25 minuta hodom od nevelike prestonice Atona – Kareje.

„Bjelozjorka“ je bivša ruska kelija, koju Grci zovu Burazeri i nalazi se pored puta koji vodi iz Kareje u Iverski manastir. Danas pripada srpskom manastiru Hilandar.

Po predanju, svetitelj Sava se, ubrzo posle osnivanja Hilandarskog manastira, otpravio u Jerusalim. Vraćajući se nazad, on se iskrcao na istočnoj strani poluostrva, na putu za Kareju je zalutao i noću je naišao na ovu keliju, u kojoj je i prenoćio.

Posle se ispostavilo da prazna kelija pripada protu. Ujutro je Sava zahvalio protu, a on je, za uzvrat, poklonio budućem svecu svoju keliju. Sveti Sava je preuredio keliju i veoma je voleo da odlazi tamo, kada je tražio samoću.

Godine 1882. se u nju uselio učenik poznatog Hadži-Georgija – ruski jeromonah Antonije s blagoslovom ruskog igumana Makarija (Suškina) i duhovnika Jeronima. S njim je u tu keliju prešlo i 12 ruskih poslušnika.

Na Atonu je stariji sin o. Antonija primio postrig s imenom Petar, koji je kasnije postao i nastojatelj kelije. Na njegova pleća je pao najveći deo tereta stvaranja obitelji. Otac Petar je morao da se obraća za pomoć Rusiji i pisao je mnogo pisama s molbama za pomoć.

Na Svetoj Gori, u toj keliji su se podvizavale askete koji su u svom svetskom životu bili na visokim društvenim položajima ili su imali visoka zvanja. Jedan od njih je bio i jeromonah Partenije, ruski carević, koji je živeo u keliji svetitelja Nikolaja 1890-ih godina, gde je i primio monaški postrig.

Otac Partenije je bio sekretar kelije. U vreme izgradnje hrama dobio je pismo od jedne ruske seljanke, koje ga je podstaklo na surovije podvige na strašnim Karuljama (udaljene pećine i kelije na liticama, do kojih se moglo dospeti samo pomoću lanaca).

Kelija je imala dva hrama: gornji, u čast svetitelja Nikolaja i donji, u ime Pokrova Božije Majke.

Danas je to najpoznatija kelija na Atonu. Zapravo, to čak ni nije kelija, već mali manastir, u kome se i pored nedavne grčke restauracije jasno vidi ruski stil.

 

...i obnovljena kelija u današnje vreme

 

Ova kelija je poznata po svojim ikonopiscima, o čemu svedoče stare ruske ikone, među kojima se izdvaja ikona Božije Majke – Igumanije Atonske Gore. Istorija kelije govori da je u njoj bila čestica Časnog Krsta i razne čestice mošti svetaca. Kada se tamo podvizavao o. Petar, u toj keliji je bilo bratstvo od 50 čoveka. Keliji je pripadalo 7 hektara zemlje.

Pošto su naseljenici kelije ikonopisci Grci, njene ikone koštaju nezamislivo mnogo. Ali ih ruske baćuške i pobožni biznismeni sa zadovoljstvom kupuju. Tako cena ikone može dostići cenu od 50 000 do 100 000 evra. Rusi, dolazeći na Aton, ne štede pare, pa gornje granice cena zapravo ni nema.

 

KARULJSKI JEROMONAH PARTENIJE, RUSKI CAREVIĆ I SELJANKA

Objavljujemo po prvi put ovu izuzetno interesantnu priču, koja se kao predanje čuva na Karulji. Kako je žalosno što su savremeni Rusi u duhovnom smislu kao kontuzovani. Jer se i danas ruski monasi podvizavaju na strašnim Karuljama i drugim udaljenim mestima Atona. Svi oni imaju svoje potrebe. Ali nikome u Rusiji čak ni ne pada na pamet da im pošalje hranu ili odeću…

Na Svetoj Gori su se podvizavale askete, koji su u svom svetskom životu bili na visokim društvenim položajima ili su imali visoka zvanja. Jedan od njih je bio i jeromonah Partenije, ruski carević, koji je živeo u početku u keliji svetitelja Nikolaja „Burazeri“, gde je i primio monaški postrig. Burazeri – to je bivša ruska kelija Belozjorka i nalazi se pored puta koji vodi iz Kareje u Iverski manastir. Danas pripada srpskom manastiru Hilandar.

 

Detalj iz kelije Burazeri

 

 

Otac Partenije je bio sekretar kelije. U vreme izgradnje hrama dobio je pismo od jedne ruske seljanke, koje ga je podstaklo na surovije podvige na strašnim Karuljama.

Evo šta je ona pisala u pismu: “Primite, sveti oci, i od mene uboge, ovo malo novca. Čula sam da gradite crkvu u vašoj keliji i da vam je potrebna pomoć, pa sam se rastužila zato što nemam ništa da vam pošaljem. Zato sam odsekla svoju dugu kosu i prodala je velikim gospođama, koje svoju kosu šišaju, a na prijemima nose tuđu. I tako, primite i od mene ovu malu pomoć…“.

Taj događaj je toliko tronuo oca Partenija, da je odmah doneo herojsku odluku da postane praktično bestelesni žitelj karuljskih litica. Sećajući se te odluke, on je govorio: „Pročitavši to pismo, pomislio sam: jedni odsecaju svoju kosu, drugi odvajaju od usta da bi nam slali novac, a ja sedim ovde u fotelji, pijem čaj, jedem raznovrsnu hranu i imam sve udobnosti... Bio sam obavezan da dođem ovde, na Karulju, radi ljubavi Hristove i spasenja svoje duše!“

Govore da je otac Partenije, čije je lice zračilo svetlost, imao dar prozorljivosti. Nikada sebi nije spremao hranu i jeo je samo svežu hranu. Zimi nije ložio peć da se greje. Kao krevet mu je služila koža, a uzglavljem – komad drveta.

Otac Partenije je bio veoma plemenit, voleo je bratiju, bio je milostiv prema svima. Njegova dronjava mantija je ispuštala predivan miris. Mnoge plodove je doneo Gospodu ovaj ruski carević: samopožrtvovanje, plamenu ljubav, veliko siromaštvo i skromnost. Mnogo je i dobio – i u ovom životu, i u večnom i beskrajnom Carstvu Nebeskom – taj čuveni carević Božiji.

Prevod s ruskog: S. M.
27. 12. 2012.

Izvor: http://www.isihazm.ru/?id=384&iid=1302