Преподобни Макарије Оптински: РЕЧНИК СПАСЕЊА

[Guest]

Одрицање од своје воље пружа монаху праву слободу

Плашило вас је то што треба да убијете своју вољу и осећања; па ипак, видите да ова умрлост оживљава, и покоравање доноси слободу.

[Guest]

Непослушност и самовоља код монаха имају најкобније последице

Жалиш се да те не пуштају у О. П.; и у томе се види да ти желиш да извршиш своју вољу, а шта је опасније од тога? Коју ћеш од тога корист имати? Ако би ти, отишавши овамо, свој карактер поправљала, онда би добро било; а ти и идеш тамо, и ни мало се не поправљаш, сви се жале на твој неподношљиви карактер, па ни користи нема од твога пута овамо. А ти желиш само да извршаваш своју вољу, и не обазиреш се на то што нема воље Божије за то, када игуманији Бог не објављује да те пусти. Треба се потрудити да се поправи свој карактер, бити покорна, а не планути за сваку ситницу; натерати се на подношење сваке врсте патњи. Управо у томе и јесте манастирски живот, а ти желиш да идеш супротним путем - не петљај ме у то. Куда ћеш доспети? Пишеш да си одбила ношење расе - ала си то добро учинила! Када те је игуманија предложила, дакле, она те је удостојила тога чина, а ти си из тврдоглавости одбила; па нека буде тако... ти си утврдила своју вољу и идеш без саветовања; а ко се тиме заноси? (Прич. 11,14). Дакле, постарај се да се смириш и поправиш, и мир ћеш стећи...

...Браћа <треба> да проводе живот уз самоодбацивање своје воље и разума, смирење, трпљење прекора, заједљивости и увреда, и ма колико било узвишено наше живљење, ако немамо срце осетљиво <покајничко осећање, ништа је оно пред Богом.

[Guest]

Помисао даје по прихватању монаштва свршено са грехом довешће до осуђивања других и гордости

Хоћеш да веома брзо на небо узлетиш: "када монашки постриг прихватиш, онда се више нећеш моћи ни насмејати узалуд, чак ни реч рећи, јер је опасан грех"! Тако је! Али, да ли ћеш избећи тада високо мишљење о себи и друге судове о тим греховима? А управо су они много важнији од свих оних спољашњих погрешака; кроз њих се смирујемо, а оним се охолимо, и куда падамо? Можда се сагрешења и допуштају тога ради, да смирење задобијемо. А ко ти је сада дао право да брбљаш или се смејеш? Када Господ говори: тешко вама који се смијете сада (Лк. 6, 25), и да ће за сваку празну ријеч коју рекну људи дати одговор у дан Суда (Мт. 12, 36), то није монасима, него је свима речено. Као да си ти сада тобоже ослобођена одговорности, а тек ћеш по прихватању монаштва обавезна бити: то није никако тачно; запамти, прави начин живота јесте начин смирења; где њега буде, тамо ћеш и поред свих слабости спокој стећи; а уз извршавање свих дела добрих и подвига монаштва, које су чак сматрали светим, заповеђено је било да се душа трозубцем израњави; а због чега? Због узношења. На то устани, томе се супротстави; корен ишчупај, гране ће саме отпасти; а управо нас слабост наша против воље наше смирује. Код Григорија Синаита глава 17.

[Guest]

Иако је монашка одежда наизглед црна, она јесте одежда весеља и радовања и риза спасења

Мајка О. <моли> ... благослов да вечиту црнину обуче, али те речи нису у складу са правом мудрошћу. Одежда наша, премда црна изгледа, одежда је весеља и радовања и риза спасења. Заиста се треба радовати што нас Господ удостоји да свет напустимо, као Израиљ Египат, и да радимо Господу, а не свету. Дакле, управо у ту одежду весеља нека је благослови Господ да се обуче радосно, а не у тузи; и нека не пати због напуштања света, него нека се радује због ступања у живот нови, који је обичном народу мудрост непозната.

[Guest]

Правог монаха не чини спољашња одежда, него унутарње настројење

...Због чега онда тугујеш? Због одежде спољне: па зар она чини монаха? Па ти желиш да се спасеш: начини монаха унутарњег, а не спољашњег. А ако због тога будемо туговали, веома се удаљавамо од спасења. Гордост је туђа монашком начину живота, блиска му је смиреност.

[Guest]

Мир се у монаштву постиже после победе над страстима

...Срећно си стигла себи блискима и у њиховом кругу нашла си спокој. Наравно, то је предах, али не може бити трајно спокојство; оно се задобија када, пошто бој са непријатељима невидљивим водимо, победу над њима освојимо помоћу Божијом, искоренимо наше страсти и смиримо се; тада ће бити прави и трајни мир. А како да ступиш у борбу ову независно од војске подвижничке? Самостална борба је опасна. А међу онима који ратују у овоме боју поучити се можемо, падајући и дижући се, побеђени будући и побеђујући, док се смиримо...

...Ваша је намера достојна хвале, и знам реч Господњу да: онога који долази мени нећу истјерати напоље (Јн. 6,37). Он, позивајући у своју службу слуге Своје, казује им: Узмите јарам мој на себе и научите се од мене; јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим. Јер јарам је мој благ, и бреме је моје лако (Мт. 11, 29-30). Али све док нас многе страсти нападају и смирење не стекнемо, неизбежно многе патње претрпети морамо. Можда мислите да ћете одмах у манастиру спокој ство пронаћи, али то је немогуће, треба поднети патње различите, и потом ћете мир стећи. На њиви срца нашега много је трња и корова; треба од њих њиву срца очистити, тј. од страсти - и тада можемо плодове врлине видети, уз смирење.

Она је тежила у манастир, мислећи да ће пронаћи мир, а није знала да он зависи од победе над страстима и од смирења, трпљења и љубави. Препустите јој на вољу и нипошто је не наговарајте да остане, него јој покажите да је наш пут тесан и жалостан, који води у живот вечни; и када се сложи да иде тим путем и све подноси са самопрекором и смиреношћу, онда нека остане.

[Guest]

МОНАШТВО И СВЕТ

Преварна представа и став о женским манастирима, који си и ти сама имала, јесте световно мудровање. Они не разумеју да за овај живот постоји позвање Божије, без кога сам од себе човек не може напустити свет са његовим примамљивим и заводљивим задовољствима, премда она често прожета бивају патњама и болестима. Ступивши у манастир, имамо исту тежњу - спасење душе, али су нам потребне пробе, искушења и патње различите врсте, да бисмо кроз њих познати могли болести душевне, слабости и различите страсти које се у нама крију и кроз патње и искушења да бисмо добити могли исцељење душевно, а не онако, као што ти приказујеш у својој уобразиљи: "тихи манастир - молитва, мирно извршавање наређења", то је аутоматизовани живот. А какве битке и искушења предстоје онима који ступе на поприште тога подвига духовног, о томе ни појма немаш. Ако пажљиво прочиташ прва четири Слова, или Степеника, св. Јована Лествичника, онда ћеш схватити теоријски, а од искуства си још далеко. Није ти потребно да детаљно испитујеш читав начин монашког живота: али ћу рећи да управо оно што сматрају сплеткама, доноси корист делатницима духовним. Те сплетке се тичу њих; наравно, они се вређају, али кроз то познају своју слабост и старају се о своме исцељењу: трпљењем, самопрекором и смирењем. А ако ове прекоре имали не би, онда би они користи лишени били... А ако би се водио један аутоматски живот без икаквог искушења, онда би било могуће упасти у гордост и у прелест. Али теби тај живот <монашки> не припада; прођи онај пут, који ти је Господ одредио...

[Guest]

НАВИКА

Веома ми је жао Н. Н., што се стално осећате лоше; саветујем вас и молим, не доводите се до раздражености; вреде ли ствари или нешто друго тога да се разарате и губите здравље? Ако се нешто догоди или лоше или против ваше воље, треба оставити тако, препуштајући случај вољи Божијој, и себе тиме умирити. Мало по мало то ће вам прећи и у навику; јер и лоше и добро навика учвршћује.

[Guest]

НАДА

Не мислим да ви сматрате да је спасење ваше у извршавању правила, али вас упозоравам на то. И не само да се не уздамо у правила и у дела, него чак и у дарове духовне - и тиме су многи заведени били; него се на милосрђе Божије поуздати треба ради свога спасења. Треба и делати, али са смиреномудреношћу великом.

[Guest]

У самртном часу једино су поуздање заслуге Христа Спаситеља

А не надати се у своја дела, врлине и подвиге, него у неизрециву милост Божију и заслуге Спаситеља нашега Исуса Христа, без којих никаква дела наша спасти нас не би могла. А ако непријатељ шаље помисли узнемирујуће о гресима и доноси безнађе, онда се исто тако обраћајте заслугама Сина Божијег, јер је Он дошао да грешнике спасе, због њих је пролио пречисту Своју крв и преузео грехове читавога света, поднео смрт на крсту. То нека нам нада и утеха буде на добијање добара вечних. Сви, који одавде одлазе у вери и нади у живот будући и са примањем Светих Тајни црквених, верују да милост Божија суделује са њима. Ако су нешто и сагрешили у овоме животу, онда се Црква, мајка наша, за њих моли, приликом бескрвне жртве, _ црквеног богослужења и појања псалама, а исто тако и милостиња коју сиротима чине за душе своје велику им корист доноси.

[Guest]

НЕВОЉЕ

Због чега Бог допушта невољу

Ти, Чијом смо неизрецивом благошћу створени, кажи нам, зашто си наш живот уздрмао невољама? Зар ниси тронут нашим страдањима? Зашто ми дајеш живот, а онда се наслађујеш болном, мучном смрћу?

Не наслађујем се Ја - вели Бог - твојим болестима, о човече! Него желим да из семена твојих патњи и твојих невоља израсту плодови вечне и највеће насладе за тебе. Нисам само твом телу наменио закон смрти и уништења - он је намењен свакој твари овог видљивог света. Заповедио сам целом свету да вапије, заједно са твојим телом, да овај живот није живот прави и истински, да нема у целом свету ничег постојаног, за шта би могао да вежеш своје срце безрезервном љубављу! Када ти не одговараш громком гласу целе васионе, тада ме моје очинско милосрђе, које теби непрестано жели неограничено добро, тера да подигнем жезал казне; тада те мучим искушењима, исцрпљујем те болестима, сагоревам невољама, да би ти, оставивши безумље, постао премудар, оставивши сенке за којима јуриш, приђеш путу истине и спасења. Моја неизмерна благост и човекољубље недостижно људским мислима, учинили су да прихватим тело. Својим снисхођењем приближио Сам људима величину Божанства (Јн. 14,9). Претрпевши крст ради спасења људскога рода, који хоћу Себи да привучем, прво га поражавам невољама и њиховим стрелама умртвљујем његово срце за пропадљива уживања. Жезал казне је знамење Моје љубави према човеку. Тако Сам некада страдањима рањавао срце слуге Мога Давида и када га је бујица искушења одвојила од света, страшна мисао, Једна чудесна намера јавила се у његовом уму и обузела га. Пребрајам - пише он - старе дане и године од векова (Пс. 77,5), тј. осврћем се на протекле дане свога живота и они ми изгледају као пролазан сан, као појава која за трен ишчезава, као мртав живот! Потом се сетио вечности; стао је да је упоређује са краткоћом протеклог живота и сравнивши бесконачно са врло кратким, пролазним, закључио је: баш као утвара ходи човек, баш се узалуд кида (Пс. 39,6). Таква осећања и размишљања удаљили су га од света страсти; стао је даноноћно да изучава закон Господњи и да тежи спознавању себе и Бога, као жедни јелен изворима студених вода. Као цар, он је имао могућности да ужива у свим пролазним насладама, но када је искусио сладост унутарњих блага, престао је да се стара и о томе хоће ли појести парче хлеба.

[Guest]

Онај који приступа на службу Господу треба да своју душу приправи на искушења

Свето Писмо духовне војнике храбри следећим речима: чедо, приступаш ли да служиш Господу Богу, припреми душу своју за искушења, исправи срце и буди трпељив (Сир. 2,12). Даље: све што ти буде нанесено прими са дуготрпељивим смирењем (Сир. 2,4). Осим тога потребно је имати тврду веру у Бога, да без Његове воље ни влас с наше главе не може пропасти, и да ни једна птица не пада без воље Оца нашег Небеског (Мт. 10,2930; Лк. 21,18). Како би нам се онда нешто лоше могло догодити без његове воље.

[Guest]

Христос нам је оставио пример (невоља и страдања) како бисмо следили Његовим стопама

.. .Када погледамо на недужно страдалог Господа нашег Исуса Христа, Који је претрпео прекоре, гнев, пљување, ударце, вређање, поругу, распеће, трнов венац, пробадање ребра, прикивања пречистих руку и ногу - видећемо какве су заправо невоље које ми трпимо. Он нам је оставио пример, да идемо Његовим стопама (1.Пет. 2,21), и да, мада не у потпуности, добијамо учешће у Његовим страдањима онда када без роптања трпимо невоље које нам је послао. Ви се налазите на Божанском университету - Он вас поучава, хоће да учини нешто добро за вас, стога му се не противите!

[Guest]

Послане невоље израз су љубави Божије према палом човеку

Треба да верујете да ништа лоше не може да вам се догоди ако то не допусти Господ. А он невоље шаље из љубави према нама, или као казну за грехе, како би нас овде очистио од њих или да би испитао нашу веру1Гда"би предупредио грехе. А да и сама казна долази од љубави Божије према нама, учи нас Свето Писмо: Јер кога љуби Господ онога и кара; и бије свакога сина којега прима. Ако подносите карање Бог поступа са вама као са синовима. Јер који је то син којега Отац не кара? Ако ли сте без карања, које су сви искусили, онда сте копилад а не синови (Јевр. 12, 68). Видите, када ми бивамо кажњени, онда смо као деца код Господа, док ако казне нема, онда смо као копилад, а не као рођена деца. Тако, када вас притисну невоље, знајте да вас Господ није заборавио и да промишља о вама. И будите сигурни да Он неће послати искушење које превазилази ваше снаге.

[Guest]

Невоље као дело Божанског Промисла за спасење људи

Бог је премилосрдан и Свепремудар, Он те љуби, зна твоје невоље - пошто се оне друкчије и не догађају него по Његовом допуштењу - Он те жали и јача у њима. Како би уосталом другачије и могла поднети? Он би те могао и ослободити од њих, али очигледно, корисне су за твоју душу. Свети Исак Сирин пише да "се тако види да Бог промишља о човеку, када му стално шаље невоље" (Беседа 35).

Многе су невоље праведника и многе ране грешника - говори Дух Свети на уста Давидова. Ко је од нас без невоља? Од сиромаха до онога ко носи дијадему нећеш овде наћи савршен мир и спокојство. Све ово Господ шаље свакоме у своје време и по мери његових потреба, како би нас тешким путем, уз невоље овде, довео у Царство Небеско. Невољама се очишћавају греси, предупређују се, њима се искушава наша вера. Ко се може похвалити да нема греха?