Свети Јован Кронштатски и живот у Христу...

[JESSY]

Molitva pred pričešće Svetim Tajnama

 

Pričešćujući se Svetim Tajnama, o svešteniče, govori u srcu: ideš ka meni, Davaoče života, da me izbaviš iz čeljusti adske zmije, očistiš od nečistote strasti, umiriš moje uznemireno srce, oživotvoriš moju umrtvljenu dušu, razveseliš žalosni i malodušni duh moj; ideš da me nahraniš, iznurenog grehovnom glađu, da me odeneš obnaženog od svake vrline, ukrepiš nemoćnog, počastvuješ mene beščasnoga, da uzveličaš mene uniženog, oblagorodiš mene prezrenog, prosvetliš mene mračnog. Svako dobročinstvo daruješ meni: blagodarim Tebi, Premilosrdni!

[JESSY]

[JESSY]

ОТАЦ ЈОВАН КРОНШТАТСКИ - Кратка биографија

 

 Митрополит ВЕНИЈАМИН                (Федченков)

Записаћу оно што сам запамтио од прочитаног у књигама и оно што сам лично видео.

Његов отац, Илија Сергијев био је обичан црквењак у селу Сура, Пинешког среза Архангелске губерније. Мајка му се звала Теодора. Колико могу да закључим из разних извора, отац му је био мирне, кротке нарави, а мајка несумњиво веома енергична жена, с погледом орлице. Отац је поседовао префињен калиграфски рукопис који је син такође наследио, а од мајке будуће светило је наследило у рукопису снажне потезе.

У породици су биле још и девојчице. Свети отац Јован се родио као слабашан дечачић, зато су га одмах крстили на дан рођења, 19. октобра 1829. године, на дан бугарског подвижника Јована Рилског, по коме је дете и добило име.

Како је дете расло, почели су да га уче писмености, а онда га уписали у школу. Међутим, примарна мудрост срицања слова у слоговима је веома тешко ишла дечаку. И ето - причао је касније сам отац Јован - пао је на колена и почео ватрено да се моли да му Господ отвори разум за учење. Одједном, као да му се у глави уклонила некаква копрена, и он је почео све да разумева. Богословију је већ завршио као најбољи ученик.

У то доба, за разлику од мог времена (1900-те године), студенти су учили савесно, а Сергијев се одликовао нарочитом трудољубивошћу. У моје руке је доспео уџбеник философије из којег је учио ову науку усрдни студент. Књига је сачувана, веома чиста, тек понегде су лепим рукописом стављене напомене уз текст: очигледно је он све усвајао озбиљно, дубоко.

Осим обавезних предмета Иван Иљич је читао и Свете Оце. Нарочито је волео дела светог Јована Златоуста. Понекад је, седећи за књигом његових поука, одједном почињао да удара дланом о длан светом Златоусту: толико га је усхићавала лепота и дубина говорништва великог васељенског учитеља.

У то време се његов отац већ упокојио, и млади студент је, да би помогао мајци и сестрама, радио као писар у канцеларији Богословске академије и малу зараду слао у завичај. Ту му је добро дошао његов наслеђени лепи рукопис. Канцеларија је била затворена издвојена просторија, па је озбиљни студент имао још већу могућност да се на миру бави својим образовањем, а нарочито Светим Оцима. Читајући сада (1948. године) Златоуста и оца Јована, јасно примећујем колико су блиски, нарочито у питањима која се тичу богатства, сиромаштва, љубави, причешћа, покајања.

Са друговима, изгледа, није имао некаквих нарочито блиских односа и дружења, а да не говорим о веселим другарским састанцима. Попут древног светог Василија Великог, и отац Јован је изазивао поштовање и чак извесну бојазан од стране студената: није му било уопште до весеља и празнословља. Учење, канцеларија и самообразовање одузимали су му све време и пажњу.

Зато је у таквој тишини и раду у њему зрио дух предачке вере, укрепљене Речју Божјом, који је уз то био просвећен православном науком и Светим Оцима, и још и васпитан од Свете Православне Цркве.

Пред крај академије прво је желео да узме на себе подвиг мисионарења у монашком чину. Али, погледавши мало боље живот престонице око себе, видео је да пастирско-духовног посла има преко главе и ту. Стога је променио своју прву одлуку и зауставио се на пастирском позиву. Познато је да свештеник прво мора да се ожени девојком: безбрачних свештеника у оно доба скоро да није било. И иначе је то и исправније и мудрије - да се свештеници жене.

Саборни храм у Кронштату

У то време у граду Кронштату се упокојио протојереј Андрејевског храма отац Константин, који је имао одраслу ћерку Јелисавету. По старим обичајима, у случају да после смрти остану сирочад, парохију би преузимао кандидат који би узео за жену осиротелу ћерку. Добар обичај. Тако су Јован и Јелисавета ушли у брак. Али на самом почетку заједничког живота млади муж је замолио жену да живе девствено, као брат и сестра. Слични примери - иако их је мало - постоје у историји Цркве. Знао је за њих и Сергијев, али нису они решили тако тешко питање, већ чиста целомудрена душа и чврста воља будућег пастира. Желео је да се потпуно преда служењу Богу и ближњима. Ако је већ одбачено монаштво, онда треба сачувати девство у браку. Свако може да схвати колико је тежак задатак узео на себе млади студент. Али он је то учинио са смелошћу.

Није тако лако прихватила безбрачност у браку млада жена. Предање сведочи да се она чак жалила на мужа епархијском архијереју. Али млади свештеник је наговарао да се добровољно сложи с њим:

- Лизо! Срећних породица има доста и без нас. А ми ћемо се у потпуности предати Богу и ближњима.

И она се на крају сложила. Ја сам је лично срео једном у кући, још за живота оца Јована. Приликом моје посете оцу Јовану изашла је да нас дочека седа старица, сва у старачким борама. Видео сам је први пут.

- Да ли је отац Јован код куће? - упитао сам је.

- Да, брат Јован је код куће - кротко је одговорила она и тихо отишла да ме најави.

Ту сам схватио да је то славна "жена" - попадија чувеног у целом свету „оца Кронштатског“. Како је била једноставна и тиха. И увек је била у сенци, уз тако славног „мужа“!

После рукоположења за јереја отац Јован се предао свом послу са својственом му енергијом: богослужења, часови у школама, посете парохијанима, писање беседа, кућне молитве, доброчинства према сиромашнима - све ово му је узимало и време и снагу. Ускоро је почео да записује нарочите своје мисли у дневник под насловом „Мој живот у Христу“.

 

Унутрашњост саборног храма у Кронштату

 

 

Богослужења су бивала све чешћа; на крају је почео да служи Литургију свакодневно то је била потреба његове душе.

Све ово је постепено стварало приче о њему као о потпуно изузетном пастиру. Почели су чешће да га позивају на требе по кућама, нарочито тамо где је постојала некаква жалост, болесници и сл. И по његовим молитвама су почела да се дешавају чуда. Међутим, у овом последњем виду служења постоји један нарочит тренутак. Позвали су га да служи молебан за здравље болесника. По својем обичају, служио је с поуздањем, с вером. Али једна присутна жена која га је веома поштовала рекла је да се он не моли како треба и како може да се моли. Он треба да се моли с великом смелошћу (дерзновенијем), с несумњивим уздањем у испуњење молбе, а не обично, како се сви моле.

Ове речи су на њега према сопственом очевом признању - оставиле изузетно дејство: чуо је у тим речима вољу Божју и од тада је почео да се моли са већом смелошћу, као да лично стоји пред Богом и „захтева“ од Њега милосрђе, милост и помоћ за несрећну, напаћену, јадну земаљску децу Небеског Оца.

За живота је учинио много чудеса. Број њихов нико не зна. Али цео православни и чак инославни свет зна за Кронштатског чудотворца. И сам је у својем дневнику не једном отворено сведочио да Господ преко њега чини чуда. Стога постаје јасно: зашто су га звали на сва места где је постојала некаква потреба, несрећа, патња. А пре свега су почели да га позивају у вишемилионски Петербург. Али су и из целе Русије долазиле код њега многобројне групе верника, преко телеграфа је свакодневно стизало на стотине молби за молитву или савет. Његова слава је све више расла. Почели су да га позивају и у друге градове: у Москву, Харков, Казан, Кијев, Вилнус, Уфу итд.

Познавала га је и царска породица. Када се разболео цар Александар III, великог молитвеника су позвали на Крим, у Ливадијски дворац. Цар га је примио с поштовањем и љубављу. Отац Јован је одслужио Литургију, причестио болесника. Иако су цареви дани били избројани, молитвама оца Јована добио је извесно олакшање.

Најзад, његова слава је толико порасла да су се у различитим местима Русије појавиле групице његових нарочитих поштовалаца, који су дошли чак до секташког заноса да је отац Јован оваплоћење Самог Бога. Такве секте су по имену оца Јована назвали „јованитима“. Потребне су биле одређене црквене мере против њих. И сам отац Јован је јавно и у писменој форми осуђивао ове безумнике, али ни то није увек помагало...

Ближили су се дани револуције. Отац Јован је у својим говорима иступао против потпиривача револуције. Нарочито је разобличавао Лава Толстоја за његове безбожне и антихришћанске мисли и пропаганду.

Његова црквена слава је толико порасла да је цар Николај II поставио оца Јована за члана Светог Синода: то је веома ретка награда. Али отац Јован је био толико заузет и сматрао се недостојним да заседа заједно с архијерејима, тако да се није користио овим својим положајем и ни једном није учествовао на заседањима Светог Синода.

Време је чинило своје. Отац Јован се ближио већ крају осме деценије живота. Неко време пре смрти га је задесила болест. А 20. децембра 1908. године је предао Богу своју свету душу. Као да је удар грома погодио целу Русију. Али о томе ће још бити речи. Сада само да додам да је неколико месеци касније тихо починула и његова духовна сестра“, слушкиња Божја Јелисавета. Ја их обично помињем заједно у молитви.

 

Извор

 Храм Светог Јована Крститеља

[JESSY]

Molitva svetom pravednom ocu Jovanu Kronštatskom

 

O veliki ugodniče Hristov, sveti pravedni oče Jovane Kronštatski, pastiru divni, brzi pomoćniče i milostivi zastupniče! Uznoseći slavoslovlje Trijedinom Bogu, molitveno si vapio:

Ime Ti je Ljubav: ne odbaci me zabludeloga.

Ime Ti je Sila: osnaži me, jer malaksavam i padam.

Ime Ti je Svetlost: prosvetli dušu moju, pomračenu žitejskim strastima.

Ime Ti je Mir: umiri pometenu dušu moju.

Ime Ti je Milost: ne prestaj da me miluješ.

I danas blagodarna tvome zastupništvu sverusijska pastva moli se tebi: Hristoimeniti i pravedni ugodniče Božiji!

Ljubavlju svojom ozari nas, grešne i nemoćne, udostoj nas da prinesemo plodove pokajanja, i da se neosuđeno pričešćujemo Svetim tajnama Hristovim. Silom svojom veru u nama ukrepi, u molitvi nas podrži, nemoći i bolesti isceli, od iskušenja vidljivih i nevidljivih neprijatelja izbavi. Svetlošću lika svoga, služitelje i predstojatelje Oltara Hristovoga na svete podvige pastirskog delanja pokreni, deci daruj vaspitanje, mladost uputi, starost podrži, svetinje hramova i svete obitelji ozari! Umiri, čudotvorče i prozorljivče najizvrsniji, narode zemlje naše, blagodaću i darom Duha Svetoga izbavi od međusobne borbe, rasejane saberi, prelašćene obrati i privedi Svetoj Sabornoj i Apostolskoj Crkvi. Milošću svojom brakove u miru i jednomisliju sačuvaj, monasima u dobrim delima napredak i blagoslov daruj, malodušne uteši, one koji stradaju od nečistih duhova oslobodi, one koji su potrebiti i u teškim okolnostima pomiluj i sve nas na put spasenja upravi. Živi u Hristu, oče naš Jovane, privedi nas Nevečernjoj Svetlosti Života Večnog, da se udostojimo s tobom večnog blaženstva, hvaleći i preuznoseći Boga u vekove vekova. Amin

[Данче*]

Преподобни Силуан Светогорац о светом Јовану Кронштатском
(Св. Јован Кронштатски се празнује 02.јануар)

Оца Јована сам видео у Кронштату док је служио свету литургију. Све до сада се дивим сили његових молитава. Прошло је од тада 40 година и никада нисам видео некога да тако служи као он. Народ га је волео и сви су стајали са страхом Божијим. Није ни чудо: Дух Свети вуче Себи људска срца. Из Јеванђеља видим колико је много народа ишло за Господом. Реч Господња привлачила је људе, јер је говорена Духом Светим и зато је она слатка и пријатна за душу.

На путу за Емаус Луки и Клеопи је пришао Господ и говорио са њима. Том приликом њихова срца су горела љубављу према Богу. И отац Јован је имао у себи Духа Светог у изобиљу. Он је његову душу грејао љубављу према Богу и кроз њега деловао и на друге људе. Видео сам како је народ трчао ка њему да прими благослов и, примивши га, радовао се, јер је Дух Свети пријатан и даје души мир и радост.

Неки рђаво мисле о оцу Јовану и тиме жалосте Светог Духа који је живео у њему и који живи и сада, после његове смрти. Они говоре да је он био богат и да се лепо одевао. Али, они не знају да ономе у коме живи Дух Свети богатство не може да нашкоди, јер је душа његова сва у Богу и од Бога се изменила и заборавила своје богатство и украсе. Срећни су људи који воле оца Јована, јер ће се он молити за њих. Његова љубав према Богу је велика. Он је сав у пламену љубави.

О велики оче Јоване, молитвениче наш, благодарим Богу што сам те видео. Благодарим и теби, пастиру добри и свети, јер сам ради твојих молитава оставио свет и дошао на Свету Гору Атонску где сам примио велику милост од Бога. И сада пишем, радујући се, што ми је Господ дао да упознам живот и подвиг доброг пастира.

Велики је подвиг – живети са младом женом и не дотаћи је. То могу само они који јасно осећају у себи присуство Духа Светог. Он је сладостан и побеђује љубав миле жене. Многи свети су се бојали близине жена, а отац Јован је и међу женама имао Духа Светог, чија сладост надмашује телесну љубав.

Отац Јован је био толко смирен да није губио благодат Светог Духа и зато је толико много волео народ, приводећи људски ум Богу.

Видиш ли у њему силу Духа Светог? Читајући његову књигу „Мој живот у Христу“, душа у његовим речима осећа силу благодати Божије. Кажеш да је читаш и ништа не осећаш. Није ли то зато што си горд? Благодат не долази у горда срца.

О, оче Јоване, ти сада живиш на небу и гледаш Господа кога је заволела душа твоја још овде на земљи. Молим те: моли се за нас да бисмо и ми заволели Господа и принели му покајање, којем се Бог радује.

О, добри и свети пастиру, као орао који високо лети уздигао си се над великом Русијом и видео потребе народа са висине на коју те је уздигао Свети Дух који живи у теби. Силом Духа Светог привукао си народ Богу, и људи су, слушајући реч Божију из уста твојих, плакали и горко се кајали.

О, велики и добри пастиру, иако си умро телом, дух је твој са нама. Стојећи пред Богом, ти нас Духом Светим видиш са неба.

Смирено те поштујемо.

Преузето из књиге „Старац Силуан“, Манастир Хиландар, 1998.

 

https://scontent-a-vie.xx.fbcdn.net/hphotos-xfa1/v/t1.0-9/10302040_900073726679286_7259806719803439505_n.jpg?oh=b971ed32b791e3058b47b54d67de7e8b&oe=5546F0CE

[Guest]

 

Свештеник Јован Кронштатски (1829-1909) још за живота био је познат као чудотворац, тако да су му прибегавали Јевреји, протестанти, католици и мухамеданци, једном речју – сви који су се нашли у некој муци, без обзира на пол, узраст или веру. Због те славе су га неки и својатали; католици су пласирали дезинформацију како је Јован прешао у католицизам, и зато се прославио чудотворством! Тако се 1932. појавио чланак једног католичког аутора у коме овај вели како је Јован „учинио много чуда док је био католик, али, кад се одрекао католицизма, сила чудотворства га је оставила“.[1] Још за живота Јован се морао бранити ових подметачина. – Овај „специјални рат“, не могу а да не поменем, неодољиво подсећа на методе које данас користе неки „бранитељи“ православља.

 

Такође, из ових групација, које управо поменух, цитирају се разне реченице из Јована и контестуализују се сада у једном антиекуменском дискурсу, тако да како католици некада направише од Јована католика, тако ови, не разумевајући историјски контекст у коме је деловао кронштатски светитељ, од њега желе да, по слици сопственој, начине мрзитеља људског рода који је све неправославне осудио на огањ вечни. Не упуштајући се у немогућу мисију рационалног разјашњења свечевих сентенци, пробајмо да извучемо неки закључак на основу једног чуда које је овај учинио.

Наиме[2], испред Јованове куће рано ујутро плакала је једна Татарка, која је донела на мазги болесног мужа, тако да је генералу Абацијеву, коме је татарски језик био матерњи, објаснила ситуацију и да жели да види Јована; овај каза Абацијеву да је припусти. Преко њега је питао Татарку, да ли верује у Бога? Након потврдног одговора, рече јој: „Помолимо се заједно, ти се моли на твој начин, а ја ћу се молити на свој начин.“ Када је о. Јован завршио молитву, благослови је, осенивши је крсним знамењем. Затим су Абацијев и Татарка пошли заједно и, на запрепашћење обоје, муж Татаркин им је пошао у сусрет потпуно здрав.

 

 

Св. Јован Кронштатски

Епизода као да је настала по моделу неког од Исусових чуда, које је овај начинио над припадницима неизабраних народа (анахронистички речено: неправославних). Пример представља и силан шамар савременим казуистима, којима је Закон Бог, а не Исус Христос. Више воле Закон од Бога. Први канон који Јован крши, а знао је за њега, био је онај тако омиљени данашњим зилотима, да га вероватно изговарају уместо јутарње молитве: Не молити се са јеретицима. Није јој рекао: моли се ти твом богу, а ја ћу мом; не, него:моли се на твој начин, а ја ћу на свој. Моли се на свом језику како знаш и умеш.

 

 

Какав је ово скандал? Није јој рекао: Одреци се Алаха! Него: моли се Богу са вером, како си научила, а и ја ћу се њему молити. И Јован је могао рећи: Овакве вере не нађох у Руса! Паралеле између Исусових и Јованових чуда су очигледне. Не каже јој: Иди и промени Бога, крсти се ти и сав дом твој! Не, него: Нека ти буде по вери твојој!

Нема места никаквом слепом тријумфализму. Не надмећу се овде богови. Није она отишла Јовану што је тамо био „јачи“ бог. Њега је препознала као Божијег угодника, а сама се није осећала довољно увереном да ће је Бог послушати. Тако су и смирени Руси и други православци долазили Јовану. Бог исти, али је овај Њему ближи, пророк. Но, Бог излази у сусрет смиренима, онима који препознају да он у великом степену дише у својим подвижницима, пророцима. Исус каже одузетом: спасен си захваљујући вери оних који су те донели мени! Они верују да сам ја Син Очев љубљени.

Нема „јачег“ бога. Исус није могао чинити чуда у крајевима из којих је потекао зато што ови нису веровали. Није могао чинити чуда, није говорна фигура, речено тек тако. Није могао, тачка. Зашто? Зато што нису веровали. Јеванђелиста се нешто збунио? Како Син Божији није могао да учини чуда? Па он је Бог, свесилан, шта му ту треба нека човекова вера? Вера је нужна, јер је она поверење у Бога преко кога се човек Њему приближава. Бог неће да понизи човека; не треба му роб кога ће да присили чудом, страхом, казном, принципом реципроцитета: ти мени ово, ја теби оно.

 

 

Такву веру је имала мухамеданка. Поверење у Бога коме се целог живота молила, кога је Јован репрезентовао. То је централна ствар: вера. Но, она није неки рационални корпус правила и догмата. Догматска исправност и познање Бога су ствар сублимиране вере, нису за сваког. Али је за сваког вера као поверење. Није Јован овим гестом прихватио детињарије Курана о Исусу као обичном човеку, пророку, али не и богочовеку, и његовом нестрадању на крсту, учењу које корене има у докетизму и другим гностичким групацијама. Тако ни Исус није срушио Суботу, него ју је испунио откривши да је она ради човека, а не човек ради ње. Узнемиравајућа порука за тадашње фарисеје, као и за наше данашње зилоте-казуисте је да ће и ова мухамеданка доћи и сести за трпезу са Аврамом, Исаком, Јованом Кронштатским…

 

 

 

Рим 24. јануар 2015.

 

Izvor: Stanje Stvari

__________________

[1] http://www.antipapism.kiev.ua/index.php?mid=2&f=reed&bid=22&tid=405.

[2] О чуду видети: И. К. Сурский, Отец Иоанн Кронштадский,http://theme.orthodoxy.ru/saints/ioann.html#9.

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

[Баба]

И аwa Зоруле да напише нешто мимо рационализма.

 

И добро написа!

[Ignjatije]

facenew22222222

 

Хвала Богу да о. Зоран искористи своје таленте за нешто мимо препуцавања, за нешто лепо и православно.

[Guest]

facenew22222222

 

Хвала Богу да о. Зоран искористи своје таленте за нешто мимо препуцавања, за нешто лепо и православно.

 

 

Слажем се са тобом, али Авва Зоран је такав, не може он другачије

 

Текст је фантастичан.

[Ignjatije]

Слажем се са тобом, али Авва Зоран је такав, не може он другачије

 

Изгледа да свако од високо образованих људи шмерцује на неку страну

 

Текст је фантастичан.

 

Јесте. Надамо се још оваквим текстовима.

 

 

Оче Зоране, оваквим методама нас "тврде" можеш придобити за екуменизам. "Тиха вода брег рони"

[Милан Ракић]

Авво 

[Volim_Sina_Bozjeg]

Лепо чудо.

 

лепо би ми пријало и без именовања и набрајања оних који не могу без својатања Богочовека,живога Бога.

 

ванвременски и савршен вечни поук.

 

са оваквим талентом оче биће вам боље без дуализма.

 

мир нам

[JESSY]

Propoved

 

Otac Jovan svake nedelje i praznika drzi besedu, koju brizljivo priprema. On besedu posmatra kao sluzenje Reci. Svestenik je, po njemu, obavezan prvo da razotkrije duh i snagu bogosluzenja i da uputi vernike na izvrsenje zivotodavnih zapovesti. Svakoj njegovoj besedi prethodi molitva Gospodu za dar reci, a potom joj sledi zahvalna molitva. On belezi: “Uvek se molim Bogu i zahvaljujem Mu, da mi On daruje rec i sadrzaj moje besede koja bi odgovarala potrebama hiljada vernika koji slusaju.”

Otac Jovan ne poseduje neku narocitu besednicku umetnost. Po svojoj spoljasnjoj formi njegova je beseda nepotpuna, govor mu je narodski prost. Ali su njegove – kratke i odredjene – reci uverljive, one dolaze iskreno iz srca. Njegove – apostolski snazne – reci neposredno raspaljuju volju. U duhu i sili iskazane, te reci, slice delima. Otac Jovan ne samo da je znalacki ulivao u duse ljudi svoju vatrenu veru, nego ih je pokretao i na samostalnu aktivnost. Kao duboki poznavalac Svetog Pisma, on njim zaplenjuje svoje slusaoce. Njegova tumacenja hriscanskih istina su puna zivota. On na divan nacin pokazuje duboku psihologiju hriscanske vrline, kao i greha; ostavlja da se beda ljudske duse sazivljava, i podstice na aktivnu pomoc. Ovo poslednje mu narocito lezi na srcu.

Besede oca Jovana su iskrene i proste; pri tom, one su tako uverljive da reci ap. Pavla mogu na njemu da se primene: “Moje ucenje nije u lepim recima ljudske mudrosti, vec u otkrivanju duha i sile”.

[JESSY]

Moc molitve

 

“Koji vjeruje mene, djela koja ja tvorim i on ce tvoriti, i veca ce od ovijeh tvoriti”.

Jovan, 14, 12

Otac Jovan pomaze gde moze. Ali briga o siromasnima uvek predstavlja prvi plan njegove aktivnosti. Istinska briga mu je molitva za druge i molitva srca. “Moli se neumorno za druge i Bozja blagodat ce da zagreje tvoje srce i osnazice te u ljubavi prema Bogu i bliznjima. To sam ja mnogostruko iskusio. Bog-Sveotac je sama LjUBAV. On voli nasu dragovoljnu uzajamnu molitvu i uvek je spreman da nas za uzajamnu ljubav nagradi”. Duboko saosecanje oca Jovana je izvor i njegove delotvorne molitve. On voli ljude, saoseca i obraca se zajednickom OCU. I Bog pomaze: neizlecivi se isceljuju, ljudi se vracaju razumu, najteze sudbine se sredjuju.

Otac Jovan svakodnevno trazi stradalnike i nesrecnike. Posle Bozje sluzbe, on zuri bolesnicima u Kronstatu; navece ide onima u Petrogradu. Mesecno posecuje i one u Moskvi; vise puta odlazi u razne delove Rusije. Na molbu carice, on putuje umirucem caru Aleksandru III u Livadiji na Krimu. Svuda ga traze. Otac Jovan dolazi, moli se i podstice na ispovest i pricest; ili se moli tiho, na udaljenosti, za nekog bolesnog ili nesrecnog i salje vest. Mnogi osete olaksanje istog trenutka, u vreme njegove molitve, cak i puno iscelenje od teskih dugotrajnih stradanja. Ove cinjenice – bezbroj puta lekarski potvrdjene – ostale su neosporne.

[JESSY]

Iscelenja

 

Molitvu za druge, povezanu sa ispovescu i pricescem, otac Jovan posmatra kao svoj zivotni zadatak. Pri tom, on nije bio protiv upotrebe prirodnih sredstava. Jedan deo njegovih priloga isao je na ambulante i bolnice. U Domu radinosti je, takodje, organizovao lekarsku sluzbu. On i jednom i drugom daje odgovarajucu vrednost i preporucuje, gde je neophodno, lekarski tretman i operaciju: “Lekarska vestina, celebna snaga lekova, isto kao i snaga molitve – dolaze od Boga. Mi se u Njega uzdamo, bilo da se molimo ili se obracamo lekaru. Ali u onim teskim slucajevima, kad su sva medicinska sredstva i lekarsko znanje nedovoljni, potrebna je dublja mudrost, visa umetnost kod bogatijeg duhovnog iskustva.”

Ocevici pricaju o posetama oca Jovana: “Njegove kocije staju, on ih u skoku napusta i narod ga odmah opkoljava. Njegovo drzanje je strogo, njegovo lice otvoreno i dobrocudno. Oci plave – prodorno blage, pokreti zivahni, celo bice zraci svezinom i zivotnom radoscu. Njegovo ophodjenje je neposredno i prosto. On deli blagoslov, slusa one koji mu se obracaju i udeljuje siromasnima. Bez ustezanja posecuje sirotinjske stanove pod krovom ili one u podrumima, a kasnije stize i u raskosnu palatu gde ga ocekuju. Ulazeci u stan, on pozdravlja prisutne: “Mir neka je domu ovom. Kako je svetlo i radosno kod vas.” Onda gleda kroz prozor i vidi u basti nekoliko leja cveca. “Gde je ovde cvece?” – uzvikuje i odmah zuri dole i, posle par trenutaka, donosi ga, zraceci radoscu, i postavlja oko zlatnoga krsta na belozastrtom stolu. Potom klececi obavlja necujnu molitvu, a onda poziva i prisutne da se mole: “Molimo se zajednicki. Gospod je govorio: gde su dva ili tri sabrani u ime moje onde sam ja medju njima. A nas je ovde dosta. Molimo se puni vere, i sa ljubavlju, i On ce biti, nesumnjivo, medju nama! Po vasoj veri bice vam dato, prijatelji moji”. – I on se sabrano moli oko pola sata. Onda blagosilja prisutne i zuri kod iduceg koji ga je zvao.”

Nekoliko samo bolesnickih izvestaja pruzaju stotine primera lekarski potvrdjenih iscelenja.