Odnos prema duhovniku...

[Guest]

ДУХОВНИК – А НЕ НАРЕДБОДАВАЦ

A+ A-

 

 

 

Разговор с протојерејом Алексијем Сорокиним, духовником Вологодске епархије

 

"Знаш, то је чак и добро, што је свештеник тада био пијан". - "???!!!" - "Ако је за њега карактеристичан тај грех, онда он себе никада неће сматрати бољим од свих. Никада. Једноставно се неће усудити. Значи, знаће да није анђео, или пророк, или старац, или истина у њеној последњој инстанци, и биће га стид да претендује на то. Мислим да ће то помоћи његовом смирењу. Свештеници су, такође, људи и не треба им стављати анђелска крила. А смирености нам свима недостаје, зар не? Зато хајде да оставимо на миру свештенике и да се бринемо о сопственој греховности, која, изгледа, прелази границе", - кум није више желео да разговара на ту тему и окренуо се. И време је показало да је он, као и обично, био у праву: туђи греси нису превише интересантна тема.

 

Греси гресима, али, нажалост, често се сусрећемо с неким надахнутим, узвишеним односом к свештенству: ако је свештеник, онда је савршен, као минимум анђео с небеса и, наравно, безгрешан. О штетности таквог односа према свештеницима, говорило се и говори се много: од њега страдају, како мирјани (чешће жене), тако и сами свештеници. Не ваља, ако за мирјанина место Христа заузима неко други - макар то био и свештеник. Сетимо се како су на то одреаговали апостоли Павле и Варнава у Листри: "Људи! Шта то чините? И ми смо као и ви смртни људи, који вам проповедамо Јеванђеље да се од ових лажних ствари обратите к Богу Живом, који створи небо и земљу и море и све што је у њима... И ово говорећи једва уставише народ да им не приносе жртве, него да иде свако својој кући" (Дела. 14: 15-18). Жалосно је ако се и сам свештеник стара да имају такво мишљење о њему.

 

Исповест - пут к ослобађању од грехова. Исповедају се сви хришћани: и мирјани и свештеници - сви смо ми грешни. Епархијски духовници исповедају свештенике. Наш разговор с духовником Вологодске епархије, протојерејом Алексијем Сорокиним.

 

* * *

Исповест. Фото: Алексиј Колосов

 

- Кажите, молим вас, баћушка: епархијски духовник - то је таква дужност?

- Боље је то назвати црквеним речима - послушање. Свако послушање има своје границе, рамове...

- Данас чиновници то зову "функционал".

- Нека та реч и остане код чиновника. Послушање се, ипак, као ни било које црквено дело, не своди на одређене обавезе и права. То је део Црквеног живота, који је дефинисан не само уставима и упутствима, већ и Тајинствима, догмама. Послушање духовника може да врши само свештеник, зато што он извршава Тајинство покајања.

- Да ли то мора бити искусан човек, образован, кога људи цене?

- Специфичност послушања епархијског духовника је у томе, што је то човек који извршава два задатка. Први - прима исповести епархијских свештеника. Њима је исто неопходно Тајинство покајања, као што је оно потребно сваком човеку.

 

- Многи верници се према свештеницима односе као према анђелима...

- Греше ти, који претпостављају да су свештеници безгрешна бића. Чак и сам свештеник греши, ако мисли да је с примањем благодати свештенства постао непогрешив у свим питањима - везаних за градњу, питања вере, дисциплине, управљања парохијом... Наравно да није. Као и код сваког човека, и код њега постоји склоност к греху. Свештеник исто може да погреши, као и сви ми. И зато су публикације, које на сав глас расправљају о гресима свештеника, узроковане неразумевањем општег смисла служења свештеника.

Свештеник је исто човек као и сви ми. Наравно, њему је више дато, и значи да ће се од њега више и тражити. Истовремено, све његове страсти и људске немоћи остају с њим. И демонска искушења, такође, могу да делују на свештеника. Гледано глобално, њему је чак теже у његовом духовном животу, него мирјанину. Наравно да је све то повезано са виђењем своје немоћи, недостатака, несавршенства. И исправни начин да се ослободи од тог налета греха - то је, наравно, искрена исповест. Као и за сваког другог човека.

У идеалу, и духовник треба да живи високим духовним животом, али наше свакодневне бриге и животна сујета, наравно, утичу и на живот духовника. Он, такође, има своје слабости и недостатке, и он се, исто тако, каје за своје грехе.

 

- Коме се исповедају епархијски духовници?

- Као прво, постоје пријатељи свештеници, који су по духу блиски, и кроз њих се може принети покајање. А дешава се и овако: ко ти је од свештеника дошао на исповест, њему се и ти сам кајеш, зато што осећаш да је немогуће носити терет греха у себи. Наравно, постоје познати духовни центри - Тројице-Сергијева Лавра, Оптина пустиња... Тамо су искусни духовници, до њих се може отићи. Може се исповедати и код духовника других епархија, јер такве дужности има у свакој епархији. Ја овако размишљам - отићи и исповедати се, поразговарати, како поступати у тим или другим компликованим случајевима, с искусним духовницима других епархија.

- Да ли се срећу компликовани случајеви?

- Наравно да се срећу. Од свештеника се више захтева у односу на његов лични живот. Било који грех, који је повезан са седмом заповести: брачним прељубама, блудним падовима, - за свештеника су веома озбиљан ударац, и, уопште, због тога он може бити и одстрањен из свештенства. По канонима, свештеници, на пример, не смеју да иду у лов. Ако је свештеник показао немарност према Светим Даровима, пролио их - то може да проузрокује и забрану служења.

 

- Колико се често исповедају свештеници?

- Ако већ инсистирамо на томе, да се наши парохијани редовно исповедају и разумеју да је исповест део хришћанског живота, онда, наравно, и сами свештеници морају да поштују правила таквог живота и редовно се исповедају и причешћују.

Постоји, да тако кажемо, одређено време у години, када духовник чека свештеника на исповест: у првој половини године - то је Велики пост, у другој половини године - негде око празника Покрова Пресвете Богородице.

Али, у принципу, свештеник може да долази на исповест током било ког вишедневног поста. Постоје и храмови где поштују стару добру традицију да, или цео клир сам долази к духовнику епархије на исповест, или позивају њега у свој храм. Тамо се сви заједно моле, и заједно моле Господа за опроштај грехова.

Помоћ духовном животу свештеника је, сигурно, први задатак у служењу духовника епархије.

 

- Постоји и други задатак?

- Други задатак - то је исповест кандидата за добијање чина свештеника. Да би постао свештеник, човеку је неопходно да поштује одређене, веома строге, услове живота. Кандидат за свештеника не сме имати тешке грехе на савести, а посебно грех убиства. Постоји услов моногамије (један брак); не сме бити никаквих лоших сведочанстава споља (изван цркве).

 

Све се то открива у такозваној "исповести кандидата". На основу те исповести, духовник доноси одлуку: има ли препрека к хиротонији или нема.

 

Поред тога, духовник исповеда и супругу кандидата, јер од жене будућег свештеника у многом зависи успех његовог даљњег служења. Постоје одређена канонска правила, чије непоштовање може да буде препрека кандидату да постане свештеник због строгих захтева к породичном животу. Свештеник не може постати, на пример, онај ко је био ожењен разведеном женом, која има дете из првог брака. То може бити и изузетно успешан брак, у коме брачни другови воле један другог, живе црквеним животом, и правилно васпитавају децу, али муж разведене жене не може бити свештеник.

 

Фото: Алексиј Колосов

 

Епархијски духовник прима заклетву кандидата. Заклетва постоји свуда - и у армији, и у духовном животу, зато што је Црква - војска Христова. Кандидат за свештенство даје обећање пред Богом, да ће служити чисто, непорочно, по Црквеном уставу, да ће се потчињавати свим захтевима епископа, памтећи да су свештеник и ђакон помоћници епископа, кроз њих он делује и врши вољу Божију.

 

Заклетвом, човек који жели да постане свештеник, сведочи своју верност заветима Цркве и животу, не по свом мишљењу, већ по том Предању, по том правцу живота Цркве, који је проверен, који доводи људе до спасења. Кандидат се обавезује да не измишља нешто своје, не скраћује, не додаје, не делује самовољно, већ да ради уз складу црквено-саборног разума, црквено-саборног предања. Ето у томе је смисао те заклетве. И разумљиво је, да за кршење заклетве, за неизвршавање неких њених захтева, човек може бити и лишен свештенства или одстрањен од њега на неки рок, или чак доживотно.

 

- Да ли било ко, ко то жели, може да постане свештеник?

- На срећу или несрећу - не може. Свештеничко служење је строго, узвишено. Јасно је да идеалног човека за служење поред Престола Божијег данас веома, веома тешко наћи; Мислим чак да је то сада уопште немогуће. Али с друге стране, разговарајући с кандидатима за свештенство, видиш да су то у већини случајева људи чисте душе и искрени. Многи су своју телесну и духовну чистоту чували до ступања у брак или живели чистим брачни животом, без некаквих младалачких испада. Бивају случајеви, који захтевају одлуку архијереја. У сложеним случајевима се саветујемо и доносимо своје одлуке, да ли може да буде рукоположен или не.

Ето такво је служење духовника, везано с исповешћу свештенства и с исповешћу кандидата за свештенство.

 

- Духовником често зову било ког свештеника, коме откривају своју душу на исповести. А постоји и такво мишљење: духовника мора имати сваки верник. Да ли је то тако? Духовник - то је преподобни Амвросије Оптински или црквени свештеник, с којим сваки дан путујеш у истом тролејбусу?

- То може бити и овако и онако. Духовник може бити и човек познат по свом високом духовном животу, али и обични црквени свештеник. Човеку, који живи у складу с православном традицијом, у складу с црквеним предањем, неопходан је наставник, водич. Он му показује пут по коме су прошла већ многа покољења црквених људи, и тај пут, ми то сигурно знамо, је довео до спасења њихове душе. Православље је јако баш у томе, што имамо традицију спасавајућег духовног живота. Она се може осетити, она је реална, и ниша ново овде не треба измишљати. То је реалан живот и он има своје законе, које ми знамо. О њима су нам говорили људи који су прошли тај пут. Они су нам пренели своје искуство и ми, примењујући њихово искуство у свом животу, видимо да је то заиста тако, и живимо по том закону, идемо тим путем који води к Богу.

 

Фото: Алексиј Колосов

 

Али човеку који тек ступа на тај пут, на самом почетку је, наравно, неопходна помоћ и подршка. То што зависи само од њега је - одлучност да живи духовним животом, то је схватање да се без учешћа у Тајинствима Цркве, не може достићи спасење. Човек, који се труди да живи по Јеванђељу, види да је то врло тешко, ако се труди заиста искрено, и овде је неопходна помоћ, подршка, савет. За то је неопходан духовник.

 

С друге стране, духовник је носилац права, које је Спаситељ даровао Својим ученицима - апостолима, а кроз њих - свештенству, као основном стубу Цркве: права да ослобађају људе од терета грехова. Свештеник - то није просто некакав психолог, који саслуша и да савет. Да, неки људи осете олакшање у тешким животним тренуцима, уколико успеју да изнесу све своје проблеме случајном пролазнику, на пример у возу - класични случај. То је разумљиво, да неки психолошки закони овде делују. Али служење свештеника није везано само за то...

 

- Ако је свештеник - само "раме за плакање", онда чиме се он разликује од психијатра? Тиме што нема бели мантил, већ мантија с епитрахиљом?

- Служење свештеника је повезано и с тим, што он ослобађа човека од терета грехова, од власти греха - и то не некаквим својим заслугама, већ зато што му је дато то право Тајинством свештенства.

И те две стране служења свештеника као духовника, помажу човеку да иде к Богу - својим корацима, али при помоћи одозго, с благодати Божијом и по савету наставника, мудрог руководиоца. Јасно је да се, ако један човек познаје другог током дугог времена, тај пут остварује некако лакше, с поверењем. Свештеник зна верника, услове у којима живи, његов посао, његов унутрашњи мир, ниво образовања, некакве кораке у његовом духовном животу; и њему је буквално с пола речи јасно, у каквом расположењу човек долази на исповест, и лакше му је да му саветује, не нешто "уопштено", већ управо то што му је потребно у том тренутку. Наравно, да се тада развијају веома добри односи духовног оца и чеда, када међу њима царује поверење.

Пази на себе. Фото: Алексиј Колосов

- Код духовника људи долазе за савет из разноразних разлога. Да ли је потребно саветовати се: какве боје диван да купи или у какву школу да одведе ћерку?

- Мени се чини да је све то веома индивидуално. Постоје људи који су у свом животу довољно самостални, и слобода избора, слобода воље, која је део лика Божијег у сваком човеку, не треба да се гуши ауторитетом духовника. У неким животним ситуацијама може се човеку дати слобода - чак до самог избора места рада... Зато што људским животом управља Бог, и Он делује кроз духовника, али и кроз нашу вољу. Свештеник може да посаветује: хајде да пробамо, хајде да се помолимо, да би пут који изабереш био за тебе користан.

 

Када човек сматра да има право да одлучује за неког, како треба да поступа, - значи, или да је достигао веома високи ниво духовног... савршенства, или једноставно има висок ниво гордости, која се зове прелест.

 

Постоје људи којима је заиста неопходна подршка чак и у животним питањима, која гледано са стране нису од великог значаја, или су чак сасвим небитна. Ево, пример из житија преподобног старца Амвросија: код њега је дошла сељанка и испричала му о ћуркама, које је чувала... Много се бринула како да их узгаја, јер је због њих трпела невоље и нападе од газдарице. Отац Амвросије је сељанку утешио и помогао јој практичним саветима, како да се брине о тој живини, знајући да је то за њу веома важно. Ипак многи старца нису разумели.

 

Али данас су такви односи реткост, за њих је неопходна велика стрпљивост свештеника и довољно времена на располагању за то.

 

- Духовник није наредбодавац. Он показује пут, а заправо одлучује сам човек. Само да ли је добро да му се даје такво право? Постоје примери, када човек пита једног, другог, трећег свештеника, док не добије потребан одговор и поступа само тако како је и хтео у почетку. То јест, просто намеће своје решење. То је, по мени, потпуна деформација духовног живота...

- Па... мислим, да јесте. Такво тражење санкција одозго - оно долази од самовоље.

 

- Онда шта добијамо: свештенику је боље да не инсистира ни на чему?

- Увек с увереношћу указивати: ради само тако, како сам рекао, - је неправилно, већ смо објаснили узрок такве склоности к тоталном командовању - гордост свештеника. Али постоји случај, када свештеник може - и чак је и дужан - да упозори: теби то неће бити од користи - на пример, путовање овде или онде. Или сусрет с овим и оним. Чак и у породичном животу: ако свештеник добро зна младића или девојку, који желе да створе породицу, и схвата да ће та одлука с великом вероватноћом да их доведе у невољу, он може да каже: не журите, размислите о свему и процените да ли постоји опасност да ће се појавити проблеми.

 

- И послушају га? Код свештеника могу да иду и, не из жеље да добију исправну духовну оцену својих намера, већ "по традицији". Сматра се да је тако добро и ми ћемо да урадимо "како је опште прихваћено". Само када свештеник одједном почне да упозорава на несмотрен поступак, не слушају га увек, по мени. "Како да се не женим, када сам већ и ресторан платио..."

- Не, понекад слушају... Слушају... Заправо данас веома ретко долазе код свештеника са таквим питањима, зато што су људи навикли, из неког разлога, да све раде сами. Ипак, постоје људи, који долазе у храм и питају, да ли да ступе у брак с тим човеком или не.

 

Савет - је некакав лек против греха. Духовни отац може да да човеку неку опомену. Или, грубо рећи, казну - у црквеном животу и то се зове епитимија.

Епитимија није казна за грехове, већ лек, чијом применом човек достиже исцељење, ако то ради искрено.

 

Иако се у преводу с старогрчког "епитимија" преводи као "казна", она није казна за грехе, већ лек, чијом применом човек достиже исцељење, ако је извршава искрено. То је такав духовни задатак, који мора бити продуктиван за човека. Дешава се понекад у манастирима, да човек долази к њему непознатом свештенику, каје се за грехе, а овај му говори: ево теби епитимије на десет година унапред: по сто земних поклона сваки дан. А човек се разболео, и за њему је не сто, већ и један поклон тешко да учини... То није доживотна казна, али епитимију може да скине само тај ко је и дао. Ослободити од епитимије може, такође, и епископ.

- Наш разговор објашњава, да је духовник неопходан сваком човеку, који себе сматра верником и који је оцрковљен. Боље је, ако је то свештеник, који те одавно познаје, код кога се стално исповедаш-причешћујеш. Али колико може да издржи један свештеник? Да пажљиво следи за духовним животом сваког верника вероватно може... ако их је 50. А ако их је 5000? Постоји граница људских сила! И да ли свако може бити духовник? Мени се чини да не може. Зашто су к Оптинским старцима ишли људи из целе Русије да би се саветовали о тим истим "ћуркама"? Можда зато што њихов локални свештеник ни није хтео да разговара о "ћуркама"?

 

- Тешко је одредити некакве норме у духовном животу. Колико свештеник треба да има духовних чеда? - Ко зна колико? У том смислу, сваки човек, који долази код тебе, већ и јесте твоје духовно чедо. Како ће он да примени твој савет, како ће да се понаша после исповести, то је друга ствар, али пастирски однос к свима претпоставља и учешће, и добру вољу, искрену жељу да се помогне.

 

У старој Русији је био мало другачији систем, тамо се исповедало само једном годишње. И то је било, делом, само реда ради, формално. Наравно да је свештенику за време Великог поста било веома тешко да исповеда 100 човека, јер су се и накупила питања везана за духовни живот, током целе године, и више. Зато су људи тражили те свештенике, који су могли да одговоре на та питања.

 

Данас не постоји пракса која је обавезна за сваку исповест. Хвала Богу, и свештеника има све више. Мада смо ми у дефициту с њима и данас, ипак се, бар у Вологди може наћи могућност да се поразговара с свештеником не журећи. Можда је у Москви и Петербургу то теже урадити, у главним градовима још увек нема довољно храмова. Али ми данас имамо такву могућност, није баш тако тешко наћи свештеника у било ком руском граду, са којим се може поразговарати.

Наставимо да упоређујемо духовну помоћ с медицинском. Постоје случајеви, када је човеку неопходна хитна помоћ лекара, он зове "хитну", и какав ће доктор доћи, њему је све једно. Главно је да му он олакша патње - дао је лек, потребну ињекцију, применио електрошок-терапију да би оживео срце... Али када се човек осећа мање-више нормално и болује од неке конкретне болести, он онда тражи специјалисту.

 

Ето тако је и у духовном животу. Постоје моменти, када је човеку неопходна исповест, и не треба чекати неког високо-духовног свештеника, путовати до њега километрима. Било који свештеник у цркви, чак и најпростији, ће га исповедати и олакшати му душу. Али ако желиш савете у континуитету, онда тражи духовника.

Уопште узев, духовни живот - то је такав живот, који се достиже само личним искуством. О њему се може причати веома много, али онај, ко не живи тим животом - он га ни не разуме.

 

Фото: Алексиј Колосов

 

- Све је написано у Јеванђељу, само га треба читати, и то је све? Ето теби и духовног живота, са свим правилима и условима?

- Не само читати, већ живети по њему, јер док се ти сам не уживиш, онда ништа ни нећеш разумети. О духовном животу се може много причати, али речи тешко да ће бити схваћене до краја, ако човек сам не направи први корак. А када он пође на исповест код свештеника, када сам буде увече анализирао свој дан, приносећи покајање Богу за неке своје грехе, и захваљивао Му за милост, која се излива на нас сваког дана... Тек онда разговор о духовном животу може бити дубок и свеобухватан.

Седећи за шољом чаја, говорити како је руска земља постала сиромашна духовницима, како их нигде нема&хеллип; И после поћи негде у кафану или сутрадан преварити човека, да би себи донео корист&хеллип; Онда ће све то бити пусти разговори.

 

- Многи говоре о осиромашењу духовног живота, па има ли данас духовника? Или њих једноставно не може бити, да нема?

- Духовни живот увек постоји, зато што је у Цркви - Христос. Човек, који иде к Њему, већ живи духовним животом. Ако идеш средњим путем, царским путем - извршавајући заповести Божије, постећи, читајући Јеванђеље, трудећи се да поступаш по јеванђељским заповестима, - ту онда некаквих тешкоћа ни нема. Живиш, Господ те води, видиш своју немоћ, недостатке... Друга је ствар, када човека затрпају страсти, или када пада у некакве екстремне ситуације - ту је онда, можда, потребан савет искусног духовника.

Духовника, наравно, треба тражити, али било који духовник ће, пре свега, да саветује да се бориш са сопственим гресима.

И такав човек се може наћи. Чак кроз простог свештеника, човеку се може открити Божија воља - јер ми код духовника пре свега тражимо вољу Божију! Не тражимо пажљивог саговорника, некаквог интелектуалца, који ће с тобом да разговара о високим материјама мистичког богословља, већ тога, који открива вољу Божију. Господ ће да открије своју вољу кроз оног, кога сам одреди, само да би могао да чујеш и поступиш тако - по Божијој вољи, на своју корист. И да подвучем: хајде да не копамо по гресима свештеника и тражимо оног ко ће бити достојан да нас опслужује, и тапкати у блату "недостојних". Духовника, наравно, треба тражити, али било који духовник, увек ће саветовати да се пре свега бориш са сопственим гресима. Блажен је ко их и види!

 

 

 

 

 

С протојерејом Алексијем Сорокиним

разговор водили Пјотр Давидов и Андреј Саљњиков

 

Превод са руског С. М.

21 јануара 2014. године

 

Извор: http://www.pravoslavie.ru/put/67619.htm

 

Манастир Лепавина

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Gordana .]

Врло врло корисно!

[Manastir Bradaca]

ja cu da citiram jednog starca:ako me vec pitate,onda me i poslusajte,ako necete da me poslusate-zasto me onda pitate?

[JESSY]

ja cu da citiram jednog starca:ako me vec pitate,onda me i poslusajte,ako necete da me poslusate-zasto me onda pitate?

treba pitati za savet, ali niko ne kaze da ga treba bezuslovno prihvatiti...mozda te on samo navede da dodjes do svog dobrog resenja....

svako ima slobodu i svoj mozak da sam odluci sta ce ciniti...

mislim da nam savet sluzi samo da nam pomogne da sami dodjemo do svog resenja...

[Manastir Bradaca]

Pa nije bitno kako izgleda(mislim na spoljasnji izgled,kosa,brada,pocepana mantija i sl.)..bitno je da zivi u sadasnjosti i da poznaje probleme savremenog sveta..

[JESSY]

bitno je da zivi u sadasnjosti i da poznaje probleme savremenog sveta..

facenew22222222

[JESSY]

sjajan doprinos temi...https://www.pouke.org/forum/topic/32119-%D0%B4%D1%83%D1%85%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D0%B0-%D0%BD%D0%B5-%D0%BD%D0%B0%D1%80%D0%B5%D0%B4%D0%B1%D0%BE%D0%B4%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%86/

[Manastir Bradaca]

treba pitati za savet, ali niko ne kaze da ga treba bezuslovno prihvatiti...mozda te on samo navede da dodjes do svog dobrog resenja.... svako ima slobodu i svoj mozak da sam odluci sta ce ciniti... mislim da nam savet sluzi samo da nam pomogne da sami dodjemo do svog resenja...

pa na to sam otprilike i mislio..ni ja svom igumanu nisam slepo poslusan..s njim imam vise drugarski odnos a ne ono:vojnik-oficir..ako me razumes  

[Trifke]

Vec je bila jedna tema gde sam naglasio pogubnost danasnjeg duhovnistva.

Ovde treba napomenuti da duhovnik a posebno ako je monah nebi trebao da daje savete za bracni zivot mirjana vec samo o nacinu borbe protiv nekih greha. Na zalost ucestala je praksa da se duhovnik trazi po manastirima i vidim katastrofalne posledice toga ne samo po bracni zivot vec uopste po zivot tih ljudi koje vode"duhovnici". Na zalost mnogi se monasipecaju time sto postaju jeromonasi a i igumani manastira a niti imaju dovoljno duhovnog iskustva a ni zivotnog. Nikako ne uzimati za duhovnike mlade jeromonahe a preporuka je svih iskusnijih monaha da mirjani za duhovnike uzimaju mirske svestenike.. Znam da dok sam bio u manastiru Tvrdos da je bila strktna naredba da ljude upucujemo za sva pitanja da se obrate likalnom parohu.

Duhovnistvo tipa apsolutne poslusnosti je stovrilo Artemija i njegov raskol.

[миркан]

ДУХОВНИ УЧИТЕЉ

ПИТАЊЕ: Ко је то духовни учитељ и каква је његова улога у животу хришћанина?
ОДГОВОР: Духовни учитељ је за хришћанина свештеник, обучен по свим питањима вере и искусан у практичном духовном животу.
У манастирима такав учитељ може да буде игуман, настојатељ манастира, или духовник који је од игумана добио благослов да руководи братијом.
За мирјане то може да буде како парохијски свештеник из најближе цркве, тако и било који други свештенослужитељ, с којим хришћанин успостави однос међусобног поверења и духовне везе.
За монахе је правилније да имају духовнике који су такође монаси, јер специфични опит монашког живота може да пренесе само онај, који га је задобио личним монашким подвигом.
За мирјане је препоручљивије да имају духовног учитеља из белог, ожењеног духовништва, јер свештеник има своју сопствену породицу, те у већини случајева, може боље да се снађе у перипетијама породичног човека него монах, који о породичним проблемима зна само из туђих речи. Иако, наравно, има изузетака.
Због чега је за хришћанина неопходно да се руководи саветима духовника? Јер, рекло би се, постоји Свето Јеванђеље, реч Божја, постоје многе књиге које су написали Свети оци, опитни у духовном животу, постоји црква, у којој човек може да учи из свештеничких проповеди, као и велики број разних религиозних информација које се продају у црквеним књижарама на аудио и видео медијима.
Читај, слушај, учи и примењуј у практичном религиозном животу!
Али!
Ви познајете многе возаче, који су научили да возе аутомобил самостално, без инструктора?
А да ли је могуће самостално научити ронити са опремом за роњење? Или возити авион или подморницу? Или професионално користити рачунар? Или постати шампион у било ком спорту, без тренинга са тренером? Зар је једноставније научити водити правилан духовни живот, од свега горе наведеног?
Због чега онда тако велики број људи потпада под утицај јеретичких и секташких учења, или претрпевши неуспех на „подвижничком“ путу потпуно напушта религиозни живот?
Због чега постоји више од две хиљаде и четиристо религиозних заједница различитих по вероучењу, које себе називају хришћанским?
Због чега чак и светски шампиони, као и шампиони олимпијских игара, имају тренере и слушају њихове савете и поуке?
Због чега Апостол Павле пише у својој посланици: „Слушајте старешине своје и повинујте им се, јер они бдију над душама вашим, пошто ће одговарати за њих…“ (Јевр. 13:17).
Искључиво због тога, што у сваком делу, духовном или мирском, најефикаснији процес учења и развоја бива под руководством искуснијег учитеља, који је већ „прошао тим путем“.
Невоља нашег времена је у томе, што су у бившем СССР-у , као последица седамдесетогодишње борбе совјетске власти са религијом, која је чак и свештеницима забрањивала било какво општење са људима сем богослужења, а нарочито с омладином због страха од губитка регистрације (што је за собом аутоматски повлачило могућност губитка службе). Тако је скоро потпуно прекинута традиција прејемства духовништва, преноса знања ученику од духовно искусног учитеља и умећа живота по Заповестима Јеванђеља.
Тренутно није лако наћи свештеника, који би био способан да својој пастви преда, сем општедоступних семинарских знања која је добио од сопственог учитеља, додатак обогаћен личном духовном праксом, то јест животни опит по Јеванђељским Заповестима.
За почетак навешћемо изреке Светих отаца из зборника „Духовни руководилац и однос православног хришћанина према њему“ (М, „Скит“, 1993), који је врло користан за свакога и препоручује се да се прочита.

„Руководитељ у духовном животу за сваког хришћанина обавезно треба да буде свештеник-духовник, код кога треба долазити не само ради исповести, већ и ради поука“.
„Потруди се да целог живота имаш духовног оца, откривај му своје грехе и мисли, слабости и искушења, користећи се његовим саветима и поукама, тада ћеш лако задобити Царство Небеско“.
„Без најближих руководилаца немогуће је свето проживети на земљи. Пронаћићеш их у Цркви, где их Дух Свети поставља да пасу стадо Христово. Измоли од Господа да ти дарује одговарајућег духовника у тренутку кад ти је то потребно, и он ће ти рећи утешне речи, а да му не поставиш питање. Дух Божји ће га научити шта треба да ти каже и чућеш од њега шта је Богу угодно“.
„Предај твоје срце у послушање твом духовном оцу и Божја Благодат ће обитавати у теби“.
Само мали број поука Светих отаца, односе се на међусобне односе између православног хришћанина и његовог духовног руководиоца.
Велика је срећа хришћанина да нађе за себе достојног духовника, који ће узети на себе одговорност пред Богом за духовни живот свог чеда, молити се за њега, пратити његово духовно узрастање, руководити га у свим његовим животним ситуацијама, упућујући га на пут добродетељи, који води у Живот Вечни.
За хришћанина, који има духовника, пут разрешења проблема који се пред њим појављују је сасвим другачији, него код људи овог света, који живе без вере, ван Цркве и због тога лутају у мраку незнања не спознајући духовни смисао ствари и појава у садашњем животу.
Када се таквим неоцрковљеним људима појаве животни проблеми, који су последица њихових грехова, они су принуђени да их решавају ослањајући се само на свој сопствени разум, животно искуство или савете људи, који су неоцрковљени као и они сами. Као по правилу, у таквим случајевима, проблеми остају или неразрешени, или њихово разрешење повлачи за собом друге, не мање проблеме.
То се дешава због тога, што се узрок свих човекових невоља и проблема налази у одвојености његове душе од Бога, у нарушавању Његових заповести, као и у одсуству унутрашње духовне хармоније, што је последица грехова накупљених током живота.
Немогуће је нарушавати Божје Заповести, а да то прође без погубних последица по душу!
Ако у аутомобилски мотор уместо моторног уља сипате јестиво уље, он ће се покварити. Ако Божићну светиљку предвиђену за 127 волти прикључите на 220 волти, прегореће. То је због тога што су изумитељи и мотора и светиљки, када су их правили, одредили за своје направе одређени режим експлоатације, чије нарушавање изазива њихов квар.
Тако је и Бог, створивши човека, може се рећи, уградио у њега одређени „режим експлоатације душе“ и дао му је своје Заповести као правила, и уколико их човек испуњава, способан је да одржава своју душу у нормалном, хармоничном стању.

Разуман човек, уколико му се поквари телевизор, зове професионалног мајстора, који је специјално обучен и зна како да га поправи.
Неразуман човек пак почиње сам да проучава микрошему са шрафцигером или зове суседа, који будући да такође није специјалиста, само помаже домаћину да докрајче телевизор.
Слично томе и људи овог света, суочавајући се са животним проблемима, који су последица њихових грехова, покушавају да их реше сами, или што је још горе, одлазе код „суседа“ – врачева, екстрасенса, гатара, или окултних исцелитеља.
Резултат је неижбежно тужан.
Оцрковљени хришћанин, трудећи се да поштује Божје Заповести, тежи да задобије чисту савест и мир у души, и због тога оно што му се дешава у спољном животу не разрушава његову унутрашњу хармонију, већ доприноси његовом још већем усавршавању духа; слично као што огањ и вода прекаљују гвожђе, чинећи га челиком.
Православни хришћанин, суочивши се са неким животним проблемом, иде за савет код духовника, те тако тражи одговор на своје питање не просто од човека, који чак може да буде праведан и духовно искусан, већ од Бога, који види његову веру, и даје му преко духовника неопходан савет и благослов.
Добивши благослов од духовника за било које дело, хришћанин га, без сумње, испуњава као послушање, и Господ му безусловно пружа у томе своју Благодатну помоћ.
Црква учи преко светих стараца: „Предај срце твоје у послушање твоме духовном оцу, и Божја Благодат ће обитавати у теби“.
ПИТАЊЕ: Како да хришћанин почетник у вери пронађе себи духовног руководиоца?
ОДГОВОР: Црква оставља хришћанину право да сам себи изабере духовног учитеља. Дивно је ако то постане свештеник из најближе цркве.
Али, како је устројење душе сваког хришћанина потпуно индивидуално, а свештеници по складу карактера и духовном искуству такође различити, онда је веома важно наћи таквог духовника, да између њега и хришћанина постоји искрен, срдачан однос, међусобно разумевање и потпуно поверење.
Тада ће духовно руководство дати добре плодове.
Само не трчите да одмах себи пронађете за духовника прозорљивог старца! Таквих данас скоро да нема, док је „младих стараца“, или, тачније, лажних стараца, у оцрковљеној средини и превише! Нема веће опасности, него предати своју душу на руководство шарлатану или лажном пастиру који је у прелести. Сам Христос је упозоравао на опасност од „вукова у јагњећој кожи“. Тражите себи обичног свештеника добросавесног, благочестивог, који је заменљив, и уколико се ваши проблеми покажу далеко већи од његове снаге, нека вам он сам укаже на ауторитетног духовника, коме он поверава решење сложених духовних проблема.

Можемо да дамо неколико практичних савета људима, који желе да себи нађу духовника.
Пре свега, молите се усрдно Богу, молећи Га да вам дарује трезвеног и доброг учитеља. Како тражите, тако ћете и добити.
Отиђите у најближу цркву и за време богослужења обратите пажњу на свештенике.
Покушајте срцем да осетите коме би се оно приволело.
Отиђите код тог свештеника на исповест, покајте се за грехе, питајте га оно што вас узнемирава (само му не одузимајте време на празнословље, говорите кратко и оно што је заиста важно).
У зависности од тога да ли вас свештеник слуша пажљиво или равнодушно, да ли саосећа са вама или је равнодушан, одлучите сами да ли да њему поверите решење својих проблема или да се ограничите само на исповест и разрешење од грехова и да потом тражите другог духовника.
Али, ако сте већ стекли поверење у њега и добили од њега савет и благослов, свето то испуњавајте, као да сте добили од самог Господа, и не трчите потом од једног свештеника до другог у нади да ћете добити савет који вам се свиђа.
Кроз све свештенике делује подједнако један те исти Господ Христос и због тога је грех обраћати се с једним истим питањем различитим свештеницима, уколико сте први пут добили конкретан благослов како да поступате.
Уколико нисте успели да нађете свештеника у најближој цркви, коме бисте поверили своју душу за духовно руководство, не очајавајте.
Још у време пре револуције у Русији многи су ради решавања важних животних проблема путовали у Оптину Пустињу код великих стараца, у Дивјејево, и на друга места, где су се налазили свештеници прослављени својим узвишеним духовним животом.
Када почнете да посећујете цркве и ступите у разговор са другим православним хришћанима, чућете од њих у којим црквама служе свештеници који су стекли ауторитет и љубав од парохијана, и ваше могућности да нађете себи духовног руководиоца ће се знатно повећати. „Ако нема искусног учитеља и притом хришћанин одлази код духовника који се ту налази, Господ ће му помоћи ради његовог смирења“ („Духовни руководилац и однос православног хришћанина према њему“, М, „Скит“, 1993).
Они који желе да пронађу духовног учитеља треба да имају на уму речи Господа Исуса Христа: „Иштите, и даће вам се, тражите и наћи ћете“.
Најважније је да не престајете усрдно да молите Господа, и Он ће вам дати учитеља који вам је на спасење.

 

извор: Књига: ''Оцрковљење''

 

 

http://www.manastirklisina.com/duhovni-ucitelj/

[Guest]

Духовник ни на који начин не треба да стави себе између Бога и верника, каже владика Порфирије

 

(фото архива Политике/Д.Јевремовић)

Борећи се са искушењима верници се окрећу својим духовницима, свештеницима и монасима, али и они могу да подлегну искушењу да злоупотребе своје позвање и од духовног оца постану тоталитарне духовне вође које траже беспоговорну послушност.

Када такав свештеник или монах уместо Бога, узме себе као мерило и критеријум, када доведе верника у непрестану зависност од своје личности, када почне да се меша у сваки детаљ његовог живота и одређује му како ће он да спава, једе, живи, онда он престаје да буде духовник и постаје гуру, каже викарни епископ јегарски Порфирије.

– Уместо тога, он треба да духовно руководи, васпитава верника, у исто време да му буде и отац и пријатељ и брат, неко ко пре свега има љубав у односу на своје вернике и своју духовну децу, покушава да подржава слободу верника тако да они идући ка Христу постану оно што јесу. Духовник треба да упућује вернике на Бога, а не да покушава да упути верника на себе доводећи га у потпуно ропску, потчињену везу својом личношћу заклањајући лик Христов. Такви духовници имају менталитет гуруа и злоупотребљавају аутентичну, здраву и искрену потребу сваког човека за Богом, за мистичним, за метафизичким – каже владика Порфирије.

Гуруизам је био један од кључних појмова и појава којом су се бавили учесници недавно завршене конференције Међуправославне мреже иницијатива за проучавање религија и деструктивних култова у Новом Саду, а један од предавача био је и владика Порфирије. „Православни гуруизам“, иако сама појава „духовног тоталитаристе“ никако није страна ни другим црквама и верским заједницама, можда може привући оне који у Цркви и хришћанству траже решење свих проблема на магијски начин, али они који отворено и искрено приступе вери, могу се чак окренути од Цркве сусревши се са таквим духовним учитељима који не проповедају оно што њихова вера у суштини јесте, напомиње владика Порфирије.

У разматрању учесника скупа, појам гуруизма није узет у свом традицијском, историјском значењу духовног учитеља у религијској традицији хиндуизма, већ у ширем значењу, везан за појам сектног и манипулативног деловања, објашњава Андреј Протић из Центра за антрополошке студије.

– Реч је о појави лажног духовног или идеолошког вођства које обавезно користи манипулацију у придобијању својих следбеника, захтева тоталну контролу над својим следбеницима. То је врста псеудорелигијског вође који покушава да на манипулативни начин учини своје следбенике зависним од сопствене личности, сопственог система вредности и својих идеја – каже Протић.

Стварни циљ таквих група, с једне стране, јесте да се вођа покрета или сам култ обожава као једини ауторитет или извор решавања свих проблема, а с друге стране економско злоупотребљавање следбеника – истиче митрополит карпасијски Христофор из Кипарске православне цркве.

– Такве култне групе злоупотребљавајући или искоришћавајући различите проблеме и искушења људи нуде лака, брза и успешна решења, скривају своје право лице и представљају се лажно како би људи мислили да ће унутар таквих организација решити своје духовне и егзистенцијалне проблеме. Православна црква делује против таквих појава у три правца: најпре својом проповеђу покушава да изнесе на светло истину јеванђеља која има за циљ да целовито изгради човека и учини га слободном личношћу са перспективом вечне слободе, затим изучавањем садржаја учења и опасности које произлазе из ових група и обавештавањем јавности о њима да би људи знали о чему се ту ради. Коначно, Црква дејствује и терапеутски, покушавамо да помогнемо жртвама или породицама жртава да се одвежу од зависности од култова и секти и да се потпуно слободно и релаксирано укључе у духовни живот цркве – напомиње митрополит Христофор.

Управо тај трећи правац, међутим, може да буде проблематичан. Рехабилитација жртава лажних пророка и других „божанстава на земљи“ веома је тешка и захтева организован рад психијатара, психолога, социјалних радника, свештеника, па и адвоката, каже Александар Дворкин, један од најпознатијих руских антикултних активиста и директор центра Свети Иринеј Лионски, који се бави овим појавама.

 

Јелена Чалија

објављено: 03.10.2012.

 

Извор: Политика.рс

[Paradoksologija]

Imala sličan problem kad sam ušla u Crkvu. Duhovnik želeo da propiše svaki detalj života.

 

Između ostalog, rečeno mi je da ne bih smela više da volim pivo nego vino, jer 1) vino je za žene i 2) jer on više voli vino   :.mislise.  

[JESSY]

https://www.pouke.org/forum/topic/23482-%D0%BA%D0%B0%D0%B4-%D0%B4%D1%83%D1%85%D0%BE%D0%B2%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D1%82%D0%B0%D0%B2%D0%B8-%D1%81%D0%B5%D0%B1%D0%B5-%D0%BA%D0%B0%D0%BE-%D0%BC%D0%B5%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE/page-4#entry780659

[JESSY]

Ипак, оно што јесте веома важно у том односу је послушање духовнику, тј. извршавање оних духовних савјета које човјек добије од духовника, сматрајући да се тиме показује послушност и самом Господу. По ријечима из Светог Писма, послушање је веће и од поста и молитве. Тиме се човјек чисти и ослобађа од гордости (егоизма, самољубља, самовоље), учећи да не ставља своју вољу у први план, већ да, из љубави према Богу, поштује и туђу вољу и личност, задобијајући тако смирење, повјерење у Божију вољу и сагласје кроз заједницу са духовником, а затим и осталим ближњима. Наравно, ово не значи одбацивање сопствене одговорности у поступцима, мишљењу и осјећањима, не смије се отићи у крајност и пасивно очекивати да духовник рјешава све наше проблеме или се задовољавати самим чином разговора, без дјелатног односа према стварности и ближњима. Овај однос је активан, међусобно допуњујући и захтијева да човјек постаје и постане личност.

 

https://sites.google.com/site/toloskaparohija//toloska-parohija-duhovnik

[JESSY]

Схиархимандрит Власије (Пергонцев)

 

Потоњи духовник Пафнутијевог Боровског манастира схиархимандрит Власије (Перегонцев) дошао је на свет кад је његова мајка имала 56 година. Родила је седморо деце, али су сва умрла још у првој години живота. Осма је била девојчица, која је напунила годину дана. И мислили су да ће све бити у реду, али није било. Кад је малишанка напунила две године дадиље су је повеле напоље да се игра. Ту је пасао коњ. Девојчица му је пришла. Коњ се ритнуо и ударио је девојчицу по главици…

Рођен је у подруму у који је његова мајка отишла по кромпир. Намеравала је да узме кромпир, а родио се синчић. Касније је многе године свог живота провео у илегали: већи део монашког живота био је протериван и прогањан због вере.

Код куће није био вољено дете. Отац је умро, мајка се поново удала и очух је љуто омрзнуо пасторка, називао га је «попић» и «монахић», јер га је до десете године – до четвртог разреда – васпитавала бака – монахиња.

А после седмог разреда је отишао од куће и почео је да живи самостално. Уписао се на Смоленски медицински факултет где је студирао на катедри за педијатрију и дечје болести. Тамо, на факултету, упознао је и љубав. Кад је девојка сазнала да иде у цркву чиста срца га је пријавила у ректорат, због чега је избио велики скандал. За пример другима судили су му пред свим студентима те године. Како совјетски студент може да замени бели лекарски мантил црном расом?

Реците: како? Бели мантил црном расом? Руководство то није могло да замисли и студент који је пре тога добро учио сад је имао проблема с полагањем испита. Професорима је било наложено да му упишу оцену ако се одрекне својих убеђења. Студент није имао намеру да се одрекне убеђења. Девојка је, схвативши да је желећи да спаси свог суђеног од црквеног мрачњаштва у ствари издала момка, престала да иде на предавања. А он је доживео тешко нервно растројство