Richard Stallman o slobodnom softveru

[Juan Valdez]

Један пример из моје струке.

Ево га оригинални научни рад:

http://vcg.isti.cnr.it/Publications/2006/TCM06/Tarini_FinalVersionElec.pdf

Ево је open source имплементација за три десктоп платформе:

http://qutemol.sourceforge.net

А ево је и open source имплементација за iOS:

http://www.sunsetlakesoftware.com/molecules

Ово није лако направити. Треба потрошити месеце да се науче основе, па онда још додатне месеце да се науче технике и на крају месеце да се ствар реализује. Рецимо, ако ја сад правим програм за iOS који треба да рачуна којешта из outputa разних програма за прорачуне молекула и материјала, да их графички приказује, чак можда и да ради неке једноставније прорачуне директно на iPhone-у и iPad-у, такав програм мора да има могућност визуализације молекула и материјала. Да нема овог горе отвореног кода, ја бих морао наново да радим све то из почетка и питање је да ли бих успео. Овако сву своју енергију могу да усмерим на свој део посла (који је сам по себи велики) а оно што је неко (ко се концентрисао само на визуализацију) већ направио могу само да препишем.

[uros]

Ne znam kako to pokazuju... oni suštinski rade isto što i svaki nosilac prava intelektualne svojine - svojom slobodnom voljom odlučuju kako će se njihov proizvod koristiti i da li će i koliko koštati... a "Open-source license" je i sačinjena upravo na osnovu postojećih ovlašćenja nosilaca prava intelektualne svojine.

Јесте међутим то је тако зато што морају да постоје у оквиру својих држава и њихових правних система јер ту нема избора. Да није тих закона који штите патенте и интелектуалну својину (а уствари стварају и одржавају монополе) постојање ГПЛ-а и сличних ОСС лиценци било би бесмислено. Једини начин да спрече да неко злоупотреби отвореност кода је да уговором "забране" могућност за патентирање и другачије експлоатисање тог кода. Зато и кажем да је то једна од најлибералнијих појава у модернијој историји, један страшно интересантан феномен који се родио и опстао сасвим спонтано упркос државној репресији.

[uros]

Један пример из моје струке.

Ево га оригинални научни рад:

http://vcg.isti.cnr....VersionElec.pdf

А ево и где се први пут "у продукцији" користила CG lighting техника "ambient occlusion" .

http://renderman.pix...al-illumination

Свашта се дешава у нашим индустријама, имаш на пример примене код вас у науци које су стигле од нас, онда гомилу техника које су развијене за игре (real time графика) а после су се примењивале на филму, итд.

[Juan Valdez]

А ево и где се први пут "у продукцији" користила CG lighting техника "ambient occlusion" .

http://renderman.pix...al-illumination

Свашта се дешава у нашим индустријама, имаш на пример примене код вас у науци које су стигле од нас, онда гомилу техника које су развијене за игре (real time графика) а после су се примењивале на филму, итд.

Они који су теоријски формулисали (измислили) ту технику, нису из индустрије, него одавде.

http://www.perceptionweb.com/abstract.cgi?id=p3060

[Душко Дугоушко]

Ето у мојој струци ту је, између осталог SPICE, софтвер за нумеричку анализу електричних кола, на којем је изграђено врло много комерцијалних програма.

[Avocado]

Јесте међутим то је тако зато што морају да постоје у оквиру својих држава и њихових правних система јер ту нема избора. Да није тих закона који штите патенте и интелектуалну својину (а уствари стварају и одржавају монополе) постојање ГПЛ-а и сличних ОСС лиценци било би бесмислено. Једини начин да спрече да неко злоупотреби отвореност кода је да уговором "забране" могућност за патентирање и другачије експлоатисање тог кода. Зато и кажем да је то једна од најлибералнијих појава у модернијој историји, један страшно интересантан феномен који се родио и опстао сасвим спонтано упркос државној репресији.

Naprotiv, da nema zakona koji štite intelektualnu svojinu, ti ne bi mogao da napraviš softver i da kažeš "to je moj poklon čovečanstvu i zato niko ne sme da ga prodaje, da ga "zatvori" i slično, odnosno ovo su uslovi pod kojima taj softver može da se koristi"... ja bih mogao da tvoj softver iskoristim za svoj komercijalni proizvod, da radim sa njim šta god poželim i da se okoristim na tvom radu, suprotno tvojim željama.

Zar nije zaštita svojine jedan od osnovnih postulata libertarijanizma? Nisam siguran koji su razlozi za tvrdnju da tvorcu nekog nematerijalnog proizvoda treba uskratiti fundamentalna prava koja ima tvorac materijalne stvari...

[Juan Valdez]

Zar nije zaštita svojine jedan od osnovnih postulata libertarijanizma? Nisam siguran koji su razlozi za tvrdnju da tvorcu nekog nematerijalnog proizvoda treba uskratiti fundamentalna prava koja ima tvorac materijalne stvari...

Интелектуална својина је натегнут појам и то се врло јасно види у пракси. Материјалну својину можеш да дефинишеш преко закона физике. Интелектуалну не можеш и ту увек има простора за муљање, а као што видимо, компаније се обилато користе тим простором данас.

Који су онда разлози да су научнцима ускраћена права на њихове формуле, а програмеру дата на његове идеје и алгоритам? Политичари који благе везе са животом немају су одлучили да су формуле од општег значаја за цивилизацију, а алгоритми нису или шта?

[Avocado]

Интелектуална својина је натегнут појам и то се врло јасно види у пракси. Материјалну својину можеш да дефинишеш преко закона физике. Интелектуалну не можеш и ту увек има простора за муљање, а као што видимо, компаније се обилато користе тим простором данас.

Svojina na materijalnim stvarima nije definisana preko zakona fizike. Defenisana je putem prava. Ti imaš apsolutno pravo na X, što znači da možeš da ga upotrebljavaš, ubireš plodove (zakup, kamatu ili fizičke plodove) i da njime raspolažeš (što uključuje i uništenje)... ta tri aspekta svojine su još rimljani definisali (usus, fructus, abusus). Pravo je apsolutno jer za razliku od obligacija koje deluju između tačno određenih strana, ovo pravo deluje prema svima, odnosno svi su dužni da se uzdrže od postupaka kojima bi tebi ugrožavali usus, fructus ili abusus. I svaki pojedinačni deo tog prava možeš da preneseš na drugog pod tvojim uslovima, možeš na nekog da preneseš upotrebu, a da zadržiš raspolaganje. Možeš čak i da preneseš celokupnu svojinu a da zadržiš pravo korišćenja do nekog trenutka.

Tu je potpuno irelevantno šta je X i zakoni fizike su tu prilično nebitni.

I kod svojine na materijalnim stvarima se pojavljuju nove stvari (poput lizinga) u moderno vreme, jedino je problem što se kod softvera i patenata stvari toliko rapidno razvijaju da pravo (koje je inače tromo) ne stiže da se "apdejtuje" sa realnošću i često se natežu novi pojmovi na osnovu starih. Mislim da bi pravo na softveru trebalo izdvojiti iz autorskog prava i to bi rešilo mnoge probleme.

Jedina razlika je što su materijalne stvari nepodobne za to da jednu stvar istovremeno, bez naročitih dodatnih troškova, koristi veliki broj ljudi... ali meni poprilično marksistički zvuči ideja da zato što tvorac tog proizvoda može bez dodatnih troškova da neko pravo ustupi velikom broju ljudi, da je on i dužan da to uradi bez bilo kakve naknade.

Који су онда разлози да су научнцима ускраћена права на њихове формуле, а програмеру дата на његове идеје и алгоритам? Политичари који благе везе са животом немају су одлучили да су формуле од општег значаја за цивилизацију, а алгоритми нису или шта?

Naučnici otkrivaju nešto što je oduvek postojalo a ne izmišljaju nešto što nije postojalo. Ako bismo posmatrali to kroz koncepte autorskog prava, pravi autor "teorije relativiteta" je priroda ili Bog a Ajnštajn je kritičar koji je to "autorsko delo" najbolje shvatio.

[Juan Valdez]

Нисам мислио на правну дефиницију. Правници могу шта год хоће да измисле и оправдају, није спорно. Мислио сам на реалност. Кад ти неко украде јакну, зна се шта је та јакна, зна се где је била, зна се где је сад... У том смислу можеш физички да дефинишеш и јакну и крађу и да је испитујеш физичким методама. Код интелектуалне својине је то смешно. Поседује је онај ко је први дотрчао до ћате и попунио неки формулар.

Ово последње ти је веома натегнуто. Постоји гравитација која је ауторско дело Бога или природе, али је опис Ајнштајн измислио. А да не говорим о математици иза тога коју је пре тога неко други измислио...

Sent from my HTC Sensation Z710e using Tapatalk 2

[Душко Дугоушко]

Naprotiv, da nema zakona koji štite intelektualnu svojinu, ti ne bi mogao da napraviš softver i da kažeš "to je moj poklon čovečanstvu i zato niko ne sme da ga prodaje, da ga "zatvori" i slično, odnosno ovo su uslovi pod kojima taj softver može da se koristi"... ja bih mogao da tvoj softver iskoristim za svoj komercijalni proizvod, da radim sa njim šta god poželim i da se okoristim na tvom radu, suprotno tvojim željama.

Па ГНУ лиценца и каже да ти смеш да радиш шта хоћеш са софтвером, и да га искоришћаваш у комерцијалне сврхе, само да мораш да обезбедиш сорс код ономе коме га дајеш/продајеш. То је засновано на принципу функционисања првих компјутера, када си куповао компјутер и софтвер заједно и приде добијао и сорс код. Заједници за слободан софтвер није битно да то буде некомерцијално, напротив, њима је само битно да свако ко добије софтвер, добије и код и да не може у некој итерацији тај код да се сакрије...

[Avocado]

Нисам мислио на правну дефиницију. Правници могу шта год хоће да измисле и оправдају, није спорно. Мислио сам на реалност. Кад ти неко украде јакну, зна се шта је та јакна, зна се где је била, зна се где је сад... У том смислу можеш физички да дефинишеш и јакну и крађу и да је испитујеш физичким методама. Код интелектуалне својине је то смешно. Поседује је онај ко је први дотрчао до ћате и попунио неки формулар.

Nije baš tako. Intelektualnu svojinu takođe poseduje onaj ko je stvorio (ili kupio ta prava od stvaraoca) a trčanje do ćate i popunjavanje formulara služi da se učini nespornim ko je to stvorio. Ako ti dokažeš da je neko ukrao tvoje delo/patent i samo brže otrčao do ćate, to će tebi pripasti.

I ako ti neko ukrade autorsko delo isto se zna šta je to autorsko delo, ko ga je smislio i koga sada koristi... razlika je što tebe kao vlasnika, krađa jakne onemogućava da je dalje koristiš... kao što rekoh u prošloj poruci:

Jedina razlika je što su materijalne stvari nepodobne za to da jednu stvar istovremeno, bez naročitih dodatnih troškova, koristi veliki broj ljudi... ali meni poprilično marksistički zvuči ideja da zato što tvorac nekog proizvoda može bez dodatnih troškova da neko pravo ustupi velikom broju ljudi, da je on i dužan da to uradi bez bilo kakve naknade.

Ово последње ти је веома натегнуто. Постоји гравитација која је ауторско дело Бога или природе, али је опис Ајнштајн измислио. А да не говорим о математици иза тога коју је пре тога неко други измислио...

Ne sporim da je nategnuto... nisam baš mnogo razmišljao na tu temu...

[uros]

Налетех на интересантан чланак на тему:

In college I dated a left-of-center girl who liked to shop at the local grocery co-op rather than a commercial grocery store. We argued about it a lot. I'd point out the relative efficiencies of commercial grocery store organization. She'd stress fuzzier, more community-focused advantages: the sense of belonging, the superior treatment of workers, the closer connection between customers, employees, and management, and so on.

I still shop at a commercial grocery store. But I also think my criticism of the co-op was a little bit off base. There's no reason that libertarians should object to shopping at a co-op. Some people simply believe that the intangible benefits of a less commercialized shopping experience are worth the costs. It's a peaceful, voluntary form of social organization, and as long as no one is forced to shop there, there's no reason libertarians should object.

Some libertarians seem to have developed a similar knee-jerk reaction against free software. Free software is produced through the cooperation of volunteers without anyone receiving exclusive rights in the finished product. This volunteerism has produced such widely used software as the Linux operating system, the Apache web server, and the Firefox web browser.

A lot of free software is licensed under the Free Software Foundation's General Public License. The GPL is a "copyleft" license. The nickname may be provocative, but the GPL is an exercise of copyright control as much as any other license: it permits unlimited modification and redistribution of the software provided that any derivative software be made available under the same license.

Many libertarians are ambivalent about free software, and some are downright hostile. When the FSF recently released a new draft of the GPL, it got a chilly reception from some libertarian and free-market analysts. And for years various libertarian writers have argued that the free software model is unsustainable because developers will not continue giving away valuable software indefinitely. That is unfortunate because free software projects like Linux, Apache, and Firefox are in fact excellent illustrations of the power of libertarian ideas.

Libertarian critics of free software make the same mistake I made with regard to my girlfriend's co-op: they assume that markets organized by for-profit businesses using money transactions are the fundamental values of the classical liberal tradition. To be sure, markets, private property, money, and business are important - essential in many areas - but the fundamental concern of libertarianism is with liberty and the danger to liberty posed by state power.

There's no reason that free software should make libertarians uneasy. To the contrary, it is precisely the kind of decentralized, voluntary cooperation that libertarians should be holding up as an alternative to the coercive power of the state. Free software is produced by volunteers donating their time, without a government program in sight. If that's not a libertarian success story, I don't know what is.

So why do we see so many libertarians criticizing such peaceful, but noncommercial, forms of social organization? Many are taking the bait offered by the subset of free software proponentswho have adopted the rhetoric of the left to promote their goals. We're used to arguing with these people, who advocate using the state to impose communal forms of organization. Libertarians criticize forcing employees to join unions, prohibiting organ donors from becoming organ sellers, and requiring children to attend government schools. In each case, we hold up markets, business, and money as the tools of voluntary alternatives to coercive government programs.

In these arguments, progressives often claim they can use state power to create and nurture the rich social structures that typify civil society. But they're wrong. State intervention almost always results in bureaucratized and politicized institutions that pit us against one another in bitter struggles. For example, a lot of progressives laud the potential of public schools to create more unified communities. But in practice, the opposite is true: our public schools have become one of the most divisive institutions in American society. They've sparked pitched battles over what to teach our children about sex, evolution, religion, and many other topics. The reality is that you can't create civil society by government fiat.

So libertarians are right to criticize policies aimed at accomplishing communal goals via coercive means. But some libertarians have gotten so used to defending the market against those who want to impose collectivism that they start criticizing purely voluntary efforts to organize people on more communal lines. They are forgetting that libertarianism is not necessarily about increasing the role of for-profit enterprise in every aspect of our lives. Commercial activity is one alternative to statism, and an extremely important one. But it's just one possible mode of cooperation, and it's not necessarily the best choice in every situation.

Of course, this doesn't answer the specific criticism that free software is unsustainable because contributors have insufficient incentive to participate. That might be true, but I doubt it. People contribute to free software for all sorts of reasons, but the most fundamental reason is that they enjoy it.

This isn't as strange as it might seem. We've all heard of the garage band that toils away for years without ever making a big break. More recently, we've seen millions of people start blogs, sometimes writing hundreds of thousands of words and entertaining thousands, without

getting a penny for their efforts.

Of course, many free software developers hope that contributing to a free software project will help advance their careers, just as many bloggers and musicians hope to become professional writers and rock stars. But they wouldn't put so much time into it if they didn't love what they were doing. And as long as they find the activity to be its own reward, there's no reason to worry that it is unsustainable.

Indeed, free software is best seen as just one example of how people free to cooperate for mutual benefit create wealth for themselves and the rest of society. Sometimes they do so through business, by selling goods and services to customers or their labor to employers. But there are plenty of examples of voluntary cooperation that is not organized by traditional market mechanisms. In addition to free software, these include co-ops, private universities, think tanks, unions (providing membership is voluntary), churches, charities, sports teams, and many other groups. Libertarians should celebrate all of those institutions as alternatives to coercive government programs.

Извор: http://www.cato.org/...e-free-software

[Juan Valdez]

Nije baš tako. Intelektualnu svojinu takođe poseduje onaj ko je stvorio (ili kupio ta prava od stvaraoca) a trčanje do ćate i popunjavanje formulara služi da se učini nespornim ko je to stvorio. Ako ti dokažeš da je neko ukrao tvoje delo/patent i samo brže otrčao do ćate, to će tebi pripasti.

Опет заборављаш једну ствар - нико од тих што патентирају није створио ”интелектуалну својину”. Иза тог патента је безброј других идеја и деценија, ако не и векова истраживања, рада и гомилања људског знања. Ништа не може да спречи неког другог да истовремено има такву исту идеју (дешавало се милион пута у историји) или да ту идеју користи за нешто ново. Једино што их спречава је тај скроз неприродни бирократски печат. Ако два човека смисле исту ствар, она постаје власништво онога ко пре дотрчи до бирократе, као што рекох. И ти што су патентирали, профитирају само на чињеници да маса људи пре њих није то учинила. Постоји још милион људи са пуним моралним и природним правом да то поседују, једино им фали твој печат. Да нагласим, ово говорим о софтверу и генерално техничким достигнућима. Друго су уметничка дела, ту твоја философија може да прође.

Jedina razlika je što su materijalne stvari nepodobne za to da jednu stvar istovremeno, bez naročitih dodatnih troškova, koristi veliki broj ljudi... ali meni poprilično marksistički zvuči ideja da zato što tvorac nekog proizvoda može bez dodatnih troškova da neko pravo ustupi velikom broju ljudi, da je on i dužan da to uradi bez bilo kakve naknade.

Ти си изгледа нешто побркао. Не кажем да Звонко треба мени да поклони програм, само зато јер нема додатних трошкова. То би било марксистички. Него да ја имам право да имплеметирам исту ствар који његов програм ради. Оно против чега сам ја је да он може да патентира функционалност програма и онда да ме гања да му плаћам лиценцу за то, иако сам свој код написао од нуле. То је болест. И то нема никакве везе са брзим напретком ове области, тако је од самог почетка.

[Avocado]

Опет заборављаш једну ствар - нико од тих што патентирају није створио ”интелектуалну својину”. Иза тог патента је безброј других идеја и деценија, ако не и векова истраживања, рада и гомилања људског знања.

Iako o autorskim i srodnim pravima znam dosta, o patentima znam baš malo... međutim, sama zakonska definicija (naša) patenta je:

Patent je pravo koje se priznaje za pronalazak iz bilo koje oblasti tehnike, koji je nov, koji ima inventivni nivo i koji je industrijski primenljiv.

Patentira se pronalazak koji mora biti nov i mora imati inventivni deo. Ne patentira se ono iza čega stoje vekovi ljudskog znanja. Ti ne možeš da patentiraš točak, ali možeš da patentiraš konkretan pronalazak koji će značajno unaprediti efikasnost točkova na automobilu. Pri tome, taj pronalazak mora da ima i inventivni nivo, odnosno nije dovoljno obično poboljšanje nekog ranijeg pronalaska, u smislu, hajde da koristimo ovu leguru za kočnice, umesto dosadašnje legure.

Ништа не може да спречи неког другог да истовремено има такву исту идеју (дешавало се милион пута у историји) или да ту идеју користи за нешто ново. Једино што их спречава је тај скроз неприродни бирократски печат. Ако два човека смисле исту ствар, она постаје власништво онога ко пре дотрчи до бирократе, као што рекох. И ти што су патентирали, профитирају само на чињеници да маса људи пре њих није то учинила. Постоји још милион људи са пуним моралним и природним правом да то поседују, једино им фали твој печат. Да нагласим, ово говорим о софтверу и генерално техничким достигнућима. Друго су уметничка дела, ту твоја философија може да прође.

Kod nas i u Evropi softver ne spada u patente već u autorska dela, mada je u Evropi to pitanje malo zakomplikovano (link). Ameri koriste malo drugačije klasifikacije...

Ти си изгледа нешто побркао. Не кажем да Звонко треба мени да поклони програм, само зато јер нема додатних трошкова. То би било марксистички. Него да ја имам право да имплеметирам исту ствар који његов програм ради. Оно против чега сам ја је да он може да патентира функционалност програма и онда да ме гања да му плаћам лиценцу за то, иако сам свој код написао од нуле. То је болест. И то нема никакве везе са брзим напретком ове области, тако је од самог почетка.

Slažem se sa tobom... ne bi trebalo da može da se patentira "funkcionalnost programa"...

Kada govorim o brzom napretku ove oblasti u odnosu na zakone, mislim na okolnost da se fundamentalni zakoni veoma sporo menjaju... tj. ne samo zakoni već i pravna teorija.

Softver je po mom mišljenju, sasvim pogrešno svrstan u autorska prava (ili pravo patenta u Americi). Umesto da se lepo izdvoji i definiše na posebnim osnovama i posebnim načelima, on se kalemi na postojeća autorska prava uz određene izmene (izuzetke). Kada se tek pojavio, mogao si da ga nakalemiš na autorska prava ali je (po meni) razvoj te oblasti i gomila pitanja koja su se postavila a koja su sasvim drugačija od autorskih prava nad knjigom, pesmom, filmom ili besedom iziskuje da se prava nad softverom regulišu na sasvim drugačiji način. To će se u nekom trenutku i desiti, samo, kao što rekoh, pravo se sporo adaptira na promene... kao što su nekada sva intelektualna prava bila jedinstveno regulisana pa su se izdvojili autorsko pravo i prava industrijske svojine a onda su se u okviru prvih izdvojila autorska i srodna prava, a u okviru drugih pravo na patent, pravo na žig, itd... kao srodne ali odvojene materije.

U svakom slučaju, ako želiš da kažeš da zaštita prava na softveru mora da se bolje reguliše, tu se u potpunosti slažemo... ali se ne slažem sa idejama da ne bi trebalo uopšte da postoji.

[Juan Valdez]

Iako o autorskim i srodnim pravima znam dosta, o patentima znam baš malo... međutim, sama zakonska definicija (naša) patenta je:

Patent je pravo koje se priznaje za pronalazak iz bilo koje oblasti tehnike, koji je nov, koji ima inventivni nivo i koji je industrijski primenljiv.

Patentira se pronalazak koji mora biti nov i mora imati inventivni deo. Ne patentira se ono iza čega stoje vekovi ljudskog znanja. Ti ne možeš da patentiraš točak, ali možeš da patentiraš konkretan pronalazak koji će značajno unaprediti efikasnost točkova na automobilu. Pri tome, taj pronalazak mora da ima i inventivni nivo, odnosno nije dovoljno obično poboljšanje nekog ranijeg pronalaska, u smislu, hajde da koristimo ovu leguru za kočnice, umesto dosadašnje legure.

И ти не видиш колико је ово растегљиво? Ајде узми неки Еплов патент и онда изгуглај о технологији иза тога, па ћеш видети колико је тачно да иза тога не стоје векови људског знања.