Саблазни и лоши примери који терају од цркве?... Разочарани свештеници, теолози, народ - КАКО ПОМОЋИ?

[badenac]

Желео бих да дам допринос овој надасве занимљивој теми.

Не слажем се са идејом да је спас за евидентно посустало веру форсирање богослужења или пуњење цркава мноштвом људи.

Хришћанство није обред ,хришћанство је проповед,хришћанство је реч,хришћанство је пример,хришћанство је дело.

Колико пута се помолио добро паганин Самарићанин?Како је раѕбојник на крсту спознао да је распет заједно са Сином Божијим?Нема ту метафизике,светих тајни,мистерија,мирисних уља,чудотворних представа Бога .Не.ту су дела и речи који их описују.

Будући свештеник(ако то буде воља Господа) Лазар Нешић каже да ће се усресредити на обреде.Погрешно.Прави свештеник није у олтару,он је међу паством.Он улази у проблем сељака који се деценијама суде због међе,он саветује паоре како да се понашају када их неко(влада,тајкуни) превари у откупу,он учи завађене у породици како да пруже руку једним другима.Он живи међу људима,као што је то радио и Спаситељ.Тек када људи открију да могу да воле друге људе,да им чине добра и да их то не чини слабићима већ да их јача,тек ће тада они осетити потребу да то новоткривено добро у себи ојачају,а то може једино Вера.Тада ће се појавити у црквама,на литургијама и неће више бити важно колико су домаћини донели прасади за славу,већ да ли ће славе бити прослављане у миру,спокојству и радости а не као што је данас,у свађама,гордости,лицемерју.... Народ који пуни цркве а да се при том не мења је народ који воли помпу,обред,спектакл.Такав народ ће лако одбацити хришћанство зарад неке корисније атракције.

Да ли је ово лако постићи?Није.Зато је и цео хришћански свет у кризи?Проблем је што се о томе не разговара.

[Ђорђе Р]

Пре свега богослужење није обред, него молитва, и то заједничка молитва неба и земље, молитва Цркве. А Хришћанство јесте молитва, јесте разговор са Богом, као што си рекао да се и Самарјанин обраћа Богу, као и разбојник. То је богослужење, обраћање Богу, никакав обред. Није то никакво бајање свештеника.

За сваки посао постоји богослужење, молитва. За њиву, за виноград, за кола... То је призивање Божијег благослова на нас, на посао који започињемо. Или благодаримо Богу што смо започети посао, уз Његову помоћ, завршили.

Мислим да није у питању форсирање богослужења, него поштовање поретка и реда у богослужењу. Због неразумљивог језика (чак и нашим свештеницима неразумљивог), због дужине, код нас се скраћују богослужења максимално могуће. У многим случајевима само се још Евхаристија, или, како се популарно зове, Литургија служи. А Евхаристија је круна Литургијског циклуса, богослужбеног циклуса.

Све што си рекао стоји, ал то није првествена улога свештеника, него сеоског књаза, да буде судитељ, помиритељ, и за то треба имати огромног искуства, дара. А свештеник учи народ беседама после јеванђеља, када су људи мирни, кад нема јаре у глави и алкохола у крви, па може да јеванђелску причу упореди са стварним причама које се дешавају у (сеоској) заједници, и уопште људима данашњег доба.

[Макрина]

Желео бих да дам допринос овој надасве занимљивој теми.

Не слажем се са идејом да је спас за евидентно посустало веру форсирање богослужења или пуњење цркава мноштвом људи.

Хришћанство није обред ,хришћанство је проповед,хришћанство је реч,хришћанство је пример,хришћанство је дело.

Колико пута се помолио добро паганин Самарићанин?Како је раѕбојник на крсту спознао да је распет заједно са Сином Божијим?Нема ту метафизике,светих тајни,мистерија,мирисних уља,чудотворних представа Бога .Не.ту су дела и речи који их описују.

Будући свештеник(ако то буде воља Господа) Лазар Нешић каже да ће се усресредити на обреде.Погрешно.Прави свештеник није у олтару,он је међу паством.Он улази у проблем сељака који се деценијама суде због међе,он саветује паоре како да се понашају када их неко(влада,тајкуни) превари у откупу,он учи завађене у породици како да пруже руку једним другима.Он живи међу људима,као што је то радио и Спаситељ.Тек када људи открију да могу да воле друге људе,да им чине добра и да их то не чини слабићима већ да их јача,тек ће тада они осетити потребу да то новоткривено добро у себи ојачају,а то може једино Вера.Тада ће се појавити у црквама,на литургијама и неће више бити важно колико су домаћини донели прасади за славу,већ да ли ће славе бити прослављане у миру,спокојству и радости а не као што је данас,у свађама,гордости,лицемерју.... Народ који пуни цркве а да се при том не мења је народ који воли помпу,обред,спектакл.Такав народ ће лако одбацити хришћанство зарад неке корисније атракције.

Да ли је ово лако постићи?Није.Зато је и цео хришћански свет у кризи?Проблем је што се о томе не разговара.

Не,брате,то засигурно није тако.

Свештеник може да цели дан проведе на парохији,трудећи се да помогне али ако он није испуњен Духом Светим,већ гура на мишиће љубави и доброте,брзо ће се сломити.

Свештеник мора да буде у молитви ако ће његов рад да има плода.Знам свештенике који су сматрали да треба ући и у кафане,па сести са народом и попити пиво и бити народски човек и знам да су то радили из најбоље намере али нити им је долазио тај исти народ у Храм,нити је било напредка.

[Макрина]

Наравно,свештеник и треба да седне са народом па и у кафану ако треба понекад али зна се какав је његов пут.

[Resistance is futile]

Treba svako da radi prvenstveno na sebi, jer je kod svakoga mnoštvo takve zemlje neobrađeno i zaraslo u korov. Po meni su sve te maštarije o promjeni svijeta na bolje samo slatke varke koje te mame da odstupiš od posla koji je stvarno tvoj, a to je ti sam. Mislim da se duša jednako može izgubiti i za praznim i za punim stolom, tako da bi vanjske prilike i uticaji trebali biti apsolutno nebitni za trud oko obrade svoje vlastite njive. I komunisti su maštali da promijene svijet na bolje. Ako neko tokom svog truda oko obrade svoje njive zasvijetli duhovnom svjetlošću, neće morati da traži narod da bi ga savjetovao, narod će da ga nađe sam, u toj mjeri da neće moći da se odbrani od njega. Tako da dok se ne prosvijetli, samo slijep slijepog vodi. Budi svojom pojavom, djelom, životom Jevanđelje i neće se moći sakriti grad koji na gori stoji. I kroz takvog će se mnogi spasiti.

Ja uopšte ne razumijem kako može da bude razočarenje u bilo šta drugo osim u svoju nemoć i slabost.

[mirjanap]

"Разочарани" смо у мери са којом нас овладава дух времена (света).

Није лако Цркви живети у овом веку и свету а пребивати у Духу.

Мало да будемо нежнији код осуде и очекивања, и да се тргнемо од тема овосветских, па и да предахнемо, и да пустимо да Дух нас "организује" а не неки тамо наш било какав активизам.

[Ђорђе Р]

Ja uopšte ne razumijem kako može da bude razočarenje u bilo šta drugo osim u svoju nemoć i slabost.

Разочараш се у своју немоћ, када ти подмећу клипове они који би требало да помогну.

[mirjanap]

Разочараш се у своју немоћ, када ти подмећу клипове они који би требало да помогну.

Немој се очаравати па се нећеш ни разочаравати.

Звучи ко фраза али је тачно.

[Јадранка-Дервента]

Знаш ли шта би се десило свештенику који се усуди тако нешто?

Али си у праву, већ сам негде поменуо па преживех - ми би морали да раскрстимо са "традиционализмом" и "свенародним Православљем". Цркву, свиђало се то нама или не, чини само веома мали број људи који заиста верују и знају шта верују. Срби генерално нису хришћански народ. Наша Црква покушава да "оправослави" народ и онда толерише све и свашта, а тиме само прави проблем правим искреним верницима који онда губе вољу и елан. Ови нецрквени дођу, а служба им је ко "шпанска села" и на крају им опет ништа није јасно.

Можда постоји могућност да се тај народ подели на неки начин па да Црква има одвојену мисију према нецрквеном народу и посебно за праве вернике. Онда би у тој малој групи била велика концентрација енергије и воље да се ради. Снага мале групе која има јаку веру је огромна, јер се она у њиховом заједничком раду умножава. Овако када помешаш 10 правих верника са 100 "традиционалиста" добијеш ништа. Никаква заједница, никакав елан. Као да чашу вина раствориш у десет литара воде.

Не треба стриктно да се одваја,већ је одвојено у парохујама које служе јутрење и вечерње,на те службе долазе само истински вјерници а на литургију долазе сви остали.Част изузецима,да ме неко погрешно не разумије,али у 99% случајева је тако.

[Лазар Нешић]

Не слажем се са идејом да је спас за евидентно посустало веру форсирање богослужења или пуњење цркава мноштвом људи.

Хришћанство није обред ,хришћанство је проповед,хришћанство је реч,хришћанство је пример,хришћанство је дело.

Колико пута се помолио добро паганин Самарићанин?Како је раѕбојник на крсту спознао да је распет заједно са Сином Божијим?Нема ту метафизике,светих тајни,мистерија,мирисних уља,чудотворних представа Бога .Не.ту су дела и речи који их описују.

Ово је брутално нетачно.

Остали су већ одговорили, па не осећам потребу да ишта више додам.

[Баба]

Не слажем се са идејом да је спас за евидентно посустало веру форсирање богослужења или пуњење цркава мноштвом људи.

Хришћанство није обред ,хришћанство је проповед,хришћанство је реч,хришћанство је пример,хришћанство је дело.

Колико пута се помолио добро паганин Самарићанин?Како је раѕбојник на крсту спознао да је распет заједно са Сином Божијим?Нема ту метафизике,светих тајни,мистерија,мирисних уља,чудотворних представа Бога .Не.ту су дела и речи који их описују.

Ово је брутално нетачно.

Остали су већ одговорили, па не осећам потребу да ишта више додам.

То је заправо протестантизам.

Самарићани нису били пагани.

Православно хришћанство је пре свега Евхаристија.

Значи Богослужење.

[milan.]

Ово је брутално нетачно.

Остали су већ одговорили, па не осећам потребу да ишта више додам.

mi kao hriscani pravoslavci indetifikujemo se sa liturgijom, sa sabranjem, sa zajednicom, ali kako privuci narod u crkvu, kako ga motivisati da pozeli da bude deo zajednice, to je problem... kako da shvati da u crkvu se dolazi zbog zelje i potreba za zajdednicom sa bogom i ljudima... za to je potreban pastirski rad... moze svestenik stalno sluziti ali ako ne radi na zajednici, cemu to?

[Toma]

Мени се не догађа да се разочарам ... плански.

Седнем и кренем на посао (или где већ) са идејом да си организујем

једно искрено и дубоко разочарење - то ми се тако не догађа.

Разочарење ми се једноставно догоди и када се догоди, онда га приметим.

ОК, и шта онда да радим са 'њим'?

Па када би место раз-разочарења било библиотека, ишао бих ја тамо.

Или када би се унутар друштва учења прављења икебане моја душа

одмарала (али онако поштено и смислено и дугорочно), ишао бих ја и тамо.

Пошто то (са библиотеком и икебанистима) није случај, из искуства све позивам

да дођу са мном у Цркву јер - и они мени требају а затребаћу и ја њима.

А Бог - Он је већ 'тамо' и чека са раширеним рукама!

[Лазар Нешић]

mi kao hriscani pravoslavci indetifikujemo se sa liturgijom, sa sabranjem, sa zajednicom, ali kako privuci narod u crkvu, kako ga motivisati da pozeli da bude deo zajednice, to je problem... kako da shvati da u crkvu se dolazi zbog zelje i potreba za zajdednicom sa bogom i ljudima... za to je potreban pastirski rad... moze svestenik stalno sluziti ali ako ne radi na zajednici, cemu to?

Првенствен и примаран пастирски рад свештеника је богослужење.

Свештеник ће привући народ на богослужењу.

На богослужењу ће ирадити на заједници.

На богослужењу ће и објаснити због чега се долази у цркву и остале битне ствари за хришћански живот.

И не само објаснити, већ ће на лицу места показати шта значи практично и конкретно бити хришћанин: дакле, богослужити Богу и ближњима, сједињавати се са њима у највећем могућем степену, волети Христа и друге и благодарити на свему, а преко свега постајати син Божији по благодати и живети пуним живим животом. То је хришћанство.

Е сад, ја разумем шта желиш да кажеш. Наравно да свештеник не сме да се затвори у круг црквених служби и да ван тога не показује знаке живота и интересовања. То је онда евхаристијски утопизам. Међутим, ја ти гарантујем следеће: сваки свештеник који постави богослужење као свој примарни и главни позив и делање, страст и труд, љубав и подвиг - он ће реципрочно имати успеха међу народом и осталим стварима. Супротно од овога је само по себи јасно.

[Grizzly Adams]

Постоји ту један велики проблем који сам већ поменуо на другом месту - свештеници не живе од заједнице верних, већ од "тезгарења" у парохији где је већина не-црквеног народа. И док се то не реши мислим да нема смисла приговарати свештеницима што се "не труде" и не посвећују више пажње верном народу.

Е сад, ако вам кажем шта је решење наљутићете се...