Света царска породица Романов

[Данче*]

 У спомен на царску породицу Романов

 

    

Свечана архијерејска Литургија у храму Светог Саве на Врачару. Отворена изложба у крипти Храма „Четири века Дома Романових - буђење сећања“.

Торжественом архијерејском Литургијом у Спомен-храму Светог Саве на Врачару, у спомен на пострадалу царску породицу Романов, Српска Православна Црква са верним народом прославила је данас страдалнике за Христа и Русију, страстотерпце, цара Николаја Другог и његову породицу. Светом архијерејском Литургијом началствовао је Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј уз саслужење Преосвећене господе Епископа шабачког Лаврентија, банатског Никанора, врањског Пахомија, рашко-призренског Теодосија, крушевачког Давида, топличког Арсенија и јегарског Јеронима. Свечаном евхаристијском сабрању присуствовао је и Епископ ваљевски г. Милутин.

 

    

Свештенство и ђакони Архиепископије београдско-карловачке и других епископија саслуживали су Свјатјејшем Српском Патријарху, док је Певачко друштво Мокрањац под диригентским вођењем Јелене Јеж узносило молитве Господу и појало кондак и тропар Романовима.

Верни народ се данас причестио светим тајнама из два путира: у рукама Патријарха српског Иринеја и Епископа топличког Арсенија.

 

    

После свете Литургије Свјатјејши је изјавио да је ово велики дан за сестринску помесну Руску Православну Цркву, за сав православни свет, а посебно и за нашу Српску Православну Цркву и српски народ, који се увек у молитвама сећа и захваљује за многа учињена добра руског народа, Руске Цркве и државе. О царској Русији, почев од великог руског владара Петра Великог, до последњег у низу из царске династије, Николаја Другог Романова, Патријарх српски Иринеј је изложио кратак историјски преглед, подсећајући још једном на последње дане безумног злочина који су припадници бољшевичког режима починили над царском породицом.

 

    

„Био је то и крај царске Русије у коју су многи православни народи, и ми, упирали поглед очекујући и тражећи заштиту...“ - казао је Свјатјејши, али и додао да је смрт цара Николаја Другог, који је живео хришћанским, јеванђељским животом, постала расадник и ново семе православних хришћана који су у милионском броју пострадали током владавине бољшевичког режима. Небеска Русија је добила у моћи и значају, јер има много молитвеника пред лицем Божјим који ходатаје за сав род људски.

„Питање је да ли би ми данас постојали да није било Светог цара Николаја Другог да нас заштити пред Европом и да није поставио као услов да српска војска мора бити примљена и пребачена преко мора, сачувана! И то под условом да откаже пријатељство западним земљама. То је велико дело и можда је његовом страдању и крају те династије допринела његова интервенција и заштита нашег народа, пошто је неке изазвала и многе од непријатеља подгрејала да устану још више против њега и подигну народ да устане против свога цара,“ - подсетио је Свјатјеши данас после литургијског сабрања.

 

    

У подне је Његова Светост Патријарх српски Иринеј са архијерејима наше Цркве у крипти Спомен-храма Светог Саве дочекао Председника Републике Србије г. Томислава Николића и госте из врха државе, организаторе изложбе, представнике Руске Думе и њихове депутате.

Химнама Руске Федерације и Републике Србије, које су отпевали чланови Певачког друштва Мокрањац, означена је свечаност дана и овога света.

Први пут се у величанственој крипти Храма одржава изложбена поставка склопљена из блока историјских фотографија Карла Буле, који је у дужем периоду био званични фотограф царског двора, а делом од оригиналних фотографија, репродукција, копија уметничких слика, графика и других илустративних материјала, који прекривају 216 метара паноа. Пре настанка фотографије постојала су само уметничка дела, а у последњих двадесетак година руски уметници су створили галерију радова о судбини последњег цара и нације, сазнали смо од г. Драгомира Ацовића, који је говорио у име Организационог одбора за остварење овог значајног подухвата.

Поздравно слово на отварању изложбе упутио је Његова Светост Патријарх српски Иринеј: „Данас, први пут у овом светом простору, имам прилику да отворим једну значајну изложбу, Руске државе и Руске Православне Цркве, која се односи на династију Романових. Данас се сећамо велике династије која је четири стотине година водила руски народ и сећамо се једног трагичног догађаја велике царске породице Николаја Другог, која је на данашњи дан 17. јула 1918. године мученички пострадала за веру. Драго ми је што се изложба отвара у храму Светог Саве, највећем поносу наше Цркве и нашега народа, и надам се да ће и убудуће сваки велики догађај имати прилику да се обележи у овом простору...!“

 

    

Патријарх српски Иринеј је захвалио свима који су допринели да се организује изложба.

Председник Србије г. Томислав Николић је истакао да је „изложба изузетно значајна из много разлога: зато што мученичка смрт царске породице Романов није означила само крај једне епохе у Русији, мада је Русија највише пропатила због тога. Њихово убиство је, скривено под знаком другачијих идеја, било покушај уништавања свесловенства и искрене оданости православљу, оданости Христовом учењу и спасењу у вери...“

 

    

„Негде у времену од једног века, плаћајући данак идеологијама и идолопоклонствима, нарочито после Другог светског рата, престали смо не да се сећамо, већ и да учимо како бисмо имали чега да се сећамо... У том корпусу очекиваног, добровољног брисања сећања на саме себе, изгубили смо и царску породицу Романов. Зато је назив наше данашње изложбе изузетно речит „Четири века Дома Романових – буђење сећања“. Учење о Дому Романових је и учење о једном значајном делу једва један век удаљене српске прошлости... Наш је историјски и људски дуг да памтимо и благодаримо за сву несебичну помоћ којом су нас Романови обасипали кроз историју. Нека ова крипта постане учионица у којој ћемо упознати и нешто научити о пријатељима и пријатељству, о државницима и прогресивним политикама које несебично помажу слабије од себе,“ казао је Председник Србије г. Томислав Николић

 

    

 

    

На паноима који говоре о земљи и народу, времену цара Николаја Другог, о породици, на онима који носе наслов: Бити цар, Пут до престола, Император као симбол и судбина, гледамо данас историју уназад, промишљамо о њој, видимо успон и пад, слом и поновну славу Русије, за коју је патријарх Иринеј рекао: „Видимо данас да Русија поново устаје на своје ноге, и већ је устала, обновила је хиљаде и хиљаде порушених храмова, а исто толико изградила нових. Русија је васкрсла и, можемо казати, вратила се слави својој и угледу своме који је имала и који има и данас у свету.“

 

    

Данашњем сабрању присуствовали су престолонаследник Александар Карађорђевић, представници Кабинета Предедника Републике г. Иван Мркић, проф. др Оливер Антић и гђа Јасмина Митровић Марић; представници Руске Думе г. Михаил Владимирович Дегтарјов и г. Николај Валујев (првак света у боксу), заменик председника Одбора Светог Синода Руске Православне Цркве за омладину свештеник Сергеј Шастин, директор РИСИ г. Леонид Решетњиков, директор Управе за сарадњу са Црквама и верским заједницама др Милета Радојевић са сарадником г. Гаврилом Грбаном, представници Одбора за градњу Храма Светог Саве, пуковник Стевица Карапанџин, директор Медија центра „Одбрана“, г. Дејан Томашевић, угледне личности јавног и културног живота.

 

Информативна служба Српске Православне Цркве

17 / 07 / 2015

[JESSY]

Патријарх Иринеј: Смрт Романових - семе нових хришћана!

18.07.2015.

Његова светост патријарх српски Иринеј служио је Свету архијерејску литургију у Храму Светог Саве на Врачару на празник светих мученика цара Николаја Другоги његове породице, уз саслужење Преосвећених Епископа Лаврентија, Теодосија,Никанора, Пахомија, Давида, Јеронима и Арсенија. „Смрт цара Николаја Другог, као што је то некада рекао један велики хришћански отац, било је семе нових хришћана. Било је то, у исто време, и знак и символ свеопштег страдања руског народа. Само Бог зна колико је у тој тзв. бољшевичкој револуцији страдало за веру и за име Христово“, рекао је патријарх Иринеј.

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/39/15/07/17.7.2015._beseda_patrijarha_irineja.mp3

[Данче*]

60.000 лица у поклоничкој поворци поводом погубљења царске породице

 

Уочи 17. јула, у спомен на погубљење руског цара Николај II и његове породице, више од 60.000 православних верника узело је учешће у 20 км дугој поклоничкој поворци почев од Цркве на Крви Свих светих просијавших у руској земљи у Екатеринбургу до манастира Царских двери у Ганина Јама.

Пре кретања поворке одслужена је Божанска литургија у Саборној цркви на Крви, којом је началствовао Митрополит Екатеринбурга, уз саслужење јерараха: Митрополита Ташкента и Узбекистана, Архиепископа севастијског Теодосија (Јерусалимска Патријаршија) и још четири епископа.

И 2 ч. ујутру 17. јула становници и гости Екатеринбурга, међу којима су били православни хришћани, монархисти и други, отпочели су литију дугу 20 км, а окончана је у пола седам ујутру. На челу литије налазио се Митрополит Кирил Екатеринбурга. За свештенством су ходали козаци са иконама и заставама. Овог пута у процесији су били и јапански поклоници са самурајским оружјем. Колона је била дуга неколико километара.

Током трајања литије у пратњи су се налазиле медицинске екипе с колима хитне помоћи, као и нека врста коморе која је учесницима дотурала воду у флашама. Обезбеђени су били и аутобуси за старија лица да се одморе или за оне који нису могли наставити путовање пешке.

Извор: Православие.ру ( Р.Р.)

[JESSY]

О, Боже, спаси Русију! - писма из заточеништва св. Царских мученика

 

ПИСМА ИЗ ЗАТОЧЕНИШТВА СВ. ЦАРСКЕ ПОРОДИЦЕ

О, БОЖЕ, СПАСИ РУСИЈУ!

''Твој крсни пут ће ти донети небеске награде, рођена, тамо ћеш по ваздуху ходати, окружена ружама и љиљанима. Душа је порасла – оно око чега си се раније један дан мучила, сада трпиш целу годину и не слабиш силама. Преко крста ка слави; све сузе које си пролила бљеште, као дијаманти на ризи Мајке Божије; ниште се не губи; за сва твоја страдања и мучења ће те Бог нарочито благословити и наградити. ''Ко душу своју положи за другове своје''. – Да, мала моја мученице, све је то теби на корист. Бог је допустио ту страшну клевету, физичко и морално страдање, које си ти поднела. Ми никада не можемо да заблагодаримо за све, осим у молитвама, да би те Он и убудуће сачувао и заштитио од свега. Један је пут ка Њему, али у том једном је мноштво других – и сви стремимо да дођемо до пристаништа спасења и вечне светлости. А они који по стопама Спаситеља ходе - ти више страдају''. - Из писма Царице АлександреТеодоровне, Ани Александровној Тањејевој-Вирубовој (фрајлини-дадиљи св. Царске породице)

6./19. априла 1918. год.

 

Поштовани читаоци, поводом Царских дана посвећених светој царској мученичкој породици Романов, доносимо први пут на србском језику, одломке њихових писама из заточеништва, од заробљавања у Царском селу, до Јекатеринбурга, где су погубљени. Ова писма њиховим рођацима и блиским људима су својеврстан дневник живота, искрене побожности, страдања, непоколебиве вере у Божији промисао, љубави према Русији и наде у њен препород...

[JESSY]

 

ПИСМА ИЗ ЗАТОЧЕНИШТВА СВ. ЦАРСКЕ ПОРОДИЦЕ

 

Царско село

Из писма Татјане Николајевне  М.С.Хитровој (бивша фрајлина (дадиља) Високог Двора, милосрдна сестра војног стационара Њеног Величанства у Царском селу) 17. марта 1917. године

„Јутрос је Анастасија имала температуру  40,1 , а Марија 38,7. Анастасија не може ништа да једе пошто све поврати. Али су обе веома трпљиве и леже мирно. Анастасија је још увек глува тако да морамо да вичемо да би чула шта говоримо. Ја већ скоро сасвим добро чујем, само на десно ухо и не баш. Напомињем Вам да се и Ваша и наша писма читају “.

[JESSY]

 

Из писма Татјане Николајевне В.И.Чеботаревој (главној  сестри стационара Њеног Величанства у Царском селу) 9. април 1917. године.

„Мила Валентина Ивановна, Мама Вас моли да дате нашој пећинској цркви  плаштаницу и два воздуха, које је она сама сашила. И реците оцу Андреју да их употребљава уз светло љубичасто одјејаније...Тужно је да сад кад сам оздравила  не могу поново да радим у стационару. Чудно ми је да сам ујутру кући а не на превијањима. Ко  сада превија? Јесте ли ви и на метеријалима и старија сестра? Да ли сви доктори и сестре војног одељења раде? Олга и Марија још увек леже. А ја шетам са Татом и радим на леду пред кућом, раније смо били близу Знаменске цркве, а сада смо далеко тако да цркву не можемо да видимо. Желим вам све најбоље, предајте свима срдачни поздрав “.

Из писма Александре Фјодоровне А.В. Сиробојарскому ( 1916. године је био командир 15-те оклопне дивизије, пуковник, три пута рањен, налазио се на лечењу у стационару Њеног Величанства у Царском селу) 28. маја 1917. године:

„Све се може издржати уколико осећаш Његову (Господњу) близину и љубав и у свему Му чврсто верујеш. Корисна су тешка искушења, она нас припремају за други живот, за далеки пут .

Јако много читам Јеванђеље и Библију јер је потребно да се припремим за часове са децом, и велика је утеха да са њима потом читам све оно што чини нашу духовну храну, и сваки пут налазимо нешто ново и боље разумемо.

Сутра је молебан у 12 сати. Татјана ће  напунити 20 година. Сви су здрави, слава Богу. Треба Богу вечно захваљивати за све што нам је дао, а ако је и узео, уколико то без роптања подносимо, биће још светлије. Увек се треба надати. Господ је тако велики и треба само да се молимо, да Га неуморно молимо да спаси драгу Отаџбину. Она је почела је да брзо, страшно пропада за тако мало времена.

Видите, ми веру нисмо изгубили и надам се да је никада и нећемо изгубити, само нам она даје снагу, јачину духа да све издржимо. И за све треба да захваљујемо, јер могло је да буде много горе... Зар није тако? Још увек смо живи и сви смо заједно – мала чврсто повезана породица. А они, шта су хтели?.. Нека Вас благослови и чува Господ на свим путевима и нека Вам подари унутрашњи мир и тишину“.

[JESSY]

 

Из писма Александре Фјодоровне А.В. Сиробојарскому 29. маја 1917. године

„Како је тешко читати новине... Где смо? Докле смо дошли? Али Господ ће још спасити Отаџбину. У то чврсто верујем. Само, где је дисциплина? Колико гадости о Њему (Цару) пишу... Све горе од горег, бацам новине, боли, боли све време. Све добро је заборављено; тешко ми је да читам вређање вољеног  човека; неправедност људи и никада ни једне добре речи... Наравно, неће дозволити да напишем, али Ви разумете шта ме боли. Када о мени пишу гадости - нека их, одавно су почели да трују. Све једно ми је сада, али то што Њега клеветају, бацају прљавштину на Божијег Помазаника, то ми је исувише тешко. Многострадални Јов. Само Господ ће Га оценити и наградити Га за кротост. Колико тешко он у себи пати гледајући расуло. То нико не види.

Зар ће другима да показује колико пати: јер Он страшно воли своју Отаџбину, како да те не заболи душа кад видиш шта се ради? Нисам ни помислила да ћу за три месеца видети овакву анархију, потребно је да до краја трпимо и молимо се... Да се молимо да нас Он све спасе. А војска... да плачеш, не могу да читам, остављам све и сећам се страдања Спаситеља. Он је за нас, грешнике, умро, можда ће се још и смиловати. Не треба да све ово пишем, али ово неће бити поштом послато, и нови комадант (пуковник Кобилински) је цензор, мислим да ми неће бранити, а Ви не губите веру, немојте, немојте, јер ће нам недостајати снаге да живимо... Ако награда није овде, онда је тамо, у оном свету и због тога ми и живимо. Овде је све пролазно, а тамо је Светла Вечност. Ох, верујте у то!

Царство зла је сада на земљи. Коме је савест чиста, он и клевету и неправду лакше подноси. Ми не живимо за себе, већ за друге, за Отаџбину (тако смо то схватали). Више од онога што је Он (Цар) урадио, није могуће. А ако су рекли да је за опште добро... Али не верујем да Га Господ неће наградити за то. А они који су тако гнусно поступили, њихове ће се очи отворити, код многих су се већ отвориле.

Психологија масе је страшна ствар. Наш народ је веома некултуран и због тога као стадо оваца иду за масом. Али уколико им се објасни да су обманути, све се може променити. Способан народ, али сиров, ништа не разуме. Ако лоши свуда раде на уништавању, нека се онда добри труде да спасу земљу. Лоши неће постати бољи, али зато негде има добрих, наравно, они су слабе „капи у мору“, како их ви називате, али ипак, све оне заједно могу временом постати поток очишћујуће воде и спрати сву прљавштину.

Морам да завршим. Увек се молим за Вас. Нека Вас Господ чува.  Желим Вам све најбоље, брзо оздрављење и душевно спокојство“.

[JESSY]

 

Из писма Александре Фјодоровне  М.М. Сиробојарској (мајка А.В. Сиробојарског) 4. јуна 1917. године.

Време је врло лепо. Деца су већ врло поцрнела, посебно Марија. Живот им је исти као што је и био, уче сваки дан јер треба да стигну да све науче, пошто су зимус боловали а притом време брзо пролази. Он(Цар) и Алексеј свако јутро по један сат шетају. Од два до пет сви заједно. А Он је са девојкама од пола осам до осам. Ипак су много на ваздуху и то свима користи. Физички посао је за Цара неопходан, од детињства је тако научен. Са покојним оцем, Александром III, је цепао и секао дрва, тако и сада ради са својим људима. Понекад, ако су војници добри, они им помажу да носе дрва.  

Сада има много времена да чита, што је последњих година могао ретко да ради. Он страшно воли војну и историјску литературу, али тешко Му је да после толиких година остане без папира, телеграма, писама... Покорно и без роптања  подноси све што се Њега тиче, али како страда за Отаџбином... за Војском - то Ви и Александар Владимирович и сами знате. Неиздрживо тешко је да видимо то брзо расуло у свему... увредљиво је, болно - сав труд је пропао. Само Господ још може да спасе вољену Отаџбину, и ја не губим наду у то, иако ћемо морати још многе тешкоће да поднесемо.

Постоје добри људи (иако их је мало). Ја, уопште, одавно, мало верујем људима, сувише сам много зла видела у свом животу, али Богу верујем и то је најважније. Њему је све могуће. Време је да завршим. Нека Вас чува Господ. Љубим вас “.

Из писма Олге Николајевне З.С. Толстој (рођена Бехтејева- сестра песника С.С.Бехтејева, жена пуковника П.С. Толстоја) 6. јуна 1917. године

„Сада је у врту почела сеча сувог дрвећа, цепамо дрва итд. Башта цвета. Јуче смо јели нашу прву ротквицу. Врло је црвена и веома укусна.“

23. јун 1917 г. „Свако вече, после вечере, сви нешто радимо а Тата нам чита. Сада завршавамо шести том књиге „Le conte Monte-Cristo", Александра Диме. Да ли сте чули за њу? Страшно је интересантна. Раније смо читали о разним детективима; такође је интересантно “.

Из писма Олге Николајевне В.В.Комстадиуској (жена генерал мајора Н.Н.Комстадијуса. Издржавала је у Царском селу стационар за рањенике) 12. јула 1917. године

„ Мила, Вера Владимировна! Веома сам ганута и захваљујем Вам за добре жеље. Сви моји Вас поздрављају. Наша башта цвета. Такође смо помагали у сакупљању сена и ja сам мало научила и да косим. Желим Вам све најбоље “.

Из писма Татјане Николајевне Великој књегињи Ксенији Александровној. 20. јула 1917. г.

„Велико ти хвала, драга моја Кумо, за писмо. Драго ми је што сте сви, слава Богу, здрави и драго ми је због тебе што на крају можеш бити са свим твојим дечацима. Ми смо сви добро. Тата је добио твоје писмо на сам дан одласка, више их није добијао. Ми смо сви хтели да пишемо, али нисмо знали да ли можемо и како. Пошто учитељи не смеју да долазе код нас, онда часове имамо на домаћи начин (код куће). Мама и Тата нам их држе. Са Настјом читам и свирам клавир.

Често идемо у шуму где Тата са нашим људима сече суво дрвеће и цепа их на цепанице. Ми му помажемо и носимо их, и слажемо их. То већ траје око 2 месеца, а раније смо сами копали леје и испала је врло лепа башта из које и једемо. Имамо више од 60 леја. Свако вече Тата нам чита наглас, а ми радимо или нешто друго чинимо.

Нас четворо сада идемо да се шишамо  пошто нам је коса страшно опала после пришта, Марији је пола косе опало - ужас како изгледа, а сада је овако згодно. Врло много и често размишљамо о свима вама. Нека вас све чува Господ“.

[JESSY]

 

Из писма Татјане Николајевне Великој кнегињи, Ксенији Александровној. Јун 1917. године.

„Жао ми је што нећемо бити са вама у августу. Ми смо сви добро, само се Мама лоше осећа последњих дана пошто је било вруће и срце је због тога боли. Шетамо свако јутро и још једном преко дана. Наши људи иду са нама у току дана, т.ј. одржавају ред.  Други нам помажу да сечемо суво дрвеће. И да, наравно, неколико стрелаца са пушкама и дежурни обер-официр. Све како доликује Ухапшенима... До виђења, моја драга, мила тета Ксенија. Христос  је са свима нама “.

Запис у дневнику Цара: недеља, 30. јун 1917. године

„Данас је драги Алексеј напунио 13 година. Нека му Господ да здравље, трпљење, снагу духа и тела у данашња тешка времена! Ишли смо на службу, а после доручка на молебан на који смо однели икону Знаменске Божије Мајке. Како је било посебно топло да се молимо Њеном светом Лику са свим нашим људима. Њу су донели и унели кроз врт стрелци 3-ег пука “.

 

Одлазак Царске породице је био заказан за ноћ на уторак, 1 августа 1917 године. До један сат ноћу сви су се окупили у полуокруглој дворани. Ноћ је пролазила у мучном очекивању, тек у пет ујутру су послали аутомобиле, и Царска Породица је, предвођена коњичким одредом,  напустила Александровски дворац. Воз је био постављен у малој станици Александровска која се налазила три врсте од Царског села. У десет до шест 1.(14.) августа, воз је напустио станицу.

[JESSY]

 

Тобољск

6.(19.) августа 1917. г. — 7.(20.) маја 1918. г.

Из писма Татјане Николајевне Великој кнегињи, Ксенији Александровној. 18 септембра 1917. године

 „Јако нам је пријатно што имамо балкон на ком сунце греје од јутра до вечери, весело нам је да тамо седимо и гледамо на улицу, како се све креће и пролази. То је наша једина занимација. Са наших прозора се пружа веома леп поглед на планине и горњи град где се налази велики Саборни храм.

Недељом се служи служба у дворани, били смо два пута у цркви. Да ли можеш да замислиш каква је то радост била за нас да после 6 месеци, и сама знаш, како је незгодна наша  црква у Царском селу. Овде је црква лепа. Једна велика летња у средини где се и служи за парохију, и две зимске са стране. У десном бочном олтару су служили само за нас. Она се налази близу, само прођеш град и пређеш са друге стране улице. Маму смо возили у колицима, јер јој је веома тешко да хода. Тужно је што све време има јаке болове по лицу, мислимо да је то од зуба али и од влаге.

Сви остали су здрави. Шта радите по цео дан - како проводите време? Увече сви заједно седимо, неко чита наглас. Доручкујемо такође сви заједно, а чај пијемо одвојено. Очекујем од тебе писма. Желим ти све, све најбоље. Нека вас све чува Господ. Љубимо вас све јако, јако; веома вас волимо. Молимо се за вас. Веома те волим, твоја кумица Татјана “.

Из писма Александре Фјодоровне А.А.Вирубовој. 20. децембра 1917. године.

„Обећај ми да ћеш спалити сва моја писма, зато што би могла да те бескрајно повреде, ако сазнају да се дописујеш  са нама. Људи су и даље сасвим луди. Били смо у цркви у 8 ујутру. Не допуштају нам увек. По цео дан сам заузета, часови почињу у 9 ујутру.

Закон Божији са Татјаном, Маријом, Анастасијом и Алексејем. Немачки три пута са Татјаном и једном са Мари и читање са Татјаном. Затим шијем, везем, цртам цели дан са наочарима, очи су ми ослабиле, читам добре књиге, веома волим Библију...

Жао ми је што могу да шетају само у даскама ограђеном дворишту... Он (Цар) је заиста поражавајући - таква снага духа, иако бескрајно пати због земље, поражена сам гледајући Њега. Сви остали чланови породице су толико храбри и толико добри и никада се не жале... Мали (Алексеј) је анђео.

Ручам и доручкујем са њим, само понекад силазим доле. Свештеника не пуштају ради часова. За време служби официри, комаданти и комесари стоје поред нас да не бисмо смели да говоримо. Свештеник је врло добар, предан је.

О, Боже, спаси Русију! Ово је крик душе и дању и ноћу - све моје је у њему - само не овакав срамотни, ужасни свет... сви морају да плате за све што су урадили, али то нико не разуме... Сада учиш да немаш никаквик личних жеља. Господ је милосрдан и неће оставити оне који се надају на Њега. Иако сам остарила, ипак се осећам мајком ове земље и страдам као за своје дете, волим своју Отаџбину, без обзира на све садашње ужасе и сагрешења.

Ти знаш да не могу да истргнем љубав из мог срца и Русију, без обзира на црну незахвалност Господару, која ми кида срце, али ипак није таква цела земља. То је болест после које ће ојачати.

Господе, смилуј се и спаси Русију!... Страдање са свих страна. Колико већ времена немам никаквих вести од мојих рођака. Али изненеђујући душевни мир, бескрајна вера, дата од Господа, и због тога се увек надам. И ми ћемо се такође срести - са нашом љубављу која ломи зидове. Понекад не могу да трпим, љутим се када су људи нечасни и вређају оне које волим. Љубим, благосиљам, молим се без краја“.

[JESSY]

 

Из писама Николаја II својој сестри, Великој нњегињи Ксенији Александровне. 23. септембра 1917. године.

„Драга моја Ксенија, недавно сам добио твоје писмо од 23. марта, написано тачно пре пола године.  У њему су била два дела, један од тебе , а други од М. Труб. Срдачно се за њега захваљујем, и њој такође. Дуго, дуго се нисмо видели с тобом. Надао сам се такође да ћеш успети да дођеш код нас на Крим. Како смо се само надали да ће нас послати ту и затворити у Ливадији ближе вама. Колико сам пута молио за то Керенског.

Ми стално мислимо на све вас и живимо истим осећањима и страдањима са вама. Нека вас све чува Господ.  Грлим те јако, мила моја Ксенија, Сандро, и децо. Твој стари Ники“.

5. новембра 1917. г.

''Мила, драга моја Ксенија. Од свег срца ти захваљујем за лепо писмо од 15. октобра, које ми је причинило огромну радост. Све, што пишеш о здрављу Маме ме је сада умирило. Дај Боже да се њена снага потпуно врати и да сачува своје здравље.

Тек што смо се вратили са службе, која за нас почиње у 8 сати, у потпуном мраку. Да бисмо дошли до наше цркве потребно је да прођемо градски врт и пређемо улицу - свега 555 корака од куће. Стрелци стоје у строју лево и десно, и када се враћамо кући, они постепено напуштају своја места и иду позади, а други су удаљени са стране, и нас све то подсећа на крај тора, тако да ми сваки пут са смехом улазимо у наш кавез. Веома ми је драго што су вам укинули обезбеђење - „веома је досадило“ и вама и њима, што је разумљиво. Несрећни, полудели људи“.

24. јануара 1918. г.

„Драга мила моја Ксенија. Данас је твој имендан, иако га нисам нашао у календару. Од свег срца ти честитам и шаљем ти жеље о здрављу и све најбоље. Од самог јутра сам имао потребу да попричам писмено  са Тобом баш данас. Колико смо пута често проводили овај дан заједно са целом породицом и при другим условима, срећнијим од данашњих. Даће Бог да ће и ово проћи. Живимо као и пре,  тихо и стално се сећамо драге Маме и вас милих. Сва деца су од Нове године оболела од црвеног пришта. Сада су већ одавно оздравила и настављају да излазе без обзира на време. Последњи дани су били врло хладни, веома јака бура са мразом од 25-30 степени. Ветар улази чак и у кућу и температура неких просторија је била чак 7-8 степени, на пример, у дворани и мом кабинету. Али на све се човек навикне, облачимо се топло и свако јутро седимо у ваљенкама (вуненим чизмама) све док се пећи не загреју. Одлично.

Време од чаја до ручка обично је испуњено репетицијама различитих позоришних комада у разним просторијама, којима се бави цео наш кружок. Време пролази тако брзо. До сада смо играли француски комад, сада учимо руске и енглеске комаде. Спремам се да играм са Олгом и Мари у забавном скечу Чехова “Медвед“. Надам се да ћемо насмејати остале. То је добра вежба за мозак. И то би било све. Христос је са свима вама. Волим те свом душом. Твој стари Ники“.

[JESSY]

 

Соба у којој су Велике Кнегиње живеле у заточеништву

Из писма Олге Николајевне Великој књегињи Ксенији Александровној. 6.(19.) фебруара 1918. године.

„Тетка Ксенија, мила, драга, ја сам се тако обрадовала твом дугачком писму. Слава Богу што је код вас у Ај-Тодоре све добро, и код нас је добро, не би требало да се жалимо. Сунце сија скоро увек, и овде је оно некако посебно светло. Сада је врећ мрак, месец јако сија и има много светлих звезда. Врло су лепи заласци. У последње време је пао и снег и наша планина цвета. Иако није велика, налик на брдо, али и то је добро, тако да са врха видимо пролазнике. Понекад се неки заустављају и гледају, а уколико је стражар љут, он их тера.

Ми се сада сами санкамо, под један - да се не окупља маса, а и да нам не забране и то, што би било веома досадно, али за сада је све добро. Понекад код нас долази да се санка дечак Миша кога је узела да васпитава једна од чета из 1-ог пука, једном је долазио и један други из 4-ог пука или пси из чете.

Као што видиш гостију је мало, али су нам драги. Пишем ти седећи на сандуку у ходнику, некако ми је пријатније и удобније.

Морам да идем код осталих. Играћу бриџ са Трином, Ваљом и Евг.Серг. Остали играју Безик (карташка игра) или раде. Тата чита наглас Лескова.

Морам да идем на пробу. Грлим вас све и шаљем најлепше поздраве. Нека те чува Господ. Твоја Олга.

Из писма Александре Фјодоровне А.А.Вирубовој. 13.(26.) марта 1918. г.

„Господ Бог нам је дао неочекивану радост и утеху, допустивши нам да примимо Свете Христове Тајне за очишћење греха и вечни живот. Светло усхићење и љубав испуњавају душу.

...Замисли, била сам 3 пута у цркви! О, каква ми је то утеха била! Хор је певао дивно и одлични женски гласови; „Да се уздигне молитва моја“ смо певали код куће 8 пута без правог понављања хора, али Господ је помогао. Тако је пријатно учествовати у служби. Отац и ђакон су нас замолили да наставимо да певамо и надамо се да ћемо наћи, ако је могуће, или позвати неког баса. Читам новине и телеграме и ништа не разумем. Мир је, а Немци ипак продужавају да освајају земљу,на њихову погибељ. Да ли је могуће да тако жестоко поступају? Боже мој! Како ми је тешко! Једну недељу смо седели сами увече, везли, и Он(Цар) нам је читао о св.Николају Чудотворцу. Сећаш ли се да смо заједно читале о његовом животу?  Father(Отац) сада сам чита цео Стари Завет.

Исповедили смо се код другог оца (оца Владимира Хлинова), оног који сада служи; имали смо заједничку молитву са нашим људима. Благосиљам те и нежно љубим. Поздрављам све“.

[JESSY]

 

Из писма Татјане Николајевне Великој књегињи Ксенији Александровној. 1.(14.) априла 1918. године.

Душице, мила тетка Ксенија. Обрадовали смо се твом писму. Велико хвала. Колико времена нисмо имали од вас вести, а у новинама пишу много о свачему.

Код нас је још увек све, слава Богу, мање - више добро. Овде је дошло, наравно, много пакосника итд. Црвеногардејаца и других, и опет нас држе строжије. Из оне куће су нас пребацили овде, где нам је тесно, ипак Бог ће нам дати... Време је пролећно: снег се лепо топи и много има воде свуда. Сунце одлично греје и већ смо почели да црнимо. Данас је било 7 степени по мраку и веома јак ветар. Да, ми вас сви ужасно жалимо и много доброг у себи говоримо. Могу да замислим како је тешко било напустити Ај Тодор... Чак не смете да видите Т.О. и Ирину. Таква свињарија али ништа не можемо да урадимо.

Јутрос је код нас у 11 сати 30 минута била служба, а јуче Св. Литургија. Имам интересантне вести. Знаш, наше људе неће више пуштати да би било као у Царском селу. Не разумем због чега; пошто нас од прошле године тако и држе, и зашто друге тако притискају, савршено не разумем, по мени ни због чега.

Како су забавно обучени, тј.наоружани Црвеногардејци - као да је на њих окачено оружије, свуда нешто виси или штрчи.

Највероватније и вама раде ствари, да тако кажем, за Вашу корист, да? Надам се да ћете успети да постите у Страсној недељи? Сада завршавам. Надам се да ћеш добити ово писмо. Сви те јако, јако љубимо и грлимо. Нек вас Господ чува. Твоја Олга.«

Из писма Александре Фјодоровне А.А.Вирубовој. 8.(21.) априла 1918. године

„Драга моја! Веома ти се захваљујемо за све: јаја, честитке, мали за чоколаду, птицу, за дивну икону - стајала је после службе на столу. Хвала Мами за стихове, ноте, књигу. Свима вам се захваљујемо. Снег је опет пао, али сунце јако греје. Алексејеве ноге су помало боље, мање пати, ноћ је била боља, коначно. Очекујемо данас претрес; пријатно.

Не знам како ће са дописивањем даље бити, надам се да ће бити могуће. Моли се за твоје драге. Атмосфера је свуда наелектрисана, осећа се несрећа, ипак је Господ милостив и одбраниће нас од сваког зла. Данас ће бити служба, много нам је тешко што нисмо у цркви. Ти то најбоље знаш, мученице моја малена. Нећу послати преко А, пошто очекује претрес. Тужно ми је да увек палим твоја писма; јер су сва добра, али шта да се ради? Не треба се везивати за земаљске ствари...

Ужасно ми је жао што је Осоргин погинуо, јел још неко? Колико несрећних жртава! Невиних, али они ће бити срећнији на оном свету. Иако се несрећа приближава, у души ми је мир, све је по вољи Божијој. Он све за наше добро ради. Само се на Њега ослањамо. Слава Му, што је малом боље. Нека те чува Христос. Благосиљам те, грлим, чувам у срцу, желим ти здравље, јачину духа. Свима поздрави од тебе вечно вољене, старе М“.

[JESSY]

Јекатеринбург

Из писма Марије Николајевне З.С.Толстој. 4.(17.) маја 1918. године

„Ужасно нам је било тужно што ни једном нисмо могли да одемо у Саборну цркву и поклонимо се моштима св. Јована Тобољског “.

Из писма Олге Николајевне:

„Отац моли да пренесете свима онима који су остали предани Њему, и онима на које они могу да утичу, да се не свете за Њега, пошто је Он свима опростио и за све се моли, и да се не свете за себе и да запамте да ће зло, које је сада у свету, бити још силније, али да неће зло победити зло, већ само љубав“.

 

Молитва Великой княжны Ольги Романовой

Пошли нам, Господи, терпенье

В годину буйных мрачных дней

Сносить народное гоненье

И пытки наших палачей.

Дай крепость нам, о Боже правый.

Злодейство ближнего прощать

И крест тяжелый и кровавый

С Твоею кротостью встречать.

И в дни мятежного волненья,

Когда ограбят нас враги,

Терпеть позор и оскорбленья,

Христос Спаситель, помоги.

Владыка мира, Бог вселенной.

Благослови молитвой нас

И дай покой душе смиренной

В невыносимый страшный час.

И у преддверия могилы

Вдохни в уста твоих рабов

Нечеловеческие силы

Молиться кротко за врагов.

Великая княжна

Ольга Николаевна Романова

1918 г.

 

МОЛИТВА

Олге Николајевне Романове (пронађена у њеној бележници, записана пре погубљења)

Пошаљи нам, Господе, трпљења силе,

у години мрачних дана страшних

да поднесемо прогон гомиле

и сва мучења џелата наших.

Праведни Боже, снагу нам јави

зло ближњега да простити смемо

и крст свој тешки и крвави

с кротошћу Твојом да сретнемо.

У дане метежа, хаоса, туге,

када се мржњом врагови гласе,

увреде трпети и поруге

помози нам, о Христе Спасе!

Владико света, Боже свемира,

Ти благослови молитвама Нас,

а души даруј покоја, мира

у неподносиви, страшни час.

Крај двери гроба, крај могиле

надахни да се слуге Твоје,

кротко, уз помоћ надљудске силе,

за непријатеље моле своје.

[JESSY]

Хронолошки редослед догађаја крстоносног пута св.Царских Мученика:

22. фебруара  (7. марта — нов.кал.) 1917. г. — Одлазак Цара у Ставку који је послужио као сигнал за почетак револуционих догађаја.

23. фебруара  (8. марта) 1917. г. — Почетак уличних немира у Петрограду.

27. фебруара  (12. марта) 1917. г. —Формирање Привременог комитета Државне Думе и Савета радничких (и војних) депутата и њихово освајање власти у Петрограду.

2./15. марта 1917. г. Наводно одрицање Цара од престола на станици Дно. (Савремена руска историографија тврди да је то одрицање од престола фалсификат и да га није потписао цар својом руком. Јер је све то учињено мимо свих правних процедура потребних за такав чин. Потписано је обичном оловком на копији документа о одрицању - прим. прев.).

8.(21.) марта 1917. г. — Хапшење Цара у Могилеву. Хапшење Царице и Царске деце у Царском селу.

9.(22.) марта 1917. г. — долазак Цара у Царско село.

1.(14.) августа 1917. г. — одлазак Царске породице из Царског села у Сибир.

4.(17.) августа 1917. г. — Долазак Царске породице у Тјумењ. Преседање на пароброд „ Рус“

6.(19.) августа 1917. г. — Долазак Царске породице у Тоболск.

13.(26.) априла 1918 г. — Одвођење из Тобољска Цара Николаја Александровича, Царице Александре Фјодоровне и Велике Кнегиње Марије Николајевне

14(17) априла 1918 г. — Долазак у Тјумењ. Преседање на воз.

17.(30.) априла 1918. г. — Долазак Цара, Царице  и Велике Кнегиње Марије Николајевне у Јекатеринбург

7.(20.) маја 1918. г. — Одлазак из Тобољска Царевића Алексеја, Великих Књегиња Олге, Татјане и Анастасије на пароброд „Рус“.

9.(22.) маја 1918. г. — Долазак у Тјумењ. Преседање на воз.

10.(23.) маја  1918. г. — Долазак Царске деце у Јекатеринбург

—У ноћи на среду 3./16. – 4./17. јула 1918. године - убиство св. Царске породице у Јекатеринбургу

Скоро годину дана и четири месеца Царска породица је живела под стражом:

—скоро пола године у Царском селу.

—више од 8 месеци у Тобољску.

—Последња два и по месеца у Јекатеринбургу.

 http://православнајапородица.срб/index.php?option=com_content&view=article&id=905:pisma-iz-zatocenistva-romanovi1&Itemid=435