Пјесма Ђурђевдан настала је у возу за Јасеновац

[cloudking]

Захваљујући преживјелима ми данас знамо за овај догађај.

Ja vec pitah ali ne dobih odgovor: Kako?

kako na osnovu prezivelih? Jesu oni negde to zapisali u nekim memoarima ili diktirali nekome?

Ti Radovanovicu o ovom dogadjaju ne znas na osnovu prezivelih nego na snovu interpretacije ovog autora kome si tek tako odlucio slepo da verujes...

[Crveni Baron]

Koliko znam, prihvatio je on priznanje za autorstvo, potpisavsi se kao autor ove pesme... jes' da je krao od raznih ali mi kradja od nekog mucenika koji je stradao u Jasenovcu deluju previse i za Bregu... nego, kad vec navodis da valjda Brega zna poreklo te pesme... jel ima negde da se nadje to da Brega govori o tome odakle mu tekst?

Uh, pitati Bregovica starog plagijatora

[RYLAH]

Ja vec pitah ali ne dobih odgovor: Kako?

kako na osnovu prezivelih? Jesu oni negde to zapisali u nekim memoarima ili diktirali nekome?

Ti Radovanovicu o ovom dogadjaju ne znas na osnovu prezivelih nego na snovu interpretacije ovog autora kome si tek tako odlucio slepo da verujes...

Облачићу, ако ниси приметио, ја не причам јекавицом.

Цитирао сам део текста о коме смо Авокадо и ја причали.

[Ђорђе Р]

Ja vec pitah ali ne dobih odgovor: Kako?

kako na osnovu prezivelih? Jesu oni negde to zapisali u nekim memoarima ili diktirali nekome?

Ti Radovanovicu o ovom dogadjaju ne znas na osnovu prezivelih nego na snovu interpretacije ovog autora kome si tek tako odlucio slepo da verujes...

Има и једног и другог. Људи су се стварно озбиљно бавили овом тематиком и записивали сећања логораша.

Имаш искуство Жарка Видовића, које је његово лично сведочанство, на линку што је дао Вукашин. (http://www.rastko.rs/rastko/delo/13189)

Ево делића који говори о Жарку Видовићу и његовим боравцима по логорима са Википедије:

"Био у затворима (прво немачком, па усташком) до 1942, кад је у великом транспорту пребачен у Јасеновац, одакле је депортован у логор код Нарвика у Норвешкој, из кога је побегао у Шведску."

[Ђорђе Р]

Из сведочанства Жарка Видовића (подебљао сам део који се односи на Вукашинов текст):

"Дана 6. маја 1942. усташка полиција Независне Државе Хрватске приредила је у Сарајеву Србима „усташки ђурђевдански уранак: бесплатан превоз на теферич“, у Јасеновац! На трамвајској (уједно и жељезничкој) прузи поред Миљацке, на обали од Баш-чаршије и „Градске вијећнице“ (послератне Библиотеке и Архиве), па све до Електроцентрале, била је постављена дуга композиција теретних вагона, за транспорт затвореника до Јасеновца. (Трамвајска пруга је била исте ширине као и жељезница, ускотрачна, па је тако воз из Брода (Босанског) могао ући у град, обићи га кругом до Башчаршије и онда се, поред Миљацке, Обалом, вратити у жељезничку станицу, па за Мостар или натраг, за Брод!). Извели су нас из затворских ћелија и околних касарни ујутро око четири сата, пред само свануће: заиста на уранак, али не ђурђевдански! (Тада је и настала сарајевска тужна песма "Ђурђевдан је" коју ће Горан Бреговић дивно обрадити: и хвала му!).

Ту композицију теретних вагона вукле су или гурале три локомотиве. А силазиле су, да буду укрцане, колоне затвореника: из Јајце-касарне на брду изнад Бембаше и Невјестине махале; из Градског затвора (иза Градске вијећнице, код Башчаршије), из затвора Беледије, Ћемалуше, Централног затвора (Судског, аустроугарског); из Касарне војводе Степе (и у НДХ смо тако називали касарну испод Бистрика, на Тргу 6. новембра, названом тако по дану уласка Српске војске у Сарајево, године 1918.). А кад воз крене, зауставиће се после неких пет стотина метара, да, тамо напред, у онај део композиције, прими и затворенике из Касарне краља Петра Првог, у Новом Сарајеву. (Та касарна је 1941. била сабиралиште за Јевреје, за њихове породице, одакле су их транспортовали Немци (!) на губилишта. Покушавали смо ми преживели логораши, да од ЈНА добијемо дозволу да то означимо неком спомен-плочом, али је предлог, дат бојажљиво, био од стране команде „ослободилачке“ армије грубо одбијен. То је после г. 1945. била Пешадијска школа и Касарна „Маршала Тита“!).

Тако се у тој композицији теретних вагона, 6. маја 1942, нашло око три хиљаде затвореника: младих људи, „војно способних“, сада за Јасеновац. Међу њима је — а то ћу сазнати у Сарајеву тек после рата — било и људи домаћина, који су били затворени заједно са својим синовима: Мандрапе, Кошарци, Мостарице, Ковачевићи, Ћоровићи, Коњевићи, Стојановићи, Суботићи, Рубинићи, све из сарајевске Пируше (српског кварта), па Јовановићи, Илићи, Богдановићи са Ковача, на прилазу Јајце-касарни . Али је било и муслимана, затворених само зато што су се заузимали за Србе или се изјаснили као Срби: млади мостарски правници (завршили студије права у Београду), као Адил Гребо, Исмет Пашић, Шефкија Капић, Мугдим Мехмедагић, па и књижевник Зија Диздаревић (све у Беледији, у ћелији бр. 4, где сам био и ја, у Градском затвору). Мостарски муслимани нарочито зато што су били против Споразума (Цветковић-Мачек) којим је Мостар 1939. г. прикључен Бановини Хрватској. То „србовање“ ће их коштати главе.

На теретним вагонима у које су нас укрцавали, памтим, још су биле, ћирилицом и латиницом, старе ознаке „ЈДЖ“ и натпис „седам коња или четрдесет војника“, колико, за нужду, може да стане највише у један вагон . Нас су укрцали по две стотине у један вагон! А ваздуха само кроз четири решеткаста мала отвора, у сваком углу вагона по један, високо под кровом. Додуше, ти вагони су били, као „четврта класа“ воза, предвиђени и за путнике-сељаке који су ишли „на пазар“, те смо често и ми, ђаци на излетима, као и сељаци, седели пре рата путујући „на излет“; али су тада „шибер-врата“ на средини била отворена широм, на обема странама. Није било клупа, седело се на поду, али су шибер-врата била отворена, те нас је по пет-шест седело у отвору на вратима, на ивици вагона, певајући и „тамбурајући ногама“, док је воз ишао понекад тако лагано да смо могли скочити на тло да узберемо успут понеку шљиву, поред пруге! Па и сада смо, набијени у вагон, мислећи да се само растајемо од завичаја и путујемо „за Немачку“ као заробљеници, поред још отворених врата запевали:

„С оне стране Јајца, гајтан-трава расте

По њој пасу овце, чувало их момче.

Младо момче плаче, још тужније пјева

Свака туђа земља, туга је голема!

Ђурђев-дан је! Запјевало се, да охрабримо и ободримо неке који су били згромљени, паралисани од страха и неизвесности. Али тада усташе, нагло и с треском, затворише шибер-врата вагона и, јасно чујемо, ставише ланце и полугу, те закатанчише. „Е, сад пјевајте колико вам је воља!“ Нађосмо се збијени, без ваздуха у мраку. Није било ни воде. Све потребе, и оне несавладиве, редовне, јутарње, које у оној трци и гурњави јутрос нико није стигао да обави, обављале су се стојећи, јер смо били тако збијени, да нико није могао ни да се окрене, ни руку да покрене, а камоли да се раскопча и седне. Дечаци су најпре плакали, а онда у несвест: не може се рећи да су „падали“ јер су и онесвешћени остајали стојећи, стиснути између осталих. И тако пуна два дана, до Брода: стигли смо у Брод тек увече, 7. маја. Ту је била прелазна станица: вагони широког (нормалног) колосека су били притерани напоредо уз оне уског, те је требало прећи из вагона ускотрачне железнице у нешто веће вагоне нормалног колосека.

Отварају се, чујемо, врата у вагонима наше, сарајевске композиције, и чујемо вику: „Испадај, брзо!“ И ударце. Отворише, најзад врата и на нашем вагону, и ту ће се догодити нешто што ће се поновити и кад будемо излазили из вагона широког колосека, у станици Јасеновац: излазимо (искачемо) а иза нас и поред нас падају људска тела, беживотна падају као кладе! Нисмо ни знали да су мртви док су стајали збијени између нас! А онда су у вагоне за Јасеновац сабијали људе из по два сарајевска ускотрачна у један јасеновачки, нормални. Исти мрак, иста збијеност, исти недостатак ваздуха као и у вагонима од Сарајева до Брода. Зато смо станицу Јасеновац, да се отворе врата на средини вагона, чекали као крај мука и спас!"

[nedeljko]

Причао сам са људима из Одбора за Јасеновац, и они ово истичу као највећи проблем. Лако би се изборили са свим, да није преувеличавања. Чему то, зар је то потребно? Као да већ сама прича по себи није довољно драматична и страшна, па да морамо ми још је бојити. Зар је мало 120 000 страдалих у самом логору, него морамо да причамо о 700 000? Само сводимо страдање људи на полемику о бројевима.

Бројку од 700.000 убијених у Јасеновцу први су споменули Брозови комунисти. А, сви добро знамо да су они, итекако, заташкавали стварни број убијених од стране усташа и других злотвора . Није потребно преувеличавати, али избрисати 500. 000 убијених је, благо речено, неразумно.

Колико знам, са сада, је идентификовано 88.000 жртвава геноцида.

Све и да хоћемо не можемо да преувеличамо страдања недужних од стране усташких злотвора.

Просто је немогуће преувеличавати зверста тих монструма. Шта год да се напише о монструозности усташки злотвора би било благо написано и не би могло да опише зверства почињена у Јасеновца.

[Ромејац]

Прво, људи нису знали да одлазе у смрт, и ту пада читава теорија о песми.

Аргумент ти је заиста никакав!

Догађај је из 1942 године. Тада већ годину дана усташка власт управља Сарајевом. Зар се за то време нису дешавали у самом Сарајеву страховити злочини. Као да се за тих годину дана већ није чуло шта се дешава са србима које усташе одведе у разне затворе. Као да народ није приметио да кога одведу томе се губи сваки траг...

[Avocado]

Аргумент ти је заиста никакав!

Догађај је из 1942 године. Тада већ годину дана усташка власт управља Сарајевом. Зар се за то време нису дешавали у самом Сарајеву страховити злочини. Као да се за тих годину дана већ није чуло шта се дешава са србима које усташе одведе у разне затворе. Као да народ није приметио да кога одведу томе се губи сваки траг...

Romejac, problem je sto sam izvor informacije, neposredno pre dela o pevanju kaze da nisu znali da idu u smrt:

Није било клупа, седело се на поду, али су шибер-врата била отворена, те нас је по пет-шест седело у отвору на вратима, на ивици вагона, певајући и „тамбурајући ногама“, док је воз ишао понекад тако лагано да смо могли скочити на тло да узберемо успут понеку шљиву, поред пруге! Па и сада смо, набијени у вагон, мислећи да се само растајемо од завичаја и путујемо „за Немачку“ као заробљеници, поред још отворених врата запевали:

[cloudking]

Istorijski podaci o zverstvima, svedocanstva, fotografije i razna druga dokumenta dovoljna su ilustracija zlocina koji su se desavali... kao sto neko vec rece u ovoj temi, ovakvim pricama i pricicama, unizavamo ta stradanja jer delujemo neozbiljno...

Imas istrorijske dokaze a ti se vatas za nekakvu pesmu sumnjivog porekla jer znas da to udara u srce nacionalnog bica pa ce mnogi sa suzom u oku da shvate kolko je sve to bilo strasno... ko da bez toga niko ne zna kolko je bilo strasno...

[Avocado]

Погрешно си сконтао. Поново сам прочитао тај део. Ево шта каже:

У општем хаосу један од њих за кога се тврди да је био члан сарајевске "Слоге" у сопственом грчу и немоћи, из поноса и пркоса, својим извјежбаним и смјелим баритоном из срца и душе запјевао је:

"Прољеће на моје раме слијеће, ђурђевак зелени, свима осим мени - Ђурђевдан

је!"

По доступним свједочењима, усташе су због пјесме Ђурђевдан затвориле шибере на вагонима, а затвореници су остали без зрака на малом простору збијени једни до других.

Citao sam taj deo iz teksta Dr. Zarka Vidovica, koji tekst je autor clanka naveo kao izvor informacija... i u njemu nema te recenice... autor clanka je tu, pa bi mogao on da navede koji mu je izvor informacija za ovog baritona iz "Sloge"....

Нисам нигде нашао његову причу о песми, а баш ме је прича заинтригирала. Можда сам се погрешно изразио. Владика Атанасије му је одао признање на успешној обради песме, на успешном "паковању" и извођењу песме, тако је некако рекао у оном свом предавању.

I meni je intrigantno... da neko ne pomisli pogresno, izuzetno sam skeptican prema prici ali moguce da je istinita...

[Ђорђе Р]

Бројку од 700.000 убијених у Јасеновцу први су споменули Брозови комунисти. А, сви добро знамо да су они, итекако, заташкавали стварни број убијених од стране усташа и других злотвора . Није потребно преувеличавати, али избрисати 500. 000 убијених је, благо речено, неразумно.

Колико знам, са сада, је идентификовано 88.000 жртвава геноцида.

Све и да хоћемо не можемо да преувеличамо страдања недужних од стране усташких злотвора.

Просто је немогуће преувеличавати зверста тих монструма. Шта год да се напише о монструозности усташки злотвора би било благо написано и не би могло да опише зверства почињена у Јасеновца.

Постоји теорија да су комунисти увећавали бројке да би добили што више пара као као ратну репарацију. Њима није ништа свето, и на све су спремни ради своје личне користи.

Из неког разлога они нису дозвољавали да стручњаци утврде приближан број жртава, што због "братства и јединства", што због тога да преваре свет и да узму што више пара.

Око бројева, поготово комунистичких, не треба полемисати, него пустити стручњацима да раде свој посао. Који год број се утврди, биће то приближно, и свакако стравичан.

Не треба заборавити да можда и већина није ни стигла до Јасеновца, него су их успут убијали, или су умирали од болести, глади и последица тортура приликом транспорта.

[ebrius]

O koliko nevjernih Toma... Još jednom ću postaviti emisiju u kojoj je gostovao sarajevski paroh pa pogledajte i poslušajte šta on govori o ovoj pjesmi, dio koji trebate čuti je na 13:10

http://www.youtube.com/watch?v=tEWUeW09yNc&context=C48cd2e5ADvjVQa1PpcFPBLtcKa7LDw1aTGBXIw6EGEnb3F2KhPDo%3D

Inače sarajevska Sloga je Srpsko pjevačko društvo, jedno od najstarijih u Srba, oni i danas pjevaju na liturgijama u Sabornoj crkvi u Sarajevu. Inače, ne želim ni da vas podsjećam kako je SPC prošla u II svjetskom ratu u Sarajevu. Dovoljno je što do današnjeg dana ne znamo gdje su ostaci mitropolita Petra dabrobosanskog. Mitropolit nije želio napustiti grad uprkos upozorenjima, pa su ga ustaše izvele iz mitropolije, obrijali su ga, lišili ga monaškog dostojanstva i vodile od logora do logora po Sarajevu, kažu da su ga na kraju odveli u Jasenovac a do danas se ne zna šta je bilo sa njim. Među zatvorenicima u vozu je bilo i horista Sloge a u knjizi koja mi je takođe bila materijal za tekst postoji svjedočenje o svim tim događajima. Eto, ovo je definitivno moj posljednji komentar. Pozdrav!

[RYLAH]

Постоји теорија да су комунисти увећавали бројке да би добили што више пара као као ратну репарацију. Њима није ништа свето, и на све су спремни ради своје личне користи.

Из неког разлога они нису дозвољавали да стручњаци утврде приближан број жртава, што због "братства и јединства", што због тога да преваре свет и да узму што више пара.

Око бројева, поготово комунистичких, не треба полемисати, него пустити стручњацима да раде свој посао. Који год број се утврди, биће то приближно, и свакако стравичан.

Не треба заборавити да можда и већина није ни стигла до Јасеновца, него су их успут убијали, или су умирали од болести, глади и последица тортура приликом транспорта.

Та теорија није баш много вероватна, јер су комунисти отписали огроман део ратне репарације према Немачкој, а нису се баш ангажовали ни да масовно страдање народа "капитализују" у иностранству кроз углед земље, као што су то урадили неки други народи. Много је вероватније да су умањивали број жртава због братства и јединства, јер су, на жалост, схватали да гушење приче о злочинима штети помирењу међу народима.

Да ли је број 700.000 или 80.000, по мени није претерано битно, много је горе од тога то што се не прича о бруталности која изађе из људи, само када им људске кочнице начисто попусте. И уместо да нам то буде за наук, та се прича гушила, и онда смо имали оне ужасе у ратовима из деведесетих година.

А ако се не буде опет причало и о ратовима из деведесетих, и о Другом, али и Првом светском рату и зверствима и жртвама у Првом рату, опет ће нам се поновити исто. Само што ћемо пасти у искушење да, зарад потискиваних фрустрација, и ми постанемо звери.

А због чега је песма као песма битна (мени)? Управо због контекста о коме сам сада причао. Макар један мали делић патње да ослободимо, макар кроз песму увек да се сетимо страдања и патњи тих људи, и да се подсећамо колико су страшне те ствари. Уколико се испостави да је ова прича неистинита, ником ништа, остаје прелепа љубавна песма, као и до сада. Али, уколико се заиста испостави да је ова прича истинита, био би злочин према тим мученицима не сетити их се макар док певамо песму коју су певали док су ишли на губилишта.

Мађари (из Мађарске) имају један занимљив обичај: никада се не куцају чашама док пију пиће, јер су аустријски војници након масовне егзекуције мађарских побуњеника наздрављали куцањем чаша. Неко би одавде можда рекао да је то глупост и претеривање, али људи чувају сећање и макар на тај начин одају почаст својим жртвама.

Због чега би онда нама био проблем да макар знамо одакле потиче песма, и да макар тако одамо пошту овим несрећницима из воза?

[Walter]

Što? Pa ima i SrBskih cigana pravoslavne veroispovesti.A Đurđevdan je nekako " njihova slava".

Ово је потпуно нетачно..

[Ђорђе Р]

Та теорија није баш много вероватна, јер су комунисти отписали огроман део ратне репарације према Немачкој, а нису се баш ангажовали ни да масовно страдање народа "капитализују" у иностранству кроз углед земље, као што су то урадили неки други народи. Много је вероватније да су умањивали број жртава због братства и јединства, јер су, на жалост, схватали да гушење приче о злочинима штети помирењу међу народима.

Не волим непрецизности и паушалне изјаве. Одакле ти то да су комунисти отписали неке паре Немачкој?

Ево мало о комунистичким бројевима:

"Sam broj žrtava je počeo da igra veću ulogu tek krajem 1945. na Reparacionoj konferenciji u Parizu

kojoj su jugoslovenski delegati predstavili sledeće podatke: 1.380.000 poginulih civila (sa

palim borcima 1.685.000), 425.000 radno onesposobljenih, 170.000 prinudnih radnika u

Nemačkoj, 530.000 prisilno raseljenih, 320.000 prisilno regrutovanih itd. To je, po službenim

podacima značilo da je preko 10% stanovnika zemlje izgubilo život, a da je 13% osakaćeno.

Cena prinudnog rada je procenjena na 27. Milijardi $.3 Sa ovako preciznim brojkama se

nastupilo iako je i samim vlastima bilo jasno da nisu postojali uslovi da se one tačno

ustanove.4 Pa ipak, one su postale svetinja u koju su u najboljem slučaju mogli da posumnjaju

statističari u svojim stručnim radovima nedostupnim širokoj publici.5 Tako formulisani

brojevi su, uz određena taktička odstupanja, postali jedno od glavnih oruđa u sporu sa SR

Nemačkom oko odštete za žrtve nacizma."

"5 Broj od 1,7 miliona mrtvih je prvi put pomenuo Tito na govoru u Ljubljani u maju 1945. Nije isključeno da se

radilo o zloupotrebi proračunatog demografskog gubitka koji su vlastodršci javnosti servirali kao broj stvarnih

žrtava. (Up. Vladimir Žerjavić, Population Losses in Yugoslavia 1941-1945, Zagreb 1997, 55.)"

http://www.drustvosn...im odnosima.pdf

Изгледа да су бројеви постали свети, зато што је друг "(анти) бог" (Тито) тај број извалио у свом говору.

У сваком случају, ценкање са било ким о броју жртава је дегутантно. Постоје људи који се професионално баве утврђивањем броја жртава