Кукавна исповијест у Ништа

[Лидија Миленковић]

Нисам теолошки образована, чак ни академски. По некад не разумем неке текстове који су пуни неких стручних израза, па користим википедију, речнике и сл. ако желим да схватим смисао, а и да научим нешто.

Бива дана кад је мало монотоно на форуму.

Али овај форум ми је потребан, јер сам уз њега спознала да је Бог - љубав, да кад негде погрешим не плачем од страха да ће ме казнити, него од стида и од захвалности што ме такву каква сам воли и избавља из невоља у које упадам ; што, кад ми је тешко, обаспете ме (неки од вас) порукама на пп све док ми не развејете тугу, бриге и сл. ; што стално сазнајемо и спознајемо по нешто размењујући искуства и сазнања;

У овом руднику налазим још дооооста блага.

Ето, не умем боље да објасним колико ми много значи овај форум, тј. сви ви који га сачињавате.

[Mironosica]

да, али ја, сам ти!

ja se lecim .smesko.

i ti ces se izleciti .smesko.

[Ведран]

ja se lecim .smesko.

i ti ces se izleciti .smesko.

верујем ти али само ради лека Бесмртности, који нам се бадава даје и теби и мени....

и свакако ради нашег по-двига да приступимо к Њему, Који нас сабира у Себе и улази у нас...

[Mironosica]

veliki je Bog !

[Перезвон]

Својевремено сам на форуму верујем покренуо тему '' Да ли се форум верујем потрошио''.

А сад ево дође вријеме да и овде поставим сличну тему, само нешто радикалније постављену.

Да ли смо све потрошили?

Живимо у времену апсолутне незаинтересованости за смисао сопствених живота, са погледима који више нису у стању да нам трасирају пут ни до сутра, до оног најближег нам, а камо ли до Царства Небеског, које је остало само праљзна флоскула.

Има још људи који се чуде и саблажњавају над чињеницом да нам се Црква дијели и раздваја, гледајући из хришћанске перспективе, из најбизарнијих могућих разлога. Али ето ја се, у својој отупљености, више ничему не чудим.

Још као студен философије, најискреније сам вјеровао, да не кажем да сам био убијеђен, да ће хришћанство и његова мисао поново бити зрака оне исконске свјетлости у овој тами.

Да ћенамјесто искуства превазиђености метафизике поново ступити Ријеч Спаса која у себи не познаје разликовање на теоријско и практично, и која разарајуће ступа у свакодневни живот човјеков будећи га у његовом тубивствовању у којем мишљење постаје његова најпрактичнија дјелатност од свих дјелатности.

Да ће хришћани, као лијек на рану, као со у тијесто, у презрелу драму самодовољног субјекта унијети оног Другог који је темељ нашег идентитета, који је глава Куће нашег бивствовања, који је милосни узрог динамике припајања, удјеловања самом бивствовању.

Али авај, ништа од тога се неда ни наслутити.

Нећу да кажем да није остало хране за понеког усамљеника. И да није понеки прозор још отворен, бар на оберлихт, па има таман довољно кисика да се мисли у фрагментима пратећи трагове Странца или одбјеглог Бога, како волите.

Али навала ''савремених'' теолога, шаблонских философа и других -олога ...

згадише ми онтологију...

... и испразнише ријечи, па сад морам стих прочитати по сто пута док из њега не замирише цвијет, море открије своју тајну и трули пањ исприча своју судбину. А ствари, ствари само ћуте јер не припадају више нашем језику, јер изгубљен је логос ствари живих и неживих.

А тек сам Логос, Бог...

И ево нас у заједници тупљења, у којој тупимо и поништавамо све плодоносне разлике, и бесемучно празнимо једини зденац човјековања.

Све је само иживљавање прошлости и бескрајна самореплика ничега.

Понављање понављања, у сваком покрету, ријечи, и оном што још увијек бесправно зовемо мишљењем.

Уза сву моју наклоност том шаренилу боја,

у кући никада нећу држати папагаја!

Нек опросте папагаји!

Ко си ти?

[Milan Nikolic]

А Перезвон је ,,лик'' пса из романа Браћа Карамазови. Изузетан пас у власништву храброг дечака.

[RYLAH]

Али није Перезвон тамо толико небитан. Перезвон служи да прикаже генијалност његовог власника, без обзира што је власник и даље дечак.

[Перезвон]

А Перезвон је ,,лик'' пса из романа Браћа Карамазови. Изузетан пас у власништву храброг дечака.

Да.

Скотопригоњевск?

[Vaske]

Vidim da su neki pogrešno shvatili ovu kukakvnu ispovijest, ali dobro, i to nešto govori.

Dakle, pitanje koje se postavlja na početku jedne lične ispovjesti jeste "Da li smo sve potrošili". To znači sledeće. Prije svega ovde nije riječ o forumu već o nama. Drugo, pošto je pitanje unutar lične ispovijesti, to onda znači da ga ponajpri postavljam sebi i tražim odgovor u zajednici, koja ćuti i kao da više nije u stanju da nosi na sebi ono što joj je dodjelio njen Tvorac.

Evo ide u zagrade

( Sve pohvale za o.Ivana, za njegov trud koji ulaže da održi u životu ovaj prozorčić kroz koji sam ugledao neke sjajne ljude, koji su znali u pravo vrijeme da uzdrmaju moju ravnodušnu, otupljenu i učmalu svakodnevnicu) Znači toliko o tome ali da li je to to.

Pitanje bih sa još većom zainteresovanošću postavio posle Tanjinog komentara na koji stvarno nemam snage da odgovaram.

Što se tiče Perezvonovog pitanja, odgovor je niko i ništa. Vjerujmi barte da to najiskrenije mislim, i to ne samo zato što jesam nula već zato što su izgubljeni gotovo svi kapaciteti da se identifikujem u nečemu što već u startu nije potrošeno ili ušlo u puku esploataciju čovjekovu u složbi sebeodržanja. Još kao klinac sam propao u najdublje ponore samosvijesti i vjeruj mi tu nema samoizbavljanja.Tu samo Drugi spašava. Pitanje je da li među nama ili konkretnije ovde susrećemo tog Drugog ili je sve, kako rekoh, samoreplika ničega ili nas, iz predhodno rečenog vidi se da je to isto.

[RYLAH]

Нисам до сада видео ову тему, не знам како ми је промакла.

Околности избацују суштину на површину. Дакле, питање је на месту, али на њега се не може ни добити одговор док не дођемо у околности да се истестирамо. До скора сам мислио да сам најбескорисније нешто на свету, које би своје таленте могло да употреби једино у сврху стицања пара. Показано ми је да није баш тако (што не искључује моју борбу, него подразумева да та борба има смисао).

Не знам јесам ли био разумљив, али је фазон да је сувишно постављати та питања (што не значи да нису на месту), јер одговор може да се нађе тек када се испред тебе поставе директни изазови.

[antics]

Човек се на овај или онај начин сусретне са оним што неко зове (ко то беше... да л' беше Хабермас..) граничне ситуације живота. И то не морају бити ратови, куге и глобалне катастрофе. Живот је увек лично искуство, па и та ивица живота увек је граница личне провалије. То бездно тражи некакав одговор, а управо не поставља ни питање на прави начин. Човек је тај који је данас нем пред животом. Слобода избора претвара се у фрустрирајућу наплаву огромног броја садржаја, човек не успева да се одлучи: стално је у журби, стално је неодлучан, губи се и утапа у томе. Недостаје му смисао, а он тога - несрећник - није ни свестан. Зато и не зна да треба да се упути у потрагу за својим смислом. Зато и не зна да има излаз, може да "сваку сада животну бригу остави".

Није се човек, брате, потрошио, него је замајан, замантан, скренут, преупослен. Зато мислим да се ни форум није потрошио, јер се овде стално постављају питања, људи се чуде, људи се питају. Питање је већ пут ка истини, пут ка истини је већ делић истине.

А ти, брате, кад идентификујеш једну идеју са појмом потрошивости, ти си је обезживотио, одвојио си је од носиоца, од човека. Нема појма идеје, без претходно живог човека. Нема потрошивости. Може ли се глад потрошити? Било која идеја, било које осећање не постоји per se, то мора да буде искуство једног (и увек једног и само једног) конкретног живота. Не можеш ти себе тражити у нечему (јер данас је много свега, а све је то мртво, ако га не користиш), него нешто тражи у себи, и видећеш како све оживи. Ти си тај који даје постојање стварима, не оне теби. Ти си господар природе, не господари природа (или твар - како хоћеш... све што је у простору и времену) тобом.

Хоћу да кажем како мислим да са погрешне стране посматраш ствари.

[Душко Дугоушко]

Прерано је за њега.

Too bad!

[Guest - . . .-]

https://www.pouke.org/forum/topic/19984-%D0%B6%D0%B5%D1%82%D0%B2%D0%B5-%D1%98%D0%B5-%D0%BC%D0%BD%D0%BE%D0%B3%D0%BE-%D0%B0-%D0%BF%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D1%98%D0%B5-%D0%BC%D0%B0%D0%BB%D0%BE/

[Vaske]

Човек се на овај или онај начин сусретне са оним што неко зове (ко то беше... да л' беше Хабермас..) граничне ситуације живота. И то не морају бити ратови, куге и глобалне катастрофе. Живот је увек лично искуство, па и та ивица живота увек је граница личне провалије. То бездно тражи некакав одговор, а управо не поставља ни питање на прави начин. Човек је тај који је данас нем пред животом. Слобода избора претвара се у фрустрирајућу наплаву огромног броја садржаја, човек не успева да се одлучи: стално је у журби, стално је неодлучан, губи се и утапа у томе. Недостаје му смисао, а он тога - несрећник - није ни свестан. Зато и не зна да треба да се упути у потрагу за својим смислом. Зато и не зна да има излаз, може да "сваку сада животну бригу остави".

Није се човек, брате, потрошио, него је замајан, замантан, скренут, преупослен. Зато мислим да се ни форум није потрошио, јер се овде стално постављају питања, људи се чуде, људи се питају. Питање је већ пут ка истини, пут ка истини је већ делић истине.

А ти, брате, кад идентификујеш једну идеју са појмом потрошивости, ти си је обезживотио, одвојио си је од носиоца, од човека. Нема појма идеје, без претходно живог човека. Нема потрошивости. Може ли се глад потрошити? Било која идеја, било које осећање не постоји per se, то мора да буде искуство једног (и увек једног и само једног) конкретног живота. Не можеш ти себе тражити у нечему (јер данас је много свега, а све је то мртво, ако га не користиш), него нешто тражи у себи, и видећеш како све оживи. Ти си тај који даје постојање стварима, не оне теби. Ти си господар природе, не господари природа (или твар - како хоћеш... све што је у простору и времену) тобом.

Хоћу да кажем како мислим да са погрешне стране посматраш ствари.

U pitanju je Jaspers.

Sve to stoji što si rekao ali pazi, moje pitanje nije zašto svi ljudi nisu hrišćani, već zašto hrišćani nisu hrišćani. Moj odgovor na to pitanje je , zato što se više nerazaznaje štao to uopšte znači ili drugačije rečeno od hrišćanstva je u dobroj mjeri ostao samo loš prevod.

[antics]

Опет се не слажем. Ја Кјеркегора прилично поштујем, али та манихејска идеја да је само Христос био хришћанин просто нема благе везе са животом. Кјеркегор је био филозоф: кад нема ништа паметније да ради, он седне у собу и филозофира. То је ствар појединца, тиче се само њега и његових магновења. А хришћанство, како год да изгледа на први поглед - оно је животна, искуствена реалност. Оно је трагедија, оно је драма, оно је представа, оно је догађај, оно је заједнички напор према нечему. Оно је сугубо: тиче се и човека као једне личности, једне инстанце реалног животног искуствовања, али и заједнице људи који творе догађај. И то је истина, то је једнако стварно као глад, као жеђ, као љубав, као бол, као туга, као осујећење... И колико год да има људи одједном и одувек, човек увек остаје гладно дете - један човек врхуни безлични појам људскости и пролази кроз све фазе.