Уски пут који води у Живот-питање избора или живота и смрти, подвига или благодати?

[Natasa.]

"Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему"

Nema tu razvoda, postajete jedno, nerazdeljivo...ako ne gresim, sta ja znam :-

[Данијел Драгичевић]

[quote name=Милан Меденица ' timestamp='1339276407' post='655982]

није смешно.

то се зове стокхолмски синдром и спада у патологију, што није поента ове теме.

<_<

[Милан Меденица :)]

"Који једе Моје Тијело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у њему"

Nema tu razvoda, postajete jedno, nerazdeljivo...ako ne gresim, sta ja znam :-

да, под условом да останеш опрана од греха и не починиш нов ... што је човеку немогуће.

[Natasa.]

[quote name=Милан Меденица ' timestamp='1339368909' post='657004]

да, под условом да останеш опрана од греха и не починиш нов ... што је човеку немогуће.

Pa valjda se peremo pokajanjem, ispovescu i na kraju pricescivanjem?

[Милан Меденица :)]

jao bre medo jel mora sve da se obrazlozi ?

1.sila volje

2.sila volje

3.da - na silu ne treba nista raditi

мора

а шта је то сила воље, како натераш оног другог за сваку тачку исто ... мислим, пошто губи поенту другачије

или је то онај део где примамо нечију љубав (ближњег/Бога) здраво за готово?

[Милан Меденица :)]

Pa valjda se peremo pokajanjem, ispovescu i na kraju pricescivanjem?

само светим причешћем, практично самим Богом, Његовом Телом (освећен Духом Светим хлеб) и Крвљу (освећени Духом Светим вода и вино) - све остало су степенице дотле.

лако је прати се, него како остати безгрешан, како доживети пуноћу - сем смрћу па васкрсењем у Христу?

[Natasa.]

[quote name=Милан Меденица ' timestamp='1339369146' post='657015]

само светим причешћем, практично самим Богом, Његовом Телом (освећен Духом Светим хлеб) и Крвљу (освећени Духом Светим вода и вино) - све остало су степенице дотле.

лако је прати се, него како остати безгрешан, како доживети пуноћу - сем смрћу па васкрсењем у Христу?

Bezgresan za zivota...ne znam, pretpostavljam da je nemoguce.

[Милан Меденица :)]

Bezgresan za zivota...ne znam, pretpostavljam da je nemoguce.

ал зато стално умивен и чист није немогуће

зато и постоји пракса редовног причешћивања ...

но, није то тема

[Natasa.]

[quote name=Милан Меденица ' timestamp='1339369332' post='657024]

ал зато стално умивен и чист није немогуће

зато и постоји пракса редовног причешћивања ...

но, није то тема

True true .

Ok, necemo spamovati vise .

[Драган άσημος :)]

…Posmatrao sam ga i pratio svaki njegov korak i pokret, u nameri da vidim i shvatim kakav je on čovek. Želeo sam da budem isto kao on, ali nisam znao kako to da postignem. Mislio sam da on zna neki tajni put i način za postizanje duhovnih dubina, i da to krije od nas.

Znao sam šta jede, kako se moli, gde spava, ali nisam znao šta radi noću kad ostane sam u svojoj sobi. Primetio sam da se jedna daska na njegovima vratima rasušila, i da se jedan čvor odvojio i bio gotov da ispadne. Sinula mi je ideja: evo kako ću videti šta noću radi! Sutradan je vladika otišao poslom u grad; izbio sam čvor i pažljivo ga očistio; sa njegove spoljne strane zabo sam ekserčić i vratio čvor na njegovo mesto u dasci; dobro je stajao, a lako ga je bilo izvaditi. Tog dana radio sam svakodnevne poslove, a uveče, kad se on vratio, čitao sam psalme i molili smo se. Posle sam otišao u svoju sobu, svukao se i legao u krevet. Kad su se svetla u hodnicima ugasila, izvukao sam se iz kreveta i pažljivo, na prstima, prišao vratima vladičine sobe. Čučnuo sam i oprezno izvukao čvor; kroz otvor je šiknuo tanki mlaz svetlosti u hodnik. Ali sam se spetljao; ekserčić je, valjda, bio mali, pa nisam mogao dobro da ga uhvatim; ispustio sam ga i čvor je lupnuo o pod. Vrata su se otvorila. Pre nego što sam mogao da se priberem, nad sobom sam ugledao ogromnu glavu Nikolajevu. Odskočio sam i potrčao niz stepenice. Prepoznao me. Vikao je za mnom, zvao me da se vratim i obećavao mi da neće bilo šta nažao da mi učini. Ali ja nisam smeo da se vratim. Stideo sam se. Malo sam se i plašio da me u ljutini ne udari, znao sam da je preke naravi. Nisam smeo u oči da mu pogledam. Noć sam proveo u dvorištu. Sutradan sam se opet krio od njega; nisam se usuđivao da uđem u zgradu. Sledeće noći sakrio sam se dobro u jednom ćošku mitropolije i tu zaspao. Oko ponoći neko me uhvatio za kosu. U mraku nisam video ko je. Tek kad sam čuo glas, znao sam da je Nikolaj. "Ne boj se Dobrivoje. Idi u svoju sobu i spavaj", rekao je. Uveo me u sobu, sačekao da legnem, pokrio me kao da sam dete, i tek tada otišao. Bio sam zbunjen i čudilo me što mi nije rekao nijednu prekornu reč. Sutradan, rano ujutru, pozvao me i naredio mi da iz šupe u njegovu sobu donesem nogare i daske za krevet. Prethodno sam ih dobro oprao. Dok sam sklapao krevet, on je pozvao kuvara i saopštio mu: "Filipe, od sad pa dok te ne pozovem, slobodan si. Plata ti ide kao kad radiš." Otpustio je kuvara, a kad smo ostali sami, rekao mi: "Ti hoćeš da budeš monah, Dobrivoje. Ako si muškarac, spremi se za junački podvig!" "Tu sam, vladiko. Preživeo sam rat, glad; ludake sam čuvao, Žutog Đavola trpeo, pa i taj podvig, o kojem govoriš, valjda ću izvršiti", rekao sam.

"Lako je, Dobrivoje, s ljudima se boriti i trpeti kad se mora. Ali sad ćeš se sa sobom uhvatiti u koštac; svoju volju ćeš isprobati i očeličiti. Imaj ovo na umu: pred svojim telom milijarde ljudi drhće, maze ga, pokoravaju mu se. Spremi se!" "Ovde sam, vladiko. Naređuj!" Mislio sam tada da ne postoji napor koji ne bih mogao da izdržim. Bio sam mlad, jak, prekaljen i samouveren, a pomalo i ponosan što ću doživeti nešto nepoznato i veliko, i što ću se dokazati pred samim vladikom. Od ranog jutra vladika mi je zabranio da pijem vodu i da bilo šta jedem. Tog dana smo pakovali knjige, adresirali pakete i slali ih na poštu, a uveče smo se molili Bogu. Prvo smo se po trista puta poklonili pred ikonama, zatim smo pevali Svetoj Bogorodici, na kraju smo kleknuli da se molimo. U sobi smo imali časovnik koji je otkucavao na svakih četvrt časa. Puna dva časa molili smo se na kolenima pred ikonama, na pirotskom ćilimu. On je vešto podvio desnu nogu, pa mu nije smetalo klečanje; nije se pomicao. Mene su, pak, bolela kolena, zato sam morao da se oslanjam na ruke, da čučim, da se okrećem na jednu pa na drugu stranu. Pošto sam bio iza njega, nije video šta radim. Onda smo ustali i dva časa se molili stojeći, bezglasno. "Umno se moli, ne kreći jezikom, sinko. Bog zna naše misli. Post nema značaja bez molitve; čak bi mogao da nam naškodi", rekao mi je. Hleb i vodu nismo okusili celog dana i naredne noći. Nastavili smo i sutradan. Trpeo sam glad i žeđ; radio sam, molio se i ćutao. Trećega dana mi je bilo veoma teško. Podnosio sam lakše glad jer sam se na nju bio navikao, ali me je žeđ strašno mučila. Svest mi se u pojedinim trenucima mutila, osećao sam muku u želucu. Uveče nisam mogao dugo da izdržim na molitvi, ranije sam legao; Nikolaj je ostao sam na molitvi. Ujutru, kad sam se probudio, zatekao sam ga da se i dalje moli. Bog zna kad je i koliko je taj čovek spavao. Četvrtog dana telo me peklo kao da je bilo zapaljeno; osećao sam vatru u sebi. Naročito su me bolele zaceljene rane. Oko rana na nogama, na rukama i na grudima, nosio sam velike modrice; bile su neprijatne za gledanje. I sa tim modricama se nešto događalo. Bolela me leđa, i glava, stalna muka mi je bila u želucu, srce se uznemirilo. Odlazio sam često do prozora i udisao svež vazduh; kao hladnu izvorsku vodu pio sam ga. Petog dana počeo sam da smrdim. Usnice su se lepile jedna za drugu, bile su slane, na jeziku se javila, u velikoj količini, sluz sasvim slična gnoju, koju sam često ispljuvavao.

Sedmog dana doživeo sam preobražaj; vratilo mi se rumenilo u obraze, skoro su prestali bolovi. Ali sam bio nervozan i nisam mogao da spavam; drhtao sam, bio sam strašno žedan. Tada sam prvi put osetio da nisam u stanju da se dalje borim. Hrabrio

sam se raznim mislima, junačio se, zainatio se, ali mi ništa nije pomoglo. Na kraju sam odlučio da spakujem svoje stvari i da pobegnem od Nikolaja. Slagao sam ga da izlazim napolje radi sebe. Čim sam prošao kroz vrata, jurnuo sam u svoju sobu i spakovao se na brzinu. Kad sam se okrenuo da izađem, ugledao sam ga kako stoji u otvorenim vratima. Uhvatio me za ramena, okrenuo i naredio da se raspakujem. Bio sam zbunjen, nisam znao šta da radim i kako da ga se oslobodim. Molio sam ga ponizno da me pusti da odem, ili da mi dozvoli da jedem i pijem, ali me on očigledno nije ni slušao. Kad sam video da nemam kud, suze su me zapekle u očima, umalo nisam zaplakao od muke. Nije za to mario, uzeo me za uvo, kao osnovca, i poveo u svoju sobu. "Babo jedna! Ti li si taj koji hoće da bude monah?! Pun si prljavštine u telu i krvi, sa tim ti želiš da postigneš nešto veliko, da postaneš svetlost! Zar ne osećaš da u tebi đubre sagoreva i da sav smrdiš! Ako želiš dobro sebi, i ako želiš da u ovom životu na zemlji vidiš carstvo Božje, sedi, radi svoj posao, i moli se kako ti kažem!" Do jedanaestog dana nije mi ni jednom dozvolio da izađem. Tada sam opet odlučio da bežim. Smislio sam bio kako da izletim iz sobe i pobegnem kud me noge nose. Ali kad sam krenuo opet me je Nikolaj zaustavio na vratima. Zakukako sam iz sveg glasa; tresao sam se od muke. Molio sam ga kao oca rođenog da me pusti. Govorio sam mu da će creva da mi se zalepe od gladi i žeđi, i da ću sigurno umreti. Ni kukanje ni preklinjanje nisu mi pomogli. Malo posle, dao mi je flašu i naredio da je dobro operem i donesem vode. Zgrabio sam flašu i otrčao, što sam brže mogao, na česmu, otvorio slavinu do kraja, poturio usta i slatko se nagutao vode. Onda sam oprao flašu, napuno je vodom i doneo u sobu. Vladika me upitao: "Jesi li dovoljno pio?" "Jesam, preosvećeni." "Dobro, ako si. A sad ću te, sinko, pitati nešto. Razmisli dobro šta ćeš mi kazati, ne moraš odmah da mi odgovoriš, možeš i kroz jedan sat. Reci: zašto si hteo da me uhodiš? Ako mi kažeš istinu, bićeš mi učenik, đak. Ako me slažeš, oteraću te!" "Nije mi potrebno dugo da razmišljam, vladiko. Ono što bih ti rekao kasnije, mogu ti reći odmah. Hteo sam da vidim šta radi vladika kad je sam u sobi!" "Pa, sinko, ovih dana si bio sa mnom u sobi i video si šta radim. Nemaš više razloga da viriš kroz čvor."

Opet sam molio da me pusti da živim kao drugi monasi; mislio sam da stvarno više ne mogu da izdržim bez hrane i pića. Ratovao sam, gladovao, prošao mnoge zemlje i video čudesa, ali mi se činilo da je ovo iznad mojih snaga. Ali me nije pustio. Rekao je: "Kad ti se svest zamuti, daću ti malo vode. Ako na svaki sat ili dva budeš uzimao po gutljaj, prestaće ti vrtoglavica." A on nije ni pogledao flašu; ni kap vode nije okusio! Nije se moglo videti da li trpi; molio se svakodnevno, i dalje kao prvog dana. Trudio sam se koliko sam mogao, ali mi je molitva bila slaba jer sam stalno mislio da li ću živ dočekati sledeći dan, i smišljajući razne načine kako da uteknem od njega. On je znao šta smeram, i uvek me sprečavao. Danju je bio kraj vrata, a noću je moj krevet stavljao poprečke uz vrata, da ne bih pobegao dok spava. Poštu smo primali kroz prozorče, na isti način smo je slali. Izdržao sam još pet dana bez hrane i sa malo vode. Ukupno šesnaest dana smo gladovali. Sedamnaestog dana čuli smo motore i kroz prozor videli automobile. Vladika mi je tada rekao: "Evo, dolaze nam gosti, Dobrivoje. Raduj se. Da nije njih, nastavili bismo ovako do trideset punih dana." Izašao je iz sobe, umio se, obukao svečano odelo i dočekao goste. Pozvao je Filipa kuvara i odmah ga poslao da donese pastrmke, vino i drugo što je potrebno za ručak. Takođe, naredio je kuvaru da za nas dvojicu spremi "našu hranu". Kad smo seli za sto i počeli da ručamo, gosti su jeli pastrmke, a nas dvojica redak kačamak. Kuvar je znao kakva je to "naša hrana", očigledno je imao slična iskustva. Morali smo da jedemo kačamak, jer bi nam se smučilo od jake hrane posle dugog gladovanja. Tog dana smo jeli malo, sutradan malo više, trećega dana bio sam sit. Čim sam se uz pomoć hrane malo vratio u život, bio sam lak i oran za svaki posao, i čvršće volje nego ranije. Modrice su mi sa tela nestale, kao da nikad nisu postojale, rane nisam osećao kao da ih nikad nije bilo. Gladovanjem sam očistio krv, a krv je očistila telo od bolesti i rana. Tada sam shvatio šta je gladovanje. Radovao sam se što sam koliko-toliko izdržao sve te dane, i zarekao sam se da ću ubuduće biti asketa i da ću gladovati često…

из књиге "Монах Калист"

[Grizzly Adams]

Супер књига! Једна од оних које ти и после пуно година остане у сећању до детаља...

[Драган άσημος :)]

http://www.verujem.org/teologija/janaras_telesni_put_osvecenja.htm

[Драган άσημος :)]

…Jednog dana došla je kod mene neka žena iz daljeg komšiluka sa ćerkom. Pre njihovog dolaska, osetio sam u sebi nemir, predosećanje me upozoravalo da mi se približava neka opasnost. Ali sam mislio da opastnost nema odakle da dođe, rat je davno bio završen, a ljudi su dobri. Zato i nisam naročito obraćao pažnju na to unturašnje upozorenje. Ušle su i zatražile blagoslov. Na moje pitanje zašto su došle, žena je počela da plače i da mi se žali kako sa ćerkom nije sve u redu. Lekar im je rekao da je ćerka na samoj granici svesti, i da će, ako se odmah ne uda, ubrzo da strada od mladalačkog ludila. I rekla je da ne može da učini onako kako joj je lekar savetovao jer ima stariju ćerku i mora da pazi na red, pred narodom bi bila sramota ako se prvo mlađa uda. "Dobro, ženo, očitaću joj molitvu. Ako ima vere, Bog će pomoći..." "Oče Kaliste, njoj treba muškarac. I to odmah! Ako joj ne nađem čoveka, poludeće!" rekla je majka. "Pa udaj je! Nećeš valjda da dozvoliš da ta dete poludi?" "Ne mogu tako prekoreda, oče! Svet će mi se smejati dok god budem živa! Ne mogu da je udam, a ne smem da dozvolim da poludi..." "Pa da joj čitamo molitvu." "Možeš i molitvu da joj čitaš, nije to rđavo, ali nešto bolje ja imam na pameti, oče. Nešto preče i mnogo važnije bi trebalo za nju odmah učiniti. Snebivala se, kukala, uvijala se. Nije smela da mi kaže ono što je smislila. "Govori šta imaš, ženo. Ne oteži...", rekao sam.

"Oče! Tebe ljudi veoma cene i poštuju te zato što živiš ispravnim životom, i što stvarno veruješ u Boga. To zna svako i ljudi zato u tebe imaju poverenja... Uzmi moju ćerku da ti bude kuvarica! Pred svetom neka tako bude, a ti živi s njom! Tako će to što s njom

mora da bude zauvek ostati tajna. Čim udam stariju ćerku, udaću i ovu. Drugog rešenja nemam!... Pomozi nam, oče! Spasi mi dete da ne poludi!" Udaljio sam se od nje i hteo odmah da je najurim. No, bila je u velikoj nevolji i muci, pa sam se uzdržao. Devojci je tada bilo osamnaest godina. Imala je crne oči, iz njih je, dok me gledala, sipala vatra. Gutala me očima... Činilo mi se da su joj ruke bile spremne da me svakog časa, na moj najmanji mig, zagrle, zgrabe. Obučena je bila u laku haljinu na raskopčavanje, ispod su se ocrtavale sve obline. Sklonio sam oči s nje, osetio sam nemir i nespokojstvo. Bio sam u velikoj neprilici; užurbano sam razmišljao kako da se iz toga izvučem, ali i da im pomognem. Onda sam rekao smireno: "Ne misli o tome više, to ne može biti, ženo! Čitaću ti molitvu. Bog je milostiv, pomoći će." "Oče, spasi nas! Bog, pa ti. Pomozi nam..." Čim je žena izašla, devojka je hitro raskopčala haljinu i zbacila je sa sebe na zemlju. Stajala je ispod mene potpuno gola; gledala me požudno. Osećao sam kako su od nje prema meni dopirali vreli, opojni talasi. Čekala je moj mig, pa da mi krene u zagrljaj. Odmah mi je bilo jasno da su se one unapred dogovorile šta da urade, kako bi me navele da postupim po njihovim zamislima. Matora lisica je sve bila smislila i na to nagovorila nesrećnu devojku, koja je to jedva čekala. Star sam čovek pa mogu slobodno da pričam o svemu što sam tada osećao kako mi je bilo. Srce mi se više ne uzbuđuje na te misli i sećanje. Bila je lepa. Ljuljale su joj se velike i čvrste grudi, bile su nekako nestvarno bele; na bradavicama rumenim kao jagode kao da je treperila po kap neke slatke omamljujuće rose. Vitka je bila u pasu, kukova nešto širih, pravilno oblikovanog pupka. A čitava šuma crnih i kovrdžavih malja prekrila joj donji stomak. Prožimala me bludna vatra, a u stomaku sam osećao sladunjavo drhtanje. U meni se probudila požuda, možda još žešća nego njena. Goreo sam, telo mi je bilo zategnuto i napeto kao čelik. Stajao sam prema njoj, lud od želje, i gledao je, opčinjen tom lepotom. Moram reći istinu, da se ne lažemo: mlad čovek takvoj ženi ne bi mogao da odoli! Nikakav zavet na čistotu i celomudrenost u takvoj situaciji ne bi mu pomogao... Nisam se sačuvao što sam bio star, već samo zahvaljujući bezbrojnim mojim podvizima, isposničkim i drugim odricanjima. Uspeo sam da se priberem i da se upitam: "Kaliste, zar ceo svoj duhovni svet i život da daš za jedan trenutak telesnog uživanja? Zar sad u starosti da upropastiš ono što si godinama sticao?"

Možda me spasla moja vera, volja, ubeđenje; ali verujem da me samo Bog spasao da ne postanem dvoličan, licemeran pred sobom, pred ljudima i pred njim. Krajnjim naporom volje odvojio sam oči od nje i otrčao u crkvu. Pao sam na kolena pred ikonom Gospoda Isusa Hrista. Molio sam mu se za spas kao retko kad pre toga. Obraćao sam mu se iskreno, kao najrođenijem; govorio sam mu u kakvom se stanju nalazim i molio ga de me izbavi iz te opasnosti. Ali vatra u meni sporo se stišavala... Tek posle jednog časa molitve, na mene se sručila bujica hladnoće, kao da me neko polio kofom vode. Brzo sam se pribrao, bio sam u stanju da razumno mislim i ispravno da se ponašam. Opet sam bio stari Kalist. U tim trenucima rodila mi se i misao kako da pomognem nesrećnoj devojci. Iz crkve sam se vratio u konak, gde su me čekale žena i njena ćerka. Kao da su se još nadale da ću da prihvatim njihov predlog. Ali ja sam im odmah rekao da ako žele moju pomoć, da devojka ozdravi, onda moraju da me poslušaju u svemu što im budem rekao. Pristale su da mi se prepuste; ionako nisu imale drugog izbora. Naredio sam strog post za devojku u naredih sedam dana. Sutradan sam je doveo u crkvu i ispovedio je. U početku ispovesti bilo mi je teško da joj se duhovno približim; ona na moja pitanja uglavnom nije odgovarala, gledala me očima punim telesne žudnje. Oko nas u crkvi vlada je tišina; mirisao je tamjan, a ispred, posmatrale su nas ikone. Govorio sam joj smireno, polako; blagim rečima tražio sam od nje da ispovedi ono što je grize i muči. Kako je prolazilo vreme ona se po malo opuštala, svest joj se bistrila, bivala je prisnija sa mnom jer joj se srce otvorilo. Počela je da mi govori, isprekidanim rečenicama, o svojim mladalačkim tajnama, grcajući od navale jakih osećanja. Pri kraju ispovesti njene oči su se ovlažile suzama, onda je zaridala i plakala dugo. Na kraju se smirila i pogledala me u oči slobodno i razumno. Nakon ispovesti pristupio sam molitvi za njeno ozdravljenje; u molitvi sam ostao duže od dva časa. Lepota devojačka pokrenula je u meni želju da je spasem. Nisam žalio sebe; znoj mi je lio sa lica na grudi, a noge me bolele od dugog stajanja. Svaka moja reč bila je jasna i usrdna, izgovorena sa osećanjem, iz dubine srca. Naložio sam majci da sedam dana devojku drži u zasebnoj sobi, bez hleba i vode, i da se sama moli Bogu za nju. Kad su otišle, vratio sam se u crkvu, kleknuo pred ikone i molio se za spas te devojke, veličanstvene lepote Božje. Postio sam uporedo sa njom, mislio na nju, trpeo sa njom i molio se. Nakon isteka sedam dana otišao sam njihovoj kući, devojka se bila smirila; u očima joj više nije bilo one vatre. Oslabila je i jedva je govorila od iscrpljenosti i slabosti. Prošlo je još nekoliko dana i ona se okrepila, ozdravila. Više joj se ta bopest u životu nije vraćala.

I danas je živa, ima decu, muža i porodicu. Poštuje me kao oca. Kad me sretne, pokloni mi se i poljubi me u ruku. I njena majka me je poštovala, ali, kad god bi me srela, od stida nije smela u oči da me pogleda…

[w.a.mozart]

Na čemu se temelji naše spasenje (Bog,lični podvig il nešto treće)?

...

[JESSY]

јел` може мало конкретније....?