БОЖЕ, Боже мој, зашто си ме оставио?

[ВИЛМА]

  Цитат

Ако није проблем би ли могла да ми појасниш тај осјећај љутње, на кога се односио и зашто? мајкл

Што би рекли - Боже ми опрости - на Бога, што морам да прођем кроз сав тај пакао и стресове, без предаха. Некако сам се осећала, гледајући своје пријатеље како имају мирније животе, као неправедно натоварена као магаре, а слаба сам, веома, и без тог терета...

После, кад се стишам, па видим какве све муке задесе људе, престанем да ропћем.

[Зорица екс Милева]

Tomo u potpunosti se slažem sa svim napisanim, moja osjećanja me generalno najviše lažu, i tek skoro sam to skontala 

Da li si Magdalena kad su se stišale strasti i kad je gnjev prošao pronašla išta pozitivno u svemu proživljenom, da li ti je takvo iskustvo po tvom mišljenju pomoglo ili odmoglo?

[И.стојковић]

     Сигуран сам да Богостављеност једноставно не постоји.

     Ситуације у којима помислимо да нас Је Бог Заборавио требало би да буду иницијација за преиспитивање наше спознаје уопште о љубави, а посебно о Савршеној Љубави. Истрајавање у вери у Васкрсење Христово, односно у свеопште Васкрсење, у анулирање смрти, јесте истрајавање у прихватању оног што нам се догађа, али и иницијација преиспитивања себе. Бог није Узрок наших осећања када нам је нелагодно у било ком смислу, јер Он нас Је Створио и Показао нам начин, како стално да обитавамо у Њему и са Њим.

    Морамо се одлучити, прихватамо ли све што се догађа као Божију Промисао или допуштење или не?

    Ако је одговор потврдан, ми више не верујемо да Бог Постоји, већ знамо. Знамо да Је Бог Извор Савршене Љубави, не сумњамо да све што Чини, Чини за добро свеколике творевине своје, самим тим не постоји могућност да нас икад Остави. Осећај Богостављености није ниште друго до показатељ, да сами понекад заборавимо све то што одлучисмо, односно ми својевољно остависмо Бога. Он нас никад Неће Оставити....

4chsmu1

0409_feel

[ВИЛМА]

Милева, тешко ми је још да сагледам шта се позитивно изродило из свих досадашњих стресова. Некада ме мука привуче Господу, у њему тражим утеху, а некад ме удаљава, у смислу да ми је претежак крст на леђима и да мислим да нисам заслужила такав крст...Опет, кажем, кад видим какве све несреће могу да се некоме десе, страх ме и да ропћем.

[Никола Ђоловић]

Моје мишљење је да Бог може да остави човека али да то није трајног карактера. Из Његовог угла, то може бити акт да човек дође до своје самосталности, преиспитивања или узрастања без размажености, док из човечијег угла може бити сумња, пад или једноставно речено губитак вере.

Мислим да је погрешно говорити да је Бог свагда уз нас јер су дела зла у историји на свом путу ка есхатону још увек присутна. На пример, они који тако инфантилно сентименталишу живе у илузији да су недодирљиви за страдања, односно, беже од њих. Међутим, један педофил који сад негде тамо мучи неко дете не осећа проблем богоостављености јер му до Бога није ни стало, док оно дете које трпи невољу осећа богоостављености у најгрубљем смислу речи.

Наравно, постоји икономија и Промисао Божија која ће временом устројити ствар, али док невоља траје, често се дешава да човек созерцавајући тескобу пре у њој види свој идентитет него у Христу.

И не бих се сложио да у речима "Боже Мој зашто си ме оставио" можемо наћи утеху јер је то било живо искуство Христово, можемо рећи, Његов опит богоостављености иако Он Сам јесте Бог Син. Парадокс?

[Зорица екс Милева]

Како уопште изгледа то када човјек осјећа да га је Бог напустио? Како се манифестује?

Ја вјерујем да се ради само о лажном осјећају богоостављености, не мислим да се Господ стварно удаљава од нас, него да пристуствује свему томе, али да пушта човјека да кроз такав осјећај рјешава неку дилему која га мучи, узраста у вјери итд. Питање да ли и на који начин богоостављеност може да помогне и да ли може да одмогне човјеку, било да се ради о правој или лажној богоостављености? Никола ако може вољела бих чути твој став о овоме.

[И.стојковић]

  Цитат

Моје мишљење је да Бог може да остави човека али да то није трајног карактера. Из Његовог угла, то може бити акт да човек дође до своје самосталности, преиспитивања или узрастања без размажености, док из човечијег угла може бити сумња, пад или једноставно речено губитак вере.

Мислим да је погрешно говорити да је Бог свагда уз нас јер су дела зла у историји на свом путу ка есхатону још увек присутна. На пример, они који тако инфантилно сентименталишу живе у илузији да су недодирљиви за страдања, односно, беже од њих. Међутим, један педофил који сад негде тамо мучи неко дете не осећа проблем богоостављености јер му до Бога није ни стало, док оно дете које трпи невољу осећа богоостављености у најгрубљем смислу речи.

Наравно, постоји икономија и Промисао Божија која ће временом устројити ствар, али док невоља траје, често се дешава да човек созерцавајући тескобу пре у њој види свој идентитет него у Христу.

И не бих се сложио да у речима "Боже Мој зашто си ме оставио" можемо наћи утеху јер је то било живо искуство Христово, можемо рећи, Његов опит богоостављености иако Он Сам јесте Бог Син. Парадокс?

Није баш тако брате мој...(болдовано), бар за себе могу рећи.

Није лако научити прихватати и истрајавати у стрпљењу, не да се нешто што се лоше догађа око нас и по нас, промени, већ да стрпљиво истрајемо у Оно у Шта верујемо, оно Шта исповедамо. Свака молитва коју чинимо да би се то нешто лоше умањило, увек се завршава као и прихватање Богородице о Благој вести, као и прихватање Христа Самог-Нека буде воља Твоја. На такав начин, Богу молитвом исповедамо шта је то што нас тишти, мучи, иако он све Зна, ми својевољно потврђујемо да осим од Њега, не надамо се ни од ког другог за помоћ, а потврдом Нека буде воља Твоја, унапред се одлучујемо да ми Њега нећемо оставити како год то нешто трајало или се завршило, јер нам Је Христос Васкрсењем Показао Коначни Циљ Божијег плана.

4chsmu1

0409_feel

[Guest - . . .-]

Кад смо већ код богоостављености, може ли неко да ми протумачи онај стих из Светог Писма када је Христос завапио:

"Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?!"- Или, или лама савахтани?!

О богоостављености је пуно писао Свети старац Софроније Сахаров, мој омиљени богослов. Ја верујем да ми сви пролазимо кроз искушења богоостављености. Код некога то траје дуго, баш дуго. Сетите се шта је говорио Свети Силуан Атонски: Држи свој ум у аду И НЕ ОЧАЈАВАЈ.

Веома је битно питање зашто се јавља осећај богоостављености. Да ли нам то помаже или одмаже?

[Malina]

Ја сад пролазим кроз тежак период, остала сам без посла и још много лоших ствари ми се десило, много људи ме је разочарало. У почетку сам била кивна, питала сам се зашто ми се све то дешава, чиме сам то заслужила, једноставно имала сам осећај да се сав терет сручио на мене. Онда сам све више почела да се окрећем Богу, поново сам почела да читам духовну литературу, да идем у Цркву (да будем искрена могла би и чешће) и некако сам нашла утеху. Сад кад мало боље размислим о свему, можда ми је све ово и било потребно да би се вратила вери. Док сам радила и док ми је било добро, нисам ишла у Цркву, била сам окружена људима који не верују у Бога, па сам и ја заборавила на веру. Мислим да је, бар у мом случају, ствар у томе да сам почела да размишљам о Богу тек сад кад ми је лоше, а заборавила сам на Њега кад ми је било добро, а управо ми је Он омогућио да имам све што сам тада имала.

[Зосима]

Ово што је рекла Малина је суштина...

Не оставља Бог нас,него се ми удаљујемо од њега.

Мада ово што  је о Иван рекао о Господу на крсту,ни мени баш није много јасно, и шта се тиме хтело рећи.

Милојков ? 

[И.стојковић]

  Цитат

Кад смо већ код богоостављености, може ли неко да ми протумачи онај стих из Светог Писма када је Христос завапио:

"Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио?!"- Или, или лама савахтани?!

О богоостављености је пуно писао Свети старац Софроније Сахаров, мој омиљени богослов. Ја верујем да ми сви пролазимо кроз искушења богоостављености. Код некога то траје дуго, баш дуго. Сетите се шта је говорио Свети Силуан Атонски: Држи свој ум у аду И НЕ ОЧАЈАВАЈ.

Веома је битно питање зашто се јавља осећај богоостављености. Да ли нам то помаже или одмаже?

О.Иване, по мени, не само да је врло битно, већ најбитније питање.

Оног часа кад помислимо да смо заборављени од Бога, непомјаник креће у освајање душе наше, нудећи нам од самосажаљења, преко очајавања, фамозно решење. Најчешће, верујући такво решење виде као свој сопствени успех ни не осетивши којом силом стигоше до гордости.

Моје мишљење је да је одговор на то најбитније питање, да је осећање богостављености на помоћ, да се преиспитамо, али никако другачије до увек и само у односу на Христа. Било какав другачији начин преиспитивања, водиће нас анализирањем неког другог. Ако таквим преиспитивањем не нађемо одговор, онда је истрајавање у стрпљењу, односно Нека буде воља Његова.

stadaradim

1405_love

[obi-wan]

Nadjoh da sam na ovo pitanje zapisao par reci ranije:

"Bogoostavljenost, trenutak slabosti - to je kratak presek nase trenutne covecnosti. To je snimak trenutnog stanja u kome obitava nase bice. Mozemo da kazemo - jedan `capture frame` iz naseg zivota. Ako smo voljni, u takvom trenutku - ili bar kad on prodje - mozemo da sagledamo sebe, i da uocimo svoje nedostatke. Bogoostavljenost - to smo mi kakvi inace zaista i jesmo..."

Sta mislite, ima li sta od ovoga da je tacno? Mozda u vasem iskustvu?

.......................

off: Pozdrav za Milevu i Anastasiju - sad stigoh... stadaradim

[Guest - . . .-]

Ја бих изнео своје мишљење, вероватно и недовољно тачно, али јесте неки мој став, управо покренут овим што је написала Малина.

Често доживљавам осећај богоостављености. Исто постављам питања: па зашто Боже? Зашто баш мени то да се дешава, зашто стално удараш по мени, по мојим најближим пријатељима? То заиста питам као човек који тело носи и у свету живи. Одговор увек и изнова налазим у жртви Христовој и Христовом вапају: Боже мој, зашто си ме оставио!? Одговор налазим у својој несмирености и неуподобљавању Христу.

Христос је ово завикао као човек. Замислите, разапет на крсту између два разбојника, без кривице осуђен, најпре бијен и пљуван а потом убијан најгором муком коју је човек икад измислио. Поставља се питање: да ли је тада Христос могао да прекине ово страдање? Могао је. Али није. Зашто? зато што је био потпуно у вољи Очевој. Зато је Он учинио највећу победу. Из највећег страдања и трагедије у највећу радост! И то Духом Светим а вољом Оца!

Драга браћо, зато свети Оци препоручују увек молитву Духу Светом у тешким искушењима, јер Дух свети из најгорег стања окреће на победу, окреће на Цркву. Са осећајем богоостављености ми се утврђујемо у вери и то каквој вери? Најслободнијој, правој вери. Вери која није условљена добрим и лагодним животом, здрављем, богаством, угодношћу, добрим пријатељима који чешкају по учима... лако је тада бити верник! Али када је страдање, ајде тада мајчин сине буди верник! Када те сви пљују, омаловажавају, када те најблиужи понижавају, када те они које највише волиш прогласе за црну овцу... тада се пријављује права вера у Христа. Тада се поистовећујемо са Њим.

Замислите сада једног мученика који иде на губилиште. Шта је он тада видео? Како се он осећао? Да ли му је било свеједно? Добро размислите.

Ова тема је веома потребна да се расветли јер ћемо једино тако моћи да будемо заиста Христови. Препоручујем свима да прочитају књигу: Видети Бога као што јесте од о. Софронија Сахарова, новог светитеља есешког. Можда је има у нашој online библиотеци. До тада погледајте овај текст истоименог светитеља, један од мојих омиљених текстова:

https://www.pouke.org/news.php?do=view&id=3826&cid=0

Да нам Христос буде мера свега.

[danodi]

lepo razvijanje teme, moje misljenje je da se mi udaljavamo od Boga prema stepenu nasih grehova, i da se vracamo (priblizavamo) samo molitvom i postom, citanjem Svetog Pisma i Zitija Svetih... i kako su gresi veci to je sve veci mrak ali Bog je uvek tu sa ispruzenom rukom, i vodi nas kroz bol da bi stekli iskustvo i znali kako da se borimo ,sve prihvatiti kao iz ruke Gospodnje...

[SANJA]

Odlična tema! Odmah sam se prisetila knjige o Jovu. Na neki način, Bog je Jova napustio da bi proverio njegovu vernost Njemu. Stigla su ga najgora moguća iskušenja, roptao je, vapio za pomoć ali pomoći nije bilo. Čak se i prepirao sa Bogom ali ga se nije odrekao. Naprotiv, ostao je veran do samog kraja.

Ja na to gledam ovako: mnogo volim svog muža i dala bih sve za njega, ali ako bi htela da preispitam njegovu ljubav i vernost ka meni, morala bih ga pustiti da ode što dalje od mene (po mogućnosti, da ode sam na more da bih dobila potvrdu da me stvarno i istinski voli. Tako i Bog pušta nas, njegovu decu, da malo odlutamo iz Njegovog zagrljaja, malo podalje od njegove blažene zaštite i dopušta da nas snađu svakakve nevolje  da bi proverio koliko je jaka naša vernost i ljubav prema Njemu. Možda je poređenje malo glupo, no nadam se da nisam bila nejasna.