На данашњи дан - из историје...

[Снежана]

U Americi umro srpski pesnik, esejista i putopisac Jovan Dučić - 1943. godine

Na današnji dan 1943. godine, u mestu Geri u SAD, umro srpski pesnik, esejist i putopisac Jovan Dučić. Njegovo delo predstavlja vrhunac srpske lirike u dve prve dekade XX veka.

 

 

O godini rođenja Jovana Dučića postoje sporovi i nejasnoće. Pero Slijepčević navodi da je Dučić rođen, najverovatnije, 1872. u Trebinju. Veći broj istraživača tvrdi da je rođen 1874. godine. 

 

Učiteljevao je kratko vreme po raznim mestima, između ostalog u Bijeljini, odakle su ga austrougarske vlasti proterale zbog patriotskih pesama „Otadžbina“. Odmah nakon progonstva, pesnik nije mogao naći učiteljsku službu gotovo nigde, pa se zapošljava u manastirskoj školi u Žitomisliću.

 

Na ženevskom univerzitetu je završio prava i potom se vratio uSrbiju. Godine 1907. u Ministarstvu inostranih dela Srbije dobija službu pisara. Od 1910. je u diplomatskoj službi. Te godine postavljen je za atašea u poslanstvu u Carigradu, a iste godine prelazi na isti položaj u Sofiji. 

 

Biran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije, a za redovnog člana izabran je 1931. Sledeće godine postavljen je za poslanika u Budimpešti. Od 1933. do 1941. prvo je poslanik u Rimu, potom u Bukureštu, a do raspada Jugoslavije poslanik je u Madridu.

 

U doba invazije i kasnije okupacije Jugoslavije 1941. godine Jovan Dučić je bio opunomoćeni poslanik kraljevine Jugoslavije u Madridu. Pošto je Španija priznala NDH, time prekinuvši diplomatske odnose s Jugoslavijom, u junu 1941. Dučić se povukao u neutralnu Portugaliju, u Lisabon odakle je, u avgustu iste godine otišao u SAD u grad Geri, Indijana, gde je živeo njegov rođak Mihajlo. Od tada do svoje smrti dve godine kasnije, vodio je organizaciju u Ilinoisu (čiji je osnivač Mihajlo Pupin 1914. godine), koja predstavlja srpsku dijasporu u Americi. 

 

Umro je 7. aprila 1943. u Geriju. Njegovi posmrtni ostaci preneseni su iste godine u portu srpskog manastira Svetog Save u Libertivilu, SAD. Njegova želja je bila da ga sahrane u njegovom rodnom Trebinju. Ova poslednja želja Jovana Dučića ispunjena je 22. oktobra 2000. godine.

 

Hrišćansko Proleće

Vidik se krvlju sav zarubio,

prvi kos peva tanko i tanje.

Aždaju sveti Đorđe ubio,

srebrnim kopljem baš u svitanje.

 

Kraj crkve čempres crn zagustio,

Hristovo jagnje ovca rodila,

i Sveti Marko orla pustio,

i Sveti Todor svog krokodila.

 

Golubica u suncu sinula,

sa lišća kaplju svete arije..

 Dva apostola tud su minula

s porukom sina čiste Marije.

 

Kraj reke zrače beli krinovi,

pada snop zraka s neba sredine:

I sja oreol večni i novi

jagnjeta što gre preko ledine.

 

Ostali događaji na današnji dan:

1348. Češki kralj Karlo IV osnovao Univerzitet u Pragu, prvi univerzitet u centralnoj Evropi.

1614. Umro španski slikar El Greko, rođen na Kritu 1540. kao Dominikos Teotokopulos. Tvorac jednog od najoriginalnijih slikarskih opusa u istoriji evropskog slikarstva, bio zaboravljen i ponovo otkriven krajem XIX veka.

1770. Rođen engleski romantičarski pesnik Vilijam Vodsvort. Najznačajnije njegovo delo su "Lirske balade", knjiga koja je označila početak romantizma u engleskoj književnosti.

1866. Zemunski štampar Ignjan Sopron, na poziv bosanskog vezira Šerifa Osman-paše, otvorio prvu štampariju u Sarajevu i pokrenuo prve novine štampane u Bosni, nedeljnik "Bosanski vjesnik". List uređivao Miloš Mandić, a izlazile na ćirilici i po Vukovom pravopisu.

1929. Beogradska radio-stanica prvi put direktno prenosila jednu fudbalsku utakmicu, prvenstveni susret BSK i "Jugoslavije". Reporter bio Rade Stoilović.

1939. Musolinijeve trupe iskrcale se na obale Albanije i za 5 dana okupirale zemlju.

1941. Vlada Kraljevine Jugoslavije objavila proklamaciju o početku rata s Nemačkom i Italijom i izdala naredbu o opštoj mobilizaciji.

1943. U mestu Geri u SAD umro srpski pesnik, esejist i putopisac Jovan Dučić. Njegovo delo predstavlja vrhunac srpske lirike u dve prve dekade XX veka. Bio u diplomatskoj službi Kraljevine Srbije i Kraljevine Jugoslavije. Od 1941. živeo u SAD, a njegovi posmrtni ostaci preneti u rodno mesto Trebinje u oktobru 2000.

1943. U laboratoriji u Bazelu, u Švajcarskoj, prvi put proizvedena droga LSD.

1945. Američki avioni u Drugom svetskom ratu potopili najveći japanski ratni brod "Jamato".

1947. Umro američki automobilski magnat Henri Ford. Prve "benzinske kočije" konstruisao 1896, a 1899. počeo proizvodnju automobila. Prvi uveo serijsku proizvodnju, a 1908. stvorio "model T", prvi "narodni automobil".

1948. Osnovana Svetska zdravstvena organizacija. Statut Organizacije potpisalo 26 zemalja, a 7. april proglašen za Svetski dan zdravlja.

1955. Umrla američka filmska glumica Teda Bara, prvi "vamp" u istoriji kinematografije.

1961. Uhapšen jugoslovenski političar Milovan Đilas, bivši najbliži saradnik Josipa Broza Tita.

1963. Usvojen nov jugoslovenski Ustav kojim je naziv države Federativna Narodna Republika Jugoslavija promenjen u Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija. Nov Ustav popularno nazvan "povelja samoupravljanja" jer je njime samoupravni model primenjen u svim sferama i na svim nivoima društvenog života.

1966. Iz Sredozemnog mora kod španske obale izvađena američka hidrogenska bomba, ispala iz aviona zbog tehničke greške.

1975. U Zagrebu umro hrvatski slikar i grafičar Krsto Hegedušić. Bio inicijator i jedan od osnivača umetničke grupe "Zemlja", osnivač slikarske škole "naivaca" u Hlebinama.

1990. Feribot "Skandinavska zvezda" zahvaćen plamenom tokom krstarenja u Severnom moru između Norveške i Danske. U nesreći poginulo 158 ljudi.

1992. Dan pošto je EEZ priznala nezavisnost Bosne i Hercegovine bosanski Srbi proglasili, u Banjaluci, nezavisnost Republike Srpske, a predstavnici bosanskih Srba u Predsedništvu BiH Biljana Plavšić i Nikola Koljević dali ostavke.

1992. SAD priznale nezavisnost BiH, Slovenije i Hrvatske.

1994. U glavnom gradu Ruande Kigaliju ubijen premijer Agate Uvilingijimana.

2001. Policija rasturila antivladine demonstracije u više gradova u Turskoj. Radnici i građani revoltirani naglim padom nacionalne valute i skokom cena tražili ostavku premijera Bulenta Edževita i njegove vlade.

[ronin]

26. јул 1817. Радовањски Луг - Убиство вожда Карађорђа Петровића

 

 

[Нифада]

Dan kada su umirali kompozitori

 Na današnji da 1741. - Umro italijanski kompozitor i violinski virtuoz Antonio Vivaldi,

 

 a 1750. - Umro njemački kompozitor Johan Sebastijan Bah,

Kako biste uvijek bili informisani posjetite Nezavisne novine. Svakodnevno imaju najnovije vijesti iz države, regiona i svijeta. Nezavisne novine su 24 sata sa Vama, a vijesti na njihovom portalu su provjerene, pouzdane, brze, tačne, istinite i jasne.

Takođe, na portalu http://www.nezavisne.com možete pročitati vijesti iz ekonomije, sporta, nauke, tehnologije i kulture, kao i dnevni horoskop. Možete prelistati male oglase, potražiti i oglas za posao, a dostupna je i kursna lista koja je svakodnevno ažurirana.

Kako biste uvijek bili informisani posjetite Nezavisne novine. Svakodnevno imaju najnovije vijesti iz države, regiona i svijeta. Nezavisne novine su 24 sata sa Vama, a vijesti na njihovom portalu su provjerene, pouzdane, brze, tačne, istinite i jasne.

Takođe, na portalu http://www.nezavisne.com možete pročitati vijesti iz ekonomije, sporta, nauke, tehnologije i kulture, kao i dnevni horoskop. Možete prelistati male oglase, potražiti i oglas za posao, a dostupna je i kursna lista koja je svakodnevno ažurirana.

[ronin]

Талачка криза у Беслану

01. септембра 2004. године у Беслану у Северној Осетији у Русији, отмичари су заузели школу и као таоце узели ученике, наставнике и родитеље. Ова драма трајала је три дана, а у акцији ослобађања талаца страдало је преко 350 људи од чега 186 деце, док је више од 1200 особа повређено. Ово је један од најтежих злочина који је погодио Русију и назван је “Талачка криза у Беслану”. 

[Hyoscyamus]

Ако се не варам, пре тачно 70 година је за својим радним столом преминуо Николај Берђајев.

[ronin]

21. октобар 1941. године-Стрељање ђака у Крагујевцу

на слици су  мајор Паул Кенинг (професор протестантске теологије) и капетан Фриц Фидлер ( цивилном животу био је директор Високе техничке школе). 

[Milica Bajic]

пре 13 минута, ronin рече

21. октобар 1941. године-Стрељање ђака у Крагујевцу

на слици су  мајор Паул Кенинг (професор протестантске теологије) и капетан Фриц Фидлер ( цивилном животу био је директор Високе техничке школе). 

Анђели мали, нека почивају у миру

[Milica Bajic]

Krvava bajka

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu,
umrla je mučeničkom smrću
četa đaka
u jednom danu.

Iste su godine
svi bili rođeni,
isto su im tekli školski dani,
na iste svečanosti
zajedno su vođeni,
od istih bolesti svi pelcovani
i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.

A pedeset i pet minuta
pre smrtnog trena
sedela je u đačkoj klupi
četa malena
i iste zadatke teške
rešavala: koliko može
putnik ako ide peške…
i tako redom.

Misli su im bile pune
i po sveskama u školskoj torbi
besmislenih ležalo je bezbroj
petica i dvojki.
Pregršt istih snova
i istih tajni
rodoljubivih i ljubavnih
stiskali su u dnu džepova.
I činilo se svakom
da će dugo
da će vrlo dugo
trčati ispod svoda plava
dok sve zadatke na svetu
ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka
na brdovitom Balkanu
umrla je junačkom smrću
četa đaka
u istom danu.

Dečaka redovi celi
uzeli se za ruke
i sa školskog zadnjeg časa
na streljanje pošli mirno
kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi
istog časa se uzneli
do večnog boravišta.

Desanka Maksimović

[Лидија Миленковић]

• Мој прадеда 
•  
•  MićićRadmilo1904Carevo SelodelovođaKragujevac1331

Измењено Октобар 21, 2018 од Лидија Миленковић

[Снежана]

Pre svega nekoliko dana, tiho i dostojanstveno baš kako je i živeo, u Kragujevcu je u 94. godini preminuo divni čika Dragoljub Jovanović, jedan od retkih đaka koji su preživeli masovna streljanja u oktobru 1941. godine.

Imao sam priliku da upoznam čika Dragoljuba i da sa njim vodim nekoliko za mene dragocenih, emotivnih i veoma potresnih razgovora.

Imao je svega 17 godina kada je bio streljan.
U telu je imam čak 11 rana od metaka.
Bio je teško ranjen.
Bio je na samrti.

Našla ga je majka, skoro na izdisaju.
Tajno ga je prenela u njihovu kuću i, angažovanjem jednog dobrog lekara, negovala i oporavljala u narednim mesecima.

Njegove reči, kada mi je opisivao sam trenutak streljanja, kao i kada je docnije tog istog dana, nalazeći se teško ranjen međ' leševima nevinih, začuo glas svoje majke koja ga je tražila pamtiću do kraja života.

Dragoljub se potpuno oporavio i časno poživeo još punih 77 godina.
U svojoj zreloj dobi inicirao je izgradnju Spomen-muzeja ,,21. oktobar" i bio je njegov prvi direktor.

Preminuo je svega dva dana pre godišnjice sopstvenog streljanja.

Čika Dragoljub je do svog poslednjeg dana ostao dostojanstvena i časna starina, jedna od retkih preživelih žrtava jednog od najstrašnijih zločina.
Sa urođenom plemenitošću decenijama je svedočio svoju ličnu, kao i tragediju svojih drugara.

I danas ga pamtim onakvog kakav je bio tokom naših susreta - stamen, sede kose i brkova, plemenit, blag i pažljiv, dostojanstven, bez i najmanje mržnje prema zločincima.
Časno je u sebi nosio tragediju Šumarica.

Tokom tih susreta učio me je šta znači biti čovek, plemenit i brižan, jak i nesebičan.

Vest o njegovoj smrti nisam saznao iz medija jer to nije nešto što bi privuklo pažnju naših novinara.
Do mene je ona stigla privatnim kanalima, sa zakašnjenjem. No, upravo u dane kada se sećamo nevinih žrtava Šumarica.

Znam da je čika Dragoljub sada ponovo sa svojim školskim drugarima koji su u Kragujevcu i okolini stradali 19, 20. i 21. oktobra 1941. godine.
Znam da su sada konačno svi zajedno i da skupa hodaju stazama svog tako tragičnog i naglo prekinutog detinjstva.
Znam i to da ga više nikada neću sresti, ali isto tako znam da ću bat njegovih dečačkih koraka začuti već tokom svoje naredne posete Šumaricama.
Znam da će u tim trenucima stajati pored mene, sa onim svojim blagim osmehom na licu i očima punim života.

Nikada neću zaboraviti divnog čika Dragoljuba.
Pamtiću ga sa istinskim divljenjem i zahvalnošću za sve što sam od njega naučio.
Molim vas da ga ni vi ne zaboravite.

Njegovom smrću umrla je i poslednja žrtva tog strašnog i krvavog kragujevačkog oktobra.

 

 

https://www.facebook.com/dejan.ristic.bgd

[gavrosaurus]

 

На данашњи дан 1453. године, после дуге опсаде Турци су освојили Константинопољ (Цариград), што је био коначни крај Византије.

После скоро два месеца непрекидног бомбардовања, Мехмед је коначно планирао да изврши синхронизовани напад свим снагама 27. маја 1453. године. Он је распоредио своје снаге тако да буду претња граду са свих страна. Његови бродови су припремили високе лестве за опсаду зидина, док су копнене снаге носиле своје лестве.

Исцрпљени браниоци су били приморани да развуку своје снаге на преко дванаест миља дужине бедема. Мехмед је послао морнарицу да напада зидине заједно с копненим снагама, али су бродови били лако одбијени. Али су зато напади с копна били фатални по град и омогућили Османлијама коначну победу. На десетине хиљада војника се обрушило на зидове помоћу високих лестви.

У почетку су браниоци успевали да задрже Османлије у заливу, под врховном командом Ђеновљанина Ђованија Ђустинијанија који је од свог доласка у Константинопољ командовао одбраном Теодосијевих бедема. Током једног од напада, док је надгледао поправљање бедема, Ђустинијани је био рањен у раме и груди, због чега је однесен кроз капију право до венецијанских бродова укотвљених у луци. Када су браниоци видели да им је вођа погођен, морал им је опао, што је омогућило последњем таласу Османлија, Јаничарима, да их надвладају и освоје бедеме лествама.

Константинопољ је пао у турске руке 29. маја 1453. године.

У крвавој тродневној оргији Турци су потом побили све браниоце, укључујући последњег византијског владара Константина XI Палеолога, сина цара Манојла II и царице Јелене, чији је отац био српски велможа Константин Драгаш.

Град је пљачкан три дана, иако, срећом, није претрпео помор и разарање каквом је био изложен у Четвртом крсташком рату. Иако га је веома много коштало, како у људству тако и у новцу, Мехмед је успео да оствари свој сан. Пошто је установио Константинопољ/Истамбул као главни град, Отоманско царство је цветало наредних неколико стотина година.

[Тихон]

@gavrosaurus 

   Сложене прилике, Гавро, сложене нарави.

  Лука Нотарас, велики дукс, вели: „Више волим да у Граду видим турски турбан, него католичку митру." Тај исти Лука је потом бранио Град од Турака, био заробљен, са синовима погубљен и, на концу, канонизован као мученик.

  Ова збивања је у нас белетристички изванредно насликао Радослав Петковић у роману Савршено сећање на смрт.

[NinaSavic]

Pad Carigrada 29. maja 1453. godine.

Nekada moćna Vizantija u 15. vek je ušla kao bleda senka svog nekadašnjeg sjaja i moći. Izuzev Konstantinopolja, vizantijski carevi druge posede gotovo da nosi ni imali. Slabi carevi na prestolu, teška vremena i unutrašnji sukobi koji su rezultovali građanskim ratovima, neminovno su doveli do stanja u kom carstvo nije bilo u stanju da se suprostavi spoljnim neprijateljima. Kroz vekove, lagano opadanje uticaja i moći Vizantije dovelo je najdugovečnije carstvo u Evropi na sam rub uništenja. U 14. veku Vizantija je izgubila poslednje značajne posede. Na zapadu je srpski car Dušan osvojio celu Grčku izuzev grada Soluna i Peloponeza. Na istoku poslednji grad u Maloj Aziji, Nikeja, pao je u turske ruke. Vizantija se našla u smrtonosnom zagrljaju. Bez mnogo nade da se iz njega izvuče. Kroz vekove je basnoslovno bogatstvo i sjaj Vizantije, a naročito Konstantinopolja, bilo predmet mnogih pohlepnih pogleda. Pored ovog, Osmanlije su imale još dva razloga više da osvoje grad. Padom Konstantinopolja uklonili bi dugogodišnji trn u oku čime bi znatno olakšali sopstvenu komunikaciju između evropskog i azijskog dela carstva. Takođe, kontrola jednog pomorskog puta i Crnog mora, bila je od izuzetne važnosti, kako u ekonomskom tako i u vojnom smislu. Okruženi i sa istoka i sa zapada moćnim otomanskim carstvom, građani Konstantinopolja su upirali pogled u nebo moleći se za čudo i čudo se dogodilo 1402. godine kada je mongolski vojskovođa Tarnelan porazio turskog sultana Bajazita I u bici kod Angore omogućivši Vizantiji da preživi. Međutim, čudo se nije ponovilo pola veka kasnije. Branjen sa zapada dvostrukim zidom, a sa severa i jugoistoka okružen morem, Konstantinopolj je bio neosvojiv. Mnoge moćne vojske svoj kraj našle su pod zidinama grada. Ali, čak ni 1000-godišnje zidine nisu bile u stanju da izdrže izazov novog načina ratovanja barutom i topom. 

Turski sultan Mehmed II znao je da opsada i osvajanje grada kao što je Konstantinopolj zahtevaju duge i opsežne pripreme. Prvi korak u tom pravcu načinio je podizanjem tvrđave Rutumelihisar, započete u aprilu 1452. godine a završena u rekordnom roku za samo pet meseci. Tvrđava se nalazila na evropskoj strani Bosfora, tamo gde je moreuz najuži, oko 88m. Moćni topovi Rutumelihisara podržani turskom flotom strogo su zatvarali ulaz u Crno more svim brodovima koji nisu želeli da plate danak. Vizantijski car Konstantin XI, sposoban i snažan vladar, imao je nesreću da sedi na prestolu u beznadećnim vremenima za carstvo. Ipak, učinio je sve što je bilo u njegovoj moći da pripremi grad za odbranu. Velike količine hrane dopremljene su u grad. Plaćeni vojnici, unajmljeni. A zidine i kapije grada popravljene i ojačane. Očajničke molbe za pomoć upućene Zapadu bile su uzvraćene uglavnom lepim rečima i obećanjima ili pak zahtevima, ali konkretne pomoći nije bilo. Izuzetak su bile Venecija i Đenova. Zatvaranje Crnog mora je naročito pogodilo ove dve glavne trgovačke sile tog doba. Ti gradovi-države kontrolisali su gotovo svu trgovinu u Sredozemnom i Crnom moru, pa i šire zahvaljujući svojim moćnim pomorskim flotama. Tako su vekovni neprijatelji Vizantije, Venecija i Đenova, bile prve i jedine sile koje su dođle u pomoć opsednutom Carigradu. 

U januaru 1453. godine, u Carigrad su uplovile dve galije sa 700 odlično opremljenih i obučenih vojnika iz Đenove predvođeni Đovanijem Đustinijanijem Longom. Kapetan Longo, iskusan plaćeni vojnik, imao je izuzetnu reputaciju kao stručnjak za odbranu grada pod opsadom. Imajući to u vidu, car Konstantin ga je postavio za zapovednika, komandanta, svih kopnenih snaga u Konstantinopolju. Venecija je u pomoć poslala flotu od 15 ratnih galija i dva teretna broda sa 800 vojnika, zalihama i opremom. Međutim, zbog odlaganja isplovljavanja te flote, samo je jedna ratna galija stigla u grad na vreme da pomogne u njegovoj odbrani. U gradu, mletački konzul u Konstantinopolju, Đirolamo Minoto, održao je sastanak sa svojim sunarodnicima. Na tom sastanku je odlučeno da se ljudi i brodovi koji su se zatekli u gradu pomognu u odbrani. Sve u svemu, Venecija je učestvovala u odbrani sa desetak brodova i oko 500 ljudi od kojih su manje od polovine bili plaćeni vojnici. 

Pred početak opsade sa pojavom turske vojske, grad i njegovu okolinu su potresla dva manja zemljotresa i nekoliko provala oblaka, što je tumačeno kao rđav znak. U noći punog meseca, 24. maja, došlo je do pomračenja i puna tri sata bio je potpuni mrak. Vizantinci su se setili jednog starog proročanstva da će Carigrad pasti kad nestane meseca. Da bi razbio strah koji je zavladao u Carigradu, i podigao moral i ratni duh svojih ljudi, car Konstantin je naredio da se iznese ikona Presvete Bogorodice Vlahernske, zaštitnice grada, i nosi u litiji ulicama. Ikona je prilikom litije iznenada ispala iz svog postolja i pala na zemlju. Onda je počelo jako nevreme, praćeno pljuskovima i gradom. Litija nije mogla da se nastavi. Sledećeg jutra Carigrad je osvanuo obavijen gustom maglom. Uveče, kad se magla povukla, mogla je da se vidi tajanstvena svetlost na Svetoj Sofiji koja se lagano uspinjala ka pozlaćenom krstu na vrhu. I jedni i drugi primetili su ovu svetlost. Turci su ovo protumačili kao dobar znak za njih, dok su Vizantinci sada uzgubili skoro svaku nadu u spas. Svi ovi događaji ostavili su velikog traga u sećanjima onih koji su učestvovali i preživeli poslednju opsadu vizantijske prestonice, što se kasnije ovekovečilo u njihovim zapisima i sećanjima.

Prvi carigradski patrijarh posle pada, Genadije Skolarije, zabeležio je još proročanstava vezana za pad Carigrada i same Vizantije. Jedno od njih bilo je i ono da se prvi car zvao Konstantin, a njegova majka Jelena, a poslednji će takođe biti Konstantin i majka će mu se zvati Jelena. Na vizantijskom tronu je, u ovom teškom času bio Konstantin a majka mu je bila Jelena, ćerka Konstantina Dragaša. Genadije je takođe primetio i da su se prvi i poslednji patrijarh u Carigradu zvali isto - prvi je bio Mitrofan I,a  poslednji je bio Mitrofan II, ako i da između njih nije bilo patrijaraha sa tim imenom. Posle toga Genadije je ukazao na simboliku datuma u istoriji Carigrada: svi bitni događaji vezani za grad desili su se u maju. Konstantinopolj je osnovan 11., izgrađen 3., a pao 29. maja. Genadije je takođe u svojim spisima skrenuo pažnju i na činjenicu da je prema vizantijskom računanju vremena smak sveta trebao da se dogodi 1492. godine što je po njegovom tumačenju vrlo blisko samoj 1453. godini pa je i sam pad Carigradapredstavljao neku vrstu uvoda u sam smak sveta. Interesantno je da se upravo te godine, 1492., kada je Genadije predvideo smak sveta, desio drugi, potpuno suprotan događaj koji je proširio horizonte znanja o do tada poznatom svetu koji je sve više jačao - Kristofer Kolumbo je otkrio američki kontinent. I još jedno proročanstvo vezano za kobna imena, bilo je poznato za branioce grada. Naime, po njemu će kraj carstva da nastupi kada imena cara i patrijarha budu počinjala sa “Jo”. Tako je i bilo prilikom potpisivanja firentinske unije 1439. godine. Tada je vizantijski car bio Konstantinov brat Jovan VIII, a patrijarh je bio Josif. Iako je zvanično pred kraj pada patrijarh bio Grigorije III, Genadije ga nije priznavao jer je bio unionista. Izgleda da se i to proročanstvo ispunilo.

Opsada Konstantinopolja počela je 6. aprila 1453. godine. Dvesta hiljada Turaka opsedalo je grad koji je branilo 40.000 hrišćana. Tursko bombardovanje bilo je koncentrisano na kapiju sv. Romana. Najveći turski topovi upereni na kapiju sv. Romana ispaljivali su đilad težine čak 450kg. Turska flota je smeštena u Bosforu spremna da odbije svaki pokušaj dostavljanja pomoći gradu sa mora. Branioci su još 2. aprila zatvorili ulaz u zaliv Zlatni rog masivnim lancem između grada i Galate. Malobrojna u poređenju s Turskom, hrišćanska flota je ukotljena iza lanca spremna da isplovi i upusti se u bitku. Time je severna strana grada osigurana od pomorskog napada što je omogućilo braniocima da se usresrede na odbranu zapadnih i južnih zidina. Svakim danom koji Konstantinopolj izdrži povećavale su se šanse da pomoć stigne kopnom iz Mađarske ili morem sa zapada. Veći deo aprila protekao je u međusobnom iznurivanju suprostavljenih strana. Na kopnu, branioci su krajnjim naporom uspevali da u toku noći poprave delove zida koji je prethodnog dana otomansko bombardovanje oštetilo ili srušilo, kao i da odbiju sve turske pokušaje da jurišem zauzmu zidine i probiju se u grad. Na moru, hrišćanska flota je čvrsto držala Zlatni rog  čak uspela da postigne uspeh 20. aprila kada su četiri velika tovarna broda uspela da se probiju iz Sredozemlja donoseći hranu, oružje i ratnike. Pošto nije uspeo da učini nikakav korak napred u prethodne dve nedelje, sultan Mehmed je uvideo da mora da pripreti gradu sa severa. Ali moćni lanac je onemogućavao ulaza turske mornarice u Zlatni rog. U cilju zaobilaženja lanca odlučio je da se brodovi prenesu kopnom i 22. aprila je završena konstrukcija drvene rampe duž Galate preko koje su Turci prebacili više od 70 brodova iz Bosfora u Zlatni rog.

Okruženje grada je sada bilo potpuno. Najveći deo hrišćanske flote je uvučen u luku. Posle neuspešnog pokušaja da iznenadi tursku flotu i vatrom uništi najveće brodove 28. aprila, hrišćanska flota nije više igrala značajnu ulogu u odbrani grada. Ionako očajan položaj branilaca postao je još teži početkom maja kada je kapija sv. Romana počela da popušta pred nemilosrdnim bombardovanjem. Samo zahvaljujući hrabrosti, srčanosti i veštini cara Konstantina i kapetana Longa, što je nadahnulo branioce, odbijen je turski juriš u noći 7. maja. Polako ali sigurno, napori koji su se malobrojni branioci morali da podnesu prelazili su granicu izdržljivosti. 12. maja sultan Mehmed je poslao izaslanike zahtevajući predaju grada. Car Konstantin odgovara: “Bože oprosti da živim kao car bez carstva. Ako moj grad padne pašću i ja sa njim. Ko god želi da pobegne neka se spasava kako zna, a ko je spreman da pogleda smrt u oči - za mnom!” Jedino što je osržavalo branioce bile su glasine o poslednjim pripremama mađarske vojske da krene u pomoć i skorom dolasku mletačke flote. Mađari krenuli nisu, a mletačka flota je previše zakasnila.

Konačni napad počeo je u zoru 29. maja. Nekoliko sati su hrabri branioci odbijali talas za talasom turske pešadije nanoseći im velike gubitke. Poslednji talas je činilo 3.000 elitnih janičara koji su napali teško oštećenu kapiju sv. Romana. Disciplinovani i vešti borci, 50 janičara je uspelo da se popne na zidine i istakne zastavu. Brzom reakcijom Longovih Đenovljana tih 50 janičara je odsečeno od ostatka i hrišćansko oružje gotovo da je izvojevalo pobedu tog dana. Tada se ratna sreća nasmešila Turcima. Zalutali metak pogodi kapetana Longa smrtno ga ranivši. Nekoliko najbržih vojnika odnesoše Longa ka pozadini ali ostali pomisliše da njihov komandant beži. Videvši zbrku na zidinama, sultan Mehmed posla malu grupu janičara da se probiju kroz branioce što su i uspeli. Ostavši bez komandanta, i videvši janičare iza sebe, branioce zahvati panika koja se širila kao požar. Predvodeći očajnički protiv-napad, pogibe i car Konstantin. Vizantija je prestala da postoji. 

Koliko je bio ugled i značaj Vizantije vidi se iz činjenice da se sultan Mehmed u Carigradu proglasio za novog cezara, naslednika rimskih careva. S druge strane, nećaka cara Konstantina, Zoja Paleologina 1472. godine udala se za ruskog kneza Ivana III donevši u Kremlj vizantijsku kulturu, običje i ceremonijal. Zahvaljujući njoj Moskva je postala poznata kao Treći Rim. Značaj pada Konstantinopolja nije u silasku sa istorijske pozornice jednog starog carstva - Vizantije, već u stupanju na pozornicu nove sile u svoj svojoj snazi - Otomanske imperije. Takođe, presečan je vrlo važan kopneni trgovinski pravac između Evrope i Azije. Kao posledica, Evropljani su sve više počeli da razmišljaju o pronalaženju pomorskog puta do Azije što je dovelo do otkrića novog sveta. Točak istorije se ponovo pokrenuo.

Bilo je to u utorak, 29. maja 1453. godine. Dan koji je označio pad jedne velike države koja je skoro celi jedan milenijum predstavljala nastavak Rimskog carstva i koja sada nije izdržala pod naletom mlade turske države. 
 

[gavrosaurus]

пре 43 минута, Тихон рече

@gavrosaurus 

   Сложене прилике, Гавро, сложене нарави.

  Лука Нотарас, велики дукс, вели: „Више волим да у Граду видим турски турбан, него католичку митру." Тај исти Лука је потом бранио Град од Турака, био заробљен, са синовима погубљен и, на концу, канонизован као мученик.

  Ова збивања је у нас белетристички изванредно насликао Радослав Петковић у роману Савршено сећање на смрт.

Ово је догађај који је променио ток историје, Хришћанства, Ислама...свега.