За и против еутаназије?

[Анастасија]

Pokajani razbojnik?

Mislim da ljudskim sudom sudimo u ovome, to je moja poenta

Naravno da ćemo ljudskim umom da "pametujemo," a o nekom sudu nema ni govora.Uz jednu ogradu, ljudskim umom ali ipak sa nadom da i Bog tako " misli".

Inače ne bih osudila ljude koji su za eutanaziju, i one koji bi je izvršili ili su je izvršili.Kao što rekoh ja ne znam kako je drugom u patnji i bolesti niti znam kako bih ja, i verujem da Bog i na ljude koji su skratili nekome muke ne gleda ni strogo ni osuđujuće.Ipak verujem da ja ne bih mogla da to uradim drugome.

[Фоловер]

Ne znam kako oni to vide, ali ja za sebe to nikada ne bih smatrao životom.

Meni bi lično više odgovaralo odmah u ognjeno jezero kod Tuđmana, nego i sekundu provesti kao invalid.

Да неко од твојих ближњих (не дај Боже ником) остане без неког дела тела (рука, нога, око...), да ли би му исто то рекао?

[Биљана]

Ne znam kako oni to vide, ali ja za sebe to nikada ne bih smatrao životom.

Meni bi lično više odgovaralo odmah u ognjeno jezero kod Tuđmana, nego i sekundu provesti kao invalid.

Skrenuli smo s teme, a mnogo je ozbiljna da bismo je spamovali! Neka se završi na ovome, a meni je savršeno jasno sve!

[Фоловер]

Jasno sam rekao da tako mislim za sebe, a ne za nekog drugog.

Да, разумем, нисам се лепо одразио.

Мене ме занима да ли би могао да гледаш смрт твојих ближњих коју су (они, лично, када би постојао закон) одабрали због инвалидитета?

Да ли би покушао да их убедиш у то да има разлога за живот?

[Анастасија]

Nije ukoliko gledamo iz perspektive povjerenih života. Na kraju krajeva zar nam nisu svi životi na zemlji povjereni?

Naravno da jesu.Ali nije sve crno i belo.Odgovornost za svoju rodbinu decu ženu rođake, roditelje, prijatelje...odgovornost je veća.

I sasvim je drugo kad ti odlučuješ o smrti neke osobe ( koja ti je poverila svoj život u bolesti).

Mislim ne može tako crno belo da se gleda.Ne verujem da Bog tako gleda.Postoje nijanse između crne i bele a i ostale boje.

[Срђан Шијакињић]

Мени је највећи проблем што заузимањен начелног става од стране државе, у смислу дозвољавања би отворило велике могућности злоупотребе и тешкоћа око утврђивања како је то све изгледало у свакој појединачној ситуацији. Ипак, иако је лишење живота из милосрђа лакши облик убиства, ако се сећам казна је 6 месеци до 5 година, опет ми делује строго на тренутке да неко лежи у затвору годинама јер је само испунио жељу неког ко пати и ко засигурно нема наду... Тако да сам одговорио са "нисам сигуран" јер не знам како би се то дало уредити у пракси, али начелно мислимд а је сасвим исправно пружити шансу некоме ко пати а нема могућност излечења прекрати себи живот, уколико је већ нашао неког ко жели да му помогне у томе. Што се тиче ситуација мождане смрти, ту је ситуација у једну руку комликованија јер самртник нема могућност да одлучи, али са друге стране верујем да је неко у стању неповратне мождане смрти, мртав човеч већ, што олакшава дилему.

Одлична тема иначе.

[Биљана]

Još uvek smo na temi. Sada ispitujemo okolnosti pod kojima bi se eutanazija eventualno izvršavala.

Ipak mislim da nije poenta u okolnostima!

[malina :)]

Одговорила сам да нисам сигурна. Некако ми је себично и да се по сваку цену неко задржава у животу, ако тај неко трпи ужасне болове и нема наде за његово оздрављење, ако су апарати једини начин да особа преживи. Опет, како човек да оправда убиство..Не знам шта је горе, живети у знању да твој ближњи на апаратима само пати и вегетира или живети са теретом убиства..

Пре три године једна моја ученица је имала излив крви на мозак због пуцања анеуризме. Три године су се и доктори и родитељи борили на све могуће начине да спасу дете, али она није могла без апарата. Била је као биљка. Живели су у нади да ће она оздравити и бити иста она као пре болести, али дете је сваким даном само венуло. Пре пар месеци су се одлучили да је искључе са апарата. Не осуђујем их, не доживљавам их као убице, али не знам шта бих радила да сам на њиховом месту.

[Danica 04]

Kao hrišćanka i kao zdravstveni radnik apsolutno sam protiv eutanazije! Kao prvo, nemamo pravo preuzimati posao koji Bog obavlja,a kao drugo, niko zdravog razuma nije kompetentan da odlučuje da li je pacijent podoban ili ne za eutanaziju. Svaki pacijent koji je tesko bolestan i koliko god da želi u trenutku izvršenje eutanazije, postoji u njemu i tračak želje za životom, mora se uzeti u obzir celokupno psihofizičko stanje pacijenta, dokle god pacijent diše, nada postoji. Na nama ljudima je da čoveka održimo u ovozemaljskom životu koliko god je u našoj moći, a gospod Bog će ga uzeti sam kad odluči kada treba, nije na nama da ga šaljemo pre vremena.

[Лазар Нешић]

...

[drvce]

Hriscanine, muslimane, induse, paganine... ne dospeo ti niko drag na palijaciju.

[Oglo]

Naravno da jesu.Ali nije sve crno i belo.Odgovornost za svoju rodbinu decu ženu rođake, roditelje, prijatelje...odgovornost je veća.

I sasvim je drugo kad ti odlučuješ o smrti neke osobe ( koja ti je poverila svoj život u bolesti).

Mislim ne može tako crno belo da se gleda.Ne verujem da Bog tako gleda.Postoje nijanse između crne i bele a i ostale boje.

Naravno da nije sve crno bijelo, tako da su svi ljudi braća, sestre, rođaci, zar ne?

Ne odlučuješ o smrti, bez ukoliko ne smatraš da je smrt kraj...?

[Лазар Нешић]

...

[Andre Williams]

асистираног самоубиства

занимљива дефиниција.

[Фоловер]

Мени је јако тешко и да помислим на еутаназију због инвалидитета.

Не знам да ли сте гледали филм Тврђава, укратко: о. Анатолиј поред много сирочади чува и једно дете које не чује, не види, не говори.

Невероватно је како се осмех примећује на лицу детета када о. Анатолиј уђе у собу (дете то осети, не телесним чулима) и једино њему и још неком (не могу да се сетим) дозвољава да му се приближе и да га загрле.

Тада се то дете радује као да му је то први загрљај у животу, изнова и изнова.

Зар мислите да оно не жели да живи?

Мени расуђивање таквог невинашцета у односу на нас даје довољно одговора о томе како треба поступити. Оно не очајава, већ се радује животу. Ако то дете има чему да се радује, они без руке или ноге итекако имају чему.

Какве су муке трпели светитељи, па не тражише да им се скрате. Мислим да је главни циљ имати довољно јаку веру спремну да се претрпе све муке, а да ће Бог наградити у Царству Своме оне који се овде муче.

Свака је мука с разлогом.

Наравно, ово причам из перспективе верника.