ихтус: Ево зашто се молитве епиклезе не изговарају гласно

[malina :)]

Па све и да јесу, остаје све што сам рекао

Стоји. Зато ти аминовах.

[w.a.mozart]

klasika... argumenti se svode na apokrifni SF... ali KLASIKA

[Grizzly Adams]

Што би рекли Нишлије - леле бате!

[о.Небојша]

Не шае Бог благодат на слепо, вера није магија, да се уз помоћ формуле и знања господари силом, него Бог свесно даје своју помоћ коме хоће, а не да Га неко условљава, вара или да је условљен неком случајношћу.

По овоме онда би мајстори који су радили на штампању Служебника или уџбеника литургике могли да претворе неки хлеб и вино који се налазе у штампарији у дарове.

[Guest - . . .-]

@@о.Небојша,

Оче и сам си свестан да је магијски приступ Литургији а и осталим обредима и молитвословљима најзаступљенији.

[Grizzly Adams]

А управо тај магијски приступ их наводи да праве све оне глупости, прекидају службу итд. Уби нас незнање...

[Srdjan Kotur]

Znači, bez okupljenog naroda ništa?

[Zayron]

I kod nas je postojala ta zabrana čitanja Kanona Mise ustvari samih riječi Pretvorbe naglas tj. obaveza čitanja tih molitvi tihim glasom.

- riječi kanona se čitaju naglas!! (Tridentski koncil citiram:Kan. 9. Tko kaže da treba osuditi obred Rimske crkve da se tihim glasom izgovara dio kanona i riječi pretvorbe; ili da se mise trebaju slaviti samo na narodnom jeziku; ili da se voda ne smije dodavati vinu u kaležu koji se prinosi zbog toga jer je to protiv Kristove ustanove: neka bude kažnjen anatemom [usp. Pogl. 5., Pogl. 7.].)

Koliko ja znam to je u suvislosti s jednom liturgijskom molitvom koja je postojala u oba obreda i vizantinsko-carigradskom i rimskom a odnosila se na obećanje ili bolje reći na zakletvu da "nikom neću reći ni odati, izdati Svetih Tajni" tj. otkriti ih nehrišćanima i neupućenima a to je vrlo stara molitva još iz prvih nekoliko vijekova, kad je još vladalo masovno proganjanje i likvidacija hrišćana, o tome su nešto pisali prof. Tomislav Šagi Bunić, prof. Celestin Tomić i prof. Bonaventura Duda kod nas. Do izmjene toga je došlo po II Vatikanskom koncilu u okviru liturgijske reforme kad su mnoge takve ili slične stvari bile izbačene ili ukinute kao neaktualne i bezrazložne, da ne kažem bez nekog smisla ili logike u današnjem dobu. Ostale su bez oslonca u savremenim realijama. Sigurno su imale smisla tada u prvim vijekovima hrišćanstva, danas više ne, taj takav smisao više nemaju niti on više postoji.

[Guest - . . .-]

Znači, bez okupljenog naroda ništa?

Баш тако. Али, и без Епископа и попа такође нема ништа. Дакле, сви на једном месту.

Свештенство и народ Божији су неодвојиви у Цркви. Зато је потребно читање евхаристијских молитава наглас, зато је потребно да царске двери на Литургији буду отворене и да сви заједно са страхом Божијим и трепетом слушамо и пратимо службу Божију. Никава сувишна прича није тада потребна. Тада Литургија тече и све добија свој потпуни смисао.

У супротном Литургија се своди на психологизам, магију... да се погрешно не схватим- и Литургија где су двери затворене и где се литургијске молитве не читају наглас је исто пуна и права Литургија- ту нема никакве дилеме. Лично мислим да је боље и смисленије са отвореним царским дверима и гласним молитвама, АЛИ сама суштина је у причешћивању читаве заједнице која је окупљена. Једино они који имају од стране Цркве епитимију ( а епитимија не сме да буде због којекаквих баналности...) се не причешћују. А после издржане епитимје опет се сједињују и причешћују редовно.

То су веома битне ствари. За Цркву суштинске. Брањење вере управо то подразумева- учествовати у догађају Литургије причешћивањем које подразумева нашу непоколебиву веру да је Христос једини наш Спаситељ. Самим тим ћемо и чинити дела љубави што нас чини истинским хришћанима.

У супротном ће нам све постати навика и рутина. А то је почетак пакленог живота у Цркви у који веома лако можемо да упаднемо а да тога нисмо ни свесни. Свака Литургија је јединствена и непоновљива и треба да је окупана у радости очекивања Христа. Зато је за хришћане првих векова један од најчешћих литургијских позива био: Маран ата (Дођи Господе).

Морамо много да на овоме радимо сви заједно упркос искушењима која нас салећу од стране незнавених људи или оних који то раде са намером да напакосте Цркви и да преваре ако могу и изабране. То је наша највећа жртва коју можемо учинити за некога кога волимо. Да приведемо људе Литургији и да им отворимо очи за благодарење Богу.

[Иван]

Обичан верник - лаик, невичан теолошким расправама, може рећи, из срца и душе, да му се новотарије у литургији, „реформисање“ и скидање иконостаса не свиђа, да га то збуњује и разочарава. Ако је, пре 14- 15 векова, нешто у литургији и уређењу храма промењено, онда је то очигледно, и тебало променити и не треба се сада враћати на оно претходно. Новотарској „обновитељској“ литургији, поред осталог, недостаје узвишеност, лепота, свечаност, осећај везе човека са Богом творцем, све топло и пријатно што се осећа у литургији каквој смо до сада присуствовали какву смо заволели. Вернику је пријатније да слуша или да сам пева неку узвишену песму, него да уместо ње сада слуша гласне речи свештеника. Што све то морам да знам и да чујем? Довољно ми је да верујем да се свештеник заиста искрено моли. Затварење и двери и навлачење завесе за верника има своју узвишеност и симболику, коју може сам повезивати са распећем и гробом, односно васкрсењем. Шта ће ми друго треба, ако нисам неумерено љубопитљив па да баш видим све шта се дешава у олтару, односно шта то ради тамо свештеник? Што ће ми то ако верујем у Бога и ако знам да свештеник чини нешто узвишено и ако сам васпитан да је олтар светиња и да иза иконостаса не треба да свако залази, ни погледом. Ако не затварају двери, кваре нам свечаност Васкрса, празника над празницима, на који се двери скидају. Црквено-словенски је диван, узвишен, небески, сам по себи свечани језик, богомдан за хришћанско богослужење. Доста тога разумемо, доста тога осећамо и не требају нам преводи да би се молили Богу. Зашто хоће да га избаце из употребе, по сваки цену? Преводи су често профани, као се чита неки говор, а не да се човек обраћа Творцу. Одбацивањем црквено-словенског језика окрећемо леђа нашим часним прецима, нашој народној и црквеној историји, култури и бићу, даље профанишући све то! Они који кажу да је превазиђен, убрзо ће то рећи и за календар, и за ћирилицу... Шта ће нам наше остати? Треба ли и напомињати колико је погрешно и опасно причешћивати се без припреме постом и покајањем. Ако се то ради, онда се треба бојати да се најузвишенији чин профанише и обесвећује? У Светој литургији и храму Божијем, све има своје место и значај и то су давно уредили угодници Божији. Шта је, онда, у главама оних који то самовољно мењају, пркосећи званичним одлукама највишег црквеног органа? Јасно је да то што планирају има далекосежне последице, које велики део цркве и народа неће прихватити. Хоће ли то неко трагедију раскола, у најсмутнијм времену у српској историји?

http://borbazaveru.i...t/view/1795/47/

Наиђох на овај текст пре неки дан. Начи, изневерово сам се ко брат Пантела. Спорцки поздрав

[Guest - . . .-]

@@Иван,

Да, ови аргументи које је поменуо господин коме сметају "реформисане литургије" су аргументи које провлаче сви они којима је заправо ЈЕДИНИ разлог због кога тврдо бране свој став РЕДОВНО ПРИЧЕШЋИВАЊЕ. Због тога ће чинити све да оправдају своје неучествовање у Литургији онако како нам је то Господ казао (да једемо Његово Тело и пијемо Његову Крв, да се причешћујемо). Верујте ми, то је један једини разлог. Самим тим, када ми неко брани да се причешћујем, да будем у највеличанственијој заједници са мојим Богом, да Он буде у мени и ја у Њему (а то је разлог зашто је свет створен)- читава прича пада у воду.

Наравно, иде се и даље у овим тумачењима па ће неко рећи: Их, што баш мора стално да се причешћује? Па некада нисам спреман, нисам се припремао за то...

Зар смемо као хришћани да кажемо да нисмо спремни? Зар нас Господ не учи да будемо непрестано спремни јер ће доћи када се најмање надамо? Зар тако не подсећамо на оне неразумне девојке из приче Господа? Зар самим тим и позив "Маран ата" не губи свој смисао? (Дођи Господе, али немој још, нема смисла сада, видиш да нисам баш спреман...). А да ли баш морате да се редовно причешћујете... не морате. Ништа се у Цркви не мора. Све се чини у љубави и слободи. Ако се мора- онда је причешће на осуду и ономе који прима и ономе који даје.

Сад, сами видите где смо и шта смо.

[Zayron]

Вернику је пријатније да слуша или да сам пева неку узвишену песму, него да уместо ње сада слуша гласне речи свештеника. Што све то морам да знам и да чујем?

Kod nas se sviralo ... na orguljama na tom mjestu, slobodne improvizacije,

dok sveštenik "tamo nešto tiho govori" na latinskom...

...medieval liturgical intermezzo...međuigra za orguljaša,

nešto između Offertoriuma i Sanctusa, takav muzički, instrumentalni umetak,

egzibicijska solaža, solo numera za orguljaša...

[Иван]

Заиста је ово заправо "промашај циља" поимања Литургије. Као да је осмислење учествовања на Литургији питање да ли ћу да попевкујем неку песмичицу, док свештеник тамо нешто ћућори, а ја верујем да он исправно ћућори. И као да је питање шта је лепши осећај.. Ма, смешно. Него ми је цитат занимљив због искрености човека који је једноставним речима у једном пасусу сажео небулозе које се провлаче код "ревнитеља"...

@Josip: Ви сте бар имали такав интермецо из којег је произашло и неко уметничко дело ОВде човек описа ситуацију у којој свако има своју омиљену песмицу за Литургију у чијем уживању га омета тамо неки свештеник (срам га било! ) који се усудио да наглас чита молитве којима омета припаднике лаоса у њиховим засебним доживљајима...

[И.стојковић]

@Иван

"....Наше савремено "саслуживање" има веома мало везе са оваквим истинским "саслуживањем". Не можемо, нити смо дужни да покушавамо да изменимо оно што је установљено од Христа и Апостола, међутим, можемо и дужни смо да постепено ослобађамо нашу литургијску праксу од различитих наноса чија je традиција веома ограничена, а нарочито од таквих наслага које не доводе до јачања, већ имају за последицу слабљење и замагљивање смисла евхаристијског живота."

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Teologija/Trpeza/trpeza04.htm

П.С. Реакција само на текст који си цитирао, да не помислиш да сам помислио да се слажеш са садржајем текста 4chsmu1

[Srdjan Kotur]

У супротном ће нам све постати навика и рутина. А то је почетак пакленог живота у Цркви у који веома лако можемо да упаднемо а да тога нисмо ни свесни. Свака Литургија је јединствена и непоновљива и треба да је окупана у радости очекивања Христа. Зато је за хришћане првих векова један од најчешћих литургијских позива био: Маран ата (Дођи Господе).

Да, опасност од рутине и навике. Како долази до осећања да је свака Литургија јединствена и непоновљива и треба да је окупана у радости очекивања Христа?