Српска поезија

[JESSY]

Jован Илић

ДА СУ МЕНИ ОЧИ ТВОЈЕ

Да су мени очи твоје,

Звездама бих пркосио,

Нит` би сунце пожелио,

Да су мени очи твоје!

Да су мени очи твоје,

Ма с` у њима растопио,

Ја бих опет срећан био,

Да су мени очи твоје!

Да су мени очи твоје,

Волео бих нег` сво благо,

Нег` камење сјајно драго!

Рај би само прегорео,

У њима бих слатко мрео.

Да су мени очи твоје!

[JESSY]

[Мара]

НАПУШТЕНА ДЕВОЈКА

7. јануар 1934.

Отишао је јутрос

преко свих прешао прагова,

остала сам сама;

али сја од златних трагова

живота мога тама.

Отишао је јутрос

са првим лишћем низ воду,

низ мутни талас речни;

али они што заувек оду

као богови постају вечни.

Његово срце је од кости

тврђе било и од кремена;

али ја плачем од самилости,

ја бих тежину његовог бремена

на себе узела.

Отишао је јутрос,

мирно је прошао крај распећа,

крај руже што уз стазу цвета;

али моја љубав још као свећа

празнична гори света.

[Мара]

И молио сам

И молио сам очи

Да сузе не лију,

И молио сам прси

Да тако не бију.

И преклињô сам љубав

Та да ме не куша,

Ал’ љубав, очи, срце,

Нико не слуша

А један цветић, што га

Најлепши роди мај,

Чуо је што сам крио,

Најтајниј’ уздисај.

Мирис се тога цвета

С уздахом замрси,

И цветак порумене,

Паде ми на прси.

Па сад ми цветак дражи

Од самих очију,

Па сад ми цветак ближи

Од самих прсију.

Па сад ме љубав гони

Да иштем опроштај, —

Гле, шта учини са мном

Малени цветак тај.

Јован Јовановић Змај

[Мара]

Симонида

Ископаше ти очи, лепа слико

Вечери једне на каменој плочи,

Знајући да га тад не види нико,

Арбанас ти је ножем избо очи.

Али дирнути руком није хтео

Ни отмено ти лице, нити уста,

Ни златну круну, ни краљевски вео,

Под којим лежи коса твоја густа.

И сад у цркви, на каменом стубу,

У искићеном мозаик-оделу,

Док мирно сносиш судбу своју грубу,

Гледам те тужну, свечану, и белу;

И као звезде угашене, које

Човеку ипак шаљу светлост своју,

Те човек види сјај, облик, и боју

Далеких звезда што већ не постоје,

Тако на мене, са мрачнога зида,

На почађалој и старинској плочи,

Сијају сада, тужна Симонида, -

Твоје већ давно ископане очи.

Милан Ракић

[Мара]

О класје моје

О класје моје испод голих брда,

Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,

Ко ми те штеди, ко ли ми те брани

Од гладних птица, моја муко тврда?

Скоро ће жетва... Једро зрње зрије...

У сунцу трепти моје родно село.

Но мутни облак притиска ми чело,

И у дно душе гром пада и бије.

Сјутра, кад оштри заблистају српи

И сноп до снопа као злато пане,

Снова ће тећи крв из моје ране -

И снова пати, сељаче, и трпи...

Сву муку твоју, напор црног роба,

Појешће силни при гозби и пиру...

А теби само, ко псу у синџиру,

Бациће мрве... О, срам и грдоба!...

И нико неће чути јад ни вапај -

Нити ће ганут бол пјану господу...

Сељаче, гољо, ти си прах на поду,

Тегли и вуци, и у јарму скапај!

О класје моје испод голих брда,

Мој црни хљебе, крвљу поштрапани,

Ко ми те штеди, ко ли ми те брани

Од гладних птица, моја муко тврда?

Алекса Шантић

[JESSY]

Slovo o ljubavi

Ako se volite ljubavlju

koja buja u samoći, od razdaljine,

koja je više od sna nego od svesti,

i po rastanku drhtaćete od miline,

mognete li se još ikada sresti.

Vi koji se volite ljubavlju isposnika,

sa strahom od sagrešenja,

koji kao ptica o kavez lomite krila,

sećaćete se uvek jedno drugom lika.

I po rastanku

zamreti vam neće gušena htenja.

Ako zbog nje patiš od nesanice

i u ponoć hodaš budan

po bašti,

ako te lomi neutoljena želja luda,

sećanja na nju nikad se nećes spasti.

Onih s kojima se igramo

oko vatre,

a bojimo se da je dodirnemo,

s kojima idemo kraj ponora

nezagrljeni i nemi,

sećaćemo se dugo

ma i zavoleli zatim druge.

Ako je želis bezgranično,

a sediš kraj nje bez glasa

slušajući bajku koja se u vama rađa,

svanuću slično,

pamtićeš je i kad se zima

pred tobom zabelasa.

Ako veruješ sedeći uz nju

da je ljubav maslačkov puhor

koji svaki dodir moze da strese,

ako voliš u njoj san i dete,

ako ti je bez nje pusto i gluho,

misao na nju budiće te

i kad se rastanete.

Zauvek se pamte oni

s kojima se grlili nismo,

čije su nam usne ostale nepoznate,

kojima smo samo s proleća, u snu,

pisali pismo.

Oni koji se kao reke ne mogu sliti,

među kojima nema spojnog suda

krvi i krvi vrele,

a srca im se dozivaju ludo,

zaboraviti se neće

ni kad im duše budu posedele.

Ako vam je ljubav nož u srcu,

a bojite se taj nož izvući,

kao da ćete tog časa umreti,

pamtiće te on, setiće te se

i umirući.

Oni zbog kojih srca

osećamo kao ranu,

ali ranu zbog koje se jedino živi,

u sećanje nam banu

i kad zavolimo druge-

i osetimo se nesrećni i krivi.

Desanka Maksimovic

[JESSY]

KRAJ

Kad dođes u bilo koji grad

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad

Ako taj grad slučajno bude Valjevo

Gde sam i ja došao

Doći ćeš putem kojim si morao doći

Koji pre tebe nije postojao

Nego se s tobom rodio

Da ideš svojim putem

I sretneš onu koju moraš sresti

Na putu kojim moraš ići

Koja je bila tvoj život

I pre nego što si je sreo

I znao da postoji

I ona i grad u koji si došao.

Kad dođes u bilo koji grad

Odakle bilo

Iz Veljeg Dubokog ili Kolašina

Ili niotkud sasvim svejedno

Kod odeš od svoje kuće

Bilo kuda

Samo da što pre odeš

I dođes u bilo koji grad

Recimo u Valjevo

Kad god da dođeš

Doći ćeš vrlo kasno

Jer se dugo putuje

Dok dođe u tvoj život

I tu se zauvek zaustavi

Ona koja je prema tebi krenula

Iz velike daljine

Odnekud iz Ruskog Jerusalima

Sa Kavkaza iz Pjatigorska

U kome nikad nije bila

I zvala se kako se zvala

Recimo Vera Pavladoljska

I izgledala kako je izgledala

Kako više niko na svetu ne izgleda.

Kod dođes u bilo koji grad

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

Jer gradovi su uvek daleko

I u njih se dolazi iz daljine

A svako putovanje se oduži

Jer svi misle jedino o povratku

Mada povratka nema

A ko god odluči da putuje

Mora krenuti jednog dana

A kad god krene

Krenuće u ono doba

U koje uvek neko kreće od kuće

Obično u nedelju

Kad si i ti krenuo

A kad god je nedelja

Najčešće si u nekom drugom gradu

A u kojem god da budeš

Recimo u Valjevu

Biće to jedini grad

U kome si oduvek bio

I čim si čuo njeno ime

I pre nego što si je sreo

Oduvek si je znao

I voleo već vekovima.

Kad dođes u bilo koji grad

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

Kad dodjes vrlo kasno u bilo koji grad

Ako taj grad slučajno bude Valjevo

Doći ćeš korakom koji dvostruko odjekuje

Tvojim i batom još nekoga

Ko s tobom putuje

I glas mu ide po vetru

U dan neobičan za to doba godine

Da ni sam nećeš biti siguran

Ni koji je to grad

Ni koji su tvoji koraci

Samo ćeš poznati onaj glas

Koji ne ide po vetru

Nego se javlja u tebi

U dan neobican za to doba godine

Kad nije ni bilo vreme da budeš u Valjevu

U koje si došao kao neznanac

Ne znajući nikoga

Ni grad ni Veru Pavladoljsku

Ni da se zavole najviše

Oni što se znaju najmanje.

Kad dođeš u bilo koji grad

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad

Svet će postati uspomena na nju

I neće biti ni jednog mesta na zemlji

Gde te neće sačekivati

Ni ogledala u kojem je nećeš videti

Ni plave kose koja nije njena

Ni oblaka bez njenog svilenog osmeha

Zapamtio je prostor

Gora i voda

Onakvu kakvu si je prvi put video

U bilo kojem gradu

Recimo u Valjevu

U Karađorđevoj ulici

Između Pošte i Suda

I evo nailazi ono doba godine

Ili tvoga života

Kad su sve žene ona

I nose njenu glavu

Ali ni jedna celu

A ona živi nepoznata među ljudima

Odmara se od tebe i od svog imena

Ali ma gde živela i ma ko bila

Znaćeš da je to ona

I da ne može biti niko drugi

Jer nikog drugog na tvom svetu nema.

Kad dođeš u bilo koji grad

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad

Recimo u Valjevo

Okružiće te deca kao svakog pridošlicu

I u celom gradu nećeš poznavati nikog

Jer su svi otišli

I s tim bi se nekako pomirio

Ali niko se ne vraća

Sve je gotovo a još nikoga nema

Niti ima čvrstih obećanja

Da ćemo se ponovo sresti

I to je ono što najviše zabrinjava

Pa ipak čovek nije manje nego voda

Pa voda ne umire

Niti je smrt nešto

Što se na svetu događa prvi put

I da živimo hiljade godina

Prošle bi kao jedna

Jer godine su tu da dođu i odu

Ali sve što je njino

Nije Vera Pavladoljska

Koja ti je dala što ni sama nije imala

I uvek bila pomalo u oblacima

I u njih se konacno preselila

Ali dok iko ikom čita ovu pesmu

Ona se rađa sve svilenijeg osmeha

I nema ništa sa grobljem i smrću.

Kad dođes u bilo koji grad

A u bilo koji grad se dolazi vrlo kasno

Kad dođes vrlo kasno u bilo koji grad

Sve će ti biti odnekud poznato

Kao poljubac već davan nekome

U grad ko zna koji

Kad dođes ko zna kad

I ko zna otkud

Ili Veljeg Dubokog ili niotkud

Sasvim svejedno

Sve će ti biti isto kao da nisi dolazio

I da uopšte ne postojiš

Jer proviđenje ne zuri

I ništa ne zaboravlja

I ne fali mu ni mašte ni ideja

Da sve poveže i ispuni

Kao što je pisano

Samo ti ne bi bio isti

I ništa ne bi bilo kao što jeste

Da je moglo biti kao što nije

Jer postoji samo jedan grad

I samo jedan dolazak

I samo jedan susret

I svaki je prvi i jedini

I nikad pre ni posle nije se dogodio

I svi gradovi su jedan

Delovi jednog jedinoga grada

Grada nad gradovima

Grada koji si ti

Prema kome svi idu

Da se sretnu sa tobom

Dobro je što si došao

Da se u to uveriš

Baš u Valjevu

I sretneš Veru Pavladoljsku

I čim si je video

Oduvek si je voleo

I unapred oplakivao rastanak

Koji se zbio

Pre nego što si je sreo

Jer postoji samo jedan grad

I samo jedna žena

I jedan jedini dan

I jedna pesma nad pesmama

I jedna jedina reč

I jedan grad u kome si je čuo

I jedna usta koja su je rekla

A po svemu kako su je izgovorila

Znao si da je izgovaraju prvi put

I da možeš mirno sklopiti oči

Jer si već umro i već vaskrsnuo

I ponovilo se ono što nikad nije bilo

Matija Bećković

[JESSY]

Molitva

Molim za sunce u tvojim

očima,

za dodir koji budi

treptaj života,

za tebe jedina ljubavi

moja.

Molim da ruže ne venu

kao sećanje,

da nijednu suzu ne

puste više.

Molim za tvoje reči

satkane od želje,

za naše duše obojene

tugom.

Molim da samoća ne boli

više,

da dođeš u moj svet,

da svaka nada postane

stvarnost,

da svaki tren sa tobom

bude večnost.

Molim da tvoje ruke

otope led moga života,

da vreme izbriše boli,

da srce zakuca još jače.

Molim da ne živim od

sećanja koja se gase,

da nikada postane ZAUVEK.

Molim,molim za LJUBAV.

Vesna Parun

[JESSY]

[Лазар Нешић]

Најсентименталнију о ситости легенду

У души ми је одаја пространа,

У њој клупе дрвене, и три пећи зидане.

Неко здесна улази и овакву чудну причу исприча:

"Има ли ичег лепшег од тресишта покривеног биљем,

И птица које се над њим довикују;

Има ли ичег веселијег од премладе девојчице

Што трчи уском стазицом?

Ево је скаче час на једну ногу, час на две,

Толико је весела.

Хтела је већ да прође, да нађе убавог младића,

Да га пољуби на уста, када шевар угледа.

У шевара три су листа: један црвен, један плав,

Један од злата. Шевар се на све стране поклања,

Један лист вели: пољуби; други вели: загризи;

Трећи најзад: поједи,

Девојче потрча да их узбере.

Али је тресиште ровито: више се никуд не може

Него у дубину до краја.

Девојка помисли: да ли је довољно дубоко

Да јој се високо тело утопи.

Па када се увери, насмеши се и опусти!"

У души ми је одаја пространа,

У њој свако вече једу јегуље пржене.

Растко Петровић

[JESSY]

Pero Zubac - Ne bira se ljubav

Ne bira se ljubav

kao ni smrt.

Sve je u knjigama

duboko pod morem

zapisano.

Jezikom neznanim nama,

nebesnim pismenima.

Niti se odupreti mozeš

niti preskociti dan.

Kao što ne možeš

tudi san usniti

niti okom drugim

videti.

Voleo bih da nisi ti

ona koju u ovom casu

volim.

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

Деспот Стефан Лазаревић

Слово љубве

Стефан деспот,

најслађему и најљубазнијему,

и од срца мога нераздвојноме,

и много, двоструко жељеноме,

и у премудрости обилноме,

царства мојега искреноме,

(име рекавши),

у Господу љубазан целив,

уједно и милости наше,

неоскудно даровање.

Лето и пролеће Господ сазда,

као што и псалмопевац рече,

и у њима красоте многе:

птицама брзо, весеља брзо прелетање,

и горама врхове,

и луговима пространства,

и пољима ширине;

и ваздуха тананог

дивним неким таласима брујање:

и земаљске дароносе

од мирисних цветова, и травносне;

али и саме човекове природе

обнављање и веселост

достојно ко да искаже?

Ово све, ипак,

и друга чудна дела Божја,

која ни оштровидни ум

сагледати не може,

љубав превазилази.

И није чудо,

јер Бог је љубав,

као што рече Јован син громов.

Варање никакво у љубави места нема.

Јер Каин, љубави туђ, Авељу рече:

"Изиђимо у поље".

Оштро некако и бистротечно

љубави је дело,

врлину сваку превазилази.

Љубав Давид лепо украшава,

рекавши: "Као миро на главу,

што силази на браду Аронову,

и као роса аермонска,

што на горе силази Сионске".

Узљубите љубав,

младићи и девојке,

за љубав прикладни;

али право и незазорно,

да младићство и девство не повредите,

којим се природа наша

Божанској присаједињује,

да Божанство не узнегодује.

Јер апостол рече:

"Духа Светога Божјега не растужујте,

Којим се запечатисте

јавно у крштењу".

Бејасмо заједно и један другом близу,

било телом или духом,

но да ли горе, да ли реке

раздвојише нас,

Давид да рече: "Горе Гелвујске,

да не сиђе на вас ни дажд, ни роса,

јер не сачувасте Саула,

ни Јонатана"!

О безлобља Давидова,

чујте, цареви, чујте!

Саула ли оплакујеш, нађени?

Јер нађох, рече Бог,

човека по срцу моме.

Ветрови да се с рекама сукобе,

и да исуше,

као за Мојсија море,

као за Исуса судије,

ћивота ради Јордан.

Еда би се опет саставили,

и видели се опет,

љубављу се опет сјединили

у самом Христу Богу нашем,

Коме слава са Оцем

и са Светим Духом

у бескрајне векове,

АМИН.