Питање: да ли верујете у васкрсење мртвих?

[Душко Дугоушко]

Верујем у васрксење мртвих и живот будућег века. Не знам како изгледа васкрсење, а не знам ни како изгледа живот будућег века, и мислим да Царство ниједан човек не може ни да замисли, а камоли да појми...

[grigorije22]

Ignjatije

O da dada

[Лазар Нешић]

Наравно да вјерујем у васкрсење мртвих.

Зато очекујем, да кад умрем, уствари смрт ће представљати само трептај ока, онај трептај као кад пролазиш из једне у другу просторију, и тај један микронски моменант ниси ни тамо ни вамо. Очекујем да ћу се пронаћи у свом тијелу - својој личности - мојим ја и угледати Страшин Суд и Христа како стоји испред свих људи икад рођених на земљи, док је око нас све ново, и небо и земља.

Верујем у васрксење мртвих и живот будућег века. Не знам како изгледа васкрсење, а не знам ни како изгледа живот будућег века, и мислим да Царство ниједан човек не може ни да замисли, а камоли да појми...

Лепо речено, ни ја не бих могао прецизније и боље и отвореније!

Е сад ми се чини да можемо прећи и на други ступањ, наиме: има у Јеванђељима, а пуно и код Отаца, да се васкрсење ВЕЋ САДА живи, иако наравно не у пуноћи, те да су начини и простори тог живота Црква и Евхаристија као изрази ВЕЋ САДА и ОВДЕ заједнице са Христом. Као и оно чувено: Ко верује у Сина Човечијег (=Христа) неће видети смрти!

Ја бих на то додао како васкрсење није само једна нада (иако јесте и то!) у неки будући живот (па макар и живот који би био потпуно остварење нас као потпуног човека), већ једно искуство које би већ овде требало (макар у мрвицама) да имамо, а пре свега кроз сједињавање са Христом и наш са.живот са другима.

Наравно, ово звучи лепо теоријско-теолошки, али колико тога заправо има?

Да не кријем, мислим да ако овог искуства макар мало нема сада, да смо у великом проблему.

(овде негде и лежи проблем данашњег "слабљења" хришћанства)

[Justin Waters]

Хехе, откада то ти не верујеш у бесмртност душе по природи?

Oд онда када сам се увјерио да тијело није само обично одјело да души придода неки стајлинг, него оно самим начином како функционише одражава моју личност. Дакле постало ми је бесмислено негирати важност и значај које само тијело има у одређивању моје личности. Дакле моја личност представља комплетно функционисање мог организма у односу на то како спознајем и Бога и свијет око себе и самог себе. Бог је рекао за себе да је Бог живих, а не мртвих, стога вјерујем да то бити жив Бог не задржава само за себе већ га преноси и људима кроз свачији субјективни доживљај, тако да се наше искуство живота, које се односи и на тијело и на душу никад не прекида нити умањује, може само да се појача.

[sqny]

Ja bi rekao bajka na kvadrat.

[Ignjatije]

Ja bi rekao bajka na kvadrat.

A zasto ?

Vaskrsenje ima svoje logicko i istorijsko utemeljenje.

[Vaske]

A zasto ?

Vaskrsenje ima svoje logicko i istorijsko utemeljenje.

Теби онда и не треба да вјерујеш!?

[grigorije22]

Ja bi rekao bajka na kvadrat.

Pravi ateista, ne moze bez te kvalifikacije bajka. :cheesy2:

[Ignjatije]

Теби онда и не треба да вјерујеш!?

He he, nisam mislio na to.

Vidljive su istorijske posledice tog dogadjaja. Ustanovljeno je naucno da zemlja sadrzi sve materijalne sastojke kao i nase telo samo sto su drugacije organizovani. Kod pojedinih mumija u grobnicama se istrulelo telo nije razlikovalo od okolne prasine.

Sad ko veruje neka veruje, ko ne veruje neka mu.

[Justin Waters]

He he, nisam mislio na to.

Vidljive su istorijske posledice tog dogadjaja. Ustanovljeno je naucno da zemlja sadrzi sve materijalne sastojke kao i nase telo samo sto su drugacije organizovani. Kod pojedinih mumija u grobnicama se istrulelo telo nije razlikovalo od okolne prasine.

Sad ko veruje neka veruje, ko ne veruje neka mu.

Како сад васкрсење има везе са тим шта су откриле биологија и друге природне науке у 20 и 21 вијеку?

[Ignjatije]

Како сад васкрсење има везе са тим шта су откриле биологија и друге природне науке у 20 и 21 вијеку?

E pa bas to sto su otkrile.

[grigorije22]

TAJNA PRAZNOG GROBA

"Isusovo vaskrsenje je ili najveće čudo ili najveća obmana koju istorija beleži." Filip Šaf

* * *

Da li ste nekada čitali o tome da je telo nekog sahranjenog čoveka nakon nekoliko dana nestalo iz groba? Verovatno jeste u krimi-romanima. Rasplet je obično takav da je na kraju misterija objašnjena nekim prirodnim uzrokom. Da li ste znali da se sličan izveštaj, ali sa sasvim drugačijim završetkom nalazi u Bibliji?

Isus iz Nazareta, jevrejski učitelj koji je za sebe tvrdio da je Mesija o kome je prorokovano u jevrejskim Svetim spisima (knjige Starog zaveta), bio je uhapšen, suđeno mu je pod lažnim optužbama i bio je razapet na krst. Treći dan(1) od njegove sahrane otkriveno je da tela nema. Kasnije su apostoli, njegovi učenici, tvrdili da ga je Bog podigao iz mrtvih i da im se javio u više navrata pre svog vaznesenja na nebo. Evo šta o ovim događajima piše u Bibliji:

"...Kad je palo veče, pošto je bio Dan pripreme, to jest dan uoči subote, dođe Josif iz Arimateje, ugledan član Veća,(2) koji je i sam iščekivao Božije carstvo, pa smelo uđe k Pilatu i zatraži Isusovo telo. A Pilat se začudi da je Isus već umro pa pozva k sebi kapetana i upita ga da li je umro odavno. Kad je od kapetana saznao da jeste, pokloni mrtvo telo Josifu... Josif uze telo, uvi ga u čisto platno pa ga položi u svoj novi grob koji je usekao u steni. Onda na ulaz u grob navalja velik kamen i ode... Sutradan, to jest dan posle Pripreme, prvosveštenici i fariseji dođoše k Pilatu i rekoše: "Gospodaru, setili smo se da je onaj varalica za života govorio: 'Vaskrsnuću posle tri dana.' Zato naredi da se grob osigura do trećeg dana, da ne bi njegovi učenici došli i ukrali telo pa rekli narodu: 'Ustao je iz mrtvih!' Tako bi ta poslednja prevara bila gora od prve." A Pilat im reče: "Evo vam straže pa idite i osigurajte kako znate." I oni odoše i osiguraše grob zapečativši kamen i postavivši stražu... Kad je subota prošla, Marija Magdalina, Marija Jakovljeva majka i Saloma kupiše mirisne pomasti da bi mogle da odu i pomažu Isusovo telo, pa rano ujutro prvog dana sedmice – čim je izašlo sunce – dođoše na grob. "Ko će da nam odvalja kamen sa ulaza u grob?" govorile su među sobom. Ali, kad bolje pogledaše, videše da je kamen, koji je bio veoma velik, već odvaljan... pa uđoše, ali ne nađoše telo Gospoda Isusa.

I dok su one još bile zbunjene zbog toga, dva čoveka u odeći sjajnoj kao munja iznenada stadoše pored njih. One se uplašiše pa oboriše lice prema zemlji. A oni im rekoše: "Zašto živoga tražite među mrtvima? On nije ovde, vaskrsao je! Setite se šta vam je rekao dok je još bio u Galileji: da Sin čovečiji treba da bude predat u ruke grešnika, da bude raspet i da trećeg dana vaskrsne." Tada se one prisetiše Isusovih reči, pa se vratiše od groba i o svemu obavestiše jedanaestoricu i sve ostale. A apostolima su njihove reči ličile na besmislicu pa im ne poverovaše. Ali, Petar ustade i otrča do groba. Saže se, ali ne vide ništa osim platnenih zavoja pa ode, pitajući se šta se dogodilo."(3)

Šta se zaista dogodilo sa Isusovim telom?

tajna-praznog-groba2Prazna grobnica

Isusovo telo, u skladu sa jevrejskim posmrtnim običajima, bilo je uvijeno u laneno platno. Mirisno ulje bilo je namazano na tkanine u koje je umotavano telo. Pošto je telo postavljeno u grobnicu u izdubljenoj steni, jedan ogroman kamen, koji je bio težak možda oko dve tone, bio je navaljen na ulaz u grobnicu pomoću poluga.

Grob je zapečaćen pečatom koji je označavao autoritet rimske vlasti, što znači da je pristup tom mestu bio zabranjen. Rimska straža, koja se obično sastojala od 4 do 16 vojnika, postavljena je da čuva grob. Justin u svom delu Digest 49.16 nabraja 18 prestupa zbog kojih se straža mogla kazniti smrću. U njih je ubrojano spavanje na dužnosti i ostavljanje položaja koji se čuvao. Strah od smrtne kazne je prouzrokovao besprekorno izvršavanje dužnosti, naročito u noćnim satima.

Međutim, tri dana kasnije grobnica u kojoj je Isus sahranjen bila je otpečaćena i prazna. Šta se dogodilo sa Isusovim telom? Komentari nekih ljudi koji su proučavali misteriju prazne grobnice su sledeći:

Pol Althaus je napisao da tvrdnja da je Isus vaskrsao "ne bi mogla opstati u Jerusalimu ni jedan jedini dan, čak ni sat, da svi kojih se to ticalo nisu sa sigurnošću utvrdili da je grobnica prazna". A. M. Ramsej piše: "To da je grobnica prazna bilo je isuviše poznato da bi se moglo negirati." Pol L. Majer zaključuje: "Ako se svi dokazi pažljivo i tačno odvagaju, onda je opravdano zaključiti, prema svim kanonima istorijskih istraživanja, da je grobnica u kojoj je Isus sahranjen bila zaista prazna u nedelju ujutro. I još uvek nije otkriven ni najmanji dokaz iz književnih izvora, epigrafije ili arheologije koji bi pobio ovu činjenicu."

Da li se nestanak Isusovog tela može objasniti nekim prirodnim uzrokom, koji ne podrazumeva da se dogodilo čudo? Postoji nekoliko hipoteza uz pomoć kojih su ljudi koji ne žele da veruju u vaskrsenje pokušali da objasne tajnu praznog groba.

tajna-praznog-groba3Pogrešna grobnica?

Ova hipoteza pretpostavlja da su žene koje su izvestile da tela nema, otišle na pogrešan grob. Ako je tako, onda su i učenici koji su otišli da provere da li su reči žena istinite, takođe otišli na pogrešan grob. Mi, međutim, možemo biti sigurni da se jevrejske vlasti, koje su tražile da se postavi rimska straža na grob da bi sprečili krađu tela, ne bi prevarile u tome gde se grob nalazi. Niti bi se to desilo rimskim stražarima, jer su bili tamo. Da se radilo o pogrešnoj grobnici, jevrejske vlasti bi odmah pokazale telo iz prave grobnice i time za sva vremena zatrle glasine o vaskrsenju. Njima, naravno, nije išlo u prilog da se priča kako je Bog vaskrsao čoveka koga su oni razapeli.

Halucinacija?

Drugi pokušaj da se nestanak tela objasni, sastoji se u tvrdnji da je Isusovo pojavljivanje posle vaskrsenja bilo samo iluzija ili halucinacija nekih ljudi.

Postoje psihološki principi koji su uključeni u pojave halucinacija. U ovom slučaju nije bio u pitanju jedan čovek koji bi halucinirao, nego veća grupa ljudi (u jednom trenutku nakon vaskrsenja, videla ga je grupa od preko 500 ljudi, o čemu piše apostol Pavle u 1. Korinćanima 15:6). Nemoguće je da su svi doživeli istu iluziju i sa njom živeli, propovedali je godinama i sa njom umrli.

Hipoteza o nesvestici

Popularna hipoteza koju je pre nekoliko vekova dao Venturini, koja se i danas često citira, govori da Isus u stvari nije umro, već se onesvestio od iscrpljenosti i gubitka krvi. Svi su mislili da je mrtav, ali se on kasnije povratio i izašao iz groba, a učenici su mislili da je vaskrsao. Prvo pitanje koje se ovde nameće jeste: kako je uopšte mogao da izađe iz groba na čijem je ulazu bio stavljen težak kamen? Čak i da je uklonio kamen, kako je mogao goloruk da savlada rimske stražare?

Skeptik David Fridrih Štraus, koji ni sam nije verovao u vaskrsenje, zadao je udarac svakoj pomisli da se Isus povratio iz nesvestice: "Prosto je nemoguće da je biće koje se polumrtvo iskralo iz groba, okolo hodalo izranjavano i slabo, kome je bila potrebna lekarska pomoć, previjanje, lečenje, koje je na kraju podleglo svojoj patnji, moglo kod svojih učenika ostaviti utisak da je Pobednik nad smrću i grobom, Princ života, a to je utisak koji je utemeljio njihovu buduću službu. Takav povratak iz nesvesti bi samo umanjio utisak koji je on ostavio na njih svojim životom i smrću, u najboljem slučaju bi ih učinio tužnim, ali ne bi nikako mogao da promeni njihovu žalost u oduševljenje, njihovo poštovanje u obožavanje."

Ukradeno telo?

Postoji hipoteza koja govori da su učenici ukrali telo dok je straža spavala. Ovo objašnjenje su smislili jevrejski sveštenici. O ovome čitamo u Bibliji:

"Neki od stražara odoše u grad i obavestiše prvosveštenike o svemu što se dogodilo. A ovi se sastadoše sa starešinama i dogovoriše se da vojnicima daju mnogo novca. Rekoše im: "Kažite: 'Njegovi učenici su došli noću i ukrali ga dok smo mi spavali.' A ako za to čuje namesnik, mi ćemo ga ubediti i sačuvati vas od nevolje." I ovi uzeše novac i učiniše kako su ih naučili. Tako ova priča kruži među Judejcima sve do dana današnjeg.(4)

Činjenica da su Isusovi učenici bili utučeni i uplašeni isključuje verovanje da su oni odjednom postali tako hrabri da bi ukrali Isusovo telo pred vojnicima koji su čuvali grobnicu. Čak i da su skupili hrabrost, na koji način bi izveli jedan takav poduhvat?

Dž.N.D. Anderson je bio dekan na Pravnom fakultetu Univerziteta u Londonu i predsednik Odseka za orijentalno pravo pri Školi za orijentalne i afričke studije. Komentarišući teoriju po kojoj su učenici ukrali Isusovo telo, napisao je: "To bi bilo u potpunoj suprotnosti sa svim onim što znamo o njima: njihovom moralnom učenju, načinu na koji su živeli, njihovoj istrajnosti u stradanju i progonu. To ne bi objasnilo ni njihovu dramatičnu promenu – od utučenih i snuždenih begunaca postali su svedoci koje nikakvi protivnici nisu mogli da spreče u svedočenju o Isusu."

Pretpostavka da su jevrejske ili rimske vlasti prenele Hristovo telo iz groba na neko drugo mesto, ne predstavlja ni malo logičnije objašnjenje za praznu grobnicu nego što je teorija da su učenici ukrali telo. Ako su vlasti imale telo ili znale gde se ono nalazi, zašto onda nisu, kad su učenici počeli da propovedaju vaskrsenje u Jerusalimu, objasnili da su ga oni uzeli? Zašto nisu otkrili leš, stavili ga na zapregu i provozali ulicama Jerusalima? Takav postupak bi dokazao da je priča o vaskrsenju laž.

Nelogično je da su Isusovi učenici izmislili takvu bajku i propovedali je među onima koji su lako mogli da je opovrgnu jednostavnim iznošenjem Isusovog tela.

tajna-praznog-groba4Dokazi o vaskrsenju

Profesor Tomas Arnold, autor čuvene Istorije Rima u tri toma i nekadašnji šef Katedre za modernu istoriju na Oksfordu, znao je veoma dobro vrednost dokaza u utvrđivanju istorijskih činjenica. Rekao je: "Godinama sam proučavao istorijske događaje, ispitivao i odmeravao dokaze onih koji su o tim događajima pisali, i ne znam ni za jednu činjenicu u istoriji čovečanstva koja je dokazana boljim i potpunijim dokazima svih vrsta, kao pomoć jednom nepristrasnom istraživaču, nego što je taj ogromni znak koji nam je Bog dao da je Isus umro i ustao iz mrtvih."(5)

Dr Sajmon Grinlif je bio čuveni profesor prava na Harvardskom univerzitetu. Napisao je delo u kojem je proučio vrednost svedočanstava apostola o Isusovom vaskrsenju. Zapazio je da je "nemoguće da su apostoli mogli da nastave da insistiraju na svojoj priči, a da se Isus nije podigao iz mrtvih i da nisu znali ovu činjenicu onako sigurno kao što su znali bilo koju drugu". Grinlif zaključuje da je Isusovo vaskrsenje jedan od najbolje potvrđenih događaja u istoriji, što se da videti na osnovu zakona pravnog dokaza koji se primenjuje na sudskim procesima.

Frenk Morison, takođe pravnik, rešio je da opovrgne dokaze o vaskrsenju. Verovao je da je Isusov život jedan od najlepših ljudskih života, ali kad je razmišljao o vaskrsenju smatrao je da je neko pridodao mit priči o Isusu. Nameravao je da napiše jedan opis poslednjih nekoliko dana Isusovog života. Mislio je da će jedan pametan, razuman pristup temi o Isusu potpuno razuveriti one koji veruju u priču o vaskrsenju. Međutim, pošto je proučio činjenice, njegovo pravno obrazovanje ga je nagnalo da promeni mišljenje. Na kraju je napisao bestseler Ko je pokrenuo kamen? (Who moved the stone?) u kojem odlučno govori o dokazima za Isusovo vaskrsenje.

Pošto je sa pravne tačke gledišta proučio dokaze, Lord Darling, bivši vrhovni sudija Engleske, zaključio je da "postoje tako snažni dokazi, pozitivni i negativni, zasnovani na činjenicama i okolnostima, da nijedna razumna porota na svetu ne bi mogla da donese presudu da je priča o vaskrsenju neistinita".(6)

Isusovo vaskrsenje uticalo je na čitav dalji tok istorije. Sa te osnove vera u Isusa se proširila kroz celu Rimsku imperiju i nastavila da vrši ogroman uticaj kroz vekove.

Vest da je neko ustao iz groba nije za neki ugao u dnu novinskih strana. Ako zaista postoji Bog koji je u stanju da vaskrsava, ako je smrt pobeđeni neprijatelj, onda sve dobija drugačiju vrednost. Život dobija sasvim novi smisao, jer smrt u tom slučaju ne mora da bude definitivan kraj.

I pored svih argumenata, ostaje da svako od nas za sebe odluči da prihvati ili ne prihvati Hristovo vaskrsenje.

Na osnovu knjige:

Džoš Mekdauel

"Novi dokazi o kojima treba doneti sud"

[Justin Waters]

E pa bas to sto su otkrile.

Ок, још увијек не видим везу између васкрсења и тога што у нашем тијелу има неорганских и органских састојака који су присутни и у земљи.

[N.Petrovic]

NJUTN O VASKRSENJU MRTVIH

Jednom su zapitali Njutna: “Kako je moguće da tela mrtvih, odavno raspadnuta, ponovo postanu tela svojih duša?”

Na to je naučnik pomešao gvozdene opiljke sa zemljom i upitao svoje sagovornike: “Ko može da izdvoji iz prašine i sastavi ove gvozdene opiljke?”

Odgovor nije dobio.

Onda je Njutn uzeo magnet i prineo ga mešavini. Nastalo je komešanje čestica. Opiljci gvožđa počeli su se hvatati za magnet i jedni za druge.

U prašini nije ostalo ni molekula gvožđa.

Tada Njutn reče prisutnima: “Onaj, koji je ovoliku silu dao mrtvom kamenu, zar On ne može dati takvu moć našim dušama kada bude trebalo da se obuku u svoja proslavljena tela.”

Jos jedan lep primer da veru u Jevandjelje Hristovo imaju samo ili najveci umovi ili najjednostavniji ljudi npr. Vitlejemski pastiri. Sve izmedju nije ni slatko ni slano, i kao bljutavo ce se i ispovracati.

[Јанко]

Е сад моје доживљавање васкрсења, са пуно простора Лазару и Александру (као и свима) за критику.

Мој доживљај је конгломерат прочитаног, наученог, професионално-деформисаног и чулно-сазнајног.

Наиме, Бог је по својој природи, тј суштини, ван времена и простора у коме ми обитавамо, иако је и оно део целокупне стварности (математички речено четири димензије н-нимензионог простора). Смрт представља прелазак из овог просторно-временски ограниченог света у један динамички систем. У њему је Бог (коме је исто познато и видљиво "и јуче и данас и сутра из нашег координатног система"), и у коме ми И САДА, док смо живи, егзистирамо на један динамичан начин, мењајући свој есхатолошки "одражај" кроз личносну промену. Тако тај "будући есхатолошки" ЈА (само из наше перспективе, не из Божије) бива узрок мојих будућих, али преесхатолошких догађања, јер тог будућег есхатолошког Ја Бог жели што ближе себи, па према томе и промишља оно што ми треба за будуће узрастање у овом времену и простору... Тако је смрт прелазак ововременског ЈА у есхатолошко ЈА, које и даље бива динамично и мења се-овај пут због веза љубави и молитава оних који су остали "у времену", а чије есхатолошко ЈА и ја видим тамо где стижем...

Одавде се види да ја и своје најдраже (оца, мајку, баке, деке...) који су умрли доживљавам као живе и васкрсле у овом временски одређеном моменту, и са којима имам однос кроз ове везе љубави, а које најбоље и најјаче осећам у Цркви, на Литургији, али и у сваком моменту свог живота... Тешко ми је ближе објаснити овај просторно-временски "парадокс" који то за мене није...

С нестрпљењем очекујем разбијање сопствених заблуда и боље познање Истине...