Да ли су Хришћани следбеници књиге?

[Дејан]

Zaboravili ste još jednog koga Srbi-Pravoslavci prate. Pomenuli ste i Knjigu i Hrista, ali šta je sa Savom i on je ostavio veliki uticaj na pravoslavnu veru kod srba ako ne i više od knjige.

PS. ovo ako ne i više od knjige se odnosi pre svega na to što su u naše običaje uvedene mnoge stvari koje se nigde u Bibliji ne pominju. 

Koje konkretno stvari?

Mislim da nakon 1000 godina bi svima nama bilo jasno da sveti Sava nije nešto uradio kako treba,medjutim mi to još uvek ne videšmo

[Млађони]

Mi koji smo Crkva smo sledbenici Crkve?

Sledimo sami sebe?

 

A ko je vrhovni autoritet Pravoslavnima ako ne sama Crkva? 

[Александар Милојков]

Ову тему отварам у овом подфоруму,разлог је што се у Курану Хришћани називају следбеницима књиге(библије)..

Да ли су Хришћани следбеници књиге?

 

У Цркви је Књига (Библија) богослужбена књига. Темељ је Литургија - на том темељу и настаје књига, она (Литургија) је и кључ разумевања Библије.

Основна разлика Хришћанства и Ислама, у погледу Књиге: Цркви не претходи Књига (Нови Завет), већ Црква ствара Књигу. Даније Цркве не би било ни Књиге. Куран претходи Исламу. Да није Курана (Књиге) не би било ни Ислама.

Дакле, потпуно је другачији приступ Књизи, као и надахнући писаца.

[свештеник Александар]

Г.Милојков,ти и још неколицина заиста вадите просек овом форуму.Лично честитам на расуђивању.Уз ону- у добру се не понеси,,,

[Grizzly Adams]

Г.Милојков,ти и још неколицина заиста вадите просек овом форуму.Лично честитам на расуђивању.Уз ону- у добру се не понеси,,,

 

А то је леп начин да се каже да остали на форуму не ваљају?

[Иван]

То да нас, хришћане, муслимани сматрају "следбеницима Књиге", најблаже речено је, ПОЛУИСТИНА.

Зашто?

 

Најпре, део који објашњава "истина" у "полуистина":

- Хришћани по Корану, јесу "следбеници Књиге" и то заиста пише тамо.

 

Али, ту долази онај део који објашњава "полу-" у "полуистина". 

Какви су то хришћани-следбеници Књиге?

Да би се хришћани од стране муслимана могли сматрати "следбеницима Књиге", морају имати тријадологију и христологију Јеховиних сведока и уопште унитаријанских "хришћана", односно бар старих аномејаца.

 

Тројични Бог и Христос као Син Божији Спаситељ је њима чисто паганство. И у складу с тим, према хришћанима се тако и опходе.

[grigorije22]

Muslimani smatraju sledbenicima knjige one hriscane koji su se drzali "izvornog Indzila". A danasnje hriscane oni smatraju kjafirima.

[Александар Милојков]

Muslimani smatraju sledbenicima knjige one hriscane koji su se drzali "izvornog Indzila". A danasnje hriscane oni smatraju kjafirima.

 

А шта је изворни Инџил (Јеванђеље)? Ту се види да они не разумеју суштину новозаветног откривења. Инџил (Јеванђеље) није Књига већ догађај, радосна вест - Христос Васкрсе. На томе стоји Црква, Јеванђеље, Литургија. На свему томе је и настала Књига коју зовемо Библија, Нови Завет, Јеванђеље.

[Иван]

Извињавам се на оштрини речи, али муслимани постају смешни када почну доказивати на основу канонских јеванђења (чак не ни оног "Варнавиног" фалсификата, по којем се у Јерусалим може стићи бродом да је чак и Исус говорио о доласку Мухамеда. По њима, "и послаће вам другог Утешитеља", Утешитељ је Мухамед.

Ово је бар моје искуство из расправа с једним од њих на Крстарици...

[Candy Butcher]

Pa opet kada kažeš Pravoslavllje opet je širok pojam, u osnovi svake Hrišćanske religije, pa i sekti jeste Hrist, međutim svaka je drugačija jer se tu mešaju i različiti drugi uticaji, naravno bitan je i mentalitet stanovništva gde se ta religija prostire, ali uticaj ima i predhodna religija tog naroda. Iak u osnovi svake Hrišćanske religije Hrist i Biblija mislim da se ni jedna ne oslanja skroz na njih uvek se nađu neki faktori koji su van izvornog hrišćanstva i njegove ideje.

е кад ме атеиста учи шта је православље и шта је хришћанство... Куд оде овај свет?

[Александар Милојков]

Библија и Црква

 

 

          Библија или Свето Писмо је Божија Реч. Незамисливо је говорити о хришћанству без Библије. Свети Списи, како Старог тако и Новог Завета, незаменљива су инспирација многих беседа и писања Светих Отаца Цркве. Но, иако Божија Реч, иако инспирација највећих Светих Отаца, Библија је била и остала и инспиратор јереси, древног и савременог секташтва. Како је могућ овакав парадокс? Не, проблем није у Библији. Проблем је у поремећеном схватању односа Библије и Цркве.

            Веома је важно поставити питање утемељења: ко кога утемељује, Библија Цркву или Црква Библију? Или: шта је старије, Црква или Нови Завет? Погрешан одговор на ово питање јесте рецепт за генерисање секташтва и псеудоцрквености. Чувена крилатица Мартина Лутера у XVI веку „Sola Scriptura“ (=Само Писмо), иако можда Лутер није имао такву намеру, представља идејну основу савременог секташтва. Лутер је хтео да, на бази Светог Писма, реформише западну Цркву и ослободи је саблажњујућих новотарија које су се вековима таложиле. Нажалост, та његова идеја претворила се у бујање псеудоцрквености. На пароли „Sola Scriptura“, почев од времена Лутера па до данашњих дана, ницале су и ничу псеудоцркве и верске секте. И сам Лутер, када је увидео смер кретања своје реформације, изјавио је: да је знао каквим ће се смером све одвијати, да не би тај посао започињао ни да су га вукли са два пара волова. Феномен савременог секташтва управо лежи на чињеници да људи, тумачећи Библију, стварају „цркву“. Отуда, „исправно тумачење Библије“ води имању „истините цркве“. Но, како имамо многа и међусобно различита „исправна тумачења Библије“, као производ имамо и многе различите „цркве“, која свака за себе тврди да је баш она и само она „истинита“. И сви они тврде да су молитвено проучавали Библију и да је њихово тумачење, самим тим, надахнуто Духом Светим. Ипак, нити су њихова тумачења тачна, нити су њихова сабрања Цркве. То су верске секте. Зашто? Управо зато што су однос Библије и Цркве окренули наопачке. Заједничко за све псеудохришћанске секте јесте да текст Библије утемељује настанак богослужбене заједнице. Али, да ли је тако са правом Црквом? Не, никако. Истина је са супротна: не утемељује Библија Цркву, већ Црква Библију (Нови Завет). Код верских секти важи правило: да није Библије не би било ни Цркве. А истина је: да није Цркве, не би било ни Библије. Не ствара Библија Цркву, већ Црква Библију. Погледајмо чињенице.

            Када је у питању Стари Завет, Бог прво прави Савез (јевр. Берит) са својим изабраним народом. Настаје богослужбена заједница. Као плод тог богослужбеног исксуства настају, редом кроз историју, прво усмено предање а затим старозаветни библијски текстови. Дакле, није књига створила Савез Бога и Израиља, већ је Савез Бога и Израиља створио књигу. Исто важи и за Нови Завет. Новозаветни текстови писани су у периоду од половине до краја првог века после Христа. То значи да је Црква функционисала деценијама без онога што ми данас називамо Новим Заветом.  И након настанка текстова, Црква је функционисасла без јасног одређења који су то текстови, званично, црквени, новозаветни. Тек у четвртом веку је Црква одредила који списи улазе а који не у канон Новог Завета. Ако се водимо логиком да Библија условљава Цркву, као што то чине псеудохришћанске секте, онда се нужно поставља питање: како је могуће да Црква толико дуго функционише без Новог Завета, без онога што данас подразумевамо под Библијом? Могуће је, управо из разлога што настанку Цркве не претходи никакав (новозаветни) текст. Такође, суштина Цркве није никакав текст, који би морао да је утемељује, као што, рецимо, текст Курана утемељује ислам. Црква је могла без текста, али без чега није могла? Погледајмо.

            Оснивач Цркве је сам Господ, Исус Христос. То сведочанство налазимо у самом јеванђеоском тексту (Мт 16, 18). Оснивач Цркве није ништа писао, нити је оставио икакав текст на којем би се Црква утемељила. Господ јесте у јеврејским синагогама тумачио старозаветни текст, показујући да су читава старозаветна историја, пророчки и остали библијски списи, припрема света и указање на Њега, Месију. Но, Он сам није ништа писао. Чак, немамо сведочанства ни да је изричито заповедио апостолима да и они ишта пишу. Не, Он није заповедио писање већ Крштење у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт 28, 19). Крштење је, пак, ново рођење, улазак у Цркву. Христос је, дакле, позвао не на читање већ на присаједињење Цркви. А како је, коначно, утемељио своју Цркву? Шта је Господ оставио да буде суштина и темељ Цркве, ако то није текст? Оставио је Свету Литургију. Догађај који се збио у сионској горници (=горња соба једне јеврејске куће у Јерусалиму), непосредно пред Христово страдање, представља прву Свету Литургију. Тај догађај описују свети Јеванђелисти као сабрање апостола око Христа, Његово благодарење Оцу, ломљење и дељење од једног хлеба и пијење из једне чаше (Тајна Вечера). Тај догађај је Христос поистоветио са самим собом: „Узмите, једите; ово је тело моје...Пијте из ње сви; ово је крв моја Новога Завета...“ (Мт 26, 26-28). И управо је у вези тог догађаја Христос заповедио: „Ово чините за мој спомен.“ (Лк 22, 19). А спомен, у библијском контексту и разумевању, не значи сентимент, успомену на нешто што је било и прошло. Спомен значи оприсутњење, реално присуство (парусиу) Спомињаног. Зато су стари Израиљци са страхом изговарали Божије име (Јахве). Отуда је и Мојсију дата заповест да се не призива име Божије узалуд (Изл. 20, 7). Име, спомен значило је присуство. Истом том библијском логиком говори и Господ, дајући заповест да се литургијско сабрање чини Њему у спомен. Литургија је присуство самог Сина Божијег, Његовог Тела и Његове Крви. Отуда и апостол Павле Цркву назива „Телом Христовим“ (1Кор. 12, 27). Дакле, Црква је спомен Христа, присуство Христа. Тај догађај присуства Христа јесте Света Литургија. Зато Цркве нема без Свете Литургије. Христос, дакле, није оставио никакав текст својим апостолима, већ је оставио Себе – Свету Литургју. Света Литургија је испуњење Његових речи: „Ја сам са вама у све дане до свршетка века.“ (Мт 28, 20). За Свету Литургију није најправилније рећи да је то једно од богослужења Цркве. Не барем како се то говори за Јутарњу или Вечерњу службу, Часове или неку другу службу дневног богослужбеног круга Цркве. Јер, за све те службе се каже да их служи Црква, док за Свету Литургију то није најправилније рећи. Зашто? Зато што је немогуће направити разлику узмеђу Цркве као субјекта и Свете Литургије као радње тог субјекта. Служење Свете Литургије је догађај Цркве, сама пројава Цркве. Није Црква једно, а Света Литургија друго (субјекат и радња), већ једно и исто. Служењем Свете Литургије постоји Црква. То је темељ и суштина Цркве. Ишчупај Свету Литургију, ишчупаћеш срце и душу Цркве, а тиме ће и присуство Христа бити поништено.

На том темељу Црква постоји од самог свог почетка. На том темљу, као плод припадања Цркви, као плод литургијског искуства, настају и новозаветни, библијски текстови. На том темељу су писци надахнути Духом Светим да пишу. На том темељу је Црква надахнута да текстове препозна као своје, да их издвоји из мноштва сличних али ипак лажних, јеретичких текстова, те да их канонизује као свете списе  и да тако створи књигу, коју данас називамо Новим Заветом. Цркве је некада било без тих текстова, али је никада није било без Свете Литургије. И ову би истину требали добро да схвате и упамте сви православни хришћани: Црква није некакво „библијско друштво“ већ је Црква Света Литургија. Присуство Христа није у заносном и „убедљивом“ тумачењу Библије, у опијености Библијом, већ у Светој Литургији. Требало би ово хришћани да знају како би умели да разликују Живот и Истину од прелести (=духовне обмане), Духа Истине од духа обмањивача. Да знају да Христос није свуда тамо где им говоре: „Ево овде је Христос или онде“ (Мт 24, 23). Да, многи данас, држећи Библију у рукама, говоре: „Ево овде је Христос, ево овде је спасење.“ Свима је њима заједничко, и ово треба упамтити: није их основао Христос и немају Свету Литургију. Сви они су плод многих, међусобно различитих, неретко и оштро супротстављених тумачења Библије, „харизматичних“ (читај: прелашћених) појединаца кроз историју. Сви они су покушали да створе „цркву“ на основу Библије (Новог Завета). Како то у лажи обично бива, обрнули су истину наопачке. А истина је да Црква ствара Библију, а не Библија Цркву. Зато је Црква, као аутор Библије, и прави темељ и прави ум за разумевање Библије. Потребно је исто оно искуство које је довело до настанка библијског текста да би се Библија разумела. А то искуство је припадање Цркви, припадање Сетој Литургији. Библији је првенствено ту место: у Цркви, на Светој Литургији. Она је богослужбена књига. Догађај Цркве, догађај литургисјког богослужења јесте кључ разумевања Библије. Држећи тај кључ, људи требају да је читају и у својим домовима и на сваком месту где пожеле. Но, веома је важно да запамте да је Црква створила Библију а не Библија Цркву. Да запамте да Црква није свугде где се  чита Библија већ је Црква тамо где је Света Литургија, родна кућа и саме Библије. То је и одговор на питање како ће се православни хришћани сачувати од „лажних пророка“ и „вукова у јагњећој кожи“ (Мт 7, 15), од многих који, тумачећи Библију, говоре „Ја сам Христос“, варајући многе (Мт 24, 5). То је одговор који ће помоћи православним хришћанима да разликују Цркву од секте. Јер, могуће је украсти књигу, Библију, те заносно баснословити и глуматати „цркву“. Али, није могуће украсти Христа, Свету Литургију – темељ и кућу саме Библије. Знајући то, лако је препознати „вукове“ и разликовати Цркву од секте. На том темељу на којем је настала Библија и ми „смерно стојмо, пазимо да свети принос у миру принесемо“.

                                                                       

Александар Милојков

This post has been promoted to an article

[Иван]

Извињавам се на оштрини речи, али муслимани постају смешни када почну доказивати на основу канонских јеванђења (чак не ни оног "Варнавиног" фалсификата, по којем се у Јерусалим може стићи бродом да је чак и Исус говорио о доласку Мухамеда. По њима, "и послаће вам другог Утешитеља", Утешитељ је Мухамед.

Ово је бар моје искуство из расправа с једним од њих на Крстарици...

 

Eво нпр. једне од трагикомедија

http://forum.krstarica.com/showthread.php/271614-KAZIVANJE-O-MUHAMMEDU-A-S?p=14960269&viewfull=1#post14960269

[Odahviing]

е кад ме атеиста учи шта је православље и шта је хришћанство... Куд оде овај свет?

 

 

Pa i ovaj ateista je nekada bio hrišćanin, a anteista nije postao tek onako, jer mu je došlo da postane ateista..... 

[Guest јер. Агапије]

Pa i ovaj ateista je nekada bio hrišćanin, a anteista nije postao tek onako, jer mu je došlo da postane ateista..... 

 

 

Један квешчн ...

 

Колико дуго си био хришћанин ?  Колико пута си постио у животу,  исповедио се и причестио ?

[Odahviing]

Један квешчн ...   Колико дуго си био хришћанин ?  Колико пута си постио у животу,  исповедио се и причестио ?

 

Ispovedio se i pričestio nikada, a što se posta tiče vrlo često, pa čak i kao ateista po neki put postim, a što se tiče kao ateista one druge stvari u postu koje nisu vezane za hranu a koje smatram bitnijim pri tom mislim na sustržavanje od loših misli i dela trudim se da praktikujem svaki dan i vrlo često mi uspeva, što se hrane tiče skoro nikada ne postim neki put kada su "velika crvena slova" čisto zato što mi kažu, svi u mojoj porodici su vernici, manje-više, pa im nekada učinim to da postim i ja sa njima.

 

Samo ja mislim da mi ne treba neki nadzornik da mi priča kako da se ponašam već da mogu sam da odlučim tako, da se budem dobar po druge zato što ja tako hoću, a ne zato što mi neko tako kaže. Ima dosta vernika koji dobro čine zato što tako hoće, a ne zato što moraju, ali vrliki broj to radi da bi izbegao kaznu ili dobio nagradu, e takve vernike nepodnosim.