Свети Срби

[JESSY]

                                    

 

Свети и праведни Урош био је син јединац Српског цара Душана Силног (1331—1355. године) и блажене царице Јелене, која по роду беше сестра Бугарског цара Јована Александра (1331—1371. године).

Свети цар Урош, седми и последњи владар Немањић, погребен је у манастиру Успења Пресвете Богородице у Неродимљу, код данашњег Урошевца, града који је по њему и добио име. Његове свете мошти објављене су од Бога на чудесан начин на 211 година после његове омрти (око 1584. године). Манастир Успења у Неродимљу у то време беше запустео. Но Пресвета Богородица, којој је манастир био посвећен, учини преко неког по божног пастирчета да храм буде очишћен и обновљен. Када се потом у прву недељу окупио многи народ у храму, онај исти пастир повикао је свима присутнима: ''Ходите и помозите ми да извадим мошти Светога Уроша, младога цара". Тада би подигнут велики камен од гроба унутра у цркви, и нађоше се красне мошти, које испуштаху благоухане мирисе, тако да су се сви дивили и викали ''Господе помилуј".

[JESSY]

                           

 

 

Свети краљ Милутин беше млађи брат Св. краља Драгутина (1276.—1282. г.), кога и наследи на престолу Српске државе.

Милутин беше васпитан од својих честитих родитеља у свакој доброј науци и побожности. Још као млад, вели животописац Данило, ,,овај младић био је Богу мио, и благодаћу Божјом означен". Беше добар пастир повереног му народа у својој области, „њихов добри учитељ и наставник, ненаситни градитељ божанских цркава и манастира; и не само градитељ, него и обновитељ палих и порушених".

После многих трудова и подврга, дође најзад и кончина живота блаженог и христољубивог краља Милутина. Осетивши да ће брзо отићи на пут, који из овог сујетног света води у вечне обитељи, краљ дозва к себи архиепископа Никодима, и рече му: „Узми моје имање и подај ништима, не бих ли како ја грешни постигао неко опроштење грехова". После тога, паде овај превисоки краљ у љуту болест, и поче боловати у свом двору Неродимљу на Косову. Разумевши унапред да неће избећи смрти у тој болести, он се брзо опрости са свима присутнима, и од тада престаде говорити, јер му се језик беше свезао. Потом мирно предаде душу своју у руке Господа свога и Спаситеља, иа дан 29. октобра 1321. године.

[JESSY]

                          

 

Свети Наум Охридски је био ученик словенских апостола Ћирила и Методија и један од петочисленика, који су најревносније сарађивали са Ћирилом и Методијем.

Око Наума се сабрало мноштво монаха одасвуд са Балкана. Списи говоре како је Наум био мудар учитељ, јединствен руковођа монаха, одлучан подвижник, чудотворан молитвеник и духовник. Посебно се посветио превођењу Светог писма, и осталих црквених књига, са грчког језика на словенски.

За Наума се тврди да је чинио чудеса и током живота и по смрти, а његовим моштима се и данас приписују чудотворне моћи, нарочито исцељења од тешких болести, понаособ лудила.

Преминуо је у првој половини 10. века и сахрањен у манастирској Цркви Светог Наума.

Српска православна црква слави га 23. децембра по црквеном, а 5. јануара по грегоријанском календару.

[JESSY]

                                      

 

 

Овај свети исповедник Божији рођен је 31. јануара 1914. године у Гери, Индијана (Сједињене Америчке Државе) од побожних родитеља Атанасија и Зорке, рођене Лаковић.

Младог Војислава богатство није привукло, нити га је заробило, већ се, попут великих духовника и светитеља, одрекао свега и отишао у манастир Милешеву, где се 1940. године замонашио добивши име Варнава, име Светог апостола Варнаве, али и име патријарха српског Варнаве (Росића), кога је веома ценио и поштовао.

3бог свих његових врлина којима се украсио. 3бог срчаног прихватања монашког подвига и свештеничке службе. Једном речју, због целокупног његовог живота, Бог га је прославио и нама као светог открио, а Свети архијерејски сабор Српске православне цркве је, својом одлуком АСбр.60/зап.8б од 18/5. маја 2004. године, његово име унео у Диптих Светих, тј. Хеортологион и Календар Светих наше Помесне Српске цркве, чији ће се спомен обележавати сваке године 12. новембра, што је 15. маја 2005. године на Светој архијерејској Литургији у манастиру Житомислићу и свечано објављено и потом обзнањено свим сестринским православним црквама у Васељени.

[JESSY]

                                        

 

 

Преподобни и богоносни отац наш Јоаникије, велики чудотворац Божји у нашем народу, родио се у пределима Српске Диоклитије (или Дукље), од родитеља побожних и имућних, но које он потом превазиђе побожношћу и богатством духовним. Родио се у другој половини 14. века и живео на заласку славног Српског царства и слободне државе, пред почетак страшног и многовековног ропства агарјанског, у које потом западе Српски род. Сигурно да је Промисао Божји хтео кроз Светог Јоаникија да наговести и покаже верујућем народу Српском и свима православним хришћанима на Балкану, да је главна и битна слобода она духовна слобода, какву је стекао Свети Јоаникије својим животом пред Богом и у Богу, и да сви ми православни хришћани на земљи треба да се најпре боримо за ту духовну, Христову слободу, без које свака друга слобода није права ни потпуна. Још је кроз Светог Јоаникија Чудотворца Бог хтео да покаже верним људима Својим да је Дух Божји свагда присутан међу хришћанима, и да Бог никада не напушта народ свој ако Му он остане веран до краја. И заиста је тако и било. Јер су православни Срби, потпомагани кроз многобројна искушења предугог ропства Турског благодатним и чудотворним присуством и дејством Божјим и Светитеља Његовог Јоаникија Девичког, сачували своју веру и духовну слободу у Богу, а онда су са вером и помоћју Божјом стекли понова и своју националну и државну слободу.

[JESSY]

                                                           

 

Пастироначалник Цркве, Спаситељ рода људског и све творевине Божије, Господ и Бог наш Исус Христос, Богочовек, благословио је и наше грешно покољење давши нам, као Началник и Савршитељ вере наше Богомудрог Наставника и Учитеља, који нам проповедаше Реч Божју и имађаше богоугодан свршетак живота свога и нама остаде као углед Вере Праве (Јевр. 12, 2; 13,7), а то је највећи Божји човек у наше дане на земљи Српској - Свети Владика Николај Охридски и Жички.

[JESSY]

                                              

 

Овај свети и славни Цар и дивни мученик, Јован Владимир, израсте од благочестивог и царског корена, зацари се у граду Алби и владаше свом Илиријом и Далмацијом. Беше му дед Хвалимир, који роди три сина: Петрислава, Драгимира и Мирослава. Петрислав прими на управу Зету, Драгомир Требиње и Хлевну, а Мирослав Подгорје. Па пошто сконча Хвалимир, а Мирослав оста безчадан, то и држава овога паде у власт Петриславу. Петрислав имаше за наследника сина, овога блаженог Владимира. А Владимир од јуности би испуњен даровањима духовним - би кротак, смирен, ћутљив, богобојазан и чист животом, презирући све привлачности земље и ревнујући за све узвишено. У свему расуђиваше мудро, и мудро владаше поданицима" својим, због чега љубљен би од свију.

[JESSY]

                                                                            

 

Лета Господњег 7.502 од створења света, а 1994. од рођења Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, када се управо навршавало четири стотине година од страдања и смрти светога свештеномученика ТЕОДОРА, Епископа вршачког, настојањем Преосвећеног Господина ХРИЗОСТОМА, ранијег епископа банатског, света Српска православна црква је званично канонизовала, то јест прогласила за светитеља свештеномученика ТЕОДОРА.

 

Као што је Господ населио небо сјајним звездама, да пројављују славу Његову и показују пут путницима и морепловцима, тако је и све српске покрајине настанио многим праведницима, исповедницима, мученицима и светитељима, да се кроз њих прослави свето име Његово, а нама грешнима да буду утеха и пример. И као што знамо имена само неких, малобројних звезда, а највећем броју не знамо, тако су нам позната имена само малог броја наших светитеља, а огроман број њих су за нас остали безимени. Господ једини зна сва имена њихова јер су уписана у књизи вечног живота!

[JESSY]

                                                            

 

Савременик и друг светог Јована Рилског и Гаврила Лесновског. Према молитви његовој Бог му указао место, где ће се подвизавати. То место беше једна дубрава крај реке Пчиње. Ту се свети Прохор до старости и смрти подвизавао. Само једини Бог свевидећи зна све његове трудове и искушења, која је у току подвига претрпео. Но по његовим мироточивим моштима и безбројним чудесним исцељењима, која се ни до данас не прекраћују, може се судити и о величини подвига његовог и о величини благодати Божје, која му се дарова због великих трудова његових. Упокојио се свети Прохор и преселио у Царство небеско у XI веку.

[JESSY]

                                                                  

 

Sveti Kliment Ohridski (840. - Ohrid, 916.) bio je srednjovjekovni teolog, porijeklom najvjerovatnije iz jugozapadne Makedonije.

Kliment je bio učenik poznatih tvoraca slavenske pismenosti Kirila i Metoda. Nakon Metodove smrti 885. njihovi učenici su u Velikoj Moravskoj izloženi napadima od njemačkog svećenstva, te su prognani iz Moravske. On je zajedno sa svojim drugovima; Gorazdom, Naumom, Savom i Angelarijem preko Save i Dunava pobjegao pod zaštitu bugarskog cara Borisa I.^[1]

Po nalogu bugarskog cara Borisa I otišao je u Ohrid, i osnovao 886. - manastir koji je bio poznat kao Prvi slavenski univerzitet, iz kojeg je izašlo 3500 monaha osposobljenih pisati glagoljicu. Kliment je 893. postao Ohridski episkop.

Kliment je poznat po tome što je izmislio ćirilicu, na osnovu grčkog alfabeta kojeg je prilagodio slavenskim fonemima.

Kliment je za svog života napisao oko 42 djela vjerskog sadržaja, među kojima su najpoznatija Žitije sv. Metodija i Pohvala slavenskim učiteljima Kirilu i Metodu. Umro je 916. u Ohridu, a sahranjen je u crkvi koju je sam podigao - Sveti Pantelejmon ^[2].

[JESSY]

                                                                            

 

Свети праведни Стефан Бранковић беше потомак светог и славног кнеза Српског Лазара, великомученика Косовског,^[1] Свети супрузи Лазар и Милица имађаху најстарију кћер своју Мару, коју удадоше за српског великаша Вука Бранковића. Вук и Мара породише три сина: Гргура, Ђурђа и Лазара. По смрти Лазаревог и Миличиног сина Стефана Високог, деспота Српског (од 1389. до 1427. године),^[2] њега на престолу Српске деспоговине наследи Марин и Вуков син Ђурађ Бранковић, као сестрић и сродник његов, јер Стефан не имађаше рођене деце. Оженивши се грчком принцезом Ирином (Јерином) Палеологовом из Солуна, Ђурађ са њом изроди више деце, међу којом роди и овог блаженог Стефана (негде око године 1417).^[3]

[JESSY]

                                 

 

Овај блажени кнез Стефан Штиљановић, пореклом из српског племена Паштровића, јужно од Хума, са црногорског приморја, рођен је од православних и благочестивих родитеља и одгајен у свакој доброј науци Господњој.

Још као млад показао се као веома богољубив и човекољубив и старао се да срце своје свагда има управљено ка Господу. Када је пак одрастао он је усрдно ревновао у делатном испуњавању воље Божје, којој се учио из Светог Писма.

Његова жена Јелена видећи нетљене мошти Стефанове и чудеса од истих замонаши се и предаде подвигу до смрти.

[JESSY]

Света великомученица ЗЛАТА Мегленска

 

Света девомученица Злата је рођена у селу Слатини у Мегленској области, од сиромашних сеоских родитеља, који имаху још три кћери. Света Злата беше смерна, кротка и побожна девојка, мудра мудрошћу Христовом и златна не само по имену него и по срцу богобојажљивом, чистом и чедном. При томе она беше и необично лепа. Та њена лепота и би повод да се њен живот украси страдањима великомученице.

вета Злата, испитана и очишћена као злато у топионици толиких страдања, предаде своју свету душу у руке Бесмртном Женику своме, добивши од Њега двоструки венац: венац девичанства и венац мучеништва.  И сада се у рајским насељима радује заједно са мудрим и победничким дјевама и блаженствује у дивотном Царству Господа Христа, славећи Га кроза све векове. Њеним молитвама нека се и ми удостојимо Небеског Царства.

Комаде чесних моштију свете великомученице Злате хришћани тајно покупише, па часно и побожно сахранише.

Света великомученица Злата пострада 1795.године, месеца октобра.

 

                                                                          

[JESSY]

Попут Благословене Дјеве Марије, Анастасија је била краљевског порекла. Рођена је 1125. године као ћерка грчког византијског цара Романа ИВ Диогена (1068 – 1071). На рођењу је добила име Ана, а Анастасија је монашко име које је добила у позним годинама живота. Мајка највећег српског светитеља, Саве, била је, дакле, грчког порекла. Нема сумње да је брилијантно познавање грчког језика, које је Србима било од велике користи нарочито у време када је он био архиепископ (1219-1235), свети Сава стекао од своје мајке Ане.
 

Рани живот свете Анастасије нам је врло слабо познат, што је вероватно она сама желела, будући да је њено највеће остварење и постигнуће, као и Благословене Дјеве Марије, то што је родила Саву, Христоликог спаситеља православног српског народа.

 

 

Света мати Анастасија, када хвалимо врлину, хвалимо тебе јер је твоја постојана љубав и ревност за Господа Бога пример и пут који треба да следимо; моли се, стога, о најврлија, да Господ Бог умекша наша срца како би и ми тежили истим спасоносним врлинама вере, наде и љубави и на тај начин остали верни нашем Господу Исусу Христу, Коме приличи слава, част и поклоњење, заједно са Његовим Беспочетним Оцем и Животодавним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин."

 

                                                     

[kopitar]

Imate li što svetaca novijeg datuma? I što je sa bračom Tarabići, dali je započeo kakav proces u vezi njih?