БОЖЕ, Боже мој, зашто си ме оставио?

[Џуманџи]

  Цитат

Тако, не само по људским особинама, већ и по Христу можемо видети да је Он након Васкрсења задржао облике од својих рана. Можда бол више није морална дилема већ могућност да се човек кроз њу уподоби Богу кроз коју би и видљиво потврдио своју преданост Њему на најслободнији начин? Али, док је у питању лични подухват, морално питање се не јавља јер је у питању слободни акт тесно повезан са онтолошким опредељењем. Питање се јавља када је у питању тиранија слободе другога (нпр. силовање) или губитак сопственог вољеног бића (девојка, жена, дете…). Како такве ствари уврстити у благословене болове, оног трпљења ради есхатона? Јер нису по слободној љубави човека али, рекло би се, ни по вољи Бога. Зато искључиво позивање на љубав Исуса Христа доводи до игнорисања историје, страдања, времена, иако Сам Христос на пуно места негодује (парафразирам):

– Зашто ме удараш?
– Тешко теби Хоразине и теби Витсавејо!
– Нека ме ова чаша мимоиђе!
– Породи аспидини…
Видимо, дакле, бол која се не мири са постојећим стањем. У том Христовом изобличавању не видимо љубеће оправдање есхатолошком надом (тама и шкргут зуба), као што неки заговрају сулуду идеју да живот у благодати нуди 100% загарантовано блаженство по аутоматизму уз намерно игнорисање бола..
5)  Дакле, постоји побуна против бола који није базиран на добровољној жртви, као што постоји љубав према болу који јесте базиран на добровољној жртви. За ову другу, решење је у распетом идеалу утемељеног на слободној љубави. За прву као да нема решења јер није по слободи. Страдање (боловање) се јавља као неминован исход од које Бог не даје магијску (или чак буквалну) заштиту будући да ни Он Сам није поштеђен.
6) Пред нама су људи који стварају култ од свог бола или своје среће а да ниједна од те две реалности нема додира са Царством Духа.
7) На крсту беше разапет Бог. Онај који је то хтео (пре него што настаде свет) али и Онај који то није хтео (Гетсимански врт).

https://upodobljavanje.wordpress.com/2011/08/12/о-парадоксалности-бола/

Expand  

[Џуманџи]

"Последње Христово искушење није у Гетсиманском врту већ на крсту. „Спаси сам себе, ако си Син Божији, сиђи са крста!“ (Мт 27, 40-44) га је тукло са једне стране од стране људи, а „Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?“ (Мт 27, 46) га је тукло са друге стране од стране Бога. Овакав вид божанске усамљености у најстрашнијем часу умирања треба дуго и ћутке да сагледавамо, јер такав вид усамљености од људи и од Бога не може свако да понесе. Може само Бог. Бог који је показао емоције, колебљивост, страдање и остављеност. И да није Васкрсао и доказао своје божанско порекло, његово страдање ништа не би променило." 

https://pouke.org/forum/blogs/entry/1434-гетсимански-врт/

[Дијана.]

Pitanje ti je na mjestu, to je vrlo diskutabilno pitanje, kao i sva pitanja koja se tiču paradoksa dobrog Boga ljubavi i tolikog zla i patnje oko nas.

Možda je taj princip univerzalan i podrazumijeva ideal čovjekovog upodobljavanja Hristovom savršenstvu, bez obzira da li je čovjek svjesno Hristov ili ne, ako slijedi dobru i višem smislu, nesvjesno jeste to, tj. ima darove Sv.Duha. I tad čovjek može podnijeti strahovito mnogo da ne izgubi snagu i sjaj dijamanta. Ista sila patnje nekog smrvi i zdrobi a neko ostane neokrnjen ili sa malim ožiljcima. Uglavnom se ovo odnosi na hrišćane, ali ima pripadnika i drugih denominacija ili oblika duhovnosti koji razviju tu plemenitu snagu, da se ne smrve i ne sagorijevaju nego blješte i osvjetljavaju živote onih oko sebe. Bitan je neki filozofski okvir, osmišljavanje te patnje; dakle, kod hrišćana izmjena bića pod uticajem blagodati, kod dugih lična filozofija, determinizmi, lična psihologija, podrška i sl. a hrišćane, to se dobija blagodaću, ta nadljudska i natprirodna snaga; uglavnom po mjeri vjere, dakako. To se može svesti na Hristove riječi 'ko ima, daće mu se, ko nema, uzeće mu se i ono što ima'. No, žalosno je, i dešava se, i da hrišćani 'padnu pod krstom', ili kad drugi ljudi evidentno ne mogu nadvladati patnju, npr. prestrašno je što je Ana Frank umrla, ali ona je bila tek dijete puno snova koje nije stiglo da izgradi ni psihu ni ličnu filozofiju... Dok je recimo Viktor Frankl preživio, i osmislio logoterapiju (terapiju smislom). Hrišćanin je bolje 'opremljen' za borbu protiv svjetskog zla i patnje (izuzetni pojedinci kao M.L.King, Ditrih Bonhefer, Nelson Mendela, Diana Budisavljević, Irene Sandler, Mati Tereza) jer je spreman na žrtvu i trpljenjem na dugotrajnu i iscrpljujuću borbu ne žaleći sebe, svoju snagu, život svoj, jer snagu crpe iz neiscrpnog izvora, manje ima strahova od ljudi i prirodnih stihija jer se uzda u Boga a život ne vidi kao ikad prekinut; tako je, ali u užem opsegu uticaja, i sa običnim ljudima hrišćanima, koji daju primjer hrabrog podnošenja i suočavanja sa bolom i teškoćama... 

[JESSY]

БОГООСТАВЉЕНОСТ

Повремено, Бог нас препушта саме себи, како бисмо опитно познали колико смо слаби у нашој усамљености, и како бисмо се стога неодступно држали Бога, Који Једини може да буде победитељ греха у онима што истински желе да грех у себи виде побеђеним.
Да би човек задобио смирење, нијему довољно самоукоревање – каже Варсануфије Велики – потребана су и људска понижења. Против смирења и трпљења ђаво доноси хулу на Самог Бога, Који је тобоже оставио своје слуге; али хула његова нека сиђе на главу његову, посредством славословља, благодарења и исповедања које Богу приносе Његове слуге, по примеру три света младића.

Мишљење да те је човек оставио још и може бити на месту, јер сваки је човек лажа; али мишљење да те је оставио Бог не само да је неправилно, него је повезаноо и са хулом. Зар не видимо да се тиме не показује непостојање Промисла Божијег, него само ограниченост наших погледа. Услед те ограничености погледа, ми остављеношћу називамо ово спасоносно обучавање кроз невоље које на нас пушта Божанска Промисао. Требало би да се радујеш због невоља и различитих тешкоћа које се пуштају на тебе, јер оне су сведочанство не само призива него и твоје изабраности од Бога.

☦️(Свети Игњатије Брјанчанинов из књиге “Енциклопедија православног духовног живота”)

[slovoA]

Ni crnjeg Boga, od tog, što je ostavio čovjeka, da sam po sebi riješava probleme iskušenja, ni crnjeg čovjeka od takvog što je već bog, pa sam po sebi može da riješi ta iskušenja. A šta bi sa onim, sami sebe, jedni druge i sav život svoj Hristu Bogu predajmo? O kakvoj je vjeri tu riječ?

[slovoA]

Не искушава Бог човјека, већ нас управо Он спасава од искушења. На шта се односе Христове ријечи, да без Њега не можемо ништа? И докад више с тим херојима социјалистичког рада, што сами по себи све ријешавају? Испитивање (потврда) вјере је једно, а искушење нешто сасвим друго. Бог нас испитује, по познању, а ђаво искушава, у незнању. Питање је, значи, да ли одговарамо Оцу као они (дјеца) што уче (апостолски, у Христу), или се објашњавамо с демонима, као лажни богови.

[JESSY]

Glavni razlog zbog kojeg se osećamo kao da nas je Bog napustio

Mitropolit ANTONIJE borispoljski i brovarski

Postoji nekoliko razloga zbog kojih se osećamo kao da nas je Bog napustio.

Jedan od najrasprostranjenijih, iznenađujuće, proizlazi iz naše želje da dostignemo savršenstvo sopstvenim snagama.

Uznemireni smo i dižemo ruke kada postanemo svesni svoje nesavršenosti. Preterano zahtevan čovek, duhovni perfekcionista lako se spotakne. On polaže više nade u sebe i svoju snagu nego u Gospoda i Njegovu pomoć. A to će neminovno dovesti do podrivanja njegove snage i duha i dalje do pada u očaj.

A očajanje je nedelatno. Ono paralizuje našu volju i ne možemo se pokrenuti ili se vrtimo u krug.

Koren nezadovoljstva je gordost. Izluđuje nas i oduzima nam mir i zdravo rasuđivanje. Takav čovek ne može dozvoliti sebi da se spotakne, ne može pokazati slabost; on teži ka nepogrešivosti, a to je nemoguće.

Naša nesavršenost i naše nemoći čuvaju nas od nadmenosti i preuznošenja. U njima se ponekad krije naše spasenje.

Samo smireni kormilar, pokoravajući se volji Onoga Koji je stvorio brod, može dovesti svoj brod u sigurnu luku koju je Gospod pripremio za sve.

Svest o našoj nesavršenosti je spasonosna. Sve dok je čovek svestan svoje nesavršenosti, smiren je i, sledstveno tome, duhovno raste; ali čim se pojavi osećaj sopstvene nepogrešivosti u bilo čemu, čak i u nekoj sitnici, trebalo bi da budete oprezni. To je opasan simptom.

Ceo naš život je uspon ka Bogu. Privučeni smo odbleskom Nebeske slave na zemlji i težimo ka savršenstvu Svevišnjeg. Ali, u ovom privremenom životu ono je nedostižno u svoj svojoj punoći. Potpuno prosvetljenje Božanstvom i savršeno poznavanje Trojstva moguće je tek nakon telesne smrti.

Ne plašimo se da ćemo biti nesavršeni; trebalo bi da se plašimo ako poželimo nešto više od zajedništva s Bogom – na primer, lično gordeljivo savršenstvo.

Bog je najveći predmet naših želja. Nema ničeg drugog.

 

[Eachco]

O богоостављености:

 

Архимандрит Рафаил Карелин (цитати):

Христос је Собом заменио човечанство пред лицем Божанске правде. Христос је мистички
и реално доживео патњу читавог човечанства: богоостављеност и вечне муке пакла
концентрисане за време распећа до невероватне густине и интензитета. Христос је доживео бол и мучења, болест и смрт, који долазе сваком човеку. Христос је доживео неправедност и зло, које подноси свако дете, сваки сужањ, сваки мученик. Христос је преживео патњу већу него што је патња свих људи који су живели на Земљи. Ово није могао да учини ни човек, ни Анђео, то је могао да учини само Син Божји, Који је постао Син Човечији, у Којем је коначно и бесконачно сједињено у јединственој Личности.

 

Бог се разапео за човечанство.Исус Христос је претрпео у својој души паклене муке за све људе.

 

Људи, прибијени за крст трпе страшну бол, као да им гори читаво тело. Крв им се згрушава и чини им се да им је срце прободено хиљадама игала. Читаво њихово тело као да се кида на комаде. Али страдања Господа су била другачија, страшнија, невидљива страдања. Онај адски пламен који је био спремљен заувек за читаво човечанство, за његове грехове, она страшна страдања Господ је морао да претрпи на Крсту. Сам пакао је ушао у пречисту душу Спаситеља и овај страшни огањ Га је мучио. Грешник осећа да га је Бог оставио. И ова богоостављеност, која нам је сада потпуно несхватљива, коју осећају грешници у паклу јесте потпуни губитак Бога, она је, како кажу свети оци страшнија од свих осталих мука. И њу је искусио Христос. Због тога је он узвикнуо: Боже Мој! Боже Мој! Зашто си Ме оставио?.. (Мк. 15, 34).

 

Махатма Ганди је у својој биографији изговорио познате речи. Рекао је да се чуди због 
чега Христова смрт тако потреса срца хришћана кад у Индији има мученика који су претрпели дужа мучења. Индијски националиста није схватио и није могао да схвати тајну Крста. За њега  Крст представља само физичку патњу, бол мишића и жила, телесне муке. А религиозна  интуиција хришћана осећа у Крсту много више. То су духовне муке Спаситеља, Који је на Крсту  преживео све патње читавог човечанства заједно, казну за грехове целог света, паклени пламен,  који су упалили људски греси и злочини. Творац вечности и времена је скупио на Крсту вечност  у границе времена. Вечне муке и бол васељене су се скупили у једну чашу и ову чашу црног  пламена је до дна испила Богочовекова душа. У Христовом Крсту су скупљени сви крстови и све  муке земље и пакла, страдања свих људи – од праотаца човечанства до оних који ће својим очима  видети Други и славни долазак Господњи. Тек ће вечност открити тајну онога што се догодило на Голготи.

 

Немогуће је замислити ужас богоостављености. Какав ужас доживљава човек кад пада у провалију у тренуцима док лети надоле, знајући да ће се сваког часа разбити на дну бездана! Сличан је ужас оних које је Бог одбацио, само што је он вечан и што ће се само повећавати. Замислите да је човек нагазио на клупко змија и да су оне обавиле читаво његово тело, он осећа да ће се ове отровнице упити у њега својим отровним зубима и да ће се читава његова крв напунити отровом, да ће се помешати с њим. Али је овај ужас ништа у поређењу с оним што ће човек осетити кад се нађе у власти паклених чудовишта – злих духова.
Познати су случајеви клиничке смрти кад се човек пробуди и не схвата где је, шта се са
њим дешава; а затим видевши како је посут цвећем у ковчегу почиње да схвата да је жив
сахрањен. Он покушава да подигне поклопац ковчега, али је закуцан ексерима, одозго је
притиснут тонама земље; и ево он у очајању удара главом о даске ковчега, гребе своје лице, ломи, гризе прст и тако умире у страшним мукама. Било је случајева поновног сахрањивања мртваца кад се испостављало да су они окренути у ковчегу, изгребаних очију, косе поседеле од ужаса. Али ни то није ништа у односу на паклене муке. Онај ужас и оно мучење су престајали после неколико сати заједно са смрћу, а паклене муке су вечне.

 

Пакао је унутрашња усамљеност, вечна богоостављеност, вечна деструкција и распад
самог људског бића. Тешко је наћи поређење за стање потпуне богоостављености. Замислите свемирски брод, који је изгубио правац и лети у бескрајним мртвим међузвезданим просторима.
Земља постаје све удаљенија и удаљенија, као да се сама страшном брзином удаљава од брода. Земља се претвара у једва видљиву тачку, а затим се губи у космичкој ноћи као у огромном гробу – заувек. Људи осећају да су у необухватном царству смрти, знају да спасења нема, да су осуђени, да су заувек одвојени од Земље као дете од мајчинских груди. Они знају да ће ускоро наступити смрт, али да њихова тела неће лећи у земљу, неће се претворити у топлу земљану прашину, већ ће се изгубити у космосу као на огромном гробљу; да су избрисани из самог сећања Земље.

 

Наши греси слични су искрицама које горе у нашим срцима. Те искрице ће се након смрти претворити у стуб пакленог пламена, оног страшног пламена који пече, али не светли, пламена који мучи, али не уништава. У том црном огњу гореће цео човек. Тај страшни пламен обухватиће изнутра сваку ћелију и сваку пору човековог тела. Господ је пакао назвао огњеном гееном и тамом најкрајњом. Пакао је царство таме и вечите ноћи. Угасиће се светлост очију. Угасиће се и друга светлост, светлост наших мисли. Човек ће постати сличан звери. У паклу ће се угасти Божија Светлост, она Светлост која нам даје живот и радост. Један духовник, иначе писац, вели: “Све док се налази у води риба уопште не схвата шта је то вода, и тек кад је изваде из воде и кад почне да се гуши, постаје јој јасно шта за њу представљала та животворна стихија.” Човек схвата шта је то Бог тек кад Га заувек изгуби. Дакле, браћо и сестре, пакао је вечна тама, вечна црна јама без дна у коју ће упасти душа грешника.

 

Господ Исус Христос је рекао: где црв њихов не умире, и огањ се не гаси (Мк. 9, 46). Оведе се под црвом подразумева наша савест. Кад чинимо некакве срамне грехе, па макар то нико од људи не видео, савест нас мучи. Она, попут црва, даноноћно гризе човеково срце, призивајући га на покајање. У будућем животу нема кајања. Тамо ће савест да мучи човека попут какве страшне змије. Тамо ће постојати самосажаљење. Но, то је жаљење без поправљања, без љубави, сажаљење које прелази у мрачни и безизлазни очај. Сама реч “ад” значи “заборав”. Ад је земља заборава. Ад је тамо где нема наде. Неки људи кажу: “Бог ће све да загрли и ако је ад изван Божијег домашаја, онда то значи да Бог ипак није свуда присутан.” Црква на то одговара да је Бог присутан свуда и у свему. Али Бог је у рају присутан као Љубав која неизрециво радује светитеље, а у аду као сила која суди и кажњава.

И због тога неки богослови говоре да адске муке представљају последњу милост Божију према грешнику, како би он у физичким патњама заборавио на најужасније, најстрашније – духовне муке.

 

Грешник личи на змију која уједа своје сопствено тело.У Откровењу је слика ада дата у виду огњеног језера у које ће бити бачени сатана и они који су извршавали његова дела и за које је он постао отац, а демони браћа.Након Страшног суда тама преисподње више неће бити осветљавана молитвама Цркве – и врата раја и врата ада ће бити затворена.Бог ће у рају пребивати као Љубав, а у аду као сила која кажњава.Грешник у аду неће моћи чак ни да изговори име Исуса Христа јер ће му се уста следити од ужаса.

 

А код окултиста постоји посебан начин да се избаве од страха од смрти. Они говоре о томе да ће људи који су угађали за живота сатани након смрти постати кнезови у царству пакла и да ће сатана с њима поделити своју власт. Не! Он ће с њима поделити своју паклену муку, тежину богоостављености, која ће попут камена великог као земља вечито притискати њихове груди. Не! Он ће с њима поделити језичке црног пламена у којем гори откако је пао с неба како би овај пламен палио, не гасећи се, њихова срца. Он ће с њима поделити своју мржњу према Богу како би у паклу проклињали не мучитеља- сатану, већ свог Творца.

Пакао је друга смрт, смрт у којој нема васкрсења.У поређењу са њом прва смрт, она телесна, и труљење у гробу изгледају попут мирног сна.

 

СТАРАЦ СИЛУАН

 Друкчије поступа непријатељ ђаво са онима који га примају, а друкчије са онима који са њим ступају у борбу. Једно је страдање гордог очајања, а друго је страдање побожне душе када Бог сатани дозволи да ступи у борбу с њом. Ово последње искушење је изванредно тешко и ретко се допушта.
Кад човек по Божијем промислу први пут осети богоостављеност и приближавање сатане, читаво његово биће, и душу и тело, притисну велика страдања и страх. Овај страх се не може упоредити са страхом од разбојника и убица, јер је у њему мрак вечне погибли. Душа тада сазнаје шта је ђаво, сазнаје снагу његове суровости, и ужаснута величином зла које стоји пред њом сва претрне. Од ужаса, очајања и великог страха душа тако малакше, да више не налази у себи снаге за молитву. Она више не осећа крај себе Бога Заштитника, а враг јој говори: „Ти си у мојој власти… У Бога се не уздај и заборави Га. Он је неумољив“. У  таквим тренуцима душа која не жели да прихвати ђавола или ћутке замире са мишљу о Богу, или пак, у бољем случају, налази у себи довољно снаге да призива Божије име. Она тек касније сазнаје да је у тој борби Бог ни један тренутак није остављао.

 Из старчевих бележака ће читалац видети да је он два пута доживео овакву борбу са сатаном. Први пут спасло га је изговарање Исусове молитве. Њу још није био ни завршио, а Господ му се јавио. Други пут, пак, имајући већ више снаге и храбрости, узмогао је да седне и Богу се обрати молитвом. Тада је као одговор чуо ове необичне речи: „Држи ум свој у аду, и не очајавај“.
Тако је он познао каквим се оружјем побеђује ђаво. Наиме, приликом сваког приближавања ђавола, душа сву своју мржњу окреће на себе и као свог највећег непријатеља саму себе осуђује на вечну муку, додајући: „Бог је свет, истинит и благословен вавек“.
Наоружана оваквим оружјем, душа се ослобађа од сваког страха и врагу постаје неприступачна. Овако „искусна“ душа при сваком нападу сатане са великим гневом себе баца у бездан вечне таме, сматрајући да је то и заслужила. Тада се ђаво удаљује од ње не издржавши снагу огња на који је наишао, а душа, слободна од њега, може чистим умом да се молитвено обрати Богу.
 
* * * * *
Нема већег искушења него што је напред описана борба душе са сатаном. То зло је веће од сваке друге беде која може да задеси човека на овој земљи. Али, постоји једно страдање мучније и од овога. То је страдање душе која је у дубини рањена љубављу према Богу, али која не може да достигне Траженог.
Несхватљив је начин Божијег поступања са душом. Он у њој изазове жарку љубав, а затим се на чудесан начин прикрије од ње. Кад душа изнемогне, мучена осећањем остављености, тада Он поново тихо прилази са Својом неизрецивом утехом. У извесним тренуцима мука због богоостављености превазилази сва адска страдања. Али, ова мука се одликује тиме што садржи животворну Божију силу која овај бол претвара у сладосно блаженство Божије љубави.

 

__________________________

 

Posljednji samrtni vapaj Sina Božjeg, koji je umirao na krstu, boli naše srce neizdrživim bolom: Bože moj, Bože moj, zašto si me ostavio. Patnja Sina Božjeg nije se završila izdajom Jude, poricanjem Petra, poniženjem pred Kajfom, sudom od strane Pilata i napuštanjem njegovih učenika. Prikovan na krst, razapet i umirući bolnom smrću, napustio ga je Njegov Nebeski Otac.
Nijedna ljudska reč ne može izraziti ovu misao: bogoostavljenost Jedinorodnog Sina Božijeg od Oca. „Ne rastajući se od čovečanstva, Božansko se tako sakrilo u dušu Raspetoga Bogočoveka da je Njegovo čovečanstvo bilo predano svim strahotama bespomoćne tuge“ (arhiepiskop Inoćentije). Istina, ostajući sveprisutan, On je bio u grobu tela , u paklu sa dušom kao Bog, u raju sa razbojnikom i na prestolu si bio Hriste, sa Ocem i Duhom, ispuni sve (ispuni sve) Neopisivo (neograničeno, sveprisutno). Ali, uprkos sveprisutnosti, bogonapuštenost je puna velike tragedije, jer je Njemu, Jednom od Presvetog Trojstva, dato da u potpunosti doživi svu dubinu pakla i težinu paklenih muka.

 

Ali najteža tuga, čija nam je užasna dubina potpuno neshvatljiva, bio je, naravno, osjećaj grijeha, kojeg je dobrovoljno preuzeo naš Spasitelj i opteretio ga. Ako naš grijeh često pada na nas, grešne ljude s grubom dušom i pospanom savješću, bolnim teretom, teško podnošljivim, koji često dovodi do očaja, onda ono što je Gospod morao iskusiti sa svojom osjetljivom savješću, sa svojom božanski čistom dušom, koja nije poznavala grijeh, jer Nije stvorio grijeh (1. Pet. II, 22)! Napokon, preuzimanje grijeha ljudi nije značilo samo plaćanje božanske pravde svojom krvlju i patnja zbog tuđeg, stranog grijeha na čisto spoljni način, baš kao što ponekad plaćamo dugove svojih prijatelja. Ne, značilo je neusporedivo više: značilo je uzeti grijeh u svoju savjest, doživjeti ga kao svog, osjećati punu težinu odgovornosti za njega, prepoznati strašnu krivicu za to pred Bogom, kao da je On sam počinio ovaj grijeh. I kakav grijeh! Ne zaboravimo da je Isus Hristos, prema riječima Jovana Krstitelja, Jaganjac Božji uzima grijehe svijeta (Jovan I, 29). Grijesi cijelog svijeta, čitavog čovječanstva od prvog dana njegovog stvaranja, svih nebrojenih generacija ljudi koji su se promijenili na zemlji tokom dugih vijekova; sve zlo u svim njegovim različito odvratnim oblicima; svi zločini, najgnusniji i najgnusniji, koje je čovjek ikada počinio; svu prljavštinu i ostatke života, ne samo prošlosti, već i sadašnjosti i budućnosti - sve je to preuzeo Isus Hrist i sve on je sam nosio naše riječi u svom tijelu na drvetu, kako bismo, oslobođeni grijeha, živjeli za pravednost (1 Pet. II, 24). Zajedno s grijehom, Spasitelj je morao preuzeti na sebe njegove neizbježne posljedice, najstrašnije za dušu - otuđenje od Boga, bogoostavljenost i prokletstvo koje je visjelo nad nama kao kaznu za grijeh: Hristos nas je otkupio od zakletve zakona, postavši za nas prokletstvom (jer je napisano: Proklet bio onaj koji visi na drvetu) (Gal. III, 13).Ako uzmemo u obzir sav užas ovog prokletstva i bogoostavljenosti, svu nevjerojatnu težinu grijeha koji je Spasitelj podigao za naše otkupljenje, tada će nam donekle postati taj umirući krik, pun čežnje i neizrecivih muka: Eloi! Eloi! lamma sa wahfani? - što znači: Bože moj! O moj boze! zašto si me ostavio? (st. 34)

 

Ono što je istina o Hristu u odnosu na tvar, i u odnosu na čoveka, treba da bude istina i realnost u životu, u iskustvu i delima pastira. Hristos se javio u Očevoj Slavi; po žrtvenoj ljubavi, krsnoj ljubavi prema palom čoveku, “On Sam je postao čovek, primivsi na Sebe život u radi greha strasno skučenom materijalnom svetu. On je poneo na Sebi sve posledice pada, ali ne samo žedju, gladju, zamorom, smetenosću duha, suzama nad Lazarom, ne samo telesnom, fizičkom smrcu na Krstu. On se radi toga toliko sjedinio sa čovekom, toliko je poželeo da bude to sto je on (čovek), da bi čovek postao ono sto je On (Bog); radi toga je On na sebe primio tragičnu, krsnu, ubistvenu bogoostavljenost, koja ubija čoveka. Čovek je izgubio Boga radi greha, a Hristos je izgubio Boga u trenutku Svoje Krsne smrti, kako ničim ne bi bio odvojen od ljudske sudbine. “ Bože Moj, Bože Moj! Zašto si me ostavio?” (Mt.27, 46) – to je najstrašniji uzvik koji se jednom čuo u ljudskoj istoriji, jer je Sam Sin Boziji, postavši Sin Ljudski, toliko poželeo da bude jedno sa sinovima protivljenja, da je pristao da se zajedno sa njima liši Boga. I On je umro od te strašne Bogoostavljenosti, kao i svaki sin ljudski, I sišao u ad. Crkva svedoči svetim ikonama i Predanjem da je Isus posle smrti sišao u ad. Mi prema starozavetnim i srednjevekovnim predanjima, i tradiciji zamišljamo ad kao mesto strašnih muka. Ali nešto najstrašnije u adu Starog Zaveta, o kome govori Psalmopevac i drugi bogonadahnuti autori Svetog Pisma, nisu mučenja, vec to što je to takvo mesto na kome Boga nema i neće Ga nikada ni biti; to je mesto poslednjeg, beznadežnog Božijeg odsustva, mesto potpune bogoostavljenosti. I u taj ad su zbog Adamovog greha odlazili svi umrli, uključujuci i starozavetne pravednike. Njihova stradanja su različita, jer su različite i njihove posmrtne sudbine, ali je bogoostavljenost skoro potpuno ista: nema puta izmedju Boga i tog mesta. Kada je Hristos sišao u ad pri strašnoj bogoostavljenosti, On se kao čovek koji je izgubio Boga, spustio u te dubine iz kojih kao da nema povratka, gde nema nade za susret sa Bogom. Ad je široko otvorio svoje ždrelo, da proguta Onoga, Koji ga je na zemlji pobedjivao uvek i u svemu. Ali se ovde podrazumeva da je sa tom ljudksom dusom u ad ušla i punoća Božanskog prisustva, koja pobedjuje i svezuje adsku silu. I novi Adam ustaje i vodi ka Bogu palo čovecanstvo. Takav je Hristov put.

 

Амфилохије Радовић:
Он је носио свој крст, одричући се себе до последњег атома свога бића: предао је себе да буде разапет, убијен, погребен, спустио се у самоуништењу до невиђбожног ада. И тиме, наместо да исчезне, испунио собом све и сва, постао Пуноћа и Живот свега.
Из реченога је очевидно да је тајна Крста уствари тајна најдубље могуће саможртвене љубави. Крст је синоним са тајном Љубави. Само најдубља и најнесебичнија љубав у стању је да се одрекне себе самог ради неког другог. Са отсјајима те љубави сусрећемо се овде на земљи у материнокој љубави, љубави брата према брату, пријатеља према пријатељу, оног који воли према љубљеном лицу. Ови примери из нашег свакидашњег живота само су слике и квасац за ту најдубљу крстолику љубав на коју је човек призван.