Jump to content

Zar Bog nije mogao blaze da kazni gresnike (problem vecne kazne)

Оцени ову тему


Препоручена порука

Da nije bilo Boga ne bi bilo ni zla - u tom smislu "stvaram zlo".  No, zlo neće biti večno, jer ce, po rečima Svetih Apostola Hristovih

- Bog postati sve u svemu. Ili drugim rečima - sve ce postati Svetlost. A tamo gde je svetlost nema tame.

,,Јер Отац не суди никоме, него сав суд даде Сину, да сви поштују Сина  као што  поштују 

Оца!"   Јеванђеље, Јн 5:23

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 1.1k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Вјечне муке не постоје из наведеног разлога што је имало свој почетак а због тога ће итекако имати свој крај.

 

Видиш, ово је занимљива реченица.

 

Мисли се на сазнање Бога, којег си одбио заувек. Не зато што те Бог казнио, но зато што ти Њега нећеш. Наравно и вероватно ти не спадаш у ту групу свесног одбијања Бога (хула на Духа Светога) али овде имамо случајеве, да ако вам се Бог није јавио до сада, онда по вама никад неће. Е па није баш тако....

 

Стварно су вечне муке кад одбијаш нечије постојање а видиш га свакодневно (вечно). 

Ljubav se u duši ogleda, nebo je još nesagledivo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Значи да човјек не зна шта је зло

 

На човеку је да зло не уведе у своје биће!

 

Чиста јасна порука, коју, као да је сами Бог написао. 

Ljubav se u duši ogleda, nebo je još nesagledivo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Па то није интервенција, то је одсуство интервенције. Бог неће да се меша, Он допушта да Фараону отврдне срце, неће да наруши Фараонову слободу, вољну одлуку да му отврдне срце

 

Пре тога каже сами Бог да ће учинити чуда велика и послати знаке, да сви виде силу Његову,која је јача и од фараонске магије, што је заледило фараона и паралисало га да не побије Хришћански свет... и збило се време, после тога сви знамо шта се десило. 

Ljubav se u duši ogleda, nebo je još nesagledivo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Da nije bilo Boga ne bi bilo ni zla - u tom smislu "stvaram zlo".  No, zlo neće biti večno, jer ce, po rečima Svetih Apostola Hristovih

- Bog postati sve u svemu. Ili drugim rečima - sve ce postati Svetlost. A tamo gde je svetlost nema tame.

Да усиновљење, добија прави смисао, када знамо да се један Син предао добровољно на мучење и узео све грехе човека на себе. Зато други синови по благодати (ми), могу слободно да прихвате Оца која више синовима погибију не жели. (мени ово јако битно).

 

Једног Сина је дао за све синове.

Ljubav se u duši ogleda, nebo je još nesagledivo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ево цитат:

 

Оно није ни природа, ни суштина, ни личност, нити енергија, нити воља, нити хтење, нити однос, већ је зло управо одсуство енергије створених бића да остваре заједницу са Богом у Христу.

Св. Максим Исповедник

 

А, онда када дође пуноћа?

Не постоји ли могућност да Савршена, Безгранична, Животворна Љубав ''попуни'' све недостатке (одсуство енергија)?

Толико се надам томе... 

"You know something is messed up when you see it"

Link to comment
Подели на овим сајтовима

А, онда када дође пуноћа?

Не постоји ли могућност да Савршена, Безгранична, Животворна Љубав ''попуни'' све недостатке (одсуство енергија)?

Толико се надам томе... 

Мислим да је одговор на ово усиновљење. Нема Оца који неће помоћи сину.

Ljubav se u duši ogleda, nebo je još nesagledivo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Svi ce biti spaseni  :cheesy3:

Додуше, неће сви имати исти пут.

 

У суштини, свеопште васкрсење је свеопште али после тога иде суд а он неће бити за све исти. 

Ljubav se u duši ogleda, nebo je još nesagledivo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Covek se raspada od raka ili neke druge bolesti ili nesrece, sticajem okolnosti ode nepokajan na onaj svet,

i tamo nastavlja da se raspada muci i umire do beskraja. Dok u raju opste veselje i blagostanje.

Bog je ljubav.

Нема код Бога стицајем околности.

Ljubav se u duši ogleda, nebo je još nesagledivo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

vrlo strogo i surovo.

Врло тачно и савршено. Поготово што верујем, да се Бог јави свима а не само нама,који верујемо у Њега.

Ljubav se u duši ogleda, nebo je još nesagledivo.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Не носимо сви исти крст.

Мислим да нема никакве униформности, посматрано за све људе скупа, неког Божијег алгоритма (мислим на промисао и на то што не можемо проникнути у Божији ум како би по нашем хтели бити свезнајући) у проживљавању живота и односа са Њим.

На почетку теме (покушао сам све да ишчитам али сам стигао до пола) се помиње у више наврата "а шта ће бити са оболелим, рођеним у старту са неким тешкоћама, оштећењима мозга и немогућношћу доношења одлука у смислу слободе и слично томе"... Размишљао сам, не знам, једино што осећам је да могу да се молим за те људе ("молите се једни за друге"), што у осталом и радимо сви, да им помажемо колико је у нашој моћи и да њиховим страдањем можда спасавамо једни друге па и њих. Да ли је то праведно - можда и није, ко носи веће страдање и добија већу утеху после - не знам. Али ако сагледамо све од почетка није било ни праведно са "наше" стране отићи од Бога. Трпимо одсуство Божије и молимо се "...да буде воља Твоја како на небу тако и на земљи...". Овде трпимо (само)вољу нашу и карактер отуђене/отпале природе (смрт).

Даље размишљам, како и на који начин би се покајали након смрти ако губимо идентитет смрћу јер тело иде у прах а човек је и душа и тело. Као целовити и тело овде учествује у нашем спасењу. Нема човека без тела, као што га нема без душе. Можда би био лицемеран ако би рекао себи, "весели се овде" а тамо ћеш се кајати, не иде.

Да додам и молитву, молимо се једни за друге, за упокојене (Бог је Бог живих) и силом молитве умножавамо љубав у њима. Зато нам је потребно "ово време" сада, да "страдамо" својим трудом - делом и вером. Зато оци говоре да спасење и вечни живот започиње овде. Када се молимо окупљени у Христу то се он моли за нас.

Неко је размишљао на тему шта је са нашим ближњима које волимо а они су окренули леђа Богу? Хоћу ли бити "срећан" ако уједно наши ближњи буду отуђени од нас или је наша љубав толико јака да ће радост спасења бити корист свима па и на њихово спасење започето већ овде кроз смисао "молите се једни за друге" и учествовањем у Евхаристији? Не предпостављам гордо да смо ми нешто битни и велики, као добри и без греха и мане, већ као грешник који се каје, који увиђа и препознаје своје грехе, као неко ко постаје свестан стања у којем се може наћи и жели добро другом.

Верујем у спасење човека и свега створеног у заједници љубави са нествореним, као вечни живот.

Размишљам на ову тему па ми је ово сада дошло...  :.mislise.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
×
×
  • Креирај ново...