Десанка Максимовић

[Данче*]

ПОМЕН ПЕСНИКИЊИ ДЕСАНКИ МАКСИМОВИЋ У БРАНКОВИНИ

 

Да почива у порти храма Светог архангела Михаила у живописној Бранковини заслужила је својом приврженошћу за Цркву и народ српски.

 

    

 

-Била је велика част срести се са њом овде у Бранковини. Увек ћу је памтити, а о њеном животу и делу још студиозније сазнаваће нове генерације, беседио је Епископ шабачки г. Лаврентије на годишњем парастосу знаменитој песникињи и члану Српске академије наука и уметности Десанки Максимовић.

 

    

 

Као кћи сеоског учитеља Михаила, Десанка Максимовић дане детињства провела је у Бранковини, чији су предели, срдачност и доброта домаћина оставили траг у њеној песничкој природи. Стварала је неуморно до пресељења у вечност, 11. фебруара Лета Господњег 1993. Годишњи помен прилика је да још једном сви упутимо благодарје и молитве за душу најлепшем перу српске лирике. И ове 2016. године, крај гроба Десанке Максимовић сабрало се свештенство Шабачке и Ваљевске епархије, родбина, представници Задужбине "Десанка Максимовић", Спомен – комплекса музеја у Бранковини, Матичне библиотеке "Љубомир Ненадовић" Ваљево, као и поштоваоци њеног дела.

 

    

 

Након парастоса, којим је началствовао Епископ шабачки г. Лаврентије, у старој школи где се налази и Десанкина спомен-соба приређене су агапе за учеснике сабрања у част знамените поетесе.

 

Информативна служба Српске Православне Цркве

17 / 02 / 2016

[Чунга Лунга]

[Чунга Лунга]

Крвава бајка

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.

Исте су године
сви били рођени
исти су им текли школски дани,

на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви боловали,
и сви умрли у истом дану.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.

А педесет и пет минута
прије смртног трена
сједила је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
рјешавала: колико може
путник ако иде пјешке…
и тако редом.

Мисли су им биле пуне
истих бројки
и по свесцима у школској торби
бесмислено лежало безброј
петица и двојки.

Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубних и љубавних
стискало се у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго,

да ће врло дуго
трчати испод свода плавог
док све задатке на свијету
не порјешава.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у истом дану.

Дјечака редови цијели
узели су се за руке
и са школског задњег сата
на стријељање пошли мирно,
као да смрт није ништа.
Другова редови цијели
истог часа се узнијели
до вјечног боравишта.

Ова песма написана је о нацистичком злочину стрељања гминазијалаца и деце од којих је најмлађе био мали Ром, чистач ципела од тек 11. година, 1. октобра 1941. године у Крагујевцу.
 

[AnaLaz]

Ја и ја 

O kad bih mogla samo jednom ja
nekuda iza bregova
pobeći od sebe.

Sasvim sama i vedra
projurila bih kroz šume,
razgrnula livadi nedra.
U život bih se zagnjurila,
svakom bih ruku pružala.

Sa strašću bih se požurila
da vidim u životu kako je,
duša nečija ako je
za radost stvorena.

Jer od rođenja sa mnom,
ma kud se mrakla,
idem ja večno sumorna.
A meni se uvek dopadalo:
kad su ptice kroz noć letele,
kad je lišće tiho opadalo;
kad su senke u san sletale,
kad me ljudi nisu voleli,
kad su stvari duši smetale.

Oduvek je jedna ja slutila
kobi, suze i bolove
i radosti moje sve pomutila
Oduvek me slatko zlostavljala:
ni u šumi, ni u ljubavi, ni u radu
ni časka me nije ostavljala.

Znam umreću i ostariću:
a nju uvek mladu,
zavek žednu bolova
na zemlji ostaviću.

[AnaLaz]

Путник треће класе

Волим да путујем трећом класом
на броду, возу и трамвају:
ту људи сваком називају бога
кад дођу и оду
и суседу руку дају.

Чист до прљавог, трезан до пијаног
не либећи се ту седа;
распитује сусед суседа
куда иде и како се зове,
и ко му је кум и деда.

У трећој класи седну крај мене
жене сличне мојој мајци,
преплашене и окорелих руку,
и причају поверљиво свакоме
своју бригу и муку.

Ту се нико неће забезекнути
ако што паметно кажем, а имам
подеране рукаве,
нико ми не вири у излизане потпетице,
не мери ме од пете до главе.

Ту се одева свак како мора;
много је ту старинског, убогог света;
па ако у пролеће зимски огртач имам и ја,
то никога не ужасава,
нити коме смета.

Ту мирише понеко на ракију,
на бели лук и чашу вина,
понеко ми на ногу стане;
али ту се путници не гледају
са нечовечних висина:
поштују се туђе сиромаштво
и туђе ране.

Ако се гласно насмејем у трећој класи,
нико ме не сматра за неваспитана и луда.
Ту су сви рођачки расположени
и једнаки готово
као на дан страшног суда.

[Phoebe]

 

 

 

Pred kraj svoj otići ću u pastire,

otići ću u pastire iznenada.

I ja sam rođena da čuvam stada,

da živim sama sred gorskog mira.

 

 

I meni je dosta koliba mala,

i moje srce uvek je maloletno

i pesme mi imaju glas svirala,

kao pastir pevam blago i setno.

 

 

I ja imam ćud pustinjaka,

bežim od gradova i mašina.

I meni je draži sred šumskog mraka

planinski izvor nego čaša vina.

 

 

Pred kraj svoj otići ću u pastire,

otići ću u pastire jednog dana.

I ja volim da spim pod snežnim smetom,

da umrem smrću pastirskom i svetom

da oblacima budem zavejana

 

 

[Лапис Лазули]

https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=1666555140099488&id=100002350555198

[JESSY]

Најава: 120 година од рођења Десанке Максимовић

30. маја 2018. - 10:17

Трибина „Ријеч“ УКЦГ у оквиру рубрике„Славне српске песникиње“ обиљежава 120 годишњицу рођења Десанке Максимовић,  најзначајније српске песникиње.

О животу и поезији Десанке Максимовић говориће: Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско приморски Амфилохије, Новица Ђурић, предсједник УКЦГ и аутор драгоцјене књиге  „Десанка Максимовић жена која је само волела“ и Милица Краљ, уредница трибине, док ће чланови УКЦГ читати одабране Десанкине пјесме.

Десанка Максимовић која песмом и животoм  припада свима нама, сматрала је да је песник  најпотпуније људско биће које живи многоструким животом.

Изабраница између свих Српкиња, а истовремено и наједноставнија међу њима, била је и остала владарица српског језика у оном његовом најосетљивијем слоју који се зове поезија, штавише – у оној најспиритуалној дубини тог слоја названој лирика.

Дeсанка јe добила све награде које песници додељују и све награде које отаџбина додељује.

Поводом додељивања Његошеве награде (1984) рекла је: „ Мени је збиља као и Његошу, мило што ми песме народ воли и разуме. Мени не би било довољно да сам блиска само једној групи људи. Ја бих волела да око мојих песама лебди ореол моје отаџбине. Право је да песник врати своме народу бар део онога што му дугује.“

Рођена је 16. маја 1898. у Рабровици код Ваљева. Написала је око педесет књига поезије, песама и прозе за децу и младе, а бавила се и превођењем поезије са руског, словеначког, француског и бугарског језика. Била је члан Српске академије наука и уметности. Умрла је 11. фебруара 1993. године.

У светској култури не постоји већи песник са дужим и плоднијим животом.

Свуда где је коракнула била је примана с највишим почастима и топлином и љубављу које припадају само изузетним личностима. На свечан начин осјетила је чар одушевљења и гостопримства; у туђем болу осјетила је свој бол, у туђој радости видела је своју, у оку свом имала је заједничку сузу и истину.

Вече ће се одржати сјутра 31. маја у 19 часова у Манастиру Симеон Мироточиви на Немањиној обали, Предград 31.

http://www.mitropolija.com/najava-120-godina-od-rodjenja-desanke-maksimovic/

[obi-wan]

...

Десанка Максимовић - “Опомена”

 

Чуј, рећи ћу ти своју тајну:

не остављај ме никад саму

кад неко свира.

 

Могу ми се учинити

дубоке и меке

очи неке

сасвим обичне.

 

Може ми се учинити

да тонем у звуке,

па ћу руке

сваком пружити.

 

Може ми се учинити

лепо и лако

волети кратко

за један дан.

 

Или могу ком рећи у томе

часу чудесно сјајну

предрагу ми тајну

колико те волим.

 

О, не остављај ме никад саму

кад неко свира.

Учиниће ми се негде у шуми

поново све моје сузе теку

кроз самоникле неке чесме.

 

Учиниће ми се црн лептир један

по тешкој води крилом шара

што некад неко рећи ми не сме.

 

Учиниће ми се негде кроз таму

неко пева и горким цветом

у непреболну рану срца дира.

О, не остављај ме никад саму,

Никад саму,

Кад неко свира.

[arizan]

ЗА СВАДБЕ БЕЗ ВЕНЧАЊА

 

Тражим помиловање

за свадбе учињене без венчања,

без благослова архијереја,

ван Студенице и Дечана,

за свадбовања

оних који су сунце узели

за сведока,

а за измирну

прогласили мирис биља;

за оне што су без сватова,

као у задужбину Светога краља,

ушли у дибоку шуму мирну

пуну косова, зеба, креја.

И над отвореном књигом живота

што је блистала, шумела и мирисала,

као изнад Јеванђеља,

на питање шуме

узимају ли се драге воље

одговорили, прво човек

па онда жена,

као пред свештеником што други чине,

да ће заједно сав живот проћи,

његовом месечином обасјано

вилинско поље

и његове урвине.

[arizan]

Slovo o ljubavi

Ako se volite ljubavlju
koja buja u samoći, od razdaljine,
koja je više od sna nego od svesti,
i po rastanku drhtaćete od miline,
mognete li se još ikada sresti.

Vi koji se volite ljubavlju isposnika,
sa strahom od sagrešenja,
koji kao ptica o kavez lomite krila,
sećaćete se uvek jedno drugom lika.
I po rastanku
zamreti vam neće gušena htenja.

Ako zbog nje patiš od nesanice
i u ponoć hodaš budan
po bašti,
ako te lomi neutoljena želja luda,
sećanja na nju nikad se nećes spasti.

Onih s kojima se igramo
oko vatre,
a bojimo se da je dodirnemo,
s kojima idemo kraj ponora
nezagrljeni i nemi,
sećaćemo se dugo
ma i zavoleli zatim druge.

Ako je želis bezgranično,
a sediš kraj nje bez glasa
slušajući bajku koja se u vama rađa,
svanuću slično,
pamtićeš je i kad se zima
pred tobom zabelasa.

Ako veruješ sedeći uz nju
da je ljubav maslačkov puhor
koji svaki dodir moze da strese,
ako voliš u njoj san i dete,
ako ti je bez nje pusto i gluho,
misao na nju budiće te
i kad se rastanete.

Zauvek se pamte oni
s kojima se grlili nismo,
čije su nam usne ostale nepoznate,
kojima smo samo s proleća, u snu,
pisali pismo.

Oni koji se kao reke ne mogu sliti,
među kojima nema spojnog suda
krvi i krvi vrele,
a srca im se dozivaju ludo,
zaboraviti se neće
ni kad im duše budu posedele.

Ako vam je ljubav nož u srcu,
a bojite se taj nož izvući,
kao da ćete tog časa umreti,
pamtiće te on, setiće te se
i umirući.

Oni zbog kojih srca
osećamo kao ranu,
ali ranu zbog koje se jedino živi,
u sećanje nam banu
i kad zavolimo druge-
i osetimo se nesrećni i krivi.

 

[Natasenka]

...срећа је лепа само док се чека, док од себе наговештај да...

[Плаво Небо]

пре 8 часа, Natasenka рече

...срећа је лепа само док се чека, док од себе наговештај да...

Никад нисам волео ову реченицу, ту њену песму

[Чунга Лунга]

Десанка Максимовић поручује будућим генерацијама:
 

 

[obi-wan]

НАША ТАЈНА

О теби нећу говорити људима.
Нећу им рећи да ли си ми само
познаник био или пријатељ драг;
ни какав је, ни да ли је
у нашим сновима и жудима
дана ових остао траг.

Нећу им рећи да ли из осаме 
жеђи, умора, ни да ли је икада
ма које од нас друго волело;
нити срце наше
да ли нас је ради нас,
или ради других
кадгод болело.

Нећу им рећи какав је склад 
очи наше често спајао
у сазвежђе жедно;
ни да ли сам ја или си ти био рад
да тако буде -
или нам је било свеједно.

Нећу им рећи да ли је живот 
или од смрти страх
спајао наше руке;
ни да ли звуке
смеха волели смо више
од шума суза.

Нећу им рећи ниједан слог једини 
шта је могло, ни да ли је могло нешто
да уплете и сједини
душе наше кроз читав век;
ни да ли је отров или лек
ово што је дошло
ономе што је било.

Никоме нећу рећи каква се 
због тебе песма догађа
у мени вечито:
да ли опија топло
као шуме наше с пролећа,
или тиха и тужна
ћути у мени речито.
О, никоме нећу рећи
да ли се радосна или болећа
песма догађа у мени.

Ја више волим да прећутане 
одемо она и ја
тамо где истом светлошћу сја
и зора и ноћ и дан;
тамо где су подједнако топле
и срећа и бол жива;
тамо где је од истог вечног ткива
и човек и његов сан.