Тања Накић.

[Jelena Vitorovic]

klapklap bliss jeeee

Čestitam!!!

[Стефан]

А да ископирам ја свој коментар песме из приватне поруке,није згорег?  0104_cheesy Важи,хоћу  0104_cheesy

Jako je lepo,najiskrenije govorim!

Tekst je vrlo simbolican,cak do te mere da metafora sama ispliva,bez razmisljanja...mene pocetak zaista podseca,i opominje da neke stvari nisu zaista onakve kakve su fizicki predstavljene,i da nekada moramo "zagrebati" ispod necega,tj. nekoga,da bismo otkrili pravu sustinu. Daa,to je tako preko potrebno ovom zadrtom i ultrakonzervativnom Balkanu,zaista!

Odlicna komparacija sa biserom,fenomenalna! Ljustura skoljke je odvratna,ruzna...a opet kada se otvori,kada se izmucimo dok razbijemo ljusturu,dok isecemo prste na ostre krajeve-tu je biser,vredan i sjajan!

A ovaj delic: "Drzi se cvrsto cestice svoje" je toliko simbolican i dubok za mene,da sam se odmaknuo od ekrana i razmisljao...kakva slucajnost! Jer sam ja i o tome pisao juce,o tome da moramo zauvek ostati verni sebi!

I uboli ste sustinu Tanja,zaista!!! Zato i niste rekli da se crvrsto drzimo celine svoje,vec "cestice"! Da mi mozemo sebe fizicki menjati,oblaciti se drugacije,farbati kosu,smrsati,pa cak se i povrsno drugacije ponasati...poenta je da ostanemo u dusi,iskonski,verni sebi i svojim nacelima! I da se cvrso utemeljimo kao ljudi,sa svim svojim manama i vrlinama. Neverovatnu ste stvar rekli,cak i bolje od Hemingveja u delu "Starac i more",kada vise puta kaze: "Nikad ne izdaj sebe"!

Sada izvinite ako ste vi drugacije ciljali ovom recenicom,ali "drzi se cvrsto cestice svoje" je recenica toliko duboka da predstavlja sustinu ovog teksta.

A drugi,sledeci deo pesme je utoliko sladji jer je u hriscanskom,pravoslavom maniru,jer govori o pokajanju,o Savlu koji postaje Pavle..."da obozi,da ojaca,da das" to je jedan odlican,melodicni uvod do jednog liturgijskog cina-kada u zajednici ostvarujemo hrista-prinoseci svoje malo u riznicu Carstva,"sebe prinoseci"-to sve govori o zrtvi,beskrvnoj,simbolicnoj zrtvi koju prinosimo-zarad Carstva Nebeskog.

Isprva sam se pitao-dobro,prvi deo govori o ljudskom prociscenju,o utemeljenju coveka,o odgovornosti...o tome da covek treba ostati cist,da se drzi sebe a drugi o prinosenju sebe kao zrtve,o jednom hriscanskom,liturgijskom cinu...i sad,kakve veze imaju ta dva dela?!

Imaju veze,i te kako imaju! Zato sto jedino utemeljeni kao ljudi,odgovorni mozemo da sebe prinosimo i nas delic etabliramo u Carstvo Nebesko,kroz Hrista. Nije dzabe govorio otac Ugrin o prastanju i oprostu...ne citamo na Liturgiji dzabe Oce nas-jer kada mi trazimo oprostenja "dolgi nasi jako ze i mi ostavljajet dolznikom nasim",mi time oprastamo svim onim ljudima koji su nama ucinili nesto nazao.

Tako da,prvi deo pesme je uvertira,koja treba da nas pouci da ostanemo verni sebi,da se ne menjamo i da se "cvrsto drzimo cestice svoje" (ponavljam ovo ste tako genijalno rekli!!!!),jer ako ostanemo zaista ljudi,svesni svih nedostataka i prednosti-lako cemo pustiti "Vetar da udahgne zivot, Sunce da svetloscu pokaze i obozi,i ojaca.." i takvi,ocisceni,u katarzi,sebe cemo ociscene prineti u Carstvo Nebesko!

Nista u ovoj pesmi nije slucajno napisano,sve je to takticki napisano,lestvicom,vrhunski!!! Zaista me je pesma odusevila,izvinite ako sam vas udavio ovolikim obrazlozenjem,ali zaista treba da je objavite,GENIJALNA JE!!! Naravno,onome ko zeli da se udubi i koji se potrudi da shvati vrednost vasih reci.

[Tanja]

ЗАГРЉАЈ

Прескочена граница разума

Ватромет сусрета

Престанак ограничења светлошћу се пројављује

Сваки дан тај дан

Сваки дах твој дах

Сваки додир ново откривање

Тебе хоћу!

Узајамност хтења

Слатка трема да увек одговорим

Слатка језа спремности

За нове лудости.

Да ли разумеју наша

Шапутања, треме и радости

На лицу ми исписујеш оно што

Штуро не уме да каже

Моје лице твој пергамент

Како да кажем

Да ли говорити

Пуштам нека читају

Лице је немогуће сакрити

И дајем још и хоћу још

И ти то знаш

Када као птићи окупљени

Певамо слободу

Када као деца хрлимо

Теби у загрљај

Када нам се дајеш

И нежно милујући тепаш...

ТЕБЕ ХОЋУ.

Тања

[Jelena Vitorovic]

Ova poslednja strofa opisuje celu pesmu. "Kao ptići okupljeni, pevamo slobodu..."Taj doživljaj je zaista neizreciv, kao i jeza spremnosti. Ovo može da kaže i razume jedino onaj ko je doživeo. Pa " vatromet susreta.." Sad ću ja kao Stefan. "Ne znam koji bi deo posebno izdvojila"  slavabogu  0442_feel.gif' class='bbc_emoticon' alt='0110_hahaha' />, a da " na licu ispisuješ ono što šturo ne ume da kaže" Kakva je to samo istina, u odnosu zaista ne može se ništa sakriti, a nema ni potrebe. Eh Tanja, Tanja, prelepo, prelepo, prelepo. I ovo " puštam da čitaju...."

Kako sam krenula, bolje da samo iskopiram pesmu  :cheesy2:

[Стефан]

Ауу...какве речи,која искреност! Заиста ми није јасно како сте ово успели да напишете у једном даху,без корекције,без шврљања и прављења нових редова...е,ово се зове-НАДАХНУЋЕ.

Е,сад ја бих овде и успео да издвојим део који ми се највише свиђа    И то је баш први,јер је он нама осталима,који не делимо овај Тањин осећај током писања и најприближнији-јер највише можемо да га разумемо; а та прва строфа управо говори о путешествију ван реалног и физичког света,одлазак у другу реалност ("тамо где молитва не допире"-да,да још сам под утиском  )

Тај "ватромет сусрета" нам казује о тој радости одласка,али и радости сусрета са вољеним...нарочито је дивна реченица "пројављује се престанак ограничења светлошћу"-јер даје песми другачију енергију,једне нове,алтернативне димензије..."Сваки дах,твој дах-сваки додир ново откривање"-говори о љубави између двоје која неће спласнути,већ супротно-која новим додиром открива своје нове димензије,још више утемељује љубав...

Следеће две строфе говоре о симбиози два вољена бића,о њиховом односу...и као да преко њих стоји капља,једна аура-јер се њих двоје питају да ли остатак света разуме шапутања,треме,радости...али како да разумеју други те нове,алтернативне димензије.

Стихови са пергаментом су на један исто тако надреалан начин лепи-јер покушава да опише ту висину љубави,која се тешко може описати-тај врхунац када се љубав материјализује,када двоје нису гладни-јер их љубав храни,када има не треба свет-јер су једно другоме свет,када не треба паргамент,када не требају предмети-јер су једно другоме,и једно у другоме материјализовали љубав и сва осећања.

Нереално,али нереално лепи стихови,и јако је профи што су стављени на крају строфе-лакше ће бити и уочљиви у песми,поред тога што се издижу својом лепотом.

И следеће две строфе говоре о материјализовању те љубави-о птићима који певају слободу,о деци која хрле...једноставно,толико догађаја,толико ствари,толико појмова...а само њих двоје...

0205_whistling

Сад-ова песма се може двојако тумачити...и као однос,"загрљај" два вољена бића,или "загрљај" јединке са Богом. Али мислим да чак ни не мора толико бити битно,јер ће ове дивне речи свако поимати на његовом срцу најближи и најсроднији начин; јер на крају-Љубав ни не можемо раздвајати од Бога,јер сам Бог је Љубав,а ђаво мржња.

Још једном да похвалим речи и реченице које су заиста склопљене до савршенства. Као професионални писац,реченице заиста "леже" при читању,јако су мелодичне-иако можда компликоване. И готово савршено пашу уз песму и верно дочаравају целу атмосферу...и прескочена граница разума,и ватромет сусрета,и слатка језа спремности (!!!!!!),и лице као пергамент...речи као да су узете из вокабулара најеминентнијих песника. Заиста феноменално.

Песма је заиста емотивно јака,али за разлику од претходне-нема своју "геометрију" како ја то кажем,већ овакве речи,иако уређене,сложене и одлично одабране,леже у једном "слатком хаосу" љубави,јер се заиста од оволико јаких,изражених емоција не може направити редослед,нити релација "увод-разрада-закључак" јер је сама љубав као емоција ван сваких правила,закона и правила сређивања и уређивања...

[Tanja]

PETAK 

Petak popodne, imam sreću da je to poslednji radni dan. Ta radost je skorašnjeg datuma otud i potreba da naglasim. Ovaj sam rešila da sačuvam na papiru.

Duge vožnje imaju i svojih prednosti: sabiranje utisaka, dijalog sa prošlim, a još uvek svežim, izlazak iz jedne realnosti u drugu(posao-kuća), uredno pakovanje u foldere svesti, knjiga, kojoj se posvećujem u autobusu onih koji na svoj način rade isto što i ja. Resetujem se. Ranije, kada sam počela da radim"preko reke", upravo je to dugo putovanje bio problem. Vreme je donelo odgovor. Putovanje kao mogućnost da se pozabavim sobom, a dolazak kući-mirno uplovljavanje. Radujem se, bas svaki dan kada prelazim Brankov most. Beograđanka sada i Hram Svetog Save, izazivaju onu dečiju radost, kao kada smo se vraćali sa ekskurzije. Prelazak mosta-dolazak kući, osećaj da uvek manje vremena prođe u vraćanju nego u odlasku. Simbolika! Kada od sebe odlazimo, kada sebe napuštamo to je proces i dug i ne baš prijatan. Za povratak je dovoljno da poželiš i već si tu.

Petak je i dan kada svi oni razgovori, žurbe, zvonjave, moranja napuštaju moj prostor umor ostavljajući, ali i osmeh. Vidimo se u ponedeljak – „the person you have dialed is not available at the moment“.

Zašto ovom petku dajem da se napiše?

Zato što mi je doneo nove odgovore i nova pitanja.

Prvo zato što je važan za mog sina. Danas se donosi odluka o najboljoj predstavi na BAP-u. Pedeseti, jubilarni BAP. On je igrao jednu od uloga(inspektor sa odličnom dikcijom, pohvala kolega gumaca-amatera i selektora festivala), u predstavi  Teatra 5 - „Paklena pomorandža“.

U zagušljivom autobusu 95, zvuk mobilnog telefona ipak remeti. Zove me drug, čovek koji je prvi naučio lekciju, lepe nam zemlje Srbije – individualno snalaženje. Nikada ga nisam čula da se žali – do danas. Ta veština iscrpljuje, Sizif je začetnik.

Prisustvovala sam razgovoru dvoje, nažalost, koji silno ne žele da se pozabave sobom već uzroke svih svojih neuspeha vide u onom drugom. Naporno je i gledati to pokazivanje kažiprstom na drugog, nisam ja nego žena koju si mi ti dao- Adam i Eva u XXI- om veku. Bolesno, žalosno, tužno. Svi smo to prošli, ovako ili onako. Naša rešenja su naši životi. Možemo da pričamo ovo, ono, ali... vidi se.Otvoriti se u sebi, otvoriti se ka drugom, ali ne kažiprstom. Naše spolja je nesavršeno, naše unutra može i zna kako.

Nadam se da će pronaći svoje unutra. Samo da požele.

Što se tiče mog gruga „ individualno snalaženje u Srbiji“, znam da će uspeti. Radost i osmeh su uvek njegov način. „Matora, ma biće dobro!“

A „Paklena pomoranža“ je pobednik jubilarnog BAP-A.

Najbolja predstava, najbolja muzika.

Prijatan vikend!

Tanja

P.S. Izvinjavam se zbog kašnjenja.

[Стефан]

Па ово је супер!!!  29dz8zk 29dz8zk 29dz8zk

Да признам,по први пут да сам прочитао нешто што сте написали а да ме је насмејало.    Има врло сатиричних делова,можда вам то делује чудно,али их заиста има. А само је и сатирично овакво једно спонтано и мноого симпатично размишљање,које је преточено на лист папира (тј. ворд документ )

А радост петка је једна од највећих радости нас (сада већ -екс) средњошколаца и ту радост је заиста хмм...непревазиђена!

А сад,размишљање током предугих дистанци које се прелазе аутобусом јесте и мој фах. То заиста јако волим,размишљам о "ху" теми док аутобус јури,а други људи се гуркају и ударају...још бубице у ушима-то је милима. (иако је о. Угрин на прошлонедељном "агаписању" рекао како не ваља ставити слушалице и заборавити на остатак света...)

Управо и ја некад,током прелажења километара гсп превозом размишљам и о детињству,и о неким стварима које су некад биле,данас више не...и тако,свашта нешто.

А овај део где се "јавља секретарица" да нисте доступни ме је башбаш насмејао. Хаха,одлично је.  :cheesy2: И ја бих некада заиста волео да бацим телефон у Дунав...

Што се тиче БАПа и поморанџе-већ је све речено.  Најбоља дикција,проверено.

И даље само памтим најчешће поменуте Ђолетове речи- "Не лапрдај Алекс!" са течним и фантастичним изговором без застајкивања.

Док је крај опет јако филозофски,то су већ другачија размишљања. Дубља,јако дубља! Управо је генијална реченица "Наша решења су наши животи!" Браво Тања,браво!

То је заиста тако! Суштина,реченица коју треба да истетовирамо не челосваком теоретичару коме је осталих 6 милијарде и колико већ људи-криво за његове проблеме.

Отворити се ка другом,али не кажипрстом---->  0202_238 dada

ПС Још једном овом приликом да честитам екипи Театра 5 на ингениозној представи!!!!  klapklap klapklap klapklap

[Стефан]

клип који идеално паше уз причу  bliss jeeee  0705_read srcee  0442_feel

[Tanja]

E bas to  0705_read

[Jelena Vitorovic]

0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha

Kakav je meda.... Stefane nisi normalan  245245245  0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha 0110_hahaha

[Tanja]

ЗАПИС

Негде, на неистраженом путу од јаве ка сну, наишла сам на чергу. Нека се не увреде и молим да опросте једном хроничару неистраженог, играли су Цигани. Мршаве раге, полураспала запрежна кола и ватре. Они, нека опросте, ружни. Ружнији него икад вићено, а весели, крезави. Циганско весеље. Нека чудна лица, ружна, одбачена, плешу заједно. Плешу игру вечности, радост, слободу, ту око ватре. Не могу да одвојим поглед, умирим радост у срцу. Један ми пружа руку, зове на плес. Не одбијам, радујем се као да ме је сам Краљевић позвао. Примају ме, прихватају ти ружни, ружнији него икад виђено, крезави, одбачени, али заједно око ватре у вечности-као своју. Диван плес, дивни они, дивни осмеси дивних руку. Не желим да престане. Схватам ипак, желе некоме да ме представе. Замисли, ти си Краљ Цигана! Је мање три-Краљ Цигана! Као и сви краљеви имаш дворац. Твој је, као и ти отворен, отворен под ведрим звезданим небом, а ти весео као и твој одбачени народ, кроз смех ми кажеш :" Причај ми о неким новим, занимљивим људима."

Неко време потискујем и одлажем догађај са неистраженог пута све са мишљу да и није тако важно.

Заиста, можда и није да у мени није тако жив осећај како одбачени, ружни, презрени или из било ког разлога, од већине неприхваћени, лако прихватају. Како болесни лече здраве, како одбачени знају да утеше прихваћене, како ружни воле лепе, како мали спашавају велике.

Мудрост овог света, смешна је у оку детета.

Само дете види да је Цар го.

Тања

[Стефан]

Прелепо Тања,прелепо!  greengrin  Са јасном поуком!

Ово о чему ви говорите, то јесте управо-радост у заједници. Јер ето. чак и ружни и прљави (опростите на изразу) Цигани, колико год физички били далеко од неког нашег "стандарда" јесу врло хомогени и устројени, што им даје чврсто утемељење.

Зато могу да раде што раде и данас-да се деру по ГСП-у, да скачу...јер они су заједно, јер њих петоро уђе-и само брину један о другоме и гледају један другога.

Док 5 Срба гледа њих, шести Србин гледа петог како гледа ове, док седми све то посматра и говори осмом...зато смо и пропали! Јер немамо тај осећај заједнице. Тај нама толико фали,а он је основ за здраво национално биће.

И та радост заједнице код њих је одбацила било какву предрасуду са стране-зато и у плес прихватају белог човека, који га је толико пута повредио и дистанцирао (да не улазимо ко је први почео..да ли је старије кока или јаје...).

Иако кратак, текст је заиста психолошки...да се дубоко замислимо! И може да се имплементира на било коју основу...има и тај социјални значај-јер говори о императиву обитавања у заједници, говори о дијалогу...ја сам такође, сходно својим интересовањима и афинитетима, препознао и једну геополитичку основу овог текста! Заиста...докле год код нас важи начело "10 Срба,12 партија-2 Словенца,хор", ми овакву радост нећемо осетити. Никада нећемо слабијег прихватити, то није више карактеристично за нас.

Од онаквог народа, постали смо несложна, разуларена маса, која је пропала бавећи се "пропалима"...

Врло, врло интересантан текст! А сада бих волео Тања, да ми ви дате своје мишљење, јер сам ја у овом тексту још нешто препознао...у овој "Циганској заједници" сам препознао све нас, недељом после Литургије! Заиста...друштво без предрасуда, које заједно прича и комуницира.

Јер, нико никад није поставио питање колико се Цигани у заједници међусобно разликују...сви ми мислимо да су они исти, да исто размишљају, исто говоре...јер су тако чврсто монолитни.

Баш нешто размишљам о нашој заједници из баште...колико се ми међусобно разликујемо, колико имамо другачијих погледа на свет, колико идеолошких разлика па чак и сукобљених мишљења...али да-колико се то не примећује! Јер када се заиста формира једна жива, органска заједница, у правом смислу те речи-разлике и идеолошка усмерења постају тако небитна! Дијалог није оптерећен предрасудама и разлиикама...јер-то је заједница!

Одличан текст! Надам се да сте схватили на који начин сам циганску чергу упоредио са свима нама, а волео бих да дискусију о овом тексту наставимо у недељу, јер је текст заиста јаааако добар и врло мудар!

navijanje navijanje 0102_laugh greengrin

[Tanja]

СЛУЖБА ЉУБАВИ II

И, опет о непресушној теми, Литургији.

Ретко читам своје текстове, али један од два, тачније три, посебно волим „ Служба љубави“. Нисам му се враћала неко време. Размишљала сам и о узроку и схватила да је узрок у страху од незадовољства. Собом.

Моји текстови су моје сведочење. Желим да верујем да растем, напредујем. Као што се понекад постидите или не будете задовољни собом у неким периодима свог животног сазревања. Немогуће је одвојити, разделити себе на период некад и сад, „пре уласка у Цркву“ и „после уласка у Цркву - то је грубо, чак ружно поређење, али употребићу га ради бољег разумевања.

Све сам, и оно чега се стидим и оно чиме се не могу похвалити и оно што бих заборавила и оно чиме нисам задовољна. Растем. Можда смешно звучи, са 40 рећи да растеш, али тако је.

Не верујем у крај. Како да поверујем када још учим?

Вечност је одређење на које пристајем. Како иначе обухватити ако не вечношћу у вечности? Али, да се вратим узроку поновног враћања оловци „Служба љубaви“-Литургија! Узвишена, непресушна, извор, смисао и заокружење. Начин.

Ако не знаш како – Дођи и види.

Све недоумице, питања, дилеме имају само један одговор – Дођи и види.

Како објаснити да од тебе зависи?

Како објаснити да си потребан?

Како показати да волиш, које су то речи?

Како да осетиш да си вољен, Ти, баш ТИ?

Да си потребан ти?

Како дочарати вечност?

Нема питања.

Само – Дођи и види!

Тања

[Стефан]

:) greengrin klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap

klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap

klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap klapklap

Шта рећи? Одушевили сте ме. Овај текст сте избацили баш у време када највише размишљам о оваквим есенцијалним темама везане за Цркву, за живот, за ЗАЈЕДНИЦУ...

И баш сте у праву! Тачно је да се не може живот особе раздвојити тако грубо! Јако је дегутантно! Онда ми под плаштом недељног редовног одласка на Свету Литургију, читању књига светих људи наводно покривамо и анулирамо тај први, безбожнички део нашег живота.

А чему крити тај "први" период!? Или боље питање-зашто то крити?! Зашто уопште и покушавати пред људима сакрити неке ствари, када су пред Богом оне већ одвајкада откривене?

Све док ми прикривамо тај период "пре уласка у Цркву" то означава да се ми у ствари нисмо покајали, зар не? То значи да и даље осећамо грижу савести да бисмо се могли вратити тим нецрквеним или антицрквеним активностима.

А мене сте оборили са ногу оваквим приказивањем вечности, јер ја о томе много размишљам већ доста дуго, када сам прочитао једну књижицу св. Јована Шангајског која ми је такорећи отворила очи (иако сам и већ тада био "у Цркви" што и јесте доказ-да ми свакодневно, без обзира од земаљских година напредујемо, упијамо знање, схватамо, сазнајемо...сазнајемо!)

И не, није смешно рећи да се са 40 година расте! Смешно је можда онима који целокупни живот посматрају са физичког аспекта. Човек се развија целог земаљског живота.

И управо тако, феноменално речено "Све сам-и оно чега се стидим и оно чиме се не могу похвалити и...". И зашто неке лоше ствари из наших прошлости не треба износити у јавност?

Зашто нпр. људи толико бојажљиво крију своје некадашње црвене партијске књижице када почињу да се литургијски утемеље? Па за мене заиста нема ничег дивнијег, да неко ко је био део тог безбожничког система сада иде у Цркву, остварује себе у Христу и причешћује се Светим Тајнама. Зар није то предивно?

Па колико је књига написано о покајницима?! Уосталом, није ли апостол Павле био фарисеј Савле који је мучио и прогонио хришћане? Није ли Алаксимен из Рима био горди племић који је немилосрдно мучио робове (говорим о Алаксимену из "Цртежа у песку") па је наизад био толико охристовљен да је горео од жеље да пострада јер се чврсто определио за Царство Небеско уместо пролазних материјалних добара?

Под благословом митрополита Амфилохија, Митрополија Црногорско-приморска је издала једну фантастичну књигу о једном убици (Томи Рискову) који је немилосрдно убио на десетине људи, а који је препознао Христа у детету у чију је кућу упао не би ли убио још људи, када му је оно безазлено дало васкршње јаје и честитало Васкрс. Он се тада покајао за све што је учинио и дуго плакао над светим иконама у храму тог градића...Књига је фантастична, и тера сузе на очи.

Да, да се вратим на ВЕЧНОСТ. Заиста сте ме одушевили овим поимањем вечности. Тачније, најблаже речено одушевили. Јер за хришћане заиста не постоји крај, не окончава се све укопавањем у земљу...штавише, почиње нова етапа. Јер нас хришћане чека Царство Небеско, а оно јесте вечно и непресушно. И управо "Не верујем у крај".

4chsmu1

Баш јер крај и не постоји. Не постоји крај! Како вели апостол Павле "Не живим ја, него Христос у мени"; онда схватамо да је боравак на кугли земаљској тек једна етапа, један исечак времена, а да права радост наступа када ступимо у Царство Небеско.

Овај крај се јако односи на Литургијско сабрање, на Заједницу светога Духа. Ово тактично низање питања ме је неодољиво подсетило на гостовање о. Угрина на Слову Љубве када је рекао "Црква може учинити све за нас, сем што може да уместо нас дође на службу". И што више проширујем видике, што више учим, све више схватам генијалност ове реченице. И ових ваших реченица на крају...а нарочито "Како дочарати вечност"....јер све се своди на "Дођи и види"...а након тога и учествуј...то је та најјача-Заједница, света Заједница у Христу која надјачава све остале...

Заиста сам одушевљен.

[Tanja]

НОВИ

Разорићу овај дом и за три дана сазидаћу нови-говори о Храму човека-личности.

РАЗОРИЋУ-кочнице, страх, неповерење, лошу мисао, неверу, отров, болест, трулеж, ограниченост

OВАЈ ДОМ-простор у коме је стари преплашени миш направио удобно скровиште и не да светлости да                              пробије да не покаже дроњке, сметлиште, накупљен отпад за удобан дом

ЗА ТРИ ДАНА

- отворити врата, прозоре, осветлити

-пустити ветру да промени ваздух, избацити ђубре, почистити ћошкове

-подићи поглед, окупати се светлошћу, умирити пометено, окупано и чисто извести у ново јутро

НОВИ-ка светлости хода, у светлост гледа, светлошћу разуме, улази у светлост, јесте светлост.

Светлошћу види свог другог, оног у коме долази до себе, оног без кога није савршен, потпун, цео. Другим се изражава, другим траје. Свако у своме, односом у хармонију, хармонијом у напредак,  напредовањем у вечност-ка циљу срца, ка благу, ка Царству.

Дечија радост коју поново налазимо, она слобода детета да може да се лети од љубави опет и опет има за потребу глас, руку.

Глас који прати. Руку која га води. Родитеља да брине, разуме, воли.

И једну тачку у Васељени. Један кутак. Један брод. Једног капетена.

Не могу сви управљати бродом, али и без малог од палубе се не може, без њега брод се не би отиснуо.

Сви су позвани. Све чека место. Резервисано.

Мирно вам море желим!

Срешћемо се у новој луци, у новој зори.

Верујте капетану. Капетан зна!

Тања