Свети Григорије Палама (1296-1359)

[Данче*]

О посту

 

1. Очима је угодно да посматрају мирно море како се блиста и сија јасном светлошћу, док његова глатка површина одражава блесак светлости. Међутим, много је пријатније не само видети Цркву, него и говорити у њој, сабраној у Богу, ослобођеној пометње, тајанствено озареној божанском светлошћу и устремљеној ка том Блистању и рукама и очима, и свим осећањима и мислима. Пошто ми је благодат Духа данас подарила да угледам тај прекрасни призор, као и вас који сте даноноћно присутни у храму Божијем, старајући се да му приступите без икаквог недостатка, могао бих да вас упоредим са изданцима надземаљског стабла, засађеног крај извора воде Духа. И ја ћу, колико могу, потпомоћи том орошавању. Као што ви јутарњим додајете и дневне молитве, тако ћу и ја, уколико ми то време дозволи, јутарњој додати и вечерњу поуку, јасно вам указујући на оне замке помоћу којих непријатељ нашег спасења на разне начине настоји да бескорисним учини не само пост, него и нашу молитву.

 

2. Постоје, браћо, и друге врсте рђавог преједања и опијања, али оне не долазе нити од јела и пића, нити од наслада које од њих потичу, него од гнева на ближњег, од мржње и злопамћења, као и од сваког оног зла које они рађају, о чему и Мојсеј говори у песми: Вино је њихово отров змајевски и неизлечиви јед аспидин (5. Мојс. 32; 33). Зато пророк Исаија каже: Тешко онима што су без вина пијани (Иса. 28; 1) и саветује, говорећи: Немојте постити будући у свађи (Иса. 58; 4). Онима који у таквом стању посте, он као да говори у име Господње: То ли називаш постом угодним Богу - кад повијеш врат свој као срп? Зато одвраћам очи своје од вас кад ширите руке своје к Мени, и када умножавате молитве своје, Ја не слушам (Иса. 58; 5,1; 15).

 

3. Према томе, пијанство такве врсте, које потиче од мржње и које је, више него било шта друго, разлог да се Бог одврати од нас, ђаво настоји да изазове код оних што се моле и посте. Он их подсећа на сагрешења других људи према њима, подстиче их на злопамћење и оштри им језик за клевете. Он при том чини да се уподобе оном човеку којега Давид описује како се моли преиспуњен злобом: Смишљаш безакоње по цео дан, неправду је смислио језик твој, као бријач оштар учинио си превару (Пс. 51; 3-4). Давид моли Бога да га избави од таквих људи, говорећи: Избави ме, Господе, од човека злога, и од мужа неправедног ослободи ме... изоштрише језик свој као у змије, отров аспидин је под уснама њиховим (Пс. 139; 1,3)-

 

4. Молим вас, браћо, да ми, у време поста и молитве, од срца опростимо ако смо некад уистину имали или мислили да имамо нешто против некога и да сви пребивамо у љубави. Осим тога, мислимо боље један о другоме, подстичући се узајамно на љубав и добра дела. Говоримо добро једни о другима и у самима себи расуђујмо и размишљајмо о ономе што је добро пред Богом и пред људима, да бисмо постили похвалним и беспрекорним постом и да би молитве које упутимо током поста биле Богу угодне, како бисмо Га по благодати на доличан начин називали Оцем и могли одважно да Му кажемо: Оче, опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим (Мт. 6; 12).

 

5. Постоји, опет, и друга недолична ствар коју злонамерник током поста и молитве полаже у наше душе. То је преузношење, које је у себи носио и онај фарисеј: премда је постио и молио се, вратио се (са молитве) без плода (досл. празан). Ми пак, знајући да је нечист сваки који је надменог срца и да га Бог не прихвата, и знајући да смо дужници Богу у многим и великим стварима и да враћамо тек најмањи део дуга, занемарићемо оно што је иза нас као сасвим ништавно и стремићемо оном што је испред нас, постећи и молећи се скрушеног срца, уз самопрекоревање и смирење, да би и наш пост био чист и богоугодан, и да би у храму Божијем владали пажња и будност.

 

6. Други начин деловања лукавога, који чини да наш труд поста и молитве буде бескористан, састоји се у томе да нас убеди да то чинимо (тј. да постимо и да се молимо) из славољубља и лицемерја. Зато Господ у Еванђељу саветује, говорећи: Уђи у собу своју и, затворивши враша своја, иомоли се Оцу своме Који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6,6).

 

7. Он то не говори зато што нам заповеда да се отуђимо од сабирања у храму, од (заједничке) молитве и псалмопојања. У том случају не би Му Псалмопојац - пророк говорио: Усред Цркве хвалићу Те (Пс. 21; 23), Исповедаћу Те и хвалити међу народима, Господе, псалмопеваћу Ти међу незнабошидма (Пс. 56; 10) и Завете моје испунићу пред онима који Га се боје (Пс. 21; 26), а нама: Уцрквама благосиљајте Бога (Пс. 67; 27) и Ходите, поклонимо се и припаднимо Њему и плачимо пред Господом Створитељем нашим (Пс. 94; 6). Време нам не дозвољава да сада наведемо и друге, још узвишеније примере. Господ, дакле, поучава да се молимо у самоћи, у својим кућама, па чак и на својој постељи. подстиче нас да се молимо Богу и у цркви, као што молитва која се твори "изнутра", тј. умом, подстиче да се молимо и уснама. Онај пак који хоће да се помоли само онда када уђе у храм Божији, али ни код куће, ни на путу, ни на трговима не мари за молитву, неће се истински молити ни онда кад се нађе у храму Божијем.

 

8. То показује онај што после речи: Готово је (приправно је) срце моје, Господе, додаје: Певаћу и псалмопојаћу у славу Твоју (Пс. 56; 8) а на другом месту каже: Када бих Те спомињао на постељи мојој, у јутрима бих размишљао о Теби (Пс. 63; 7). Речено је, међутим, и следеће: А када постите, каже Христос, не будите суморни као лицемери; јер они натмуре лица своја да се покажу људима како посте. Заиста вам кажем: примили су плату своју. А ти када постиш, намажи главу своју, и лице своје умиј, да те не виде људи где постиш, него Отац твој Који је у тајности; и Отац твој, Који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт. 6; 16-18).

 

9. О, какво неупоредиво човекољубље! Господ нам је овим речима сада објавио пресуду и одлуку која ће се пројавити на будућем суду, да бисмо још овде задобијали бољу пресуду и бољи удео. Онима који живе славољубиво, а не према Његовим заповестима Господ ће изговорити речи које су сагласне с оним што сад говори: "Примили сте своју награду током свога живота" као што је и Авраам, према еванђелској параболи, рекао оном богаташу у пламену: Примио си добра своја у живошу своме (Лк. 16; 25). Онима пак који се подвизавају у врлини имајући само Њега у виду, Он каже да ће им узвратити јавно, тј. да ће им пред оним општесветским сабором (досл. призором) узвратити благословом, наследством, радошћу и непорочним и вечним наслађивањем. Онај Који жели да се сви спасу и да дођу у познање истине, не жели да неко буде лишен овога наследства, због чега, као што сам рекао, сада објављује Своју непристрасну и непроменљиву пресуду, показујући да су синови Божији само они што су презрели људску славу.

 

10. Због тога Он казује о овоме и о другоме, говорећи: Отац твој, Који види тајно, узвратиће тебијавно, да би оне што су презрели празну и људску славу учинио Својим синовима и санаследницима и да би их показао као такве. Оне друге ће, међутим, уколико се не покају, лишити усиновљења. Господ ово говори зато да наша молитва и пост не би били видљиви за људске очи, услед чега од њих не би било никакве користи: догодило би се да одважно истрајавамо у труду молитве и поста, а да се лишавамо награде за то! Говори нам да намажемо главу уљем и да умијемо лице, тј. да се не трудимо да будемо бледи, прљави и суве главе, као да смо измучени. постом и као да презиремо тело, због чега бисмо добили похвалу од људи. Тако су услед славољубља поступали фарисеји, због чега су праведно отуђени од Христове Цркве, и Господ строго забрањује да их подражавамо.

 

11. Ако неко узвишено каже да се овде мисли на главу душе, односно на ум као на њен владајући део и да лице овде означава маштовити део душе (уобразиљу) у којем се налази постојано средиште оних утисака (досл. дејстава) која потичу од чула, онда је добро ако, док постимо, помазујемо главу уљем, тј. ако свој ум учинимо милосрдним, и ако умијемо своје лице, тј. своју уобразиљу, од срамних и нечистих помисли, од гнева и сваког лукавства. Такав пост, који се савршава на такав начин, не протерује и не посрамљује само све рђаве страсти а заједно са њима и подстрекаче и творце ових страсти, односно демоне, него и поснике придружује добрим ангелима и преображава их у ангеле, чини да ангели буду њихови чувари и побуђује их (ангеле) да им помажу и да буду њихови сатрудници.

 

12. У старини се, код оне тројице младића у Вавилону, украшених истим таквим уздржањем и постом, показало да је заједно с њима у пламену и четврти, који их је сачувао неповређенима и чудесно их орошавао. На сличан начин је пред Данила, који је упражњавао вишедневни пост, стао ангео, умудрујући га и предсказујући му будуће догађаје. Другом приликом, када је он (Данило) молитвом и постом затворио уста лавовима, ангео је са великог растојања пренео кроз ваздух пророка, који му је донео храну. Тако ће и у нама, који заједно упражњавамо телесни и духовни пост и молимо се, уз садејство добрих ангела бити погашен огањ телесних жеља, гнев ће бити укроћен као они лавови, и бићемо причасни пророчкој храни са надом у будућа добра, вером и умним созерцањем, биће нам дато да газимо змију и шкорпију и сву силу ђаволску.

 

13. Пост који није такав и који се не савршава на такав начин сродан је злим ангелима: њима је својствено гладовање (досл. неузимање хране, грч. агрсхрш) повезано са гневом и мржњом, са гордошћу и противљењем Богу. Због тога ћемо им се супротставити, будући да смо ми послушници и служитељи Добра, јер не ратујемо против крви и тела, каже апостол, него против поглаварства, и власти, и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју (Еф. 6; 12). Ми не можемо да им се успротивимо искључиво постом, него ћемо, за своју заштиту, користити и оклоп праведности, шлем спасоносне милостиње, штит вере као и мач Духа, најмоћнији у одбрани, а то је нама упућена, спасоносна реч Божија. На тај начин, треба да водимо добру битку, да сачувамо чврсту веру и да погасимо стреле лукавога и да, показавши се у свему као победници, задобијемо небеске и неувеле венце, радујући се заједно са ангелима у Самом Христу нашем Господу.

 

14. Њему приличи свака слава, власт, част и поклоњење са беспочетним Његовим Оцем и свесветим, благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

 

Светитељ Григорије Палама

[JESSY]

БЕСЕДА У ВРЕМЕ ПОСТА И МОЛИТВЕ

 

1. Истина и чврсто веровање, усаглашени и једномислени са нашим богоносним Оцима, представљају крајњи циљ божанских догми, истрајног рада на њима и созерцања. За делатну врлину, међутим, то не представља крај и пре би се могло рећи да је то њен почетак, који ће, ако се не здружи са одговарајућим завршетком, бити узрок још веће осуде за онога ко њу на себе привуче, јер је речено: А онај слуга који је знао вољу господара свога и није учинио по вољи његовој, биће много бијен (Лк. 12; 47). На тај начин, за делатну врлину није довољно знање о њој и истина, него је учињено добро оно што представља њен завршетак.

2. Према томе, када видимо људе који су непоколебиви у познатом добру, који га претварају у дело и путем дела постају добри, не допуштајући никакво одступање од правилног веровања које носе у души, нећемо таквима много говорити o праведним поступцима, целомудрености, уздржању и сличним стварима.

Коме није познато да је свака од ових врлина добра, а особито живот у уздржању, који, као што сви знамо из личног искуства, доноси велику корист и души и телу? Међутим, многи ово знају, и то врло добро, али острашћеност и гнев надвладавају њихову добру вољу, као што каже апостол: Видим други закон у удовима мојим који се бори против закона ума мога и поробљава ме законом греха који је у удовима мојим (Рим. 7,23).

Зато вас ми, браћо, стално саветујемо, да бисмо вас усправили и да бисте се без скретања и правилним размишљањем латили творења добрих дела и тако њиховом познању (тј. знању о добрим делима) придодали и добар крај. Доброг су разума, каже Давид, сви који творе заповести Његове (в. Пс. 110,10) и: Правда је Његова на синовима синова оних који чувају завет Његов и памте заповести Његове да их извршују (Пс. 102; 17-18). Павле, опет, каже: Нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се оправдати они који испуњавају закон (Рим. 2; 13). Господ пак обојици каже: Кад ово знате, блажени сте ако то творите (Јн. 13; 17).

3. Досегнимо, браћо, посредством дела прекрасна дарове поста и добре дарове уздржања; добрим делима потврдимо своју добру вољу према њима (посту и уздржању). На делу покажимо какве плодове они доносе, јер се дрво по плоду познаје. Међутим, земљорадник треба први да окуси од плодова. Разуми шта говорим (2. Тим. 2; 6), каже апостол. Тако свака од врлина очишћује и украшава или душу, или тело, тачније речено - само неки део душе или тела. Рецимо, молитва и знање украшавају и очишћују ум, кротост обуздава гнев, целомудреност гаси пожуду. Пост и уздржање умирују побуну тела, махнитост гнева и гасе пожуду, стварајући у уму чисто и ведро небо без иједног облачка и очишћујући душу од испарења насталих услед преједања као и помрчину која отуда следи.

Благодарећи посту и уздржању, спољашњи човек копни, а сразмерно томе колико он копни, унутрашњи човек се обнавља, као што каже апостол.

Неко је рекао да препун желудац не рађа истанчани ум[1]; према томе, сразмерно томе уколико човек бива истанчанији услед поста и уздржања, утолико истанчанији бива и његов ум.

4. На тај начин се све што је прекрасно и добро успешно окончава и савршава. Пост и уздржање су двоструке зидине, и онај који живи унутар њих наслађује се великим спокојством, као да се налази унутар Јерусалима, пошто "Јерусалим" у преводу означава "мир".

И ево, у освајачком походу под ове зидине стиже "архи - кувар" вавилонског кнеза! Тамо, где опази да зидине нису изнутра беспрекорно утврђене, наваљује и руши их обманама куварске вештине, као ратним пробојним направама.

5. Они пак који се налазе иза ових зидина, не само да презиру разноврсна јела него, ради уштеде, сами и хлеб месе. Тачније речено, они су, благодарећи једино уздржању, срушили мадијамске шаторе.

Управо је то предизображавала повест о Гедеону: Гле, печен хлеб јечмени, каже, котрљаше се ка табору мадијамском(Суд. 7; 13). Јечмени хлеб представља скромност и уздржање оних који су ратовали заједно са Гедеоном, чак и у погледу неопходног јела. И докотрља се до шатора мадијамскш и испремета их, и попадаше шатори, речено је у наставку.

Мадијамски шатор, оборен јечменим хлебом (у нашем поређењу) представља жарка жеља грла и стомака чије јаросне захтеве одсеца пост и скромна трпеза. Онај вољени човек, Данило, не само да је тестом убио змаја, бога оних којима је бог - стомак, него је, не окушајући жељеног хлеба и не пијући вина током многих недеља, имао нова виђења и био удостојен архангелског надзора.

6. Тако је поступио Данило. Напротив, незасити и незахвални народ је говорио: Ко ће нас нахранити месом, јер нам је сада душа изнемогла (4. Мојс. 11; 6). Међутим, кад су се толико наситили меса да им је и на нос излазило, били су погођени опаком болешћу. И разгневи се, каже, Бог на људе и ситост се њихова обрати у колеру. "Гробови незаситости (пожуде, похоте)" о којима се говори на том месту (4. Мојс. 11; 33,35) означавају споменик божанског гнева на те људе.

Гледајући на овај споменик, бежимо од стомакоугађања и пригрлимо уздржање, заволимо ове дане поста, јер они чине да тело буде послушно души и истанчавају ум, због чега се он хитро узноси ка Богу. Јован, Претеча благодати, током читавог живота хранио се само акридама (изданци трава или биљака прим.прир) и дивљим медом. Петар је употребљавао само усољене маслине, вучји боб и очишћено поврће. Шта тек можемо рећи о Павлу, који каже: У глади и жеђи, често у постовима (2. Кор. 11; 27)?

7. Период четрдесетодневног поста не обухвата цели твој живот. Осим тога, из дана у дан залазак сунца ограничава твој пост.[2] О, зар није свима лако, зар свима не погодује ово уздржавање од хране?! Нека оброци буду примерени посту, тако да ни онај ко се умерено уздржава од хране и умерено једе не буде много иза онога који гладује.

Ти се, можда, бринеш за тело и клониш се поста мислећи да те он исцрпљује? Напротив! Управо преједање узрокује костобољу, главобољу и остале болести, док је пост мајка здравља. Услед тога, против свог тела не греши само блудник, него и прождрљивац, јер тело чини слабим и болеснијим.

8. Пошто се неуздржање пројављује кроз сва чула, онда ћемо свима њима наложити уздржање. Ако постиш у погледу хране а очи те наводе на прељубу у скривеним одајама душе, на радозналост и на клеветање, ако те уши наводе да слушаш увреде, рђаве песме и злобна дошаптавања, ако се и осталим чулима излажеш стварима које ти шкоде на њима својствен начин, каква је онда корист од поста? Наравно, никаква!

Ти, на пример, бежиш од једног зла, али посредством чула отвараш улаз за она друга (зла). Ми смо сложени од душе и тела; ми, дакле, немамо само тело, него и душу која се састоји од више делова (јер она има хранитељни, жељни, вољни и разумски део). Због тога је прави само онај пост који се распростире на све, који све очишћује и све исцељује. Исцељење душе постом је благо и човекољубиво, због чега су га наши Оци ради нас и установили у ове дане.

9. Ако се, дакле, будемо неразумно клонили поста, очекују нас паклене муке, одсецање и горење, јер ће Христос неисцељене одсећи и предати неугасивом огњу на вечну казну. И као што некад нисмо постили у рају па смо били протерани у овај многострадални живот, тако ћемо и сад, ако не будемо постили и ако, сагласно својим снагама, не будемо живели у уздржању, бити бачени у неугасиву и неподношљиву геену (пакао).

10. Обратите се, синови одступници, каже пророчанство (Јер. 3,14)! Ништа потпуније не садејствује милости Божијој према преобраћенима као пост, чему нас учи пример преобраћених Ниневљана.

Ништа пак тако не умртвљује као стомакоугађање, а што показује Онај Који говори о преобраћеном блудном сину: Овај син мој беше мртав и оживе; и изгубљен беше, и нађе се (Лк. 15; 24). Блудни син је изабрао свињски живот, наслађивао се свињским блатом, изједначивши се са свињама и уподобивши им се, свукавши са себе подобије Божије.

Велики Јов каже да се он уподобио не само животињама него и потпуно неосетљивом мочварном биљу, дивљим травама, папирусу и трсци, међу којима борави сваштождер левијатан. Давид је ову влагу прогнао тако што је живео у уздржању, због чега каже: Сасуши се као опека снага моја... и кости моје као сува грана сасушише се.., колена моја изнемогоше од поста и тело моје се измени јелеја ради (Пс. 21; 16, 101; 4. и 108; 24). Изменивши самога себе, изменио је и "десницу Вишњега" (тј. одлуке Божије за њега) и васцелог себе предао Њему, у свему Га гледајући испред себе и имајући Га пред собом чак и у помислима срца.

11. Ово ћемо, љубљени, и ми подражавати, и не само да ћемо од себе удаљити размажен и разнежен начин живота, него ћемо наш пост, молитву и псалмопојање савршавати тако као да је ту присутан и да нас посматра Сам Бог. При том ћемо знати да нас ни пост, ни псалмопојање, ни молитва не могу спасти сами по себи, него да нас спасавају када их творимо пред очима Божијим. И као што сунце греје оне које обасјава, тако нас и очи Господње освећују када нас посматрају.

12. Све ово пак творимо пред пред лицем Божијим онда, када ум нетремице мотри на Њега и када, гледајући на Њега, постимо, певамо псалме и молимо се. Међутим, ако нам се током молитве и псалмопојања ум понекад узноси ка Богу, а понекад малаксава и бива расејан, то значи да се још нисмо потпуно предали Богу и да циљ онога што чинимо није само и једино закон Божији. Дакле, у оној мери у којој одступамо од дела праведности, у тој мери не можемо да опстанемо пред очима Божијим, као што је речено: Безаконици неће стајати пред очима Твојим (Пс. 5; 5). Ми, који лежимо изранављени, призивајмо Господа Који може да стави мелеме и завоје на наше ране.

13. Молим вас да себи не допустимо да ослабимо, и да Га постом, молитвама, сузама и на сваки други начин призивамо све дотле док нам се не приближи и док нас не исцели. Покажимо и делима да смо толико богати да за Женика имамо Христа, Којега са надом ишчекујемо, иако је сада далеко од нас и скрива се у небеском. Доћи ће дани када ће бити отет од њих Женик, и онда ће постити (Мт. 9; 15).

Отуда је очигледно да они које Христос призива морају цео живот проводити у уздржању и у посту, ишчекујући у доброј нади Његов страшни Други долазак. Посебно пак треба да постимо и да се припремамо у ове дане, када очекујемо и годишњи дан Васкрсења Христовог, како бисмо као чисти чисто прославили Његова страдања и посредством њих задобили бесмртни и блажени живот који нам је Сам Господ приуготовио.

14. Нека се и сви ми удостојимо овог блаженог и бесмртног живота, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Коме приличи свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

 

http://православнапородица.орг.срб/index.php?option=com_content&view=article&id=253:grigorije-palama-o-postu&Itemid=435

[Драгана Милошевић]

 

Свети Григорије Палама се празнује у Православној Цркви 14. новембра, али је овом великом светитељу Цркве Христове посвећена и друга недеља Васкршњег поста. Био је Митрополит солунски и истакнути православни богослов и заступник исихазма. Рођен је у Цариграду у познатој породици пореклом из Анатолије у Малој Азији. Око 1318. године, са своја два брата Григорије је дошао на Свету Гору. За свештеника је рукоположен у Солуну 1326. године, а затим као отшелник живи у околини Верије у Тесалији, да би се поново вратио на Свету Гору 1331. године, а већ 1337. године долази у богословски сукоб са Варлаамом Калабријским, схоластичарем са Запада и номиналистом. Спор је настао око питања могућности виђења таворске светлости, што су Варлаам и Григорије Акиндин и њихове присталице оспоравали сматрајући да је Бог несазнатљив.

Они су још оштро оспоравали созерцатељну праксу исихаста (тиховатеља) и могућност виђена нестворених божанских енергија. Григорије Палама је између 1338. и 1341. године написао три Тријаде у одбрану светих исихаста. Светогорски монаси су имали свој свештени сабор 1340-1341. године и издали су Светогорски томос у коме су одлучно бранили своје православно-хришћанске ставове. Цариградски сабор у храму Свете Софије 1341. стао је на страну Григорија Паламе и светогорских исихаста, а Варлаама и његове присталице сабор је осудио као јеретике. Варлаам је после осуде отишао на Запад коме је духовно и припадао. Његову осуду су потврдили и потоњи сабори у Цариграду 1347, 1351, 1352 и 1368. године. Григорије Палама је изабран за Архиепископа солунског 1347. године, али је ступио на дужност, због ондашњих политичких прилика, тек 1350. године. На путу од Солуна до Цариграда 1354. године заробили су га Турци, али су га из ропства откупили и ослободили Срби. Умро је 1359. године, а за светитеља је проглашен 1368. године од стране цариградског патријарха Филотеја, који му је написао житије.

Богословље Светог Григорија Паламе је библијски утемељено и говори о човеку као духовно-физичком бићу. Исихастичким (тиховатељским) духовним методом и опитом кроз усавршавање могуће је да човек својим физичким очима види нестворену, вечну божанску светлост и енергију. Григорије Палама и исихасти јасно разликују божанску суштину која је несазнатљива и божанску енергију која је људима приступачна. Свети Григорије Палама се празнује у Православној Цркви 14. новембра, а посвећена му је и друга недеља Васкршњег поста.

Варлаам и схоластичари су се држали рационализма у философији и богословљу. Држали су да је познање Бога само мисаоно, док суштинско познање Бога није могуће спољашњим чулима. Насупрот овоме, Црква, позивајући се на ауторитет Предања и Свете Оце, одбацује такво схватање. Варлаам је, додуше, дуго времена боравио на Истоку, на Светој Гори, средишту монаштва и аутентичне хришћанске духовности. Варлааму је сметао начин живота и подвиг монаха и хришћана уопште, који је тада био непознат на Западу, односно, већ у то време био изгубљен. Западни монаси су углавном живели у свету и за свет. Варлааму је посебно засметало духовно искуство монаха исихаста који су показивали да је могуће опитно искуство божанске енергије и светлости. Варлаам их је због тога називао обмањивачима, масалијанима и пупкогледцима (омфалопсихити). Говорио је још да је таворска светлост створена и пропадљива. Атонски монаси су оваквим нападима били веома узнемирени и обратили су се Григорију Палами који је одмах почео да пише против Варлаама. Варлаам, опет, пише своје дело, Против масалијана. Григорије Палама је имао подршку цариградског патријарха Филотеја, царице Ане, затим царева Јована Палеолога и Јована Кантакузина. Исихасти са Григоријем Паламом на челу, у тим спорењима су тврдили да таворска светлост коју су апостоли видели приликом Христовог преображења, иако није сама суштина Божја, али је неразлучно савечна божанској суштини и она је природно својство и енергија Божанства. Та светлост није суштина Божја, већ енергија, благодат и слава која се даје светима из суштине Божје.

У Синодику који се чита у Недељу Православља унета је анатема онима који божанску светлост сматрају за Божју суштину. Анатема је и онима који мисле да Бог нема физичку енергију, већ само суштину, и да нема разлике између суштине и енергије. Анатема је и онима који мисле да је енергија створена и да је Божанство сложено зато што се разликује суштина и енергија.

протојереј др Радомир Поповић, Појмовник црквене историје, 
Хришћанска мисао, Београд 2000.

Извор: Епархија бачка

• Вера

View full Странице