Догађаји у овчарско-кабларском манастиру Вазнесење Господње

[Михајло]

Нисам хтјео нагласити унију. Св.Марко Ефески је свјесно ишао да склопи унију, али под условом да римокатолици покажу иоле воље да се усагласе поједини теолошки проблеми, на крају је био спреман само да пристане на унију ако избаце филиокве, али они нису хтјели ни то. Дакле он је свјесно хтјео унију, само Васељенска Патријатшија да се присаједини Риму, а због војне помоћи. Е ово сам хтјео нагласити, војна помоћ, тј нека земаљска добит која се данас нарочито постиже дипломатијом, разговорима и свиме осталим, али не исвједочењем вјере, што доказује и Равенски документ, који поставља и РКЦ и све Православне Цркве на исту позицију, тј обе су Цркве, па се нешто као договарају. При таквом ставу, нема свједочења, шта ће се свједочити кад свако мисли да је Црква. Дакле кад се такве две стране састану, политика је на дневном реду, тј екуменизам.

св.Марко није хтео унију...већ ЈЕДИНСТВО...

али у Православљу...

и тада је само филиокве и правило проблем од сабора у Толеду и неке...

а папа..је хтео нешта друго те је св.Марко...

Филикокве

Догма која се односи на Светога Духа формулисана је и усвојена на Другом васељенском сабору одржном у Цариграду 381. године. Садржи је девети члан Никејско-Цариградског Символа вере који гласи: И у Духа ветога, Господа Животворног, који од Оца исходи, који се са Оцем и Сином обожава и слави, и који је говорио кроз пророке. На Четвртом васељенском сабору, одржаном у Ефесу 431. године одлучено је да се анатемише свако ко тексту Символа вере дода макар једну јоту. А у случају филиокве не ради се само о једној јоти, већ много више.

На помесном сабору у Персији десетом члану Никејско-Цариградског Символа вере у коме стоји да Свети Дух, који исходи од Оца додата је фраза и Сина (на латинском језику filio ljue). Године 587 додатак и Сина (filio ljue) први пут је коришћен у Толеду, Шпанија али без одобрења и сагласности петорице првобитних патријараха.

Из Шпаније се употреба филокве пренела и на Француску где је употреба истога била осуђена на сабору у Ђенотили одржаном 767 године. А папа Лав (795-816) забранио је употребу филокве при изговарању Символа вере. Поред тога, наредио је да се оригинални текст Никејско-Цариградског Символа вере, без филиокве, уреже на сребрне плоче и да се плоче поставе испред цркве светога Петра у Риму. Уз плоче са текстом Символа вере поставио је и натпис на латинском језику који је гласио: Haec Leo posui per amore et cautela Orthdoxae fidei (Ја, Лео сам ово поставио из љубави и ради чувања Православља).

Под утицајем и присилом франачких владара Пипина и Карла Великог, на крају деветог века, фраза филиокве је постала обавезни део Символа вере за римокатолике, а касније и за Протестанте који потичу од римокатолика.

Светога Митрополита Ефескога Марка Евгеника

Исповедање праве вере

које је изложио у Флоренцији на сабору са Латинима[1]

Ја благодаћу Божијом, научен благочестивим догматима и у свему следујући Светој н Католичанској Цркви, верујем и исповедам да је Бог и Отац једини беспочетан и безузрочан, и извор и узрок Сина и Духа: јер од Њега се рађа Син и од Њега исходи Дух, и Син ништа не придодаје исхођењу, као ни Дух рођењу, или (другим речима) јер су оба происхођења заједно (αμα τους προοδους) и један са другим, како уче богослови Оци. Јер зато се и говори да Дух Свети исходи кроз Сина, тојест са Сином, и као Син, мада и не на начин рођења као Он. А за Сина не говори се да је рођен кроз Духа, да би име Сина показивало свој сходни однос (према Оцу), да се не помисли да је Он Син Духа. За Духа се говори да је (Дух) Сина зато што Му је својствен по природи и што се кроз Њега јавља и даје људима, а Син нити јесте нити се назива (Сином) Духа, по Григорију Ниском. Ако пак израз: кроз Сина исходи објављује узрок (бића Св. Духа), како то говоре нови (= новатари) богослови, а не то да Он кроз Њега просијава и јавља се и уопште сапроисходи, и сапутствује (συμπαρομαρτειν = као сапутник) са Њим, по богоглагољивом Дамаскину, онда не би сви по реду богослови изричито изузимали од Сина узрок: један говорећи: "Једини извор, то јест узрок, надсуштаственог Божанства јесте Отац, и тиме се разликује од Сина и Духа" (Св. АРЕОПАГИТ); а други: "Једини нерођени и једини извор Божанства је Отац" (Св. АТАНАСИЈЕ), тојест једини је узрок као што је и једини безузрочан; трећи пак говори: "Све што има Отац има и Син, осим узрока" (тј. својства бити узрочник - Св. ГРИГОРИЈЕ Богослов); а четврти каже да и Римљани "не чине Сина узроком Духа" (Св. Максим); а пети опет да "Једини узрочник је Отац" (СВ. ДАМАСКИН), и на другом месту: "Сина не називамо узрочником, ни Оцем", и опет на другом месту: "Оно што је својствено извору, узроку, родитељу - то припада једино Оцу". И овај најбогословскији Дамаскин, стављајући "кроз" (δια) у односу Сина, не би искључивао оно "од (εκ = из), кад говори у 8. глави свог Богословља: "Не говоримо да је Дух од (εκ) Сина, но називамо Га Духом Сина и исповедамо да се кроз (δια) Сина јавља и даје нама"; и у 13. глави он исти говори: "(Назива се) Дух Сина не као да је од (εκ = из) Њега, него кроз Њега од Оца исходи јер је Отац једини узрочник". При крају пак своје Посланице Јордану он каже: "Дух воипостасни (ενυποστατον = који ипостасно постоји), Који је происхођен и произашао од Оца (εκπορευμα και προβλημα του Πατρος), кроз Сина пак, но не од Сина, јер је Дух уста Божијих, Који објављује Реч (Логоса)". У беседи пак на боготелесни погреб Господњи он вели: "Дух Свети је Бога и Оца, као од Њега исходећи, Који се назива да је и (Дух) Сина, као кроз Њега јављен и даван твари, али не од Њега имајући биће". Очевидно да предлог "кроз" (δια), тамо где Он показује узрочно посредништво и ближи узрок, како желе Латини, свакако је тада једнак по значењу са предлогом "од" (εκ = из), и једно друго замењује у употреби, као нпр.: "Добисмо човека кроз Бога" (1 Мојс. 4, 1), то јест "од Бога"; или: "муж кроз жену" (Гал. 4, 4), то јест: "од жене". Отуда, кад се (код Отаца) искључује предлог "од" (εκ = из), јасно је да се тиме искључује и узрок. Остаје дакле да се, према начину сажетог богословља, говори у том смислу да Дух Свети исходи од Оца кроз Сина, зато што, исходећи од Оца, кроз Сина се пројављује или познаје или просијава или сазнаје као јављен. "Јер Он (=Дух), вели ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ (38. Писмо), има ту карактеристичну ознаку свог ипостасног својства да се познаје после Сина и заједно са Сином и да од Оца има биће". Тиме, дакле, он хоће да каже да "кроз Сина" значи "са Сином" се познаје јер не приписује се овде никакво друго својство Духа у односу према Сину него да се заједно с Њим познаје, и не неко друго (својство) у односу према Оцу него то да од (εξ = из) Њега има биће. Ако, дакле, лично својство треба да одражава оно чије јесте лично својство, онда Дух Свети нема неки други однос према Сину него то да се познаје заједно са Сином, као што у односу према Оцу - да од Њега има биће. Тако, дакле, Дух Свети од Сина није постао нити има биће, јер шта би спречавало говорити да Дух Свети исходи кроз Сина, као што се говори: "све кроз Сина постаде" (Јн. 1, 3). Но ово (последње) стварно се и говори, те предлог "кроз" стоји уместо предлога "од (из)". Оно пак (за Св. Духа) уопште нема, нити би ко могао негде наћи текст да се каже тако (да Дух исходи кроз Сина) без Оца, него се говори "од Оца кроз Сина". Но ово не садржи неопходност да се Сину приписује узрок, и зато израз "од Сина" нигде се савршено не налази и јасно је недопустив (απαγορευται = забрањен је).

2. Што се тиче изрека западних Отаца и Учитеља, које приписују Сину узрок Духа, ја нити их знам - јер и нису биле никада преведене на наш језик, нити су биле одобрене од Васељенских Сабора - нити их примам, чврсто убеђен да су изврнуте и фалсификоване и имају много додатака, како свуда у многим другим књигама, тако и у оној Седмог Васељенског Сабора, коју су јуче и недавно изнели Латини, у којој је у Символу, који се налазио у саборској Одлуци, био додатак (тј. Filioque). Кад је то читано какав је стид обузео њих, знају они који су присуствовали тада. Но они (= западни) Оци нису писали ништа супротно Васељенским Саборима и њиховим заједничким догматима, нити уопште несагласно Источним Учитељима, нити њима несходно (ανακολυθα= недоследно), као што се доказује многим другим њиховим изрекама. Зато такве опасне изреке о исхођењу Светога Духа ја одбацујем, и саглашавајући се са Св. Дамаскином не говорим да је Дух од Сина, ако би било ко други то и говорио. Нити говорим да је Син узрочник и изводитељ (προβολεα) Духа, да не би уводио другог узрочника у Тројици, и отуда би се разумевала (= схватала) два узрочника и два начела. Јер овде бити узрочником није својствено суштини, да би било заједничко за (сва) Три Лица, и зато Латини никако и никаквим начином не могу избећи два начела све док буду Сина називали начелом Духа. Начело пак јесте лично (πρσωπικον = персонално својство) и њиме се разликују Лица (међу Собом у Светој Тројици).

3. У свему, дакле, следујући иза Светих и Васељенских Седам Сабора и (следујући) на њима просијавшим богомудрим Оцима, ја "Верујем..." (и даље наводи цео Никеоцариградски Символ вере).[2]

4. Свом душом примајући и и чувајући ово свештено учење (μαθημα) вере и Символ, изложено I и II Сабором и утврђено и потврђено од осталих Сабора, примам и чувам, прихватам и целивам уз речених Седам Сабора и онај Сабор који је био сабран после њих за време благочестивог цара Василија Ромејског и свјатјејшег Патријарха Фотија, и који је био назван Осмим Васељенским,[3] који је у присуству легата блаженог папе Старога Рима Јована (VIII) Павла и Евгенија епископа и Петра презвитера и кардинала - санкционисао и потврдио Седми Васељенски Сабор и одредио да се исти приброји Саборима бившим пре њега, затим васпоставио свјатјејшег Фотија на његов престо, и осудио и анатемисао, као и пре њега Васељенски Сабори, оне који се дрзну новотворити неко додавање или одузимање или уопште промену у напред реченоме Символу. "Јер ако неко, каже се, мимо овог свештеног Символа дрзне се писати други или додавати или одузимати, и дрзне се назвати то оросом ( = дефиницојом вере) нека буде осуђен и извргнут из целокупне хришћанске заједнице". То исто односно овог додатка у Символу говори још опширније и јасније и Папа Јован у посланици свјатјејшем ФОТИЈУ. Тај Сабор је издао такође каноне, који се налазе у свим канонским књигама (= зборницима).

5. Према одлукама, дакле, овога и пре њега бивших Сабора, судећи да треба сачувати свештени Символ вере ненарушен, онако како је издан (ως εξεδοθη), и примајући оно што су они примили а одбацујући оно што они одбацују, никада нећу примити у општење оне који су се дрзнули да додају у Символ новачење о исхођењу Духа Светога, све док они остају при таквом новачењу. "Јер који општи са одлученим од општења, каже се, нека и сам буде одлучен" (канон II Антиохијског сабора). И божанствени Златоуст, тумачећи речи: "Ако вам ко проповеда Еванђеље друкчије него што примисте, нека буде анатема" (Гал. 1, 9), говори: "Није рекао (Апостол): ако би вам објавили нешто супротно или све извртали, него: ако вам благовесте и нешто малено мимо онога што сте примили, или би нешто (случајно) изменили, - анатема да буде". И исти (Светитељ) говори: "Потребна је икономија, тамо где се не преступа закон" (Οικονομητεον εωθα μη παρανομητεον). И Василије Велики у Подвижничким (правилима) говори: "Јавно отпадање од вере и знак гордости јесте: или одрицати нешто из написанога, или уводити нешто из ненаписанога. Јер Господ наш Исус Христос говори: "Овце моје глас мој слушају", и пре тога вели: "а за туђином не иду, него беже од њега, јер не познају гласа туђега" (Јн. 10, 34). И у Посланици монасима пише (Св. ВАСИЛИЈЕ): "Ако се неки чине као да исповедају здраву веру, но опште са другачије мислећима (= са јеретицима), такве ако после опомене не престану, не само да их не треба имати у општењу, него их ни браћом не називати." И пре њих Богоносац Игњатије у Посланици божанственом Поликарпу Смирнском вели: "Сваки који говори мимо онога што је установљено, макар био и веродостојан, макар и постио, макар и био девственик, макар и чуда чинио, макар и пророковао, нека ти буде као вук у овчијој кожи, пошто ради на пропасти оваца". И шта треба много говорити? Сви Учитељи Цркве, сви Сабори и сва Божанска Писма саветују нас да бежимо од другачије мислећих (τους ετροφονας = јеретика) и да избегавамо општење са њима. Зар ја, дакле, презревши све њих, да пођем за онима који под маском лажног мира призивају да се ујединимо са онима који су искварили свештени и божански Символ, и Сина уводе као другог узрочника Светога Духа? Остале пак њихове заблуде, од којих је и једна само довољна да нас удаљи од њих, остављам за сада.

Да ми се не деси то никада, о Утешитељу Благи, да не одступим толико од себе и од здравих мисли, него да држећи се Твога учења и Тобом надахнутих Блажених мужева (= Св. Отаца), присајединим се Оцима мојим, односећи одавде, ако ништа друго, онда - Православље (την ευσεβειαν)!

значи:

филиокве",које је изговорено већ 589. године у Толеду, а Карло Велики 800. године је потврдио "филиокве".....а папа Лав (795-816) забранио је употребу филокве при изговарању Символа вере. ..те је наредио да се оригинални текст Никејско-Цариградског Символа вере, без филиокве, уреже на сребрне плоче и да се плоче поставе испред цркве светога Петра у Риму.

Уз плоче са текстом Символа вере поставио је и натпис на латинском језику који је гласио: Haec Leo posui per amore et cautela Orthdoxae fidei (Ја, Лео сам ово поставио из љубави и ради чувања Православља).

[Лазар Нешић]

Братијо, теме су супер, али већ претерасмо у спамовању.

И ја сам много дорпинео томе.

Дај да се вратимо на ово о чему требамо да причамо.

Пустите сад Марка Ефеског и папу.

[Владан]

Братијо, теме су супер, али већ претерасмо у спамовању.

apsolutno se slazem

[Ламех]

А тема је везана за св. Марка Ефеског. Јер, он се трудио да поврати јединство Цркве, тј. оне који су од њега отпали у то јединство.

Супротно од тога, м. Артемије и ове несрећне сестре раде. Нарушавају јединство Цркве које је израз јединства самога Тројичнога Бога чија је Црква икона и које јединство собом пројављује.

[Лазар Нешић]

А тема је везана за св. Марка Ефеског. Јер, он се трудио да поврати јединство Цркве, тј. оне који су од њега отпали у то јединство.

Супротно од тога, м. Артемије и ове несрећне сестре раде. Нарушавају јединство Цркве које је израз јединства самога Тројичнога Бога чија је Црква икона и које јединство собом пројављује.

Да, то је све тачно,

Али, горе сам писао о проблему ширења артемита и екипе и нико ништа није коментарисао.

Дакле, да кажем најпростије што могу: они раде свој посао (шире лажи и збуњују монахе и лаике), а шта радимо ми?

Да ли довољно само изаћи са причом о догматима, канонима, теологији или је потребно нешто конкретније?

Ајде мало о томе...

[стаклено_око]

Да ли је истина да је Артемије окупио већ око 120 монашких лица и 10-ак свештеника? (Прича се још и да је скоро један колега с Богословског факултета прешао код Артемија) Јел ово све рекла-казала,или стварно већ има оволико људи око себе? Ако је истина, биће чупаво

[Лазар Нешић]

Да ли је истина да је Артемије окупио већ око 120 монашких лица и 10-ак свештеника? (Прича се још и да је скоро један колега с Богословског факултета прешао код Артемија) Јел ово све рекла-казала,или стварно већ има оволико људи око себе? Ако је истина, биће чупаво

Ово за монаштво је истина.

За свештенике не знам, али знам да они агитују јако на свештенство, посебно на оне који имају "слабе" парохије.

Питање је времена када ће неко од тих свештеника попустити.

За теологе исто не знам, али није немогуће.

Упркос свему, мислим да је ситуација са монаштвом алармантна и то ми сведоче многи људи са лица места.

А историја Црква је сурова: битке су добијали они који су имали монаштво на својој страни (грубо речено!).

Зато ће бити опасно ако они успеју (што исто није немогуће) да агитују већину монаштва.

На томе они упорно и неуморљиво раде, немојмо се варати.

[nikolay]

Bio sam na Slavi Manastira Vaznesenje prosle godine. Guslar,po blagoslovu Igumanije, je u pjesmi proklinjao ekumeniste,Patrijarha,Episkope,odsjecane su ruke,glave... I dosta monaha,monahinja je reklo da je m.Jelena hrabra,kako im je sve skresala u lice... Ja ne znam,neka mi neko kaze,da li je Episkop otisao kod njih,da li je neko obisao Manastire Ovcarsko-Kablarske klisure(moram da pomenem predivni manastir Sretenje i sestrinstvo,toliko svjetlosti,ljubavi)?Ili bilo koje druge? Da li je popricao sa njima?Oni su sad prepusteni pricama raznoraznih Gresnih Miloja... I da vam kazem bice dobro ako se zavrsi na manastiru Vaznesenje...

[Justin Waters]

Ово за монаштво је истина.

За свештенике не знам, али знам да они агитују јако на свештенство, посебно на оне који имају "слабе" парохије.

Питање је времена када ће неко од тих свештеника попустити.

За теологе исто не знам, али није немогуће.

Упркос свему, мислим да је ситуација са монаштвом алармантна и то ми сведоче многи људи са лица места.

А историја Црква је сурова: битке су добијали они који су имали монаштво на својој страни (грубо речено!).

Зато ће бити опасно ако они успеју (што исто није немогуће) да агитују већину монаштва.

На томе они упорно и неуморљиво раде, немојмо се варати.

Историја је историја.

Некад су монаси били ауторитети, данас нису више и више их је који испољавају празновјерје и секташтво. Шта год пређе код Артемије неће без разлога, тј њему су слични, ивер не пада далеко од кладе.

[Марио Токовић]

Код нас једног монаха зову отац Аграрије.

А они који оду код Артемија,јесу ли то монаси и монахиње?

Па ко оде код њега,тај је цео живот промашио.

Они који оду сада,убирају плодове "послушања".Себи,и свом незнању,

Али многи ће се вратити.Када буду видели папазјанију сујете и глупости,тамо.

[Лазар Нешић]

Историја је историја.

Некад су монаси били ауторитети, данас нису више и више их је који испољавају празновјерје и секташтво. Шта год пређе код Артемије неће без разлога, тј њему су слични, ивер не пада далеко од кладе.

Код нас једног монаха зову отац Аграрије.

А они који оду код Артемија,јесу ли то монаси и монахиње?

Па ко оде код њега,тај је цео живот промашио.

Они који оду сада,убирају плодове "послушања".Себи,и свом незнању,

Али многи ће се вратити.Када буду видели папазјанију сујете и глупости,тамо.

У праву сте.

Немам шта да додам.

Али, али...мислим да је много тога и до нас.

А не смем да причам на шта све мислим.

[стаклено_око]

Наша нејединственост нас скупо кошта. А ова црта колективне личности Срба је све израженија...па и Цркви на жалост. Ако Артемије успе да превагне вагу на своју страну, не дај Боже, зар то онда неће бити уствари одговор на питање какво је уствари стање у нашој Цркви и колико је наша Црква уствари јака да се избори с проблемом, да је боља од Артемијеве заједнице? И ја бих волео да ово стане, ал ипак, неко ће морати да поправи кочнице,иначе ће бити свашта.

И да, за тих 120 монаха и монахиња сам прочитао у неким новинама на интернету...можда су врло мало надували ту цифру,ал врло мало

[Justin Waters]

У праву сте.

Немам шта да додам.

Али, али...мислим да је много тога и до нас.

А не смем да причам на шта све мислим.

Па вјероватно. Ево један монах владике Јефрема напустио манастир, просто дунуло човјеку и скинуо мантију (јеромонах) и отишао, оженио се. Други му по својој прилици нагиње артемизму.

Зашто то? Па мислим да је у првом, много људи посјећује манастире и тиме ремете монашки живот, стављају монахе на искушење, владике их често нешто у град шаљу, да раде ово да раде оно, више су у свијету него у манастиру, а монаси. Па затом разни ХРебнитељи филују управо монахе причама, псеудодуховном литературом, утичу на њих више него они на остале.

Можда је вријеме да се монаштво реформише, тј или га неће бити сходно времену у каквом се живи, модерном и глобализованом, или ће бити одређене затворене заједнице типа Свете Горе и забранити посјете мирјанима. Монаси треба да се моле и живе у миру и тишини, а не да бунтују читавој Цркви, ревнују преко интернета, и воде протесте по градовима.

[Ламех]

Да, то је све тачно,

Али, горе сам писао о проблему ширења артемита и екипе и нико ништа није коментарисао.

Дакле, да кажем најпростије што могу: они раде свој посао (шире лажи и збуњују монахе и лаике), а шта радимо ми?

Да ли довољно само изаћи са причом о догматима, канонима, теологији или је потребно нешто конкретније?

Ајде мало о томе...

Потребно је много поста и покајања.

Оно што нам прво недостаје као пројава литургијског јединства, ил што би ти рекао прича о догматима, канонима... јесте непосредност другога поред мене. И његов значај. Имам утисак да су нам често горе побројане ствари зидови којима се штитимо до ближњих, од оних који са мном стоје и моле се и приносе дарове на литургији. И поред тога, и подвижништво је често маска за учауреност. Нарочито међу хришћанима у свету.

Друго, већина људи који су пришли Артемијевој парасинагоги јесу они који су до скоро са нама бивали на литургији. Како сад испадоше марсовци са којима нема начина да се споразумемо? Поред тога, најкритичнији су они који "симпатишу" Артемија. Ту одговорност стављам на клир. У колико Цркава нпр у Београду можете на беседама које говоре свештеници да чујете теолошке, еклисиолошке, подвижниче теме које носе собом конкретну поруку? Колико можете често чути да позивају вернике да своје и богословске и животне недоумице поделе са њима? А колико често чујете у тим беседама морлалистичко-митолошко-патетична наклапања која немају никаквог смисла?

Треће, фали нам смелости да сведочимо своју веру и своје искуство.

И да се вратим на почетак, потребно нам је много поста и покајања. И молитве. За друге, не само за себе.

[Vaske]

Судећи по видео клипу са почетка теме, а мислим да осликава добар дио нашег монаштва или Цркве уопште, рекао бих, да те монахе ипак треба да води неко образован , а не неко ко зна добро да врца мед и управља домаћинством.