Српска поезија

[JESSY]

Probudi se - Duško Trifunović

Probudi se, nešto se dešava,

nemoj reći da to nisi znao,

i tvoja se sudbina rešava,

moglo bi ti jednom biti žao.

 

Probudi se nešto se dešava,

kajaće se ko ovo prespava..

 

Probudi se, nešto se dešava,

ne mogu ti jasno reći šta je,

ni laž nije, ni istina prava,

al osetim dugo će da traje.

 

Probudi se nežto se dešava,

kajaće se ko ovo prespava..

 

Probudi se nešto se dešava,

u prostoru izvan naše volje,

od ljubavi neko nas spasava,

i govori da je tako bolje.

 

Probudi se nešto se dešava,

kajaće se ko ovo prespava..

 

[JESSY]

Setna pesma - Milan Rakić

      

Došlo je vreme kad nam kosa sedi,

I naša čula postepeno grube.

Stojimo tako skrušeni i bledi

Dok našu starost objavljuju trube.

 

No još u meni iččeznuo nije

Sledbenik mladog Vertera, što sanja

Pri mesečini, i što suze lije

Uz svaki spomen starog osećanja!

 

O, znam to dobro, stari oganj da je

Nestao, da ga neće biti više.

No našu ljubav nema ko da zbriše:

Ona se menja, ali uvek traje.

 

Sad nam je ljubav otmena i čedna,

Ko mesečinom prožeta. Miriše

Ko cvet sasušen, uspomena jedna,

U knjizi što se već ne čita više.

 

O daj mi, draga, da na krilo tvoje

Položim glavu umornu, da sada

Slušam, dok blješte na zapadu boje

I veče kao crno krilo pada,

 

Kao u školjci huku morskih vala

U našoj duši, gde će odsad rasti

Niz crnih beda i staračkih zala,

Prigušen šumor nekadanje strasti…

 

 

 

[Ово име није заузето]

Лаза Костић - "Рече Господ"
 
 
Рече Господ људем својим:
“Хоћу децо да вас спојим,
да вас спојим веригама,
миљем, вером и надама!

Јер ако вас спојит неће
мога раја плетицвеће,
хоће да вас обавије
клупче змије враголије!”

Прислушкујем Божјем слову,
довијам се благослову,
у слушању услиша ме:
цветак један паде на ме.

Замириса око мене,
пун сам среће нечувене,
пун сам миља, пун сам вере,
а надама нема мере.

Ој, та пун сам свега тога
поред овог цвета мога,
ох, та ти си, ти си мила,
ти си ми тај цветак била.

И сетим се Божјег слова
небескога благослова,
да покажем да га штујем,
дарак његов исцелујем.

Дарак, усне састављене,
ко карике две румене,
свет нек види каквим стоји
веригама да се споји.

[JESSY]

Povratak - Vladislav Petković - Dis

      

Opet vam se vraćam, moje noći crne,

K'o umorno dete krilu majke stare,

Kao gustoj šumi izranjene srne,

Dok daleke zvezde tišinu ne kvare.

 

O, kako je drago tu, pod vašim plaštom,

Velikim i dobrim k'o moje stradanje,

Moje noći crne, negujte me maštom,

Da razumem mrtve i njino nadanje.

 

Da razumem mrtve i poglede zvezda.

I dubinu mraka, dok popci pevuše;

I dok dišu šume i spavaju gnezda,

Da osecam krila moje stare duše.

 

Da osećam krila zashlih pokolenja

Uz snivanje ptica k'o s pesmom orlica.

Moje noci crne, da l' se život menja,

I šta znače misli i govor vetrića?

 

Oh, zvezdano nebo kako miri snove!

Oh, mrak kako gleda mirnim očima!

Mrak kako me gleda, i gleda, i zove,

I zove, osvaja i dušu otima.

 

Mrak dušu otima iz doline krina,

Da ostavi zemlju i grobove svoje,

Skakanje potoka i oči jejina...

Opet vam se vraćam, crne noći moje.

 

[JESSY]

Ej pusto more - Laza Kostić

      

Ej, pusto more! Ej, pusti vali! 

Ponosni beljci, srcani zdrali! 

Vi mi svu moju radost preneste, 

I opet zato umorni neste! 

Koji je od vas blazeni djoga 

Sto j' odn'o morem dragana moga? 

Il' nije jedan toliko sretan? 

Pena vas bela sve poduzela, 

Svi ste ga valjda trkom preneli; 

Zato ste besni, konjici beli! 

Al' da vas pustim na pleca gojna 

Tugu kad draga izgubi vojna, 

Taj teret ne bi preneti pregli, 

Svi bi k'o janjci morem polegli, 

Tuga bi moja u more pala - 

Al' bi i mene sobom odzvala!

 

[JESSY]

Čežnja - Milan Rakić

 

Danas ću ti dati, kada veče padne,

u svetlosti skromnoj kandila i sveća,

u čistoti duše moje, nekad jadne,

čitavu bujicu proletnjega cveća.

 

U sobi će biti sumrak, blag ko tvoje

srce, sumrak stvoren da se dugo sanja.

Na oknima svetlim zablještaće boje

u taj sveži trenut prvoga saznanja...

 

Sve će biti lepše, sve draže i više,

noć koja se spušta, svet što mirno spava,

dugo mrtvo polje na kome miriše

kržljava i retka u busenju trava.

 

I tako kraj cveća ostaćemo sami...

- Proliće se tada, kao bujne kiše,

stidljivi šapati u blaženoj tami,

i reči iz kojih proleće miriše...

 

[Снежана]

ЦРНА ОВЦА

 

Ево црне овце, мајсторе

Црн јој отац и мајка

Под њом црно јагње

Црно млеко сиса.

 

И крв јој је пуна дима

И зуби јој очњаци

И очи јој разроке

И рогове има

А нема звезде на челу.

 

Кога она пољуби

Добиће црни пришт

Коме пред кућом осване

Смркнуће му се у подне.

 

Вабио је не вабио

Неће ти со с длана лизати

Ни јалове њиве ђубрити.

 

Више воли вука него пастира

Више кланицу од тора

И слепчовођу

Од видовита предводника.

 

— Пружи јој руку,

Имаћеш црно на бело.

 

Гојко Ђого

[Снежана]

ВУЧИЈА ПЕСМА

 

Човек често види само једну боју
Мисли једну мисао, пева исту песму
Некад црну некад белу
Некад се тешки сунцокрети
Као жута звона преко неба њишу
 
Тако је понекад
Оно сиво завијање у шумама
Заједнички језик овог света,
Веран боји предмета и ветру
Што им мења положај и облик,
Можда је зато вучији гркљан
Сличан гркљану који ово пева.

 

Гојко Ђого

[Zero]

Pesma za nas dvoje

Znam, mora da je tako:
nikad se nismo sreli nas dvoje,
mada se tražimo podjednako
zbog sreće njene i sreće moje.
Pijana kiša, šiba i mlati,
vrbama vetar čupa kosu.
Kuda ću?
U koji grad da svratim?
Dan je niz mutna polja prosut.
Vucaram svetom dva prazna oka
zurim u lica prolaznika.
Koga da pitam, gladan i mokar,
zašto se nismo sreli nikad?
Il je već bilo?
Trebao korak?
Možda je sasvim do mene došla.
Al' ja,
u krčmu svratio gorak,
a ona
ne znajući - prošla.
Ne znam.
Ceo svet smo obišli
u žudnji ludoj
podjednakoj,
a za korak se mimoišli.
Da, mora da je tako.

Miroslav Mika Antić

[Дуња]

Greh

 

Grešio sam mnogo, i sad mi je žao

i što nisam više, i što nisam luđe

jer, samo će gresi, kada budem pao

biti samo moji - sve je drugo tuđe.

 

Grešio sam mnogo, učio da stradam

 

leteo sam iznad vaše mere stroge

grešio sam, jesam, i još ću, bar se nadam

svojim divnim grehom da usrećim mnoge.

 

 

Grešio sam, priznajem, nisam bio cveće

 

grešio i za vas, koji niste smeli,

 

pa sad deo moga greha niko neće

a ne bih ga dao - ni kad biste hteli.

 

D. Trifunovic (poezija sustine)

 

foto Dagny, Stockholm, 1949.

[Дуња]

(Бећковић посветио својој жени)

 

[JESSY]

Stevan Raičković: Balada o predvečerju

 

Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite

oči

I ostali ste sasvim sami.

Niste ni znali kako tišina voli nepoznate da

rani iz nevidljive puške

I dugo ste uzalud naprezali oči

Da protumačite arhitekturu ptica koje su letele.

Predugo ste uzalud bili svijeni prema zemlji

Kao polomljen luk:

Hteli ste naivno da uhvatite baš onu kap

vremena

Kad se nedirnuta travka popela u vis za novi

milimetar.

Pošli ste u predvečerje:

Niste ni znali

Da vas ramena bole od nevidljivih krovova

Da su vam ruke teške od ne sasvim prirodnih

ljubavi

Pomislili ste da vam se u sluhu nešto događa

A zaboravili ste da ste za sobom povukli zidove

jedne jako navikle ulice.

Pošli ste u predvečerje:

Išli ste polako

I tek ste odjedanput shvatili da to nije vaš

korak iako su noge sasvim vaše.

Išli ste polako:

Samo sad još laganije

Skoro kao da ne idete.

Stali ste

A učinilo vam se kao da i dalje idete korakom

koji nije vaš korak.

Pošli ste izvan grada u predvečerje da umirite oči

I sada ležite u travi

Iako znate da ste hteli samo da sednete.

Pored vašeg uha

Jedna travka je prilično šumno porasla za

milimetar

- Vi ništa niste čuli.

U vazduhu su dve ptice obeležile krilima

skromnu umetnost

- Vi ništa niste videli.

Pošli ste u predvečerje

I sada iz trave krišom otvarate oči

I čini vam se da vas još uvek neko nišani iz

nevidljive puške.

[JESSY]

[JESSY]

Ostale su strašne reči nerečene,
Samo tvoje oči, mirne kao tmina,
One su gledale i slušale mene;
Moj bol na tvom uhu pevaše tišina.
Kakva himna srca, ta reč nerečena!
Ta reč što ne pozna bespuća ni bludnje!
Kad tišina zbori mesto nas, reč njena
Ima svu čistotu sna i bolne žudnje.
Ta blaga muzika ljubavi što ćuti,
Ima mir molitve u dubini duha:
Nikada se rečju laži ne pomuti,
Nit se glas poročni dirne našeg sluha.
Ideja u nemi kamen uvajana;
Vera sva u suzi što neće da kâpi;
Ta zakletva što je u neznan čas dâna;
I najviši zakon bola koji vapi...
Dučić

[Ћириличар]

Јесен

 

Прошла је бура, стишале се страсти, 

И љубав с њима све је ближе крају; 

Друкчије сада твоје очи сјају — 

У њима нема ни силе ни власти. 

 

Ја чујем: наша срца бију тише, 

Твој стисак руке није онај први; 

Хладан, без душе, без ватре и крви, 

Ко да ми збори: нема љета више! 

 

За друштво некад не бјеше нам стало, 

О себи само говорисмо дуго; 

Но данас, драга, све је, све је друго: 

Сада смо мудри и зборимо мало... 

 

Прошло је љето! Мутна јесен влада. 

У срцу нашем ниједног славуља; 

Ту хладан вјетар свеле руже љуља, 

И мртво лишће по хумкама пада...

 

А. Шантић