Радио Светигора и Светигора Прес

[Зоран]

Синаксар на Свети и Велики четвртак

Стихови на свето прање ногу ученицима:

На вечери пере ноге ученицима Бог,

чија је нога некада навече Едемом ходила.

Стихови на Тајну вечеру:

Двојака вечера се поставља: Пасха законита,

и Пасха нова – крв и тело Господње.

Стихови на чудесну молитву:

Молиш се Христе, и на лицу страхота:

зној као капље крви, молитвом хваташ

непријатеља да смрт заиста уништиш.

Стихови на издајство:

Зашто вам требаху ножеви, зашто коље,

варалице народа, против Онога који је хтео

да умре ради спасења света?

На свети и велики четвртак свети оци, који су добро уредили преузето од светих апостола, светих и божанских Јеванђеља, предали су нам да празнујемо четири догађаја: свето прање ногу ученицима, Тајну вечеру, тј. предавање страшних тајни нама, чудесну молитву и само издајство.

Будући да се јудејска Пасха морала учинити у петак, а пошто је приличило да истина буде у складу са праобразом, тј. да би тада и Христос био принет као пасха за нас, Господ наш Исус Христос је, по речима светих отаца, учинио Пасху са ученицима пре тога, у четвртак навече. То вече и цео петак Јудејци сматрају као један дан, јер они тако рачунају дане. Зато ју је и учинио тада, са ученицима, како кажу неки, међу њима свети Златоусти, по закону, пре свега стојећи, опојасан, у сандалама, ослоњен на жезла: дакле, онако како налаже закон, да не би био преступник закона. То је припремио Зеведеј; он је носио глинени крчаг воде, како говори Атанасије Велики, мада други имају другачије мишљење о томе. Затим, показујући ученицима то што је учињено, предаје тајну и наше Пасхе у великој горњој одаји, када је већ наступила ноћ. А кад би увече, каже се, седе за трпезу са Дванаесторицом ученика. Видиш да то није била законска Пасха: овде се седи, овде је вечера, хлеб и вода, а тамо све печено на ватри и бесквасно. Пред сами почетак вечере (тако говори свети Златоусти), Христос устаде, одложи своје горње хаљине и насу воду у умиваоник, и све то учини сам, да би тиме посрамио Јуду, а уједно подсетио остале ученике да не траже старешинство. Христос поучава ученике и након прања ногу, показавши то сопственим примером, и говори: Који хоће да буде први нвка буде последњи од свију. Изгледа да је Христос опрао ноге прво Јуди, који је безочно седео у прочељу. Петар, последњи ученик коме је Христос пришао, ватренији од осталих, брањаше Учитељу, али одмах након тога са задовољством дозволи. Кад опра њихове ноге и показа да ће се узвисити сваки онај који себе понизује, и поново узе хаљине и седе, поче да их поучава да воле један другога и не траже старешинство.

А док су они јели, Христос поведе разговор о томе да ће га издати, али не помену име тог издајника. Пошто те речи збунише ученике, Исус рече тихо самом Јовану: Онај комеја додам хлеб да умочи, тај ће ме издати. Да је Петар ово чуо, он би, онакав, плаховитији од свих ученика, убио Јуду. Још рече: Који умочи са мном руку у здјелу… и заиста се десило и једно и друго. Недуго након овога, узе хлеб и рече: Узмите, једи те; исто тако узе и чашу и рече: Пијте из ње сви, ово је Крв моја новога завета, ово чините за мој спомен. И сам је, извршавајући то, јео и пио с њима. Обрати пажњу на то да хлеб, а не бесквасне хлебове, назива својим телом, да би се посрамили они који на жртву приносе бесквасне хлебове. Кад је Јуда заложио хлеб, у њега је ушао сатана: он га је и раније искушавао, а сада се потпуно (у њега) уселио. Кад је изашао, каже се, договорио се са првосвештеницима да им изда Христа за тридесет сребрника.

Ученици се после вечере упутише на Маслинску гору, у једно место које се зове Гетсиманија. После извесног времена, Исус им рече: Сви ћете се ви саблазнити о мене ову ноћ (Мт 26,31 и Мк14,29). Петар му (на ово) одговори: Нећу те се одрећи макар морао и умрети с тобом! А било је већ касно, тј. беше дубока ноћ. Исус рече: Пре него што петао запева, три пута ћеш ме се одрећи. Управо тако се и десило: када је Петра обузео превелики страх, Бог је показао слабост људске природе. Управо зато је њему касније уручио цео свет да би он, искусивши на себи лаку колебљивост људске природе, био милостив према грешницима. Петрово троструко одрицање, дакле, изображава грех свих људи против Бога: прво, заповест, коју је Адам преступио, друго, преступање писаног закона, и треће, најзад, против самог оваплоћеног Логоса. То је касније Спаситељ поново исцелио када је на три пута постављено питање: Петре, љубиш ли ме, три пута исказано исповедање. После овога речима: Жалосна је душа моја до смрти ставља до знања ученицима да је смрт страшна за све и тиме открива своју људску црту. Затим одступи од њих колико се може каменом добацити, и три пута изговори молитву: Оче мој, ако не може да ме мимоиђе ова чаша да је не пијем, нека буде воља твоја. И још: Оче мој, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова! Он је ово, с једне стране, говорио као човек, а са друге, у исти мах је вешто одбијао ђавола, да овај последњи, мислећи да је Христос, чим се толико плаши, обичан човек, не би спречио тајну крсне смрти.

Кад се врати, и нађе ученике где спавају, обрати се Петру речима: Зар не могасте један час пробдети са мном? тј. ти, који си обећао да ћеш се подвизавати чак до смрти, тако спаваш заједно с осталима. Кад пређе на другу страну потока Кедрона, где беше врт, Он тамо застаде са својим ученицима. Често је Он имао обичај да долази овамо, зато што је и Јуда знао ово место. Онда Јуда узе неколико војника и у присуству народа приближи се Исусу, пољуби га, и тиме им даде знак да је тај. А ово учини зато што је често задржавани (Исус) неприметно одлазио од њих. Али овде сам Христос први изиђе пред њих, и запита их: Кога тражите? Они га ипак не познаше, иако их ноћ није у томе спречавала пошто су, каже се, биле упаљене буктиње и светиљке, већ, обузети страхом, одступише назад. А кад поново приђе, сам им се обрати. Када Јуда показа уговорени знак, Христос рече: Пријатељу, на то ли си дошао? тј. оно ради чега си дошао, Јудо, чини благовремено. И том приликом их опомену: Као на разбојника изашли сте с ножевима и кољем да ме ухватите! А ноћу су дошли да не би изазвали неко негодовање у народу.

Тада разљућени Петар извади нож, онакав какав су користили за вечером, и удари првосвештениковог слугу, по имену Малхо, и одсече му десно ухо и тиме стави до знања да првосвештеник није добро ни учио, ни разумевао закон. А Христос забрани Петру, јер није добро да следбеник духовног Оца употребљава мач, и исцели Малхово ухо. Кад ухватише Христа, доведоше га свезаног у двориште првосвештеника Ане, чији је таст био Кајафа. Тамо су се већ били окупили сви који су оптужили Христа: фарисеји и књижевници. Овде, пред слушкињом, Петар се одрече Христа, а када средином ноћи петао запева и трећи пут, он се опомену и горко заплака. А кад би јутро, Христа одведоше од Ане првосвештенику Кајафи, где му попљуваше лице и удараху га, и где беху позвани лажни сведоци, а кад освану дан, Кајафа га предаде Пилату. А они који су га довели, каже се, нису ушли у судницу да се не би оскврнили, него да би могли јести пасху. Ово, дакле, значи да су првосвештеници и фарисеји тада поступили противно закону јер су изменили Пасху, како говори свети Златоусти, будући да је те ноћи требало јести пасху, али су они то одложили због Христовог убиства. А да је управо тада требало да је једу, показао је Христос, који је претходне ноћи окусио вечеру, а затим предао извршену тајну, јер је и истина, како је речено, морала бити у складу са законом. И Јован говори да је све то било пре празника Пасхе, у четвртак и четвртак навече. И ми, дакле, празнујмо, и са страхом чинимо спомен на те страшне и неисказане догађаје и дела.

Неисказаном милошћу Твојом, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин.

Извор

[Зоран]

Кроз Часни пост: Велики четвртак

Божански Отац, благоустројивши све ствари, одговрајућим поредаком читања из светих Посланица и Светога Јеванђеља нам даје четири догађаја којих се сећамо у Велики четвртак: светог дела умивања ногу апостолима, Тајне вечере (када је установљена Света Тајна Причешћа), најдивније и најусрдније молитве и издајства.

Синаксар

Поучивши пријатеље Своје Тајнама, истинита Премудрост Божија припрема трпезу која храни душу и припрема за верне чашу вина живота вечног. Побожно приступимо и ускликнимо: Христос Бог наш је величанствено прослављен.

Као браћа у Христу, стекнимо братољубље, и не оскудевајмо у сажаљењу према ближњем да не би због новца били осуђени као немилостиви слуга и кајали се узалудно као Јуда.

Велики четвртак

Служба Дванаест страсних Јеванђеља

Приближимо се у страху тајанственој трпези, и чисте душе примимо Хлеб; останимо покрај Владике да би смо видели Онога који умива ноге својим ученицима и брише их убрусом; чинимо као што видесмо, покоравајући се међусобно и перући ноге једни другима. Јер такву је заповест Христос дао Својим ученицима; али Јуда, роб и варалица, не послуша је.

Јутрење

Велики четвртак

Читања из Светог Писма:

Јутарња служба

Посланица: 1Кор. 11:23-32

Јеванђеље: Мат. 26:2-20; Јован 13:3-17;

Мат. 26:21-39; Лука 22:43-45

Мат. 26:40, 27:2

Преузето из књиге „Кроз Часни пост – Мисли за сваки дан“, Манастир Подмаине, 2007.

[Зоран]

Na zalost, Zorane moram da te razocaram, kao sto sam i ja razocarana.Kontaktirala sam direktno distributera manastira Podmaine, i nema vise ove knjige, ceo tiraz je rasprodat, tako da nam jedino preostaje da ovo sa interneta stampamo

Није страшно штамаћемо а сигран сам да ће књига да изађе поново мислим штампа ће ново издање али када ће то бити само Бог зна .

Хвала ти JESSY.

[Зоран]

Поуке испред плаштанице на Свети и Велики петак

Ево човјека! (Јн.19,5)

Ево како је посрамљен, изранављен, измучен безгрешни и свети наш Исус Христос! Каква је била нужда бестрасном Богу да Својим тијелом тако ужасно пострада од људи? Која је била нужда самом Богочовјеку да поднесе ове паклене муке на земљи? Није Бог морао, браћо, да предаје себе таквом срамоћењу и страдању на земљи. Његова жртва је потпуно добровољна, и Он је могао да се оваплоти, не пострада и не умре. Само, тада бисмо сви ми, као грешници и непријатељи Божији, били вјечни заробљеници и робови ђавола и тако заувијек страдали. Тада не би постојале ове двије стране, десна и лијева, и не би било речено праведници ће поћи у живот вјечни, а грешници у вјечно мучење, већ би свима био одређен један пут – пут вјечног мучења. Страшно је и помислити! Али Господ, из Своје бескрајне милости, није могао гледати како ђаво мучи људски род, и дошао је да нас ослободи његовог ропства и вјечних мука. А да би нас ослободио од службе ђаволу коме смо се предали и предајемо се сами, Он је ради нас пожелио да по Свом човјештву постане најпослушнији слуга Свог небеског Оца, Коме смо били, а и сада бивамо непослушни, и људским тијелом и људском душом, људском снагом коју поткрепљује божанство, да побједи ђавола-кушача, коме смо тако лако пали у плијен, и данас му се лако предајемо преко својих гријехова. Даље, да би нас ослободио вјечних мука пакла, у којима би по праведности морале бити наше бесмртне душе, заробљене ђаволом, Он, предвјечни Бог, пожелио је да сам Својим човјештвом поднесе на Себи наша вјечна мучења. И као што видите, како сте чули из Еванђеља, Он је нас ради претрпио то страдање. Он је отрпио сваку срамоту и сав ужас мучења од људи и ђавола да би нас ослободио пакла, у коме бисмо се без Спаситеља вјечно мучили. Тако нас Христос ослободи пакла, а ми сами у њега идемо неустрашиво, затворених очију да свјетлост не видимо, и да што прије у њега стигнемо. Многи од нас се без страха предају свакојаким гријесима и не помишљајући да се исправе, као да је Христос слуга гријеха па све, чак и оне непокојане грешнике, који се нису промијенили срцем и дјелима, води у рај. Несхватљива окорјелост срца и безосјећајност влада у многима од нас. Када је Христос Спаситељ страдао и умирао, сва твар је дрхтала од страха – земља се тресла, камење се распадало, мртви устајали – а наше душе не дрхте гледајући страдање и смрт Богочовјека, сјећајући се вјечних и љутих мука које бисмо ми трпјели да за нас није пострадао и умро Господ. Наша срца се не цијепају, не омекшавају због маловјерја, невјерја, окрутности, гордости, мржње према ближњем, зависти на његово добро, од осуде, стомакоугађања, преједања и пијанчења, тврдичлука, среброљубља, блуда. Па и овдје, пред овом плаштаницом, колико стоји људи који у овим светим и страшним трнуцима не престају да раде за ђавола – осјећају мржњу према ближњем, завиде једни другима, мисле на новац, крађу, пијанчење, нечистоту. Колико је оних који једва чекају празник да се напију и препусте банчењу, скрнавећи тако храм свога тијела које је после причешћа светим Тајнама тијела и крви Господње, постало храм Господњи? Али зашто ја помињем празник? Зар не видимо, и прије празника, па чак и сада, док се сјећамо Христових страдања због нас, пијане људе и оне који се предају блудничењу? Они су народ безакоња, који данас ријечима благосиља Христа, а сјутра ће, или још данас, хулити на Њега дјелима својим. О незахвални, безосјећајни, неразумни, немилосрдни људи који данас тобоже састрадавају са Христом и распињу се са Њим, а сјутра ће Га, или прекосјутра, поново распети! Докле ћемо тако, браћо? Докле ћемо бити лицемјери? Докле ћемо радити за ђавола и жалостити Господа? Ево шта ће бити, браћо, ако се не распадну наша камена срца са својом разноразном злобом, својим страстима, прљавштином, ако их не ослободимо маловјерја, невјерја, хладноће, преједања и пијанства, бестидности, мржње, гордости, зависти, лењости, доколице и других страсти – осудиће нас, једном, оно исто камење што се распало у вријеме смрти Христове. Ако се не покајемо и свим срцем Богу обратимо стропоштаћемо се у онај ад, из кога је дошао да нас избави Син Божији. Да, браћо, заиста је тако! Ако се не покајете, сви ћете тако изгинути! (Лк.13,3). Замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијега, и крв Завјета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати вријеђа? Јер знамо онога који рече: Моја је освета, ја ћу узвратити, говори Господ…Страшно је пасти у руке Бога Живога (Јев.10,29-31). Амин.

Свети Јован Кронштатски

[Зоран]

Кроз Часни пост: Велики петак

На Велики петак се слави свето спасоносно и страшно Страдање нашег Господа и Бога и Спаса Исуса Христа. Ради нас Он је добровољно претрпео пљување, шибање, ругање, пурпурну хаљину и трску, сунђер, оцат, клинце, копље, и изнад свега Крст и Смрт.

Такође се слави спасоносно исповедање на крсту покајаног разбојника, који беше распет са Њим.

Синаксар

Господе, Боже мој, певаћу Ти погребну песму, песму на Твоме погребењу, јер си Ти Својим погребењем отворио за мене врата живота и Својом смрћу погубио смрт и пакао.

Јутрење, Велики петак

Јосиф и Никодим Тебе скинуше са Дрвета, Које си украсио светлошћу као хаљином; и гледајући Те мртвог, обнаженог и непогребног, у својој тузи и милосрђу плакаше, говорећи: ”Тешко мени, мој преслатки Исусе! Малочас се сунце уви у таму  видевши Те како висиш на Крсту, земља се тресла у страху а храмовна завеса раздрела на двоје. А сада видим да се ради мене Ти добровољно предајеш на смрт. Како ћу те сахранити, Господе? Како ћу те увити у платно? Како ћу дотаћи Твоје пречисто Тело својим рукама? Какву песму ћу певати о Твом одласку, сажаљиви Спаситељу? Величам Твоја страдања; певам похвале погребењу и васкрсењу Твоме, кличући: Господе, слава Теби!

Вечерње, Велики петак

Боже, Господе Сила и Творче све творевине, Који си неизрецивим милосрђем послао Свога Јединородног Сина, Господа нашега Исуса Христа, ради спасења рода нашега, и Његовим Часним Крстом поцепао списак сагрешења наших и тиме поразио кнеза и власт таме; прими, Господе који љубиш род људски, ове молитве благодарења и мољења од нас грешних; и избави нас од сваког мрака и смртног греха и од свих видљивих и невидљивих непријатеља који траже да нас погубе. Прикуј плот нашу страхом Твојим, и не дај да се наша срца приклањају рђавим речима или помислима, но рани душе наше љубављу Твојом, еда би смо свагда гледајући у Тебе, вођени Твојом светлошћу и видећи Тебе, вечну човеку неприступну Светлост, могли приносити непрестане молитве и благодарење Теби, Беспочетном Оцу са Твојим Јединородним Сином и Пресветим, благим и животворним Духом, сада и увек и у векова векова. Амин.

Царски Часови

Велики петак

[Зоран]

Синаксар на Свету и Велику суботу

Стихови:

Узалуд гроб чуваш, стражо:

гробница неће задржати Живот Самобитни.

На свету и велику суботу празнујемо боготелесно погребење Господа нашег Исуса Христа и Његов силазак у ад, којим је људски род, избављен од погибељи, прешао у вечни живот.

Све дане надвисује света и велика Четрдесетница, али изнад свете Четрдесетнице је света и велика (страсна) седмица, и изнад саме велике седмице је ова Велика и света субота. Ову седмицу не зовемо Великом зато што су њени дани или часови изнад (осталих), но зато што су у тој седмици учињена велика и натприродна чуда и изванредна дела нашег Спаситеља, а нарочито на данашњи дан.  Као што је приликом првог стварања света Бог најпре саздао све твари и најпосле, шестог дана, створио најдивнију, човека, а онда, седмог дана, починуо од свих својих дела, осветио тај дан и назвао га суботом, што значи починак, тако је и приликом стварања умног поретка најпре дивно завршио све (дело искупљења), затим шестог дана (у петак) поново створио смртног човека и обновио га живоносним крстом и смрћу, а онда, на данашњи, опет седми дан, Господ је отпочинуо савршеним починком од дела тако што је починуо животу прирођеним и спаситељским сном. Бог Реч телом силази у гроб; силази и у ад са својом бесмртном и божанском душом, која се кроз смрт одвојила од тела: Њу је Он предао у руке Оца; Њему је Он добровољно принео и своју крв, која је постала наше избављење. Али душа Господа није била задржана у аду, као душе других светих. Зашто? Зато што прародитељско проклетство ништа није учинило њој, као овима. Наш непријатељ, ђаво, није дотакао ни крв, којом смо искупљени, иако је владао нама, јер како је могао отимач ђаво да отме и посланог од Бога, па још и самог Бога? Уосталом, Господ наш Исус Христос уселио се у гроб телесно са Богом, који се потпуно сјединио с телом, но Он је (истовремено) био и у рају са разбојником и, како рекосмо, у аду са својом обоженом душом, и натприродно био са Оцем и саприсуствовао Светом Духу – у свему је био, као неописани (безгранични) Бог, и Божанство ни на који начин није пострадало ни у гробу, ни на крсту. Господње тело је искусило и пропадљивост [φθορά], тј. разрешење душе од тела, али никако није пропало [διαφθορά], тј. није потпуно уништено, нису потпуно ишчезле стихије од којих је састављено. Али Јосиф је, скинувши са дрвета свето тело Господа, погребао тело Господње у нови гроб у врту, и на улазу у гробницу ставио веома велики камен. Сутрадан пак по петку, Јудејци приђоше Пилату и рекоше: „Господару, сетисмо се да онај варалица каза још за живота: После три дана устаћу (Мт 27,63). Зато би, чини нам се, било добро да твоја власт нареди да се код гроба постави војничка стража.“ Пилат одговори: „Ако је Он варалица, зашто се бринете за речи онога који је био жив, када је сада неспорно умро?“ Када је рекао: Устаћу – можда су они извели овакав закључак из Јониног примера.

У сваком случају, ако се крај гроба постави стража, неће бити крађе. Какво безумље! Радили су за себе, а нису схватали да су то окретали против себе. И ето, када је Пилат наредио, они су поставили војничку стражу и гроб брижљиво запечатили и утврдили. И то зато да васкрсење Господа, у присуству страних стражара и печата, не би могло бити преиначено. Али од тог трена, чим је осетио најмоћнију силу, ад је почео да дрхти и да се смућује; и убрзо након тога ад, који је неправедно прогутао, избацује и Христа, најтврђи и крајеугаони камен, и оне које је од века смештао у своју утробу као своју храну.

Неисказаним силаском Твојим, Христе Боже наш, помилуј нас. Амин.

[Зоран]

Кроз Часни пост: Велика субота

У Велику суботу совршавамо Погребење Божанског тела и силазак у ад Господа и Спаса нашега Исуса Христа, којим је обновио људски род од трулежи и превео га у живот вечни.

Стога, Својом неизрецивом снисходљивошћу, Христе Боже наш, смилуј се на нас. Амин.

Синаксар

Онај који сједињује све беше подигнут на Крст, и цела творевина ридаше видевши Га обнаженог на Дрвету. Сунце сакри зраке, звезде одбацише свој сјај, земља се страшно потресе, море се повуче а камење распаде. Многи гробови се отворише и устадоше многа тела светих. Пакао је јечао а Јевреји се стараше како да прошире лажне вести против Христовог васкресња. А жене ускликнуше: „Ово је преблажена субота у коју Христос спава, али ће устати у трећи дан!”

Јутрење, Велика субота

Данас је у гробу Онај Који држи творевину на Своме длану. Камен покрива Онога Који је прекрио небеса славом. Живот спава, пакао дрхти а Адам је ослобођен од окова. Слава Твоме благоустројењу, Којим си све испунио, дарујући нам вечну суботу, Твоје пресвето Васкрсење из мртвих.

Јутрење, Велика субота

Читање из Светог Писма:

Јутарња служба

Посланица: Рим. 6:3-11

Јеванђеље: Мат. 28:1-20

[JESSY]

Na zalost, Zorane moram da te razocaram, kao sto sam i ja razocarana.Kontaktirala sam direktno distributera manastira Podmaine, i nema vise ove knjige, ceo tiraz je rasprodat, tako da nam jedino preostaje da ovo sa interneta stampamo t4431

Није страшно штамаћемо а сигран сам да ће књига да изађе поново мислим штампа ће ново издање али када ће то бити само Бог зна .

Хвала ти JESSY.

I ja mislim da ce se ponovo stampati, jer to je uvek aktuelna knjiga, a kada ce to biti, ko prvi sazna, javlja :smiley:

[Зоран]

Na zalost, Zorane moram da te razocaram, kao sto sam i ja razocarana.Kontaktirala sam direktno distributera manastira Podmaine, i nema vise ove knjige, ceo tiraz je rasprodat, tako da nam jedino preostaje da ovo sa interneta stampamo 4chsmu1

Није страшно штамаћемо а сигран сам да ће књига да изађе поново мислим штампа ће ново издање али када ће то бити само Бог зна .

Хвала ти JESSY.

I ja mislim da ce se ponovo stampati, jer to je uvek aktuelna knjiga, a kada ce to biti, ko prvi sazna, javlja :smiley:

Baжи  4chsmu1

[Зоран]

Торинска плаштаница ће поново бити изложена у Торину

Торинска плаштаница ће ради поклоњења вјерних бити изложена током шест  недеља после Васкрса у торинском саборном храму. Ово ће бити први пут од 2000. године да се ова светиња јавно излаже.

Посјетиоцима храма биће дозвољено да се пред Плаштаницом задрже не више од три минута, како би се многобројни поклоници који се очекују тих дана могли поклонити пред знаменитом светињом хришћанског свијета.

Представници Ватикана наглашавају да ће овај догађај имати духовни караткер, а не карактер религиозног туризма.

Архиепископ Торински Римокатоличке цркве, кардинал Северино Полето, казао је да ће Плаштаница бити изложена од 10. априла до 23. маја. То ће бити пети пут у последњих сто година да се ова светиња излаже.

Архиепископ Полето је казао: „Јасно је да се наша хришћанска вјера не заснива на Торинској плаштаници, него на Јеванђељу и учењу апостола. Међутим, Плаштаница ће вјернима помоћи у молитвеном размишљању о духовном смислу крсних Христових страдања.“

„Нема никаквих математичких доказа да је Торинска плаштаница заиста она тканина у коју је био умотан наш Господ“, казао је архиепископ Торина. „То могу доказати само научици, историчари, ако је то уопште могуће. Међутим, такође је истина да су сви покушаји да се имитира или направи слично изображење претрпјели неуспјех и очеглидно је да оно није вјештачки створено.“

Последњи пут када је Торинска плаштаница била изложена, од августа до октобра 2000. године, у Торину се сабрало око милион поклоника.

[Зоран]

Силазак Благодатног огња у Јерусалиму, Велика субота 2010.

[Зоран]

Кроз Часни Пост: Васкрсење Господа Исуса Христа – Васкрс

Ево дан, који створи Господ! Радујмо се веселимо се у њ!

Христос васкрсе из мртвих,

смрћу смрт уништи

и свима у гробовима живот дарова.

Ово је дан васкрсења, људи украсимо се. Пасха, Господња Пасха, од смрти у живот, Христос Бог нас преведе, појући песму победе.

Данас нам се откри свештена Пасха, Пасха нова и света, Пасха тајанствена, Пасха свепоштована, Пасха која је Христос избавитељ, Пасха непорочна, Пасха велика, Пасха верних, Пасха која нам је отворила двери раја, Пасха освећење свих верних.

Пасха красна, Пасха, Господња Пасха, Пасха достојна сваке части нам засија: Пасха! Радосно загрлимо један другога. Пасха, избављење од бола! Јер данас нам из као из свадбене одаје Христос засија из гроба и испуни жене радошћу рекавши: Објавите добре вести апостолима.

Ово је дан васкрсења, засветлимо празником. Један другог загрлимо и рецимо “браћо” чак и онима који нас ненавиде, опростимо све васкрсењем и још ускликнимо: Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништи и свима у гробовима живот дарова.

Васкрсно Јутрење

Дођите, светлост примите од незалазне Светлости и прославите Христа Који устаде из мртвих.

Васкрсна служба

Читање из Светог Писма: Мк. 16:1-8

Преузето из књиге „Кроз Часни пост – Мисли за сваки дан“, Манастир Подмаине, 2007.

[Зоран]

Христос васкрсе!

Протојереј Александар Шмеман

Христос васкрсе из мртвих,

смрћу смрт уништи,

и свима угробовима живот дарова.

У рано васкршње јутро, три пута обилазимо око цркве и заустављамо се пред њеним затвореним вратима: то су последњи тренуци ћутања пре блеска васкршње радости, и у тим тренуцима се у нашим срцима, свесно или несвесно, јавља питање које се – како каже Јеванђеље – јавило и у срцима жена мироносица које су у рано јутро трећега дана по распећу, „док још беше мрак“, дошле на Христов гроб. То питање гласи: „Ко ће нам одва-лити камен од врата гроба?“. Хоће ли се још једном догодити то чудо? Хоће ли још једном ноћ постати светлија од свакога дана? Хоће ли се још једном преиспунити срца наша том необјашњивом радошћу која није од овога света, радошћу која ће сву ову ноћ и још толико идућих дана одјекивати у том сверадосном васкршњем поздраву: Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!

И – двери цркве се отварају. Улазимо у храм обасјан светлошћу. Улазимо у сверадосно васкршње јутрење. Али, негде у дубини душе остаје оно исто питање. „Ко ће нам одва-лити камен од врата гроба?“. Који је смисао свега тога? Који је смисао празновања Васкрса у свету препуном страдања, мржње, ништавности и ратова? Шта значи певати „смрћу смрт уништи“ и слушати о томе да није остало „ниједног мртвог у гробу“, када смрт и даље остаје – без обзира на сву житејску сујету – јединствена и апсолутна земаљска истина? Није ли, онда, Васкрс, односно та светла васкршња ноћ, то сверадосно васкршње ликовање само једно краткотрајно бекство од стварности, могућност краткотрајне духовне опијености после које се, пре или касније, морамо вратити тој сивој свакодневици, том слепом низу дана, месеца и година који неумитно хује крај нас, том сурвавању свега ка смрти и небићу? Одавно нам већ пуне главу тиме да Хришћанство и није ништа друго до једна обична самообмана, „опијум за народ“, фатаморгана и измишљотина чија је једина функција да човеку пружа утеху у његовој тегобној земаљској судбини. А ако ствари тако стоје кажу они – зар онда није много храбрије и човека достојније да се одрекнемо тог привиђења и да се лицем у лице суочимо са том једноставном и недвосмисленом стварношћу нашег живота?

Шта одговорити на све ово? Први приближни одговор би могао бити следећи: не, није могуће да је све то била пука измишљотина! Није могуће да би толико вере, толико радости, толико светлости – ево већ готово две хиљаде година – могло бити пуко бекство од стварности и фатаморгана. Може ли фатаморгана трајати вековима? Овај одговор је, наравно, убедљив, али још увек није коначан. И треба отворено рећи да нема коначног и општеобавезујућег одговора који би било могуће формулисати у облику научног објашњења васкршње вере. Сваки човек у вези са питањем објашњења васкршње вере може да сведочи само о свом сопственом и живом искуству, може да говори искључиво у своје име.

Замисливши се и задубивши се у своје лично и живо искуство Васкрса, сваки човек одједном постаје свестан онога искуства из кога извире сва његова васкршње вере, одједном све у њему бива обасјано заслепљујућом светлошћу у којој се – заиста као восак од лица огња – топе све сумње и сва питања. Које је то искуство? Не могу то искуство другачије описати и објаснити осим као искуство живога Христа, Не, моја вера у Христа није произашла из тога што једном годишње, од најранијег детињства, учествујем у празновању васкршњих празника. Напротив, моја васкршња вера се родила из мог искуства живога Христа и управо то искуство јесте оно што за мене уопште чини могућим Васкрс, што чини могућим да осетим радост и светлост те јединствене васкршње ноћи, што чини могућим да васкршњи поздрав „Христос васкрсе! Ваистину васкрсе!“ одјекује у мени таквом победном силом.

Како се и када родила та вера? Не знам, не сећам се. Знам само ово: сваки пут када отворим Јеванђеље и почнем да читам о Христу и Његовој проповеди, сваки пут док читам Његове речи почињем – од свег срца и свег бића – да говорим у себи исто оно што су говорили они које су фарисеји слали да ухапсе Христа и који су се враћали необављена посла, говорећи: „Никада нико није говорио као што говори тај човек“. И знам да је Христово учење живо и данас, и да нема ничега у овом свету што се може упоредити са тим Његовим учењем о вечном животу, о победи над смрћу, о љубави која одолева смрти и побеђује је. И, штавише, знам да оно једино што ме никада не напушта и непрестано живи у мени током живота – у коме све изгледа тако тегобно и свакидашње сиво – јесте управо то унутарње сазнање да је Христос са мном. „Нећу вас оставити сироте, доћи ћу вам“, говори Христос. И Христос нам долази и даје да осећамо Његово присуство. Христос нам долази у молитви, у молитвеном трепету душе. Христос нам долази у непојмивој, али тако живој радости коју осећамо целим нашим бићем. Христос нам долази у тајанственом, но опет тако несумњиво извесном присуству Његовом које осећамо у храму за време богослужења. Христос нам долази у Светим тајнама. И све време у нама све више и више нараста тај опит, то знање, та очевидност: Христос је ту, испуниле су се Његове речи – ко Ме воли, Ја ћу бити са њим. И ми и у радости и у жалости, и међу људима и у самоћи непрестано осећамо Његово непорециво присуство, силу Његових речи и радост која долази од вере у Њега.

И, гле, ево јединственог одговора и једиственог доказа: „Што тражите живога међу мртвима? Није овде, него устаде…“ (Лк. 24, 5-6)

И зато је свецело Хришћанство у том стално новом и новом доживљавању вере, у неирестаном оваплоћивању вере у обредима, речима, звуковима и бојама. Ономе ко не верује у Христа, Хришћанство заиста изгледа као фатаморгана. Јер такав слуша неразумљиве речи и посматра неразумљиву церемонију, и објашњава их искључиво споља. Међтим, за онога ко верује све – и обреди, и речи, и звуци, и боје – светли изнутра: и то не као доказ, већ као резултат његове вере, као живот вере у свету, у души, у историји. Зато нам је тако жив, тако стваран и тако савремен Велики петак са његовом тамом и жалошћу. Зато и можемо да плачемо пред Крстом и преживљавамо изнова све то што се догодило на Велики петак као дан тријумфа зла, издаје, кукавичлука и предаје. Зато и можемо да са трепетом и надом гледамо у живоносни гроб Господњи на Велику Суботу. Зато и можемо сваке године да празнујемо Васкрсење. Јер празник Васкрсења није празник на који се сећамо догађја који припада давној прошлости. Васкрсење је стварни, сверадосни и свесрећни сусрет са Оним у Коме је наше срце давно већ сусрело и препознало свој истински живот и светлост сваке светлости.

Васкршња ноћ је сведочанство о томе да је Христос жив и да је са нама, да смо и ми живи са Њим Живим. Сва васкршња ноћ јесте позив човеку да у овом свету и животу угледа и препозна зору тајанственога дана Царства Божијег. „Данас пролеће миомирише – и нова твар ликује…“, пева Црква на Васкрс. Нова твар ликује у вери, у љубави и у нади. „Данас је дан Васкрсења и просветлимо се слављем, и један другог загрлимо, и рецимо: Браћо! И онима који нас мрзе опростимо све Васкрсењем и запевајмо – Христос васкрсе из мртвих, смрћу смрт уништивши, и онима који су у гробовима живот дарова“.

Христос васкрсе!

Протојереј Александар Шмеман

[Oglo]

Беседа оца Јустина Поповића на Васкрс, други дан

Христос Воскресе!
Ваистину воскресе!

Ето, у четири речи сва судбина свих људи свих времена. У четири речи сва историја рода људског. У четири речи твоја историја, и моја. У четири речи највећа револуција у свима човечанским световима, највећа прекретница, највећа скретница, када је воз људског живота, који је јурио шинама смрти, скренуо одједанпут ка бесмртности. Све се изменило. Преврат невиђен! Шта се десило то са родом људским?
Васкрсењем својим Господ је из пакла извео род људски и узнео га у Рај. Господ је из смрти ишчупао род људски и узнео га у бесмртност. Господ је из ништавила, из невиђа васкрсао људско биће у Живот Вечни. Господ је отео човека од ђавола и дао га у загрљај Богу. То је Ускрс. То је Васкрс. Највећа, заиста, револуција у свима световима. Једина савршена и довршена револуција. Савршена и довршена, јер, њоме, шта се даје човеку? Живот Вечни! Живот Вечни у који се улази кроз Истину Вечну, кроз Правду Вечну, кроз Љубав Вечну, кроз Радост Вечну.
Ево дана који створи Господ! Тако се пева данас у једној дивној црквеној песми. А ко је до данас стварао дане људске? Ко је то стварао дане живота твог и мог, свакога човека, ко? Смрт! Смрт је створила твоје дане и моје дане и кроз грех, баца нас у загрљај ђаволу! А ђаво нас баца у пакао. Ето ко је стварао дане рода људског и дане живота људског. Грех! Смрт! Ђаво! Ето твораца наших дана! Ето црних сунаца у страшној ноћи греха и смрти у којој је живео род људски до Господа Христа. Шта су људи радили до Господа Христа? Дизали споменике! Коме? Смрти и ђаволу! Јер сваки грех, то је споменик који човек диже ђаволу. И овај свет до доласка Господа Христа претворио се у једно бескрајно игралиште, игралиште препуно лажних богова, препуно споменика греха и смрти, препуно споменика ђаволу! А те споменике дизали људи, људи, гресима својим. Пун свет идола! Пун свет лажних богова! Све њих стварао је човек лажући себе грехом, сластима греховним. А уствари то човек и данас ради после Васкрсења Господа Христа, када неће за Њим. Он и данас грехом својим диже споменике ђаволу, ствара разне идоле, лажне богове, и клања им се! Колико се данас људи клања  лажним боговима? Колико је данас људи неосетљивих на Васкрслог Господа? А људи, људи у лажима културе. Култура европска, идолиште! Страшно идолиште! Пуно лажних богова! Пуно лажних философа! Лажних мудраца! Лажних научника, лажних законика! Лажних царева и краљева! Лажних диктатора! Лажних мучитеља, тирана. Све то без Христа и против Христа и друкчије не може бити. Друкчије не може бити! Људи дижу споменике ђаволу. Људи живе стално међу лажним боговима, када не верују у Васкрслог Господа Исуса.
Овај свет без Господа Христа, шта је? Смртиште! Мртвачница! Огромна гробница и у њој ставили човека, леш до леша, мртвац до мртваца, смрдљивац до смрдљивца. То је свет без Господа Христа! А са Њим, са Спаситељем, овај свет постаје васкрсилиште, постаје расадник бесмртности. Овај свет постаје миомирисно пролеће Вечности. То је учинило Васкрсење Господа Христа. И ми Хришћани, шта смо, ко смо ми? Ми смо мртваци који су изишли из гробова, васкрсли из гробова и живимо у овоме свету. Шта је то Господ учинио са нама Васкрсењем Својим? Шта је то Господ дао роду људскоме победивши нашег највећег непријатеља, смрт и ђавола и грех? Шта је дао Господ Христос? Дао нам је Живот, Бесмртни Живот, Вечни Живот, коме смрт не може да науди, коме ђаво не може да науди, коме никакав грех не може да науди. И Господ свако људско биће претворио у бесмртника. Ми Хришћани у овоме свету живимо као васкрсли мртваци. Шта је Свето Крштење којим ми поштујемо Христа? Свето Крштење није ништа друго него, како учи Свето Еванђеље, то је погребење са Господом Христом и васкрсење са Њим. И ми, кроз крштење погребавамо се у Господа Христа, како се вели у дивним песмама: „Јуче се с тобом сахраних, погребох, а данас васкрсавам с тобом“. Да, васкрсавам с Тобом, Господе! То је Хришћанин.
Хришћанин је човек који је саваскрсао са Господом Христом, и такав живи у овоме свету: као мртвац који је изашао из гроба, савладао све смрти, и хода кроз овај свет као бесмртник коме никаква смрт наудити не може. Не једна, него све смрти нека јуришају на Христовог човека. Не могу му ништа! Бесмртник, јачи од свих смрти, он се чуди на сваку смрт и сатире је силом Васкрслог Господа. „Ми“, вели Свети Апостол, „који у овоме свету живимо, Христос устаде, Христос васкрсе и ми у новом животу ходимо“. То је наш подвиг, хришћански подвиг у новоме животу. Каквом? Бесмртном животу.
Ти си Хришћанин. Долази жалост кроз овај свет, али знај, све је бесмртно што чиниш, све иде у Вечни Живот с тобом. „ Ко је у Христу нова је твар“, вели Свети Апостол Павле, нова је твар. Бити у Христу, вером си у Христу. Гле, ти си нови човек, човек од крштења, човек од бесмртности. Гле, ти нови човек, ти васкрсли мртвац, ти имаш ново срце, нову душу, бесмртно срце, бесмртну душу и бесмртну радост у Васкрсломе Господу. Гле, „све старо прође и ново настаде“. Старо прође, прође стари смртни човек и настаде нови, бесмртни човек у Христу. Прође смрад људског живота и настаде пролеће људског живота, вечно пролеће. Прођоше старе мисли, стара осећања, смрт смрдљива, и појавише се од Христа у човеку нова осећања, бесмртна и вечна, која миришу на Небо.
Ништа ново под сунцем осим једнога, осим Господа Христа! То је Једино Ново. И људи који хоће да имају у себи то Ново, то Вечно Ново, ту Новину која никад не стари, ето, имају у Господу Христу. Њу стичу само вером у Њега, вером у Васкрслог Господа Исуса. Јер у овоме свету, браћо, ништа није вечно осим онога што не умире, осим онога што је јаче од смрти, а то је Господ Христос и све што је од Њега и у Њему. То никада не умире и то је Вечно Ново. Вечно Ново и за тебе и за мене и за сваког човека јер та васкрсла Божанска сила коју Господ даје човеку, тај Вечни Живот, Вечна Правда, ето вечних сила које никаква смрт сатрти не може, нити истерати из тебе, Христовог човека.
Да, у овоме свету само су Хришћани вечито нови, вечно млади, јер нема смрти у њиховој души. Њих не може ништа да застари. У овом свету човек застари од греха, застари од смрти, док не умре сав се распадне у каљузи својој. А Христов човек је вечно млад. Што дуже живи, све је млађи, јер таква је вечност коју Господ даје, таква је Вечна Сила, Вечна Правда, Вечни Живот који Господ даје Својим следбеницима.
Ми данашњи људи живимо у свету такозваних револуција. Ми живимо у свету преврата. Живимо у свету, како веле, највећих прекретница. Куда, куда прекретнице данашње воде? У злочине, у убиства! Све су то лажне револуције! Све су то лажни преврати, који не воде човека бесмртном животу и Вечном Животу, који не воде човека правој истинској срећи! Све је то лаж! То је револуција палога у рају који је човека навео на грех, ђавола! Револуције ђавола, то су револуције садашње. Шта ја говорим? Истину, сву истину историје људске. Јер шта је урадио ђаво са Адамом и Евом? Он је навео њих на своју ђавољу револуцију. У чему је та револуција? У чему је тај преврат који је ђаво извршио  у нашем људском животу? У чему је та страшна прекретница и та страшна скретница, која је воз људског живота скренула са шина бесмртности у смрт, у амбис смрти? Шта је ђаво урадио са људима? Он је људе преварио, он је људе одвратио од Бога. То је та револуција ђавоља. Грех је убацио у њихову душу. А грех, шта је урадио са њима? Он им је обећао: „Ако једете од овога рода забрањенога ви ћете постати бесмртни, бићете као богови“. Појели наши прародитељи, и гле, сурвали се у амбис смрти. Слагао их ђаво. Извршила се највећа револуција. Јадни наши прародитељи Адам и Ева, мислили су да ће помоћу зла доћи до добра, да ће помоћу ђавола постати богови. То је данашња револуција, да се хоће помоћу ђавола постати Бог! У томе је сав грех. У томе је сва лаж свих револуција мимо Христа, мимо Васкрсења Господа Христа. Људи хоће да постану богови помоћу ђавола! Каква лаж!
Али у тој лажи живи не само род људски до Христа, него и данас. Данас, данас то се исто чини, то се исто ради. Људи хоће помоћу зла, помоћу злочина да зацаре на земљи правду, (такозвану) велику правду за све људе. Погледајте, каква се правда зацарује по Азији, Африци, Европи, Аустралији и Америци! Правда злочина, правда покоља. Ђавоља сила! Ђаво опио умове људи, саблазнио их највећом саблазни и преварио највећом преваром: преваром да се може постати добар помоћу зла, да се може постати добар помоћу ђавола, да се може бити добар без Бога и против Бога.
А Господ дошао у овај свет да покаже и докаже, да само помоћу добрих средстава може се постати добар, да се само помоћу Божијом може постати бог по благодати, да само помоћу Бога човек може постати савршен у овоме свету, савршен у добру, савршен у правди, савршен у истини, савршен у љубави. Без тога свет се гуши у злочину и злочинима. Непрекидан злочин, то је историја рода људског. Непрекидан злочин, без Христа и против Христа. Један дивни Светитељ, Симеон Нови Богослов рекао је: „Добро које се не учини на добар начин, није добро“. То је Еванђелско учење, браћо. Добро се може постићи само добрим начинима. До доброг се може доћи само помоћу Бога, а не помоћу ђавола. Вечноме Животу, Вечној Истини, Вечној Правди може се стићи само помоћу Бога, Господа Христа, не помоћу лажи ђаволских, помоћу ђавола.
У чему је разлика између свих тих револуција и револуције Господа Христа? Васкрсење Његово! У чему? У томе што сва Европа учи, попут лажног папизма: „циљ оправдава средства“. А Еванђеље Христово учи: не, циљ не оправдава средства, већ добар циљ тражи увек само добра средства, и добар се циљ може остварити само увек помоћу добрих средстава. Ништа се добро у свету не може постићи помоћу лошег, већ само помоћу доброг. Господ је Христос дошао у овај свет да људе спасе од греха, да спасе грешнике од греха, а не да сатре и убије грешнике због греха.
А Европа, ево је, стално убија човека због греха. Европске теорије, луде и глупе, ево врше покољ по Азији, по Африци, по целоме свету врше покоље, и хоће те лажне луде теорије европске да помоћу зла остваре добро у овоме свету, да помоћу злочина остваре срећу рода људског. А гле, све лаж до лажи, смрт до смрти! А пуно разних опијума: култура, цивилизација, биоскопи, позоришта, кафане, барови, безочна уживања, сладострасни призори, све изложба до изложбе ђавољих саблазни. И све оне врше страшан покољ људских душа. Покољ људских душа почиње од Европе, највише од Европе, и онда надаље шири се кроз све демонске светове.
А ми Хришћани, ми Хришћани од Крштења почињемо. То је једина сила, то је једино ново, ту силу даје Господ Христос свакоме од нас. И ми, ми се одликујемо од свих других људи тиме што верујемо у Васкрсење Господа Христа и у своје лично васкрсење. И ми, ми данашњи Хришћани, у двадесетоме веку хришћани, иако кљакави и богаљи, ми сведочимо једну истину са Светим Апостолима. Сведочанство, какво? Сведочимо Васкрслог Господа! Васкрсао Господ, васкрсао је човек! То је наше сцедочанство. Ми стално у овоме свету, сваки од нас као Хришћанин проповеда једно, сведочи једно: Васкрслог Господа и васкрслог себе. И живи у овоме свету као васкрсли мртвац који је победио смрт, победио је све смрти и данас и сутра и вавек. Киме? Васкрслим Господом Исусом Христом.

Христос воскресе! Ваистину воскресе!

Васкрс 1966.

[Зоран]

Њутн о општем васкрсењу

Једном су запитали Њутна: “Како је могуће да тела мртвих, одавно распаднута, поново постану тела својих душа?”

На то је научник помешао гвоздене опиљке са земљом и упитао своје саговорнике: “Ко може да издвоји из прашине и састави ове гвоздене опиљке?”

Одговор није добио.

Онда је Њутн узео магнет и принео га мешавини. Настало је комешање честица. Опиљци гвожђа почели су се хватати за магнет и једни за друге.

У прашини није остало ни молекула гвожђа.

Тада Њутн рече присутнима: “Онај, који је оволику силу дао мртвом камену, зар Он не може дати такву моћ нашим душама када буде требало да се обуку у своја прослављена тела.”

Сер Исак Њутн (1642 – 1727) је енглески физичар, математичар и астроном, један од највећих научника човечанства.

Извор: Радио Светигора