БОЖЕ, Боже мој, зашто си ме оставио?

[Oglo]

Nijesi dosadan Dragiša, ma kakvi, razgovaramo:

dakle, Trojični Bog, u Hristu koji živi Duhom Svetim u zajednici sa svojim Ocem,

i sada dolazi trenutak "provjere": za ovaj čas sam došao!

Život nije život po šablonima, već, kako je to stručno i Nešić objasnio, podražavanje života nije život.

Hristos kada je došao načinio je sve novim, tako i u ovim trenucima, toliko teškim za Njega, iako zna volju Očevu koja je i volja Njegova,

to ne umanjuje težinu onoga što treba da se desi. Teškoću neizvjesnosti ljudskog bitisanja ne umanjuje savršena poslušnost Očevoj volji, da ne bih što zbrzao, kako kažu : what has to be done, has to be done...

Kako najjednostavnije da objasnim bez: volja Očeva je ta čaša, ali tu Njegova "pomoć" prestaje.... Y`re on y`re own now, kid...

Ili našim "rječnikom" kazano:

htio si te ljude, eto ti ih sad

mala šala

[Благовесник]

Ima nemalo kritičara koji tvrde da je Hristos ušao u Jerusalim želeći da se zacari kao zemaljski car i da je očekivao za to direktnu pomoć od Boga Oca, i isključivo od Njega. Tome se nadao i kada je bio razapinjan, čak i viseći na krstu. Medjutim, u smrtnim trenucima gubi nadu, i vičući pita se

- Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio?

Ne. U čemu je poenta?

Reči su ove pre svega upućene nama, Narodu sabranom oko Njega. Zadnjim Svojim izdisajima

ukazuje da se Pismo tj. Božije obećanje ispunjava.

Psaltir se recitovao čitao i pevao u određenim časovima dana, navečer i ujutro (danas se u Svetoj Crkvi čita pet puta tokom 24h tj. onoliko koliko ima dnevnih bogosluženja), tačno određeni i prikladni stihovi čitali su se o svetkovinama i prazničnim danima,

većim događajima u godini i sl. Tako je Bog uredio, tako potom i Sam činio.

Vidimo da tokom Svog zemnog života, uvek čitao (a možda je i pojao) citirajući određene stihove iz Psaltira,

za svaki spasonosni događaj koji se odigravao pred očima Njegovog naroda.

Gledajući ga na krstu, Jahve ih podseća na Psalam (Božije obećanje) koji je opisivao ono što su tog trenutka gledali!

Nema zabune - jedino taj jedan jedini Psalam u Svetom Pismu počinje tim rečima, čtenije:

"Eloi, Eloi, lama sabachthani..."

Da, to je 22 Psalam u kojem je nagovešteno od Duha Božjega šta će biti sa Mesijom.

No, apostol ukazuje da su mnogi ostali slepi i gluvi na Njegove reči, nisu razumeli..

To odslikava njihovu tvrdovratost ili kako to prvomučenik Hristov Sveti Stefan vidi kao svesno protivljenje i

zbog neobrezanosti srca i ušiju.

Lepo vidimo da i nakon toga nisu shvatili, jer rekoše - On traži pomoć od Ilije, hajde da vidimo da li će sići da mu pomogne!

[w.a.mozart]

da li uopšteEloi na aramejskom može da se poveže sa imenom proroka Ilije ... ili ovo beše grčki

[dragisa]

sad je jasnije, medjutim opet mislim da smrt pogresno tumacimo kao odsustvo Boga , bogoostavljenost, dok uztvari smrt nije strana Bogu niti predstavlja bozije napustanje. Smrt je sastavni deo "volje" bozije za ovaj svet. Ono sto nije "volja" bozija jeste nemogucnost prevazilazenja smrti i to je "vecna smrt" (da upotrebim takav izraz koji ustvari nepostoji kao kovanica; jednostavno ono sto stoji nasuprot vecnom zivotu). Upravo iz tog razloga stoji u Postanju ono cuveno "smrcu ce te umreti", dakle jedno je smrt (i ona je sastavni deo volje bozije te nema bogoostavljenosti) a drugo je gubitak vecnog zivota (sto nije sastavni deo volje bozije ali cak ni tad nema ostavljenosti od strane Boga). zato kazem ostavljenost ne postoji cak ni kao opcija.

[Благовесник]

da li uopšteEloi na aramejskom može da se poveže sa imenom proroka Ilije ... ili ovo beše grčki

Verujem da je Gospod izrecitovao ceo 22. Psalam do kraja, mada je to ipak tesko moguće,

jer u krsnim mukama jedva da je moguce skupiti dah i snagu za izgovoriti po koju reč,

i to uz zaista ogromne napore.

U svakom slučaju, čuli su početak tog Psalma, koji im je bio itekako poznat,

jer su taj psalam Jevreji često recitovali. Ovde, umesto da prepoznaju da im je obećan Mesija koji će i patiti, i to zbog naših grehova, oni razumeju da Isus čita Psalam u nadi da će ga Bog skinuti sa krsta dok ne umre. Zašto smatraju da Isus od Boga ocekuje Iliju? Ilija je povezivan sa mesijanskim vremenom.

[jermel]

da li uopšteEloi na aramejskom može da se poveže sa imenom proroka Ilije ... ili ovo beše grčki

по Матеју:

אלי אלי למה עזבתני

('eli 'eli lemah `azabhtani)

Ηλί, ηλι λεμὰ σαβαχθανί

Или, или лема' азавахтани

Овај језик није чист хебрејски нити сиријски, већ мешавина једног и другог, обично се назива Сиро-Халдејски.

[Огњен]

http://eparhijaniska.rs/rs/епархија/актуелно/1204-господе-ко-је-човек

У вечерашњем предавању отац Бобан Стојковић је прокоментарисао ове речи Христове. Негде при крају предавање.

[Лазар Нешић]

На жалост, уопште нисам желео да тема оде у правцу у коме иде...али авај!

Мало људи је скапирало шта треба овде причати

Онима који јесу, велика хвала!

[Дијана.]

Ne znam da li postoji posebna tema o nasem dozivljaju bogoostavljenosti, ali znam da sam ja (vise nego jednom) pisala o tome, i da sam se obradovala, kad sam vidjela iskustva drugih koja su obznanili, slicna, jer je manje strasno kad se vidi da je jos neko dozivio slicno; jer taj je osjecaj strasan sam po sebi, a plus je strasna pomisao da znaci ocaj, sumnju, nevjericu, roptanje, sve do hule, zbog cega ga neki i zaobilaze, ne prepoznaju ili ne priznaju. Usko je vezana sa temom stradanja nevinih (narocito djece), i znam da sam jednom prilikom nekom i odgovorila da to stradanje cesto izaziva sumnju iako ono nema veze s Bogom, vec sa djelovanjem zla (od zloga preko ljudi koji mu se prepuste) i nekim prirodnim determinizmima koji postoje i u ljudima i ljudskim odnosima.

Bogoostavljenost je prirodan, ljudski osjecaj, to cini mi se, i to mjesto iz Jevandjelja kazuje; ne treba je poricati, vec se svjesno (molitvom) protiv nje boriti.Patnja sasvim prirodno izaziva taj osjecaj - iskusenje na iskusenje - kao sto rekoh, nasa je sloboda svjesnog i vjerujuceg bica sta cemo mi dalje razviti iz toga, kakav ce biti nas odgovor. Bilo po zasluzi, kao plata za neki, mozda samo misleni prekrsaj ili odstupanje, ili kao posljedica nekih drugih okolnosti ili determinizma, patnja nas snalazi, i ko trpi sa zahvalnoscu, zaista je uzrastao do hriscanskog savrsenstva. Vecina nas ipak reaguje u onom rasponu izmedju hule i ocaja. Osim sto su bol i ocaj stanja koja se mogu pretrpjeti i bez roptanja i hule, koji su ipak aktivnost, svjesna, dakle tu ima voljno dopustenje. Ko se zadrzi na bolu i ocaju, i ne otrgne se od vjere - povjerenja da ce ga Bog pomilovati, ili ako ni toga nema, u smislenost, opravdanost, zasluzenost stradanja, (sta god) vec je na dobrom putu. Kao i svako iskusenje, koje se moze preobraziti u borbu, u molitvu, u nadrastanje sopstvene slabosti, to je prilika za pobjedu nad sobom, za okusanje slobode. A tu je i pokajanje - pa koja god slabost da se desi,kao recimo da se poklekne u malovjerju, nedostatku te snage trpljenja i mirenja i smirenja - uvijek se moze ustati.

[Aletheia]

mislio sam da prodiskutujemo o tome kako shvatamo ove Hristove reči... i kako Ga je to Bog napustio... i zašto

Ja mislim da su ovo možda jedne od najdubljih reči koje je Hristos rekao.

Mislim da je ta odvojenost od Oca uzrokovana time što je Hristos na Sebe poneo svu ljagu greha.

Baš sam ovih dana malo razmišljao o tome. Ako je Hristos doživeo Božji gnev, bez imalo milosti, zbog greha - onda je to nešto zaista ogromno. To je prouzrokovalo odvajanje od Boga, jer Bog ne može da trpi greh zbog Njegove savršene svetosti. Izlio je punu čašu Svog gneva na Sina.

S druge strane, to je ujedno bio i izraz Božje ljubavi prema nama. Otac nije štedeo Sina da bi mi živeli! Ja se ježim od ovakvih stvari. Otac je nas ljubio, kao i sam Sin, koji je pristao na tu veliku žrtvu.

Dalje, to je takođe bio izraz Božje pravde. Nema igranja i šale sa grehom. Pravda zahteva smrt grešnika. Pošto je Hristos bio naša zamena - to je naša prilika da mi živimo večno.

Uglavnom, ove Isusove reči su, bar prema mom shvatanju, zaista duboke i neverovatne, posebno što ih je rekao u prilično teškim fizičkim, duhovnim i mentalnim uslovima - bio je na krstu, i svaki pokušaj da udahne vazduh pričinjavao Mu je (uostalom, kao i svima koji su bili razapinjani) bol, jer je morao da se podigne, a to je bila neverovatno teško.

Negde sam čitao da je Isus, u stvari, umro ne zbog fizičkog bola, već zato što Njegovo srce nije izdržalo tu patnju. Umro je kao najveći grešnik, jer je poneo grehe svih nas, svaki pojedinačni greh svake osobe na ovoj planeti bio je na Isusovom srcu toga dana. Budući da je u isto vreme bio i čovek, On to više nije mogao da izdrži. Zato se Pilat iznenadio kada je čuo da je Isus umro, jer smrt na krstu trajala bi i danima, a Isus je okončao Svoj zemaljski život na krstu za svega nekoliko sati (oko 6). Pilat je čak pozvao kapetana da proveri tu vest.

[Јанко]

Можда лупам, ал` морам да поделим...

Бог као вечно биће које све може и све зна, али и неће баш све (нпр да буде лош, као ни да НЕ ПОСТОЈИ=УМРЕ) долази у позицију у којој се ми људи повремено нађемо: осетимо разлику између ЗНАТИ и ПОЗНАТИ. Искуство смрти је Богу знано кроз бића која је створио и која су умирала, али то никада Он сам није искусио=познао. И када долази час када Син треба да искуси=позна смрт, потпуно је јасно да он то искуство на одређени начин НЕ МОЖЕ ПОТПУНО поделити са Оцем и Светим Духом, јер је само створено смртно и само оно окуша смрт у свој њеној стварности. Дакле, друге две Личности Свете Тројице својом природом, односно суштином (усиа) не могу окусити смрт, већ само кроз личност (ипостас) Сина, и ту њихову "немогућност" потпуног саучествовања у телесном страдању Син осећа као остављеност.

Тако и ми људи, пуно пута одемо на сахрану или чујемо да је нама драгима (или неко нама драг) умро те изјављујемо саучешће, што јесте утешно за онога који је у жалости али се он ипак осећа самим у тој својој позицији унутар себе. Тек кад ми лично доживимо такву трагедију осећамо њену величину свим својим бићем, као и остављеност да САМИ прођемо кроз то искуство. Ја знам да када су умрли прво мој отац а недуго затим и мајка-моја супруга је заиста осећала бол и патњу што ја пролазим кроз то искуство, али реално она то НИЈЕ МОГЛА искусити онако како сам ја доживео. Њој то искуство тек предстоји када се буде растајала са својим родитељима (нека то не буде још дуго, дуго), и онда ћу и ја туговати због њене туге и мени драгих људи, и бићу ту крај ње-али реално не могу искусити то што она буде пролазила унутар себе, у том искуству смрти ће бити САМА унутар свог бића.

[Огњен]

А да ли патња других може бити већа од патње онога који умире? Да ли би родитељ који воли своје дете у тренутку пристао да умре уместо њега? И о том искуству се условно речено ради када Син страда и умире.

[Јанко]

А да ли патња других може бити већа од патње онога који умире? Да ли би родитељ који воли своје дете у тренутку пристао да умре уместо њега? И о том искуству се условно речено ради када Син страда и умире.

Већа? У општем контексту наравно да може, и то зависи од стања духа. Нпр светитељ који са радошћу страда Христа ради и његова мајка-отац-брат која све то са ужасом и душевном патњом посматра. Но поента је да његову бол не може да подели, да осећа ИСТО што и страдалник. Доживљај је јединствен и другачији за обоје. Сусрет са телесном смрћу код страдалника НЕ МОЖЕ бити истоветан патњи због мука вољеног бића и растајања од њега код посматрача. У том тренутку и доживљају смрти је страдалник заиста сам.

[dragisa]

to ssto Gospod Isus Hristos kaze ¨Boze moj¨ apsolutno ni u kom slucaju ne remeti njegovo apsolutno Bozansko Lice Sina. problem je sto nasa iskustva koja nosimo sa sobom selimo u sferu odnosa izmedju tri Licnosti Bozije KOJE POSTOJE NA ZNACAJNO DRUGACIJI NACIN OD NASEG. i onda kao nesto zakljucujemo, pa po nasoj paloj logici ako neko nekog nazove Bogom onda automatski znaci da on sam nije Bog. medjutim to je u slucaju odnosa izmedju Bozanskih Licnosti apsolutno nije tacno. Sin Boziji moze svom ocu reci Boze moj i to ni na koji nacin ne umanjuje njegovu Bozanstvenost!

[Лазар Нешић]

Ове године сам још једном квалитетно доживео Велики Петак и утврдио се у уверењу да је то један од мојих омиљених дана.

На жалост, мало је правог "места" које тај дан има у нашој побожности.