Kritika Mit. Zizjulasa po pitanju shvatanja svetosti

[Александар Милојков]

Koji bi, iole normalan, akademski teolog, kritikovao drugog, ako nema dobre argumente? Ali reci da su svi koji ga kritikuju neznaveni, je malo nezgodno.

Има и таквих теолога, не брини. Ето, о. Лудовикос, рецимо.

Нисам рекао да су СВИ који га критикују незнавени, већ да су МНОГИ такви. "Сви" и "многи" нису исто. Видиш, када у овако једноставном форумском тексту, као што је моје писање на овој теми, изврћете ствари и наопако тумачите и интерпретирате написано, шта онда човек да очекује од вас и од вашег тумачења озбиљне теологије?

[Milan Nikolic]

Један интересантан цитат светог Јустина Ћелијског:

„Делатност сваког члана Цркве је увек лично-саборна, лично-колективна. И када изгледа да ради само за себе (например, усамљеничко подвизавање пустињака), члан Цркве увек ради за целину.

Преподобни Ава Јустин, Догм. ПЦ, III, Београд 1978, стр. 31

[Александар Милојков]

Један интересантан цитат светог Јустина Ћелијског:

„Делатност сваког члана Цркве је увек лично-саборна, лично-колективна. И када изгледа да ради само за себе (например, усамљеничко подвизавање пустињака), члан Цркве увек ради за целину.

Преподобни Ава Јустин, Догм. ПЦ, III, Београд 1978, стр. 31

Браво! Праве речи, на правом месту и у право време.

[Александар Милојков]

Ево једног мог чланка на тему светитељства:

https://www.pouke.org/forum/blog/23/entry-563-%D1%99%D1%83%D0%B1%D0%B0%D0%B2-%D1%81%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%82%D0%B5%D1%99%D0%B0/

[Bistrik]

Човече, како ти изврћеш речено и замењујеш тезе!? Па ко се уопште у нашој расправи бавио овим о чему ти пишеш? Ово је сасвим друга тема - питање светитељских чуда, односно њихово порекло у Богу (Бог чини чуда кроз своје Светитеље). Но, ми не причамо о томе. Причамо да пројава чуда није conditio sine qua non за светост. Има Светитеља који нису чудотворили. То не значи да нису могли, односно да Бог није могао да чудотвори кроз њих (не замењуј тезе), већ да се светост не поистовећује са чудотврством. Јер, да се поистовећује, онда би и Дејвид Коперфилд био светац, и Симон маг, и Луцифер...

Ne izvrćem, nego upravo tvrdim suprotno od Tebe i mitropolita, da je svetiteljstvo "a priori" čudotvorstvo Crkve u Crkvi, suštinski različito od obsenarstva demonoimanih koje si pomenuo.

Dakle, bez čuda i nadprirodne sile projavljenja, nema niti Crkve, niti svetiteljstva, bez obzira na organiziranost međusobnih odnosa u zajedništvo.

[Александар Милојков]

Ne izvrćem, nego upravo tvrdim suprotno od Tebe i mitropolita, da je svetiteljstvo "a priori" čudotvorstvo Crkve u Crkvi, suštinski različito od obsenarstva demonoimanih koje si pomenuo.

Dakle, bez čuda i nadprirodne sile projavljenja, nema niti Crkve, niti svetiteljstva, bez obzira na organiziranost međusobnih odnosa u zajedništvo.

Добро.

[Milan Nikolic]

@@Bistrik,

Твоје писање увек читам по неколико пута. Само то да знаш и да не помислиш како те не слушам пажљиво.

Морам рећи да ме неодољиво подсећаш на једног члана форума под именом Борис. Ако можеш реци ми искрено да ли си то био ти?

Постоји једна карактеристика у твом писању, коју је оценио Милојков. Извртање теза, које се види у твом писању, изгледа као оно што раде мађионичари - буквално тако.

Ти се можда надаш да већина људи неће препознати ту карактеристику. Можда мислиш да си довољно мистичан да завређујеш некакву посебну подршку.

Морао би знати да на овом месту - предвиђеном за дијалог - такве ствари бивају разобличене. Дакле, за теолошки дијалог који желимо развити на овом форуму потребан је озбиљнији приступ.

[Александар Милојков]

@@Milan Nikolic,

Невероватан саговорник, заиста. Кад му одговориш аргументима, он једноставно настави даље тако што премни тему или замени тезе.

[N.Petrovic]

Има и таквих теолога, не брини. Ето, о. Лудовикос, рецимо.

Нисам рекао да су СВИ који га критикују незнавени, већ да су МНОГИ такви. "Сви" и "многи" нису исто. Видиш, када у овако једноставном форумском тексту, као што је моје писање на овој теми, изврћете ствари и наопако тумачите и интерпретирате написано, шта онда човек да очекује од вас и од вашег тумачења озбиљне теологије?

Koji mi izvrcemo i sta smo izvrnuli? Evo sta si napisao u uporednoj temi o onima koji se " usudjuju" da kazu nesto protiv mitropolitovih stavova. Citiram :

-

Није митрополит ни пред каквим рашчињењем, не секирајте се. Ради се о пљувачини неуких али несмирених и учених али гордих. То је митрополитов крст - сваки велики богослов у историји Цркве, сваки Светитељ је прошао кроз то. Светом Максиму су "православци" одескли руку и језик. Златоустог су гонили. Григорија Богослова су гонили. Величина неминовно значи и велики крст на леђима. Зна то митрополит веома добро.

Ujedno govoreci da bi ih sve izbacio iz Crkve. Sve a ne mnoge.

I zaista mi nije ni najmanje stalo da izvrcem necije reci niti da opadam jednog mitropolita. Naravno da bih, sa radoscu uzeo blagoslov od njega da ga vidim.

Medjutim, kad postoje ozbiljne kritike na racun njegove teologije, pa valjda imam pravo da budem oprezan? Imam valjda pravo da iznesem moje misljenje pa ma koliko bilo krivo, jer niko ovde ne vredja mitropolitovu licnost vec ima ljudi koji kriticki gledaju na njegovo ucenje.

[Александар Милојков]

Ujedno govoreci da bi ih sve izbacio iz Crkve. Sve a ne mnoge.

Хајде прочитај поново кога бих то ја избацио из Цркве? Да ли баш све? Или само смутљивце?

Medjutim, kad postoje ozbiljne kritike na racun njegove teologije, pa valjda imam pravo da budem oprezan? Imam valjda pravo da iznesem moje misljenje pa ma koliko bilo krivo, jer niko ovde ne vredja mitropolitovu licnost vec ima ljudi koji kriticki gledaju na njegovo ucenje.

Имаш право, наравно. Али ја још не видех никакву "озбиљну критику". Ти и Бистрик очигледно водите борбу против ветрењача. Шта више, ваша "критика" митрополитове теологије сведочи само једно - ваше, лично непознавање неких суштинских питања о властитој вери. Дај Боже да ту грешку исправите и да ту будете обазриви, а за митрополита ћемо лако. Али, наравно, није лако смирити се и увидети властиту слабост. Много је лакше видети туђу. Подвиг? Оно прво је подвиг, а ово друго је гордост. Ови други су и познати по томе што воле да теоретишу о "значају врлина", мада их слабо показују. Све пршти од самољубља.

[Milan Nikolic]

@@N.Petrovic,

Кажеш да постоје озбиљне критике на рачун ,,теологије'' Зизјуласа. А да ли си сигуран да ти можеш донети такав суд и рећи да су те критике озбиљне?

Ако мислиш да можеш дати тај суд, онда буди умољен и покажи нам своје аргументе. У супротном не видим могућност да се разумемо.

[N.Petrovic]

Ok predajem se. Jos par sati do posta.

Nista lose nisam mislio o mitr. licnosti a teoloske rasprave i ozbiljnost optuzbi na mitr. rad ja ne mogu obrazlagati.

[Александар Милојков]

Ok predajem se. Jos par sati do posta.

Nista lose nisam mislio o mitr. licnosti a teoloske rasprave i ozbiljnost optuzbi na mitr. rad ja ne mogu obrazlagati.

Нико те, брате, не напада, тако да нема разлога да се предајеш. Нисам ни мислио да нападаш личност митрополита (ипак, ниси ти о.Лудовикос, па да то чиниш .

Ваља се смирити. Јести духовну храну сагласно свом "стомаку". Ако те Зизијулас саблажњава, онда га немој читати. Нађи и читај нешто што ће ти донети духовну радост и корист. Зизијулас је крупан залогај, иако је јако квалитетна храна. Многи, немајући адекватан "дигестивни тракт", удаве се "квалитетном храном". Зато Оци саветују - постепено духовно у богословљу узрастање. Основа свега је - смирење.

[Bistrik]

@@Bistrik,

Твоје писање увек читам по неколико пута. Само то да знаш и да не помислиш како те не слушам пажљиво.

Морам рећи да ме неодољиво подсећаш на једног члана форума под именом Борис. Ако можеш реци ми искрено да ли си то био ти?

Постоји једна карактеристика у твом писању, коју је оценио Милојков. Извртање теза, које се види у твом писању, изгледа као оно што раде мађионичари - буквално тако.

Ти се можда надаш да већина људи неће препознати ту карактеристику. Можда мислиш да си довољно мистичан да завређујеш некакву посебну подршку.

Морао би знати да на овом месту - предвиђеном за дијалог - такве ствари бивају разобличене. Дакле, за теолошки дијалог који желимо развити на овом форуму потребан је озбиљнији приступ.

Oprosti, ne razumem šta hoćeš?

[jermel]

а шта кажете за ову поезију:

{као да није баш у вези теме али и није да није...}

Ходећи међу људима чух где говоре: Страсти воде смрти! Слажете ли се и ви с људима, мали мрави?

Но гле и спавање води смрти, а спавање није страст! И читање и разговор, и циркус и путовање - све то води смрти, јер све то осеца један по један купон нашега века, и све то лако и еластично, гура нас напред к смрти.

Данас сам био cа својим пријатељима на гробљу, где смо сахранили једнога од нас, или један део свакога од нас. Кад смо покојника заогрнули земљом, поседали смо унаоколо свеже хумке и удубили се у размишљање. Но у таквом тренутку ми људи смо врло слаби на мисли. Све наше мисли у том тренутку беже из свести и крију се, и кад их ми с великим усиљавањем измамимо, оне се само одазову, и одмах побегну, као рђави војници са бојног поља. О, да вам jе видети какво лице имају људи на гробљу, кад једнога између себе сахране, па онда поседају около његовог гроба! С отвореним устима и развученим осмејком само на једној страни лица, и само у пола, у овом моменту и најразумнији личе на идиоте, који, кад га шибају, не зна да ли да плаче, да ли да се смеје.

Седећи тако у идиотском безмислију, рећи ће један између нас:

- Страсти воде смрти.

Чувши ове речи, ја осетих, где се једна страна мога лица још више згрчи, као побуђујући ме више на смех но на плач.

- Но гле, рекох ја, не дижући очију са свежег бусења, нити мисли испод гроба, у коме је лежао наш пријатељ, - гле, и спавање води смрти; и читање и разговор, и циркус и путовање, све то води смрти.

- Значи, ти ниси за угушење страсти? - рекоше остали моји другови у глас.

- Не говорите, рекох, у множини, пријатељи моји, кад говорите о страстима једнога човека. Један човек не може имати више од једне страсти; ако их има више од једне, онда он нема ниједне. Страст не значи демократско уређење душе, но деспотско. Раздељена страст на неколико делова јесте као раздељена дубока река на неколико рукава, које свака овца може блејући прегазити и не мислећи о води но о трави с оне стране воде. Преко нераздељене страсти пак нема моста, и још мање се она нераздељена да прегазити.

Страст је дубоко страдање, пријатељи моји, страдање, обмотано у једну фину опну, која се назива сласт. Страст није свако страдање но само оно, које има и сласти у себи, или око себе, или на дну себе, или на врх себе. Страст је један огањ, који нас греје зато, што је близу нас, и који нас сагорева зато што је сувише близу. Чега се више бојите ви: да сагорете у огњу, или да се удавите влагом гасећи пожар? Бојите ли се више пликова или шкрофула? Знам, знам, бојите се подједнако и једног и другог, тј. бојите се подједнако и присуства и одсуства страсти. Зато и ходите ви кроз живот са шареном душом, као дете са лађама, с једном половином црвеном, а другом зеленом. О, како ми је одвратна шарена душа!

Страст се не да угушити у свету све докле Бог буде хтео да живот постоји. Јер гле, живот наш није друго до страст, тј. није друго до страдање окађено слашћу. А ви бисте желели да се страдање угуши и да остане сама сласт, је ли? О, пријатељи, ви не знате шта желите! Ви желите да се живот оплића, да постане водвиљ! Ви се бојите дубине; трагедију ви не подносите! А трагедија је баш гала-представа у репертоару земље. Водвиљ се даје за публику с умањеном ценом, - за публику с малом ценом.

Чујете ли, пријатељи: страст није свако страдање, но само страдање од себе. Ко није у овом животу никад страдао од себе, тај тешко подноси и страдања од других. Страдање од себе ми називамо слатким страдањем, страдање од других - горким.

Ко није осетио у сласти горчину, тај не може осетити у горчини сласт.

Ко није страдао од пожара у себи, тај ће зајаукати кад му људи прст прже.

Зашто, дакле, желите ви да ја будем ватрогасац? Зашто да давим, да гушим, да угушујем страсти своје као Стамбол своје калифе? Зашто? Ви знате само да су калифи сагорели Александрију, но ја знам да су они и Гранаду сазидали.

Но ви не волите калифе, - а страсти су калифи. Ви волите шарену, разроку душу, волите црвено-зелене лаће.

Та не, не! Не можете ви бити моји пријатељи и пријатељи овога под земљом, и притом волети разроку душу. Устајмо, пријатељи!

Тако ја рекох, мали мрави, и дигох се, и погледах по својим пријатељима. Ах, какво лице видех у њих, кад их погледах! Један образ у свакога од њих беше искривљен, смежуран од ироније, а други безизразан као мермер. То страст, од које они страдаху, беше исписана на лицу њиховом. И ја их загрлих, и беху ми два пут милија, - ови страстотрпци.

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

ИЗНАД ГРЕХА И СМРТИ

Проповед

О СТРАСТИМА