... kao sebe samog

[w.a.mozart]

Skoro sam bio na nekom seminaru gde je jedna od parola ili KLIKOVA kako to edukatori zovu (KLIK je na kraju seminara neka misao koja vam je upečatljiva i po kojoj ćete pamtiti seminar) bio

Voli sebe!

Ranije sam olako prelazio preko toga ali sad sam krenuo da aniliziram, pogotovo zato što je i sam Hristos u jevandjelju rekao

Ljubi bližnjega svoga kao sebe samog

Može li neko da postavi nešto o tome kako sveti tumače ovo a naravno vrlo je poželjan i lični stav

[Guest - . . .-]

Ух, big like за тему!

Волео бих да чујем коментаре... у великој сам гужви али пратићу ову тему.

[N.Petrovic]

- Онај ко љуби Бога, не може а да не воли свакога човека као самога себе, према и негодује због страсти оних који се још нису очистили. Видећи, међутим, њихово исправљање, он се радује неизмерном и неизрецивом радошћу.

- Ако ме љубите, говори Господ, заповести моје држите (Јн.14,15). Ово је заповест моја: да љубите један другог (Јн.15,12). Онај, дакле, ко не љуби ближњега, не држи заповест, а ко не држи заповест - не може ни Господа љубити.

- Људи се међусобно воле из пет узрока. Од њих су неки достојни похвале, а неки осуде. Они се, дакле, воле или ради Бога (као што врлински [човек] воли све, и као што њега воли чак и неврлински), или по природи (као што родитељи воле децу и обратно), или из таштине (као што хваљени воли онога који га хвали), или због среброљубља (као што се воли богати ради добитка), или из сластољубља (као што онај ко служи стомаку и ономе што је под стомаком [воли лица која му у том смислу служе]). Прва [љубав] је похвална, друга - средња, а остале су страсне.

Par crtica sv. Maksima.

Umesto onog "Voli sebe" trebalo bi " Pazi na sebe" .

[Milan Nikolic]

А овако треба волети самога себе:

,,Што би учинио другом, то уради и себи.''

То се односи на нашу честу спремност да говоримо другом шта би требало да ради, а када треба себе натерати на нешто добро онда се често одустаје. Само са ставом ,,што би учинио другом, то уради и себи'' можемо волети себе како треба.

[milan.]

ne razumem pitanje...

nekako je normalno da čovek voli sebe, zeli da zivi i bude srećan... samo hristos kaže da ne trebamo biti sebični hedonisti i da mislimo samo kako sebi da ugodimo, nego da volimo i svoje bliznje isto tako kao sebe, da u drugom ne vidimo svoj pakao, nego da drugi bude izvor naše radosti...

[Драшко]

ne razumem pitanje...

nekako je normalno da čovek voli sebe, zeli da zivi i bude srećan... samo hristos kaže da ne trebamo biti sebični hedonisti i da mislimo samo kako sebi da ugodimo, nego da volimo i svoje bliznje isto tako kao sebe, da u drugom ne vidimo svoj pakao, nego da drugi bude izvor naše radosti...

likefaceeeeeeee ne bih mogao bolje reći, isto mislim, to i želim da postignem

sve drugo je mučenje, ljudi koji vole sebe na ovakav način koji si opisao , šire mir oko sebe i naravno vole druge bez obzira na okolnosti

[Нифада]

Мислим да није реч о томе да љубимо ближњег КОЛИКО и самог себе,него КАО самог себе.Други(онај кога љубиш) постаје неодвојиви,нераскидиви део тебе.Сетимо се начина постојања Бога (Света Тројица).Св.апостол и љубљени ученик Христов,Јован и каже "Бог је љубав."(1.Јован.4,16),не да има љубав,него Он је Љубав.

[Калеидоскоп]

Шта би човек требао да заволи код самог себе?

Можда је то Лик по Којим је створен?

Ако је тако, зашто не би заволео исти тај Лик код људима око себе?

Зар није то што Љубав, уствари, јесте?

[malina :)]

Мислим да је љубав према другоме изнад љубави према себи самом. Ако човек не воли другог више од себе, неће бити у стању да опрости, па прогута свашта, пређе преко свега. Дакле, постоје тренуци када, зарад оног другог, човек погази себе, своје ја и да предност том другом. Јер, ако кажемо да волимо, то значи увек и у свему, без краја, без не могу више, нећу, не могу. То је бескрајно давање себе, а како давати себе на тај начин, ако се други не љуби више од себе, ако се други не издигне изнад себе? Радост спасења и узрастања другога, за мене, треба да буде већа и битнија од било какве жртве и муке учињене за истог, а то значи подредити себе том другом, љубити га више него себе.

[w.a.mozart]

da, sve je to super i tačno ali zašto je Gospod za meru ljubavi prema drugima uzeo -sebe samog-

[Oglo]

nikoga ne možeš znati ako ne znaš sebe samog

poznavati sebe samog je početak istine - mržnja prema drugima je u stvari udaljenost od sebe, i zato su neprijatelji nas radi

da nas vrate sebi.

Sav svijet je napravljen nas radi, sve što vidimo govori o nama samima, sve je tu da nas uputi samo na nas,

i radi jednog cilja da spoznamo da je "naše življenje na nebesima", tj da mi nismo samo ovo što vidimo...

Pošto smo Bogovi, nema nikoga pretežnijeg od nas, i sva ljubav je u stvari ljubav prema nama samima.

A pošto je Bog Duh, onda je jasno kako svi ljudi mogu voljeti samo sebe a opet da vole sve

[Tanja]

Zbog ovakvih tema sam i dalje na forumu, stvarno, svaka cast w.a.m. respect!

Mnogo me mucilo ovo pitanje, mnogo i dugo, sada mislim da malo bolje razumem pa cu probati da ispricam. U teoriji, a retkima u praksi, Hristos je mera rasta, ali kako dosegnuti zeljenu meru ako ne znamo sopstvenu? Kako se uopste odredjuju sopstvene granice? Pazite sta zelite-ostvarice se, zaista i onda sam shvatila! U slabosti i ovom palom postojanju - gresimo ( znam nisam nista novo i pametno rekla) i opet tako slabi i pali, retko, gotovo nikada nismo spremni da priznamo sebi kako smo i mi imali udela, radije i brze pokazemo prstom na tog, nekog drugog, mada u tisini znamo, znamo da i to sto nismo uradili, sprecili nam ne daje alibi, ne, vec suprotno, cini nas saucesnicima. Opet tako slabi brzo "zaboravljamo", potiskujemo istinu, ali ne, to je nemoguce (u cara Trojana kozije usi). Samo onda kada priznamo sebi, kada izgovorimo i iz sebe izbacimo tu samoosudu, tada se oslobadjamo, tada sebe prihvatamo: slabe, gresne, uplasene, osudjene... samo tada i tako konacno zavolimo-oprostimo sebi sebe i mozemo videti-voleti drugog, druge, citav svet. Samo tada konacno.

[DankaM]

Hm, ne znam kako su Sveti tumačili, ali ja znam nekako 'vako, što sam čula iz psihoanalize:

Treba u sebi voleti tuđu ljubav prema sebi (Sv.Maksim Ispovednik).

Ne možeš voleti sebe, ako te neko drugi nije voleo. Praktično, morao je da ti ostavi zalog ljubavi. A ako te niko nije voleo (nažalost, ima i dece sa takvim doživljajima), voli te Bog.

A ako ne voliš sebe (tj. ako ne postoji kod tebe zdrav narcizam, ako nije bilo nikog ko te voleo), teško ti je da voliš i druge. Voliš ih na čudan način, ne kao osobe i odvojene, već samo kao nekog ko treba da te načini celovitim.

No, svako voli onoliko koliko može, koliko se on sam oseća kao ličnost u toj meri doživljava i druge kao ličnosti.

Trebalo mi je dugo vremena i proživljenog bola da to shvatim

[w.a.mozart]

odlična stvar, Danka - hvala ti

Tanja, drago mi je da ti se dopada tema

ono što mene zanima je činjenica da nas Crkva uči d a smo mi ličnosti uvek U ODNOSU NA DRUGOG ... tako je i Bog TROJICA gde je svaka ličnost nezamisliva bez druge dvojice

medjutim, da li ovde u slučaju -kao sebe samog- ipak treba sebe posmatrati kao pojedinca-da ne kažem individuu ili ipak to nije slučaj

[w.a.mozart]

naravki, napravio sam i poster