Православни романи

[JESSY]

''Схватио сам да што чешће верник приступа Тајни светог причешћа, све је боље заштићен од свих облика демонских напада и све брже тече процес његовог личног духовног напретка у богоугодном животу по заповестима Јеванђеља.

Након тога сам почео да постепено усмеравам своја духовна чеда  да се што чешће причешћују. У почетку сам иим давао благослов  да то чине за за све важније празнике, а затим сваке друге  недеље. И резултати су ме запањили! Многи од верника који су се редовно и често причешћивали су духовно очврсли, били у мирном и расположеном стању духа, молили се пажљиво и предано, учврстили се у борби са грешним мислима, савладали страсти које су их мучиле годинама.''

[JESSY]

''А на литургији се ради о трпези коју нам је спремио сам Господ, на којој нам Он предаје своје Тело и Крв да бисмо исцелили своје душе и тела и достигли живот вечни! И ако наше одбијање  да пробамо послужење које нам је спремио домаћин може да га увреди, колика тек треба да је велика увреда коју наносимо самом Господу, одбијајући да се сјединимо са Њим у тајни Евхаристије, када нас Он сам призива: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите! Примите, једите, ово је Тело моје... Пијте од ње сви, ово је Крв моја... која се за вас и за многе пролива за опроштење  грехова!“

Док се у нашим храмовима често дешава да свештеник, који изађе испред олтара са светом чашом у рукама и проглашава:“ Са стархом Божијим и вером приступите!“ не може да нађе ни једног верника који би приступио, и ако се у храму у том тренутку налази велики број људи!

По унутрашњој логици тајне причешћа следи да сваки хришћанин, ако на њега није наложена епитимија, не само да може, већ мора да се причести на свакој литургији на којој је присутан. Према томе, за вернике који раде пет дана у недељи, требало би да буде уобичајено да се причешћују сваке недељне литургије! А ако неко од њих има могућност да посети још и празнично богослужење, које пада  на радни дан, такав верник се може причестити и за празник!''

[Банатски деран]

Све три књиге сам прочитао по два пута а сада ћу и трећи. По мени,прави мелем за душу...

[JESSY]

''По унутрашњој логици тајне причешћа следи да сваки хришћанин, ако на њега није наложена епитимија, не само да може, већ мора да се причести на свакој литургији на којој је присутан. Према томе, за вернике који раде пет дана у недељи, требало би да буде уобичајено да се причешћују сваке недељне литургије! А ако неко од њих има могућност да посети још и празнично богослужење, које пада  на радни дан, такав верник се може причестити и за празник!''

[JESSY]

''Ти си у праву, без причешћа Телом и Крвљу Христовом тело Цркве не може да постоји, као и било које биће са нарушеним крвотоком. Овде, на Светој Гори, већина монаха се причешћује четири пута недељно, а неки и чешће. Сада је такво време да ако се хришћани често не причешћују, неће моћи да се супроставе непријатељу-ђаволу, који ће све више нападати Христове овце, осећајући да се ближи крај његове власти. Његови напади биће још јачи.

Зато ми, Христови ратници, треба да се својим оружјем које му је Христос доделио – молитвом, речју или пастирским служењем , не штедећи себе, бори, не осврћући се на то да ли због нас неко пада у искушење!

Бори се ти, оче! Призивај црквена чеда да се што више приближе Христу и Његовим светим тајнама, колико год будеш могао!''

[Дијана.]

da, čitala sam , vrlo korisne knjige, vrlo zgodno i zanimljivo u formi romana iznesene osnovne istine vjere.. dobra za misionarenje...  

[Number15648]

http://svetosavlje.org/biblioteka/Zitija/ArhimandritTihonNesvetiSveti/ArhimandritTihonNesvetiSveti.htm

[obi-wan]

Jel ovo postavljena bas cela knjiga?

[НиколајСвесрпски]

Синоћ сам завршио са читањем исте.

[JESSY]

О АНЂЕЛУ ЧУВАРУ

 

Анђели чувари не само да нас надахњују на добре мисли о вечном спасењу већ нас заиста чувају у разним животним ситуацијама. Реч "чувар" није никаква алегорија, то је драгоцено искуство многих генерација хришћана. Није без разлога, на пример, то што нас Црква позива да се у молитвама за путнике Господу молимо за посебну бригу Анђела чувара. И заиста, да ли нам је игде толико потребно да нас Бог посебно чува колико на путовањима, која каткад могу бити испуњена непредвиђеним опасностима?

Пре неких тринаест година био сам у Псковско-Печорском манастиру заједно с нашим парохијаном Николајем Сергејевичем Леоновом, професором историје, генерал-потпуковником обавештајне службе, с којим сам током више година учествовао у телевизијској емисији "Руски дом". Тамо се Николај Сергејевич први пут срео и упознао са оцем Јованом (Крестјанкином), који не само што је на њега оставио огроман утисак већ му је, како је сам Леонов причао, својим молитвама доста помогао.

Николај Сергејевич је тих година тек почео да улази у живот Цркве и у њему су се појављивала бројна питања. Посебно ме је замолио да му објасним учење Цркве о анђеоском свету, о анђелима чуварима. Ја се јесам трудио, али без обзира на сву деликатност Николаја Сергејевича, осећао сам да је разочаран мојим невештим објашњењима. Било ми је криво, али шта ми је друго преостало сем да се ослоним на помоћ Божју.

За Москву смо из Псковско-Печорског манастира кренули у рано летње јутро, уз добре жеље и поуке оца Јована. Предстојао нам је дуг пут те сам, пред сам полазак, замолио механичаре из манастирске гараже да погледају ауто и доспу уље у мотор.

Онда смо појурили празним друмом. Док сам се возио, помно сам слушао причу Николаја Сергејевича о једноме од његових далеких службених путовања. Николај Сергејевич ми је ту причу одавно обећао, а ја у животу нисам срео интересантнијег приповедача од Николаја Сергејевича. Њега увек слушаш без даха. Тако је било и овога пута.

Одједном ухватих себе у чудној мисли да се ево сада, овога трена, с нама дешава нешто посебно. Ауто је ишао нормално, као обично. Ништа, ни уређаји, ни равномерно кретање аутомобила, ни мирис у путничкој кабини нису будили стрепњу. Но, без обзира на све то, осећао сам се све нелагодније.

- Николаје Сергејевичу, чини ми се да се с колима нешто дешава - рекох, одлучивши да прекинем свог сувозача.

Леонов је веома искусан возач с дугогодишњим стажом. Пошто је пажљиво проценио ситуацију, уверавао ме је да је све у реду. Моја необјашњива узнемиреност није, међутим, пролазила, већ је, напротив, из секунде у секунду бивала све јача.

- Мислим да треба да се зауставимо - рекох најзад.

Николај Сергејевич опет пажљиво погледа уређаје на табли. Ослушну мотор, зачуђено ме погледа и понови да, по његовом мишљењу, немамо о чему да бринемо. Међутим, када сам трећи пут, већ потпуно збуњен, почео да понављам како морамо да станемо, Николај Сергејевич ме послуша.

Само што смо закочили, испод хаубе покуља црн дим.

Искочисмо на пут. Отворио сам хаубу а из мотора сукну уљани пламен. Николај Сергејевич са задњег седишта дохвати свој сако и њиме угаси ватру. Када се дим разишао, схватили смо у чему је ствар. Механичари у манастиру сипали су уље у мотор, али су заборавили да затворе поклопац, остао је поред акумулатора. Из незатвореног отвора уље се читавим путем изливало на усијани мотор, али због велике брзине дим и мирис су пролазили испод точкова кола, тако да ми у затвореном аутомобилу ништа нисмо осећали. Да смо још километар-два тако возили, све је могло трагично да се заврши.

Пошто смо кола колико-толико довели у ред, полако смо кренули назад, у манастир; ја тада упитах Николаја Сергејевича да ли су му потребна додатна објашњења у вези с анђелима чуварима и њиховим учешћем у нашој судбини. Николај Сергејевич одговори да је за данас сасвим довољно и да је то догматско питање потпуно схватио.

 

Превела Ружица Радојчић

 

http://svetosavlje.org/biblioteka/Zitija/ArhimandritTihonNesvetiSveti/ArhimandritTihonNesvetiSveti19.htm

[JESSY]

КАКО СМО ОДЛАЗИЛИ У МАНАСТИР

 

Уопште узев, у манастир почетком осамдесетих година нисмо одлазили, него бежали. Мислим да су нас сматрали помало лудим. А каткад и не баш помало. По нас су долазили несрећни родитељи, неутешне веренице, љутити професори високих школа на којима смо некад студирали. По једног монаха (а он је побегао пошто се пензионисао и до пунолетства подигао последње од своје деце) дошли су синови и кћери. Викали су да се орио манастир како ће татицу из ових стопа одвести кући. Крили смо га иза огромних корпи у старој шупи за кочије. Деца су нас убеђивала да је њихов отац, заслужни рудар, сишао с ума. А он је пуних тридесет година, дању и ноћу, маштао само о томе како ће почети да се подвизава у манастиру.

Одлично смо га разумели јер смо и сами бежали од света који нам је постао бесмислен - да тражимо Бога који нам се ненадано открио, готово као што су дечаци некада бежали на бродове као мали од палубе и кретали на дугу пловидбу. Само што је зов Бога био неупоредиво јачи - нисмо могли да му се одупремо. Тачније, непогрешиво смо осећали да ћемо, ако се не одазовемо на тај зов, не оставимо све и не пођемо за Њим, неповратно изгубити себе. Чак и ако добијемо сав остали свет, са свим његовим радостима и утехама, он нам неће бити потребан, нити драг.

Наравно, страховито нам је било жао у првом реду родитеља, који, изгубљени пред нашом чврстом решеношћу, ништа нису разумели. Затим - другова и Другарица. Наших омиљених факултетских професора, који су, не жалећи ни времена ни снаге, у Печоре долазили да нас "спасавају". Ми смо за њих били спремни живот да дамо. Али не и манастир.

Нашима најближима све се то чинило бесмислено и потпуно необјашњиво. Сећам се, већ сам неколико месеци живео у манастиру кад је овамо стигао Саша Шевцов. Била је недеља - једини слободан дан у седмици. После дивне недељне службе и манастирског ручка ми, млади искушеници, лежали смо блажено се истежући на креветима, у нашој великој и сунчаној искушеничкој келији. Наједном су се врата широм отворила и на прагу се појавио висок младић, наш вршњак, од своје двадесет две, у фирмираним фармеркама и скупоценој јакни.

Мени се овде свиђа! - изјави он и не поздравивши нас. - Ја ћу овде да останем!

Ако те сутра пошаљу у стају или ти дају да чистиш канализацију, видећемо хоћеш ли да останеш или нећеш - помислио сам зевуцкајући. Сигурно је нешто слично прошло кроз главу свима који су заједно са мном разгледали ову престоничку птичицу што је улетела у древни манастир.

Како се испоставило, Саша је био син трговинског представника, живео је с родитељима у Пекингу, Лондону и Њујорку и тек се недавно вратио у Русију _ Да студира, За Бога је сазнао пре пола године - нешто мало, али оно најважније. И то је, биће, заиста сазнао. Управо од тада почео је да га мучи потпуни бесмисао сопственог живота и неспокоја - све док није натрапао на манастир. Одмах је проценио да је нашао управо оно што је тражио, није чак ни журио да родитеље обавести о своме новом месту боравка. Кад смо Александра прекорили због суровости, умирио нас је рекавши: "Обрни-окрени, ћале свакако има ускоро да ме нађе."

Тако се и догодило. Сашин тата у Печоре је стигао црном "волгом" и направио примеран скандал с милицијом и КГБ-ом у главним улогама, школским друговима и другарицама с факултета у епизодним - са свим знаним нам инструментима за ослобађање из манастира. То је трајало прилично дуго, док се отац, престрављен, није уверио да је заиста све узалуд, да Сашка одавде никуд не иде. Благајник, архимандрит Натанаило, настојећи да бар некако утеши московског госта, нежно му рече: "Ето, жртвоваћете лепо свога синка Богу. Постаће печорски јеромонах, још ћете се поносити њиме...

Још се сећам дивљачког крика који је тада одјекнуо манастиром:

Никад!!!

То је викнуо Сашкин тата. Он само још није знао да је отац Натанаило прозорљив, иначе се не би толико нервирао. Сашка је сада стварно јеромонах, и то једини од нас што смо се у искушеничкој келији налазили онда кад је он дошао, и остао је да служи у Псковско-Печорском манастиру. А Сашин тата, Александар Михајлович, десет година касније почео је да ради са мном у Москви, у Донском манастиру, а затим и у Сретењском - као шеф магацина књига. Постао је најискренији молитвеник и боготражитељ и са те црквене дужности отишао Господу.

 

Превео Петар Буњак

[JESSY]

О НАШИМ ВРШЊАЦИМА

 

ИЗ ПРОЛОГА

У манастирској библиотеци једном сам наишао на огромну стару књигу на црквенословенском, с насловом "Проло1". У њој је било сакупљено мноштво поука и прича из живота хришћана, почев од јеванђељских времена па до отприлике осамнаестога века. Та је књига настајала постепено, више од хиљаду година, и била је намењена свакодневном читању у храму и код куће.

 

У VI веку у Константинопољу, огромном граду на водама Босфора, с најлепшим храмовима на земљи, с дворцима и кућама од снежно белог мермера, живела су, за владавине цара Јустинијана, два млада човека и једна девојка. Деца богатих патриција, образована, весела, друговала су од малих ногу. Родитељи девојке и једног од младића још су на рођењу своје деце уговорили да њихови дечак и девојчица у будућности обавезно постану муж и жена. То је време дошло и срећни пар се венчао. Њихов друг био је кум на свадби и радовао се срећи својих пријатеља.

Ништа није наговештавало несрећу, али само годину по венчању млади муж изненада умре. Када је прошло прописаних четрдесет дана жалости, у кућу младе удовице дође њен друг. Клече пред њом и рече:

Госпођо! Сад кад су прошли дани дубоке жалости, не могу а да ти не откријем оно што се раније нисам усуђивао ни да наговестим. Волим те откад знам за себе. Дан кад сам сазнао да твоји родитељи и родитељи нашег покојног друга намеравају да склопе ваш брак, био је најнесрећнији у мом животу. Од тада се ни у најскровитијим мислима нисам усуђивао да маштам о својој срећи. Знаш како сам искрено волео твог мужа и мог друга. Али ево, догодило се што се догодило... И сад не могу а да ти не кажем да су моја осећања постала још јача и преклињем те да будеш моја жена!

Млада жена замисли се и рече:

- Дакле... Овакве се одлуке доносе после дугих молитава и поста. Врати ми се за десет дана. Али за све то време немој ништа да окусиш, пиј само воду. За десет дана даћу ти одговор.

Тачно у одређено време младић је опет био у дому своје љубљене. Само, сада су га слуге унеле на носилима, толико је ослабио од поста. У пространој дворани угледао је с једне стране постављен сто који се угибао од јестива, а с друге - раскошну размештену постељу.

- Дакле, господине - обрати му се домаћица - од чега ћемо почети?

И упитно му показа најпре сто, а затим постељу.

- Госпођо! - проговори младић. - Опрости, али морам најпре да се окрепим...

- Ето видиш - рече мудра млада жена - како си брзо спреман да ме замениш за другу страст... И у томе је цео човек! Ја такође морам да признам да те одавно волим. Али пошто сам знала за вољу родитеља, нисам хтела да се о њу оглушим и постала сам супруга нашег друга. Његова смрт много ми је открила, најпре то да је све у нашем животу променљиво и тренутно!... Шта ћемо ти и ја данас изабрати? Да служимо привременом свету или вечном Богу?

Седоше за празничну трпезу. Ту одлучише да своја имања поделе сиротињи и пођу за Христом, свако у своме манастиру.

[JESSY]

БОГОСЛОВИ

 

Једном приликом Јовану (Крестјанкину) приђе неки надмени младић са завршеном духовном академијом и, приликом представљања, између осталог изјави: "Ја сам богослов."

Отац Јован веома се зачуди и упита:

- Како то? Четврти?

- Шта - "четврти"? - не схвати академац.

Отац Јован му објасни:

- Ми у Цркви знамо за три богослова: први је Јован Богослов, апостол и омиљени ученик Спаситељев. Други је Григорије Богослов. И трећи је Симеон Нови Богослов. Само њима је Света црква за две хиљаде година своје историје одлучила да додели име "Богослов". А Ви сте, значи, четврти?

Коме, дакле, и како Господ шаље духовну мудрост? У ствари, да би неко био богослов, уопште не мора да носи мантију и завршава духовне академије. "Дух дише где хоће! - задивљено понавља Христове речи апостол Јован.

Једном смо с хором нашег Сретењског манастира били на нашем Далеком истоку, у војној бази стратешке авијације. После службе и концерта официри СУ нас позвали на вечеру. Та православна служба била је прва која је после много година одржана у том далеком војном граду. Разумљиво је што су нас људи гледали заинтересовано, као да смо неко чудо невиђено. Пред трпезом смо, као што је код хришћана нормално, очитали "Оче наш". Заједно с нама молио се и крстио општепоштовани генерал. После нека два сата, када се гозби већ ближио крај, официри му се обратише:

- Друже генерале, ево видели смо да сте се крстили. Ми Вас поштујемо, али Вас не разумемо. Вероватно сте стигли да мислите о многим стварима о којима ми још нисмо размишљали. Реците нам јесте ли за све ове године које сте проживели схватили шта је најважније у животу, у чему је његов смисао?

Јасно је да се таква питања постављају тек онда када људи лепо, онако "по руски" поседе за столом и прожму се међусобним поверењем и добронамерношћу.

Ту генерал, прави-правцати армијски генерал, мало размисли па рече:

У животу је најважније одржати чисто срце пред Богом!

Био сам запрепашћен: по својој дубини и богословској прецизности тако нешто могао је да каже само прави беспрекорни богослов, мислилац и практичар. Али ја мислим да армијски генерал тога никако није био свестан.

Уопште узев, свештеник може много да научи од људи који су, чини се, далеки од богословских наука, па чак и да се пред њима постиди.

Током преговора о поновном уједињењу с Руском заграничном црквом поверио ми се архиепископ берлинско-немачки и великобритански Марко и признао да му се у Русији догодио један случај који га је натерао да поверује у то да духовне промене у нашој земљи нису пропаганда, већ реалност.

Неком приликом возио га је по Подмосковљу један свештеник. Владика Марко је Немац и за њега је било необично да аутомобил јури брзином од сто четрдесет километара на сат иако знаци на тој траси прописују ограничење брзине на деведесет. Владика се дуго уздржавао, да би најзад на деликатан начин возачу-свештенику указао на ту нелогичност. Овај се на то само насмејао наивној простодушности овога странца и убедио га да је све у савршеном реду.

- А шта ако нас заустави полиција? - у недоумици ће владика.

- И с њом је све у реду! - самоуверено одговори свештеник запањеном госту.

После неког времена заиста их заустави саобраћајна милиција. Свештеник

отвори прозор аутомобила па се крајње добродушно и самоуверено обрати младоме милиционеру:

- Добар дан, шефе! Извини, журимо.

Али милиционер није одговарајуће одреаговао на овај његов поздрав.

- Ваша документа! - затражи му он.

- Ма добро де, батали то, шефе! - узврпољи се свештеник. - Је л' ти не видиш?.. Дакле, све у свему, ми се журимо!

- Ваша документа! - понови милиционер.

Свештенику би криво, а и срамота га је било пред гостом; међутим, ништа му друго није преостајало. Пружио је милиционеру возачку и саобраћајну дозволу, али није се уздржао да јетко дода:

- Добро, ево! Ви сте ту да кажњавате, а ми смо ту да праштамо!

На то га милиционер окрзну хладним погледом и рече:

- Прво, не кажњавамо ми, него закон. А прашта Господ Бог! Не ви.

И ето тада је, како рече, владика Марко схватио да ако сада чак и милиционери на путевима по Русији размишљају у таквим категоријама, онда се све опет променило у овој "земљи која се умом не да појмити".

 

Превела Ружица Радојчић

[Милан Ракић]

  On 15. 11. 2014. at 18:28, Number15648 рече

http://svetosavlje.org/biblioteka/Zitija/ArhimandritTihonNesvetiSveti/ArhimandritTihonNesvetiSveti.htm

Штета што у овој верзији коју је портал "Светосавље" приредило читаоцима, нема оних прелепих фотографија, нарочито од стараца помензтих у књизи, где се на њиховим лицима види сам Васкрсли Господ.... 

[JESSY]

Аутор: Григорије Епископ захумско-херцеговачки
 

Лазар је једна велика-мала прича, преузета из живота свакога од нас. Њен главни јунак је један од оних људи какве свакодневно сусрећемо и са којима неријетко живимо знајући притом о њима мало, човјек иза чије се неупадљиве и чак грубе спољашности скривају свјетови. Лазар нам отвара очи за неке нове видике, свједочи нам да је живот велика тајна и чудо, учи нас да у сваком човјеку почива бесцјени бисер боголикости који је каткад скривен дубоко иза рана и ожиљака што их живот утискује, али је доступан и довољно вриједан да обогати све оне који имају стрпљења и љубави да за њим трагају. Ова књига је још једна потврда да нема неважних људи, и позив на буђење наших духовних очију, без којих ће нам велика и света тајна човјека остати заувијек сакривена.

На крају, по ријечима самог аутора, ова је књига његова „мала воштаница на гробу Лазаревом." Док је читамо, она и за нас може постати воштаница запаљена на гробу свих оних који су и сами, својим свијетлим ликом, свјетлили или бар на трен засвјетлили у нашим животима.