О нашим монахињама...нешто и лично...али свакако лепо и поучно...

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[JESSY]

[мирођија]

https://www.facebook.com/303539956504418/photos/a.303540029837744.1073741825.303539956504418/404529359738810/?type=1&theater

[JESSY]

Напрсни крст игуманији Теоктисти

25. Август 2015 - 8:38

 

 

Епископ рашко-призренски г. Теодосије одликовао напрсним крстом мати Теоктисту, игуманију Успенског манастира у Ђаковици

Његово Преосвештенство Епископ рашко-призренски г. Теодосије служио је 22. августа 2015. године свету Литургију у манастиру Успења Пресвете Богородице у Ђаковици (метоху манастира Високи Дечани). Том приликом, владика Теодосије је игуманију манастира мати Теоктисту одликовао напрсним крстом у знак признања и поштовања за деценије њеног ревносног служења при овој светињи у славу Божју. У светој Литургији молитвено су учествовале и игуманије Пећке Патријаршије и Грачанице, високопреподобне мати Февронија и Ефросинија са сестрама, као и монаси манастира Високи Дечани и Драганац.

Ђаковичке сестре су поводом овог малог монашког литургијског сабрања за све присутне приредиле трпезу љубави.

Извор: Епархиај рашко-призренска

• Косово и Метохија

|

[JESSY]

Игуманија Ана Радетић (1922-2015)

15. Децембар 2015 - 13:28

 

 

 

Дана 12. децембра 2015. године, на празник Светих мученика Парамона, Филумен и новојављеног Мардарија Либертвилског, у 94. години живота, мирно се представила у Господу игуманија манастира Нове Марче Ана Радетић.

Игуманија Ана је рођена 12. јануара 1922. године од оца Милана и мајке Ане Радетић у граду Лакавани (Њујорк). Њени родитељи су имигрирали прије Првог свјетског рата у Америку, отац из Сиска а мајка из Бјеловара.

Понијевши љубав према својој вјери и роду из отаџбине, родитељи су Јованку (како се мати Ана звала у свијету) Милана, Ђорђа, Владимира и Александра од младости васпитали у духу наше свете вјере. У дјетињству је слушала бесједе светог Владикe Николаја, који је веома често служио у цркви у Лакавани, и  његовим примјером се васпитавала у вјери. У младости је редовно посјећивала богослужења у мјесном храму и пјевала у црквеном хору. 

Посебно мјесто у њеном духовном животу заузима познанство са Епископом Савом Вуковићем који јој је дао благослов да ступи на монашки пут. Он је искушеницу Јованку послао у манастир Никоље (Овчарско) гдје се упознала са монашким правилима. За годину и по боравка у манастиру Никољу научила је правило, да чита црквенословенски језик, пјева за пјевницом као и  добро да говори српски језик. По благослову Епископа Саве и жичког Епископа Василија  Костића ”сестра Америка” (како ју је владика Василије од мила звао) прешла је у манастир Враћевшницу. Ту се под будним оком игуманије Ане утврдила у послушању и одлуци да прими монашки постриг, а научила је и да пише ћириличним писмом. 

Сестре у Никољу и Враћевшници сво вријеме су спремале послушницу Јованку за повратак у Америку и почетак монашког живота на овом континенту. У припреме су се убрајали и сви редовни кућни послови који се на тај и такав начин у Америци нису радили најмање педесет година, а које је једна Американка требало да прими и прихвати.

Занимљиво је њено сјећање на неког државног чиновника код којег се свака три мјесеца морала јављати ради продужетка боравка у Србији. Први пут ју је примио оштро и нељубазно док је сваки други сусрет био све топлији и пријатнији до те мјере да јој је нудио послужење. Једном приликом ју је из сажаљења питао: ”Другарице откуд ти Американка па из тог развијеног и богатог свијета да дођеш у ове шуметине и пустињу?”, на шта му је она одговорила: ” Ја нисам другарица већ сестра и ја сам овдје дошла да се учим”. 

Таман кад се навикла на српске обичаје и начин живота стигло је писмо од Владике Саве да се сестра Јованка врати у Епархију источноамеричку гдје ће бити замонашена.

Будући да у Источноамеричкој епархији није постојао ниједан женски манастир, Епископ Сава је искушеницу Јованку замонашио 12. новембра 1973. године у цркви Светог Архиђакона Стефана у Лакавани назвавши је Аном у част свете Ане мајке Пресвете Богородице. Нова монахиња Ана је постављена на послушање у епархијску резиденцију у Ричфилду гдје је са Владиком вршила свакодневна богослужења и обављала домаће послове. Након пресељења епархијског центра у предграђе Питсбурга монахиња Ана остаје у новооснованом манастиру Новој Марчи (старој епископској резиденцији). Ускоро јој се придружила игуманија Евпраксија Пауновић и још неколико искушеница као и о. Симеон Гроздановић. По потреби Цркве монахиња Ана је преведена у нову епархијску резиденцију гдје је водила рачуна о домаћинству. У овом периоду велики број младих људи из околине Питсбурга (који никад нису имали прилику да виде православни манастир) долазили су да слушају њена казивања о манастирима у Србији и животу у њима. Многи од тих људи су данас монаси и свештеници како у Српској Цркви тако и по другим јуриздикцијама у Америци. По потреби Цркве боравила је у Џанстауну и Колумбусу. У Колумбусу је заједно са протом Матејом Матејићем радила на организацији тамошње парохије Светог Стефана Дечанског.

По потреби Цркве монахиња Ана се враћа у Епархијску резиденцију у Еџворд. Ту је са данашњим епископом митрополије аустралијско-новозеландске Иринејем (Добријевићем) била један од најближих помоћника епископа источноамеричког Христифора Ковачевића.

Након дванаест година боравка у Еџворду благословом Владике Христифора она се враћа у манастир Нову Марчу. У веома тешким материјалним условима упорношћу и великим трудом успијева да унаприједи манастирски живот. Поред свакодневних редовних богослужења самостално је одржавала и огромно манастирско имање. Посебну материјалну помоћ  у овом периоду њеног живота дале су јој римокатоличке сестре (чији се манастир налази преко пута Нове Марче) које нису жалиле труда, средстава и времена да испуне сваку њену молбу. Велику љубав и пажњу према монахињи Ани је указивала и игуманија Александра из манастира Преображења Господњег у Елвуд Сити.

Деведесете године су донијеле како материјални тако и духовни бољитак новомарчанској обитељи. Благословом и трудом Епиксопа Митрофана и залагањем и жртвом монахиње Ане манастирски конак је прекривен и реконструисан. Братство и сестринство се у том периоду умножавало, али и разилазило по другим потребама Цркве. 

Љубав према Богу и својим монашким завјетима мати Ана је пројавила 2000. године када је њој завјештаних, тестаментом Грчвуд Станојевић 250 000 долара уложила у изградњу манастирске цркве. Када је за то чуо њен духовник Владика Сава Вуковић као посебан знак пажње јој је послао ”Архијерејске” бројанице, а Владика Митрофан ју је приликом освећења храма 2001. године прогласио великим добротвором манастира Нове Марче. Свети Архијерејски Синод наше Цркве додијелио је 2004. године мати Ани Орден Светога Саве трећег степена.  

 Ова прича била би исувише једноставна када не бисмо поменули физичко стање мати Ане. Имала је три пута различите врсте карцинома које је молитвом светитељу Нектарију и бригом добрих доктора успјела да побиједи. Икону Светитеља Нектарија пред којом је добила утјеху и благодатну помоћ на Недјељу Православља 2012. год. поклонила је манастирском храму. Поред борбе са карциномом мати Ана је имала и проблеме са диабетисом. Ради повишеног шећера ампутиране су јој обе ноге па је последњих двадесетак година живота провела у инвалидским колицима. Блаженоупокојени Патријарх Павле више пута је посјетио Нову Марчу, а приликом освећења манастирског храма рекао је тихо мати Ани да му је жао што су јој ампутиране ноге. На те ријечи она је одговорила: ”Ако су ми одсјекли ноге нису главу. Идемо даље”. 

Мати Ана  је непрестано сијала радошћу и оптимизмом, ради чега је слободно можемо назвати кћерком утјехе. До посљедњег даха сабирала је људе око себе и проповиједала ”Добар је Бог”.  

Вјечан Ти спомен Мати Ана. Помени и нас пред престолом Божијим.

Извор: Епархија источноамеричка

• Епархијске вести

[Sofija_]

Obisla sam mnogo manastira. U mnogim sam i boravila. Sve monahinje i igumanije koje sam upoznala, i sa kojima sam obitavala,

radila i pomagala im, su posebne na svoj nacin.

Svaki manastir ima svoj tipik i svoja pravila. Najvise su me odusevile dve monahinje(tj. monahinja i igumanija) jednog malog

manastira u Republici Srpskoj. Sta su sve pretrpele da bi ostale na tom imanju i crkvi, koja tada kad su dosle, ni konak nije imala

je za svako divljenje.

A narod u tom selu, neverni.

Kada su dosle na to crkveno imanje, gde je bila samo crkva i jedna manja kucica, i livada neogradjena, naisle su na veliki otpor

komsija.

Posto je u toj crkvi radio samo seoski svestenik, a za crkvenu slavu su mestani sela pravili lumperaj sa muzikom i igranjem po stolovima,

njihovim dolaskom, igumanija je zabranila da se na taj nacin skrnavi crkva i crkveni prostor.

Prvi komsija koji je bio muzicar i nevernik, je poceo da im pravi velike probleme,kako bi ih oterao.

Terao je ovce na crkveni posed, da prljaju i vrse nuzdu, bacao im svinjske glave na vrata, pravio zurke sa pevaljkama gde su igrali goli

u dvoristu, namerno da ih sablazni i ptera. Polivao strujomer vodom da dodje do kratkog spoja, gde danima nisu imale struju, i jos mnogo toga zlog.

Taj prvi komsija, imao je sina koji je bio bolesljiv, ali je voleo Boga i crkvu i bio redovan na sluzbama i rado pomagao monahinjama(koja ironija)

Teror tog coveka je trajao godinu dana, kada su obe vec na izmaku snage, pozvale svog vladiku i rekle da ne mogu vise da izdrze i da zele premestaj,

vladika im je odgovorio da izdrze jos malo,da je to iskusenje i da se jos vise mole Bogu i da ce on sve to srediti.

Nedugo posle toga, taj komsija krene u sumu sa sinom po drva, i pri jednom tovarenju drva, pade jedan veliki balvan na nogu njegovog sina i jako ga povredi.

Ne znam tacno zbog cega, ali njegov sin ubrzo dobi unutrasnje krvarenje i umre ocu na rukama.

Da, tom komsiji.

Kada je umirao, decak je bio nasmejan, i rekao je: nadam se tata, da ces od sad biti bolji covek.

Eto, jako tuzna i poucna prica.

E sad, kad sam ja boravila tamo, bese neko iz sela davao pomen, i kaze meni monahinja: vidis li tamo onog mirnog i tihog coveka, bledog i tuznog lica?

Vidim, kazem. E to je onaj komsija sto nam je pravio probleme.

 

Ljudi u tom selu su bili sokirani, i jos uvek su(to nije bilo davno) i sve se izmenilo. Mnogi su poceli da dolaze u crkvu i da se barem trude da budu bolji ljudi.

 

A monahinje, ko moje sestre. Divne, casne, prijatne, vedre, duhovite,ciste kao suze, vredne kao pcele, ma reci nemam da opisem.

Imala sam i priliku i cast da ih vozim na imendan jedne igumanije u Srbiju, gde je igumanija od ovog manastira provela svoj monaski zivot.

Imala sam cast da jedina od mirjana prisustvujem rucku, gde je u gostima bilo oko pedeset monahinja iz okolnih manastira, i dve vladike i nekoliko svestenika.

Mislim, sad kad se setim, smesno mi je

Svi su me gledali jer nisu znali ko sam a i ja njih jer sam se bojala da negde ne pogresim, hehe  ali blagoslov je veliki

Eto, to mi je omiljen manastir i omiljene monahinje, gde cu prvom prilikom da odem da odmorim dusu.

[Sofija_]

O mom boravku u Ravanici i cuvanju mostiju naseg Sv.Kneza Lazara cu pisati drugi put

[Дејан]

@@Sofija_, Ova priča o dve monahinje i ludom muzičaru vapije za jednim vladikom Grigorijem, da ga vladika malo istrese iz cipela.

[Sofija_]

Izgubio je sina jedinca, mislim da gore ne moze.

A sto se tice vladike Grigorija, ne prilici mu takvo ponasanje, no ko sam ja da mu sudim

[Макрина]

A sto se tice vladike Grigorija, ne prilici mu takvo ponasanje, no ko sam ja da mu sudim

Па што му судиш онда??

Лепо кажеш ко си ти да му судиш ал га ипак осудиш.Дакле,још много година да проведеш по манастирима,сестро,да старим монахињама,да научиш да не осуђујеш Епископе

[Sofija_]

Draga moja, osudjivanje nije isto sto i reci svoje misljenje. Ja ovca NISAM da samo klimam glavom i slepo pratim svakog ko bi trebao da me vodi.

Svakog vladiku i svestenika gledam po njegovim delima, razumem njihove slabosti i padove ali imam prava da kazem svoje misljenje jer imam mozak,

i oci da vidim i usi da cujem.

 

A to sto ti meni kazes, da bih jos mnogo godina trebala da provedem po manastirima je osudjivanje, priznala ti ili ne.

Ti si pametnija i reci ces meni sta ja trebam da radim to draga sestro uopste nije lepo od tebe, omalovazavati necije iskreno pisanje i ispovest.

[мирођија]

13. април 2016.

Упокојила се монахиња Ана

 

    13. априла 2016.

    Јуче, на дан  преподобног Јована Лествичника, у Никољској обитељи се упокојила монахиња Ана.
   М. Ана је рођена у Стрмову код Бајине Баште одакле је врло рано кренула у свет да радом допринесе што може више. Тако је стигла и до Стокхолма где је за цркву Светог Саве израђивала свеће и одакле је увек за своје вољене никољске сестре слала пакете изненађења.
Кад се помене име м. Ане сестре обично кажу ,,каква је то радиница била“… Свој манастирски живот је провела скромно у једној малој келији пуној алата где је увек од ничега правила ,,нешто“. И сви смо волели да завиримо унутра, да окусимо мало другог света, где нас је увек чекао ведар срдачан осмех, крупне очи пуне љубави и топлине и руке згрчене од реуме али за давање испружене увек.
   Нама остаје да просимо ,, мати Ано, моли се за нас!“
   Вечан јој спомен и Бог душу да јој прости!

   Фотографије су са монашења м. Ане од 30. јануара 2016.
   Опело ће извршити Епископ жички г. Јустин у четрвртак 14. априла у 12 часова.

   сестринство манастира Никоље
   eparhija-zicka.rs

 

http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs/2016/04/blog-post_32.html

[мирођија]

15. април 2016.

У Никољу сахрањена монахиња Ана

 

,, Кад нас Христос повезује, не постоје растојања. Када напустимо овај живот, биће боље него сада. Тада ћу вам бити ближи.“

   Старац Порфирије Кавсокаливит

   У манастиру Никољу у четвртак, 14. априла сахрањена је монахиња Ана (Станковић). Монашко опело је служио Епископ  жички г. Јустин, а саслуживали су му: архимандрит Венијамин (игуман манастира Преображење), архимандрит Тимотеј (игуман манастира Вазнесење), протосинђел Давид (Васиљевић), протојереј ставрофор Љубинко (Костић) и  протођакон Александар Грујовић. Својим присуством и молитвом су допринели и о. Орсисије (настојатељ манастира св. Тројице)  и сестринства манастира Успенија, Благовештења, Сретења, Јовања и Ваведења.

   Мати Ана је рођена 1928. године, а у Никоље је дошла пре ,,око“ 35 година.  Долазила је она својим сестрама често из далеког Стокхолма, где је радила, али се исто тако и враћала да још заради и донесе, па тако ниједна са сигурношћу и не зна кад је тачно остала, јер већ је била њихова. У чин расе је уведена 1994. године, а у малу схиму замонашена 30. јануар 2016.  На ове податке је присутне подсетио о. Тимотеј у својој беседи и такође истакао и то да како је сромно и мирно живела не оптерећујући друге, тако је радосна своме Господу и отишла.
   У својој беседи  Епископ жички је најпре поздравио све присутне, а онда нам и објаснио да није случајно то што смо тропар Хрисовог Васкрсења певали пре Васкрса и  Лазареве суботе јер ми и живимо и умиремо с надом на живот вечни. Такође је истакао да је веома битно то што је живела и упкојила се у јединој правој апостолској Цркви, у којој ће и добити све потребне молитве. Подсетио је Владика све и на њене вредне руке које су благослов и дар од Бога.  И на крају је истакао да се нада да имамо још једног за нас заступника пред Господом.
Ми се уздамо у њено милостиво срце и просимо молитве.

 сестринство манастира Никоља
 извор: eparhija-zicka.rs

 

http://vaznesenjeovcarbanja.blogspot.rs/2016/04/blog-post_48.html